hip hip huraaaahhh

ako hip znači kuk, 

onda hip hip huraaa znači kuk kuk kukuuuuu!

ali ja nisam kukao, ja sam hurao.

jer sam nakon neočekivanih 13km juče, 

jutros pretrčao 11km i tako nadoknadio razliku hoka1 : hoka2.

dakle mogu ih već popodne raspariti tj pomešati, promješati.

potrebno je u dve desne zameniti i uloške,

da bi šerpa-tirkizni par imao oba ista šerpa uloška,

a u tirkizno-šerpasti par idu tirkizni ulošci.

tako opet deluju iste, iako spolja nisu iste, hehe.

sada sam u lepom zaletu prema kraju februara, juče i danas sam već za 6km prebacio onaj plan od 9km dnevno, ako bih sutra pretrčao (na primer) 12km onda bih imao džokera od jednog dana odmora.

koleno ništa.

jutros malo vežbao leđa, malo šveCka gimnastika, valjao se po podu sa mačorom, i odmah sam zacrtao koji krug mi ima 11km da bih ubo u sridu ovu matematiku sa patikama.

išao po onom što zovemo kej, uz Kolubaru, uglavnom je trava a ispod gradskog parka su kockice.

jako sporo tojest lagano, baš onako neopterećeno, u šuškavcu na minus 5 pa i tako bih se preznojio da sam išao Tempo.

nebre svaki dan Tempo.

krenulo je lepo

posle doručka pogledam kroz prozor ka toj kući udaljenoj 50m od nas, da vidim na koju stranu vetar nosi dim iz dimnjaka, vidim da duva zapadni.

otvorim yr.no da vidim šta kaže cenjeni portal, kaže duva istočni.

ja se namrštim a on me pita - jel ti veruješ meni, ili sopstvenim očima?.

rekoh ja sam druže neodlučan.

na kraju je duvao severni.

opet sam krenuo vidno raspoložen jer nisam apsolutno ništa osetio u kolenu, rekoh ovo će biti divan dan, divan dan.

ugledao sam sinoć na nekoj polici slušalice koje sam kupio iako ih nikada ne nosim, ali su bile na žešćoj akciji, i to samo žabokrečina-zelene, dok crne drže cenu.

ako ikog zanima model to su neke JLab go air sport, one što se zakače iza uveta, može da se nosi samo leva ili samo desna što je fora jer npr jednu mogu da uparim ja sa svojim telefonom a drugu Lola pa mogu da joj se javim dok sam na bicikli odnosno ona meni dok kuva ručak.

a ako recimo nekada kupimo motor ili dva, može svako da stavi po jednu ispod kacige i možemo lepo da pričamo, doduše operateri uvek isključe vezu posle sat vremena bez obzira što imaš neograničeno minuta.

mada se na motor valjda seda da se odmoriš od pričanja, nemam pojma.

pronađem na Bandcamp aplikaciji neki post-rock i primetim da trčim malo brže od uobičajenog, eto ti dokaza da ovi što ne mogu bez slušalica ne bi bili brži od kišne gliste kad bi ih skinuo sa muzike.

rekoh kad mi već ide, neka ide, i tako doterah do 13km, stigao sam tačno do tačke za koju sam pomislio "eh, kad bih do tamo stigao...".

napolju prijatnih minus pet na jakom suncu, između 7 i 8 sati sam raspremao sobu u kojoj stoje bicikle i trenažeri, da ubijem vreme dok se sunce malo više ne podigne.

starosne granice

malopre sam izračunao da je danas 20. februar i da imam još deset dana do kraja meseca.

kad sam skontao da je 19.02. nije mi bilo ništa lakše jer sam istovremeno shvatio da do kraja meseca imam samo devet dana.

razmišljam kako se mozak prvo razvija pa od neke tačke krene da propada i sad ako preračunam da sam naučio da sabiram do desetak ili dvadesetak negde kada sam imao pet godina (majka je bila nastavnik i kod kuće držala časove a ja sam se ispod stola igrao i usput prisluškivao) onda to obzirom na moje mentalne sposobnosti (jutros) znači da imam još pet godina života, pre nego što se vratim na nulu glede rođenja smrti i matematike.

