Svako od nas je nešto izvrnuo, odrao, slomio, čak i oni koji su pomno pazili na svaki svoj korak. Niko nije pošao u avanturu sa namerom da pogine. Ipak, kristalno je jasno odakle je sve počelo. Treba znati gde si pošao. Na trening ili u avanturu. Ako pođeš na trčanje pa završiš viseći na litici, prekasno je da se pitaš zašto nisi poneo užad i klinove.
Išao sam ihaj puta tako na lutanje, okomito kroz šumu, krčio prolazak pa shvatio da moram nazad, uzduž kroz reku jer su strme obale, puzio po grebenima postrance, visilo mi je dupe 250m vertikalno iznad železničke pruge a stene su mi se krunile pod prstima. Nikad nisam rekao da mi je tog dana bio Važan Trening u planu.
Važan trening nema smisla upropastiti ludorijama, ako ti je zaista važan. Kad želiš da proluftiraš guzicu, svejedno da li na planinarenju raftingu ili paraglajdingu, nemoj to kombinovati sa treningom trčanja, iz prostog razloga što oprema nije kompatibilna. Planinarenje i trčanje, može. Razlika je samo u štapovima eventualno. Sve gde nema staze, sve zapušteno i divlje, kanjoni prašume i korov do ušiju, strmi sipari, ponori, spilje, nisam baš siguran da iko razuman misli da je to teren za trčanje.
Čak i na običnom pešačenju sa psima, kad upadnemo na stazu koja je "prošle godine tu bila" i upletemo se u trnje i korov, okrenemo nazad. Nema tu ponosa inata drčnosti i kurčenja. Naći ćemo neku drugu stazu. Jer moja priča nije ni prva ni druga od ove dve, skroz je treća. Evo zašto. Možda sam ja nedovoljno razmažen, jer tuda gde uglavnom tumaram (klisura reke Gradac) uopšte nemam domet mobilnih mreža. Ne mogu samo tako da se sa otvorenim prelomom izvalim u nekoj rupčagi, pozovem Hitnu i nastavim da opaljujem selfije. Nikada nisam imao tu kako-ćemo-lako-ćemo sigurnost neodgovornog avanturiste. Danas ljudi nose telefon umesto prve pomoći. Brigo moja pređi na drugoga. A većina tih briga može da se izbegne pravilnim planiranjem svojih aktivnosti.
Pre desetak dana sam krenuo iz Brzeća na vrh Kopaonika potpuno nepoznatim stazama. Imao sam ukucanu rutu ali nisam znao da li je i koliko sve to prohodno. Imam dobar osećaj za snalaženje u prostoru ali ipak... Rekao sam Loli - ako mi se učini da nešto previše lutam, da mi nešto nije jasno, da negde ne može da se prođe a kao bi trebalo, vratiću se u Brzeće, i okolo asfaltom, jbg ima 17km do vrha, neću crći. A ti se sunčaj gore i čekaj. Sve je bolje nego da ostanem u nekoj šumi i motkom sebi krčim prolazak kao Tarzan.
Srećom sve je bilo prohodno, više nego jasno i očigledno. Nikada nisam bio na tom delu planine, ski staze su bile puste, nisam sreo živu dušu ni na 2 ni na 4 noge. U svakom trenutku sam video po metar levo i desno tla po kojem gazim, i 20 metara ispred. Nikakve zmije lisice bakrači. Ne trči se svakog dana vertikalni kilometar, to su dani koje ne smeš da usereš.
Na par mesta nizbrdo po džombama i 25% nagibu, strčkao sam primetno opreznije nego što sam navikao. Nije strašna razlika u brzini između 12 i 10 km/h, ali je ogromna razlika u osećaju kad je sve (i kad nije) pod stoprocentnom kontrolom. Odradio, završio, umoran i zadovoljan. Ponosan čak. Jer sam sve savršeno pripremio, organizovao, imao sam i rezervni plan, krenuo sam sâm sa željom da sâm i dođem do kraja, bez rizika koji bi u moje strasti upleli druge ljude i pokvarili im dan.
Najbolje je kad si sportista i avanturista i gss, tri-u-jedan. A za to je potrebno da imaš dovoljno jasne planove, u kojima sreća neće biti odlučujući faktor. Ta gđa Sreća je sa mnom bila i na Ti i na Vi, kako kad. Nisam ni ja baš cvećka kad se radi o čuvanju svog tela od budućih ožiljaka. Ali imam neki osećaj dokle treba ići. Umem da prođem kud se ne može proći, ali umem i da okrenem nazad. Svako iskustvo nas nečemu nauči, i oni tvrdoglavi i oni popustljivi momenti. Lepo je u kritičnim trenucima umeti sagledati više varijanti za izlaz, jer samo tada imaš mogućnost izbora.
Nema komentara:
Objavi komentar