ček da otvorim mesinđer jer sam samom sebi poslao poruku sa nekim brojkama, nakon jutrošnjih 10km koje sam istrčao i delimično neplanirano.

rekoh idem da vidim šta će biti, ćuti koleno ćutim ja.

i mic po mic zaokružih.

kao u starim danima kada odeš tako pa trčiš pa te pitaju a što si trčo a ti kažeš eto jer sam mogo.

divno je osetiti taj osećaj, da se tako izrazim.

nije isto kad imaš osećaj i kad ga osećaš, if ju nou vot aj min. 

uglavnom ako bih do kraja meseca trčao 9 dana po 9km imao bih za kilometar bolji februar nego prošle godine.

pa ti vidi.

opa bato, srebro nije zlato

pa evo ovako narode moj:
sa jutrošnjih 10km sam stigao na mizernih 81 u februaru, a nove Hoke su stigle do 118km.
do 172 koliko sam imao prošlog februara mi fali 91km a imamo još deset dana pred sobom.
da bih ostao u vođstvu nad 2024. treba mi do kraja meseca samo 343 - 278 = 65km što znači da bih mogao da izgubim set ali zadržim bolju gol-razliku.
da dostignem stare Hoke treba mi 152 - 118 = 34km, dakle barem neki cilj ću ispuniti :-)

mislio sam samo malo otrčat pa otišao uz rečicu gde je jedna od omiljenih staza lokalnih đogera, to mi izađe 4+4km ako ne idem dalje preko strmog hupsera, no još sam malo zavijao po gradu (ne kao vuk - auuuuuu, nego kao serpente/zmija) i izađe mi tik pola metra preko cenera.

koleno (ovo je novost!) nisam uopšte osetio pri polasku no nakon kilometra je malo krenulo da se javlja, srećom pola minuta kasnije je prestalo tako da se ne brinem.
raduje me da je preživ(j)elo ovo što je umesto planiranog rikaverija (duplo kraće ili duplo mlohavije) ispao još jedan nazovi trening u nizu.

uglavnom od 18 dana februara trčao sam 9 dana, 

nisam trčao 8 dana, 

a onaj dan od 2km može da pripadne i tamo i vamo.
imao sam i tri vožnje od preko dva sata 

i devet vožnji od sat - sat i malko, 

desetak šetnji i dva hajka.

za sat i po prelazimo iz vodolije u ribe, 

dakle iz šupljeg u bušno.

Fenomenologija Duha

ne verujem u duhove pa zato stalno odlažem čitanje ove knjige.

zašto o meni niko nije pisao knjigu, nego o nekom tamo Duhu.

imam ovde dva izlaganja, za svako poluvreme po komad.

juče sam imao savršen plan za lep sunčan dan, ali pošto je bio tmuran leden dan onda mi je taj plan propao.

nešto sa biciklom na trčanje i tako to, no nisam ni izašao na ulicu a već sam odustao i vratio se da se presvučem.

skratio vožnju na samo 3km, otišli zajedno biciklama uz rečicu i ostavili bicikle na jednom mostiću te nastavili dalje hajkom.

nakon par km Lola okrenula nazad a ja sišao na železničku prugu pa kroz tunele stigao do klisure u kojoj je Manastir, odatle se popeo na brdo i polukružno se vratio nazad.

uspevao sam da bez ikakvog uvrtanja i prilagođavanja sasvim normalno hodam niz 10% i strmije staze tako da je to bogme solidan pomak nabolje.

ukupno 10km hajka, 0km trčanja pa mi je ostalo da sve nade polažem u sutra (danas).

jutros sam imao pak drugi plan, da odem dosta duže ili dosta neravnije, ali je trebalo naći zlatni presek između ta dva.

na kraju je ispalo "samo" 13km no sa dosta strmih uličica ubačenih ovde i onde, koleno nije ni pisnulo što mi je ponajveći uspeh.

razmišljam o tome kako sam glupavo postavio ciljeve, umesto 1) da mi bude zdravlje a 2) sve ostalo, 

ja sam se 1) samo bavio kilometražom a 2) noga koliko izdrži toliko neka joj bude.

nakon onih 10km u subotu i ovih 13km danas sam više nego zadovoljan, iako nisam između odmarao nego mi je onaj hajk bio sve osim rikaverija.

sad samo ostaje da se igram tim danima odmora i da opipavam da li su mi i dokle neophodni, da li nakon ovih 13km danas mogu sutra 2-3km ili 4-5km ili ne moram ništa, šta bi sve od toga bio dan odmora a šta ipak ne.

najdosadniji blog na svetu

obljubljen dokolicom sam uzeo da računam nešto, što bi me trglo i probudilo iz zimskog sna u koji sam počeo da upadam (naglavačke).

išpartao sam u excelu (koji je unapred išpartan, rodio se išpartan, ali ajd) 28 dana februara, upisao koliko sam kojeg dana trčao (nakon prva 4 sa 0km) i dalje po kolonama računao zbir, pa manjak do 173km koliko sam imao prošle godine, pa prosek kroz broj preostalih dana.

tako je to krenulo od 6.4 dnevno i delovalo je baš lako.
petog dana sam već imao zadatak od 7.2 dnevno a šestog dana sam se nakon pretrčanih 9km spustio sa 7.3 na 7.2, baš i nije neki preokret.

onda sam trčao 7 pa 7 pa 0, i ostatak februara mi je trebao ići po 7.6km dnevno, a nakon još 9km sam ga spustio na čitavih 7.5km.
vidi vraga.

zatim samo 2km, korak natrag, pa 8km da se skoro vratim na isto, pa dva dana pauze sa 0km... 

i odjednom sam stigao na obaveznih 8,929 metara do kraja meseca!

nakon 10km juče, to sam pomerio na neverovatnih 8.846 km.
vidi vraga.

čak ni to nije neki strašni sud, 

no videću kako će me poslužiti koleno nakon jučerašnjeg cenera.
ako ne bih trčao sve do 26.02. trebala bi mi tri dana po 38km, ako bih i tad pauzirao sutradan bi mi trebala dva dana po 57.5km, ili zadnjeg dana kompletnih 115km manjka.
vidi vraga.

uzalud potroših 15 minuta na računanje i pisanje, 

srećom vi izgubiste samo minut na čitanje,

no pouka svakako ostaje - život ni na kog ne čeka.

neki kažu da je život maraton, ja bih rekao da je brzi voz.

Desetka!

trebao bih možda i da častim ali neću.

ne bih da ureknem iliti izbaksuziram išta.

probudim se jutros i čak mi se učini da mi se i čašica vratila bliže meniskusu i da deluje manje izdignuta iliti oteknuta ili kakogod.

bola nema sunca nema meseca nema kako reče kusturica ali zato snega ima jer je noćas nešto malo paduckalo pa se tek ponegde zadržao na ulicama dok je svuda drugde uglavnom samo vlažno.

tek poneka bara u koju sam naravno morao da upadnem jer sam blenuo negde u stranu.

poštedio sam hokice ovaj put, uzeo one već napola iznošene bruksice glicerin ricinus nešto slično, i rekoh pomoz bože.

od početka teške noge, iju, rekoh, neću valjda opet skratiti i razočarati se te izgubiti smisao života?

prvi kilometar 6'10" no kasnije se ispostavilo da su to bile neke greške jer mi je do kraja prosek izašao ispod pet i po minuta.

kružio sam naokolo po gradu jer je državni praznik (neki od Ustava je donet mada ne znam kakve to veze ima sa neradnim danima) i jako malo prometa, mogo si pretrčavat ulice gde god ti je volja.

nakon 6km meni ništa, nakon 8 takođe, i tako okolo naokolo zaokružih na 10 i malko.

koleno ništa, malo nelagode u leđima jer sam juče preterao sa onim vežbama, no ništa strašno.

nije mi toliko krivo što kasnim sa kilometražom koliko mi je drago što nijednom na trčanju nisam ništa osetio u kolenu.

dan izbuljenih

bolje bi bilo da je dan izgubljenih jer ko se izgubio možemo ga i naći a ko se izbuljio (izbečio) on je prošao neko mnogo gore iskustvo od gubljenja.

radost je i u gubljenju, katkad.

ili barem izazov.

tako su u gubljenju i buljenju prošla oba lepa dana, vidim neki su odvezli 70+60km biciklama a ja nisam imao baš toliko vremena pa sam oba dana iskoristio da predahnem.

naime kad je loše vreme ne mo'š ni predahnit da valja, a kad su lepi dani onda je puno ugodnije vozikat se naokolo i uživati u rikaverisanju.

nakon što sam juče ujutru zgađen smogom preplakao pola dana, napokon se sve to razišlo pa sam umesto kratkog commute-a do-od negde i trčanja na nekoj egzotičnoj destinaciji 15km od grada, odlučio da pređem što više kilometara u tom lepom svežem zraku.

danas sam imao dosta više vremena ali sam znatiželjan da prođem mnogim puteljcima naokolo OPET odustao od trčanja i rešio da isprobam i tu varijantu sa dva dana odmora (za koleno) jer me je iz nepoznatog razloga juče opet bolelo iako mu ništa nisam radio.

tako da se nakupilo u ova dva dana preko 70km na čistom zraku iznad grada i mislim da mi se to isplatilo.

da ne bude da ništa nisam radio, ujutru sam obavio produžene vežbe za leđa a nakon toga oribao četkom (iz Lidla) deo ulaska u firmu jer se nataložilo nečeg crno zelenog i prosto nije pristojno izgledalo.

jeste da smo mi na toplani ali još uvek mnogi lože u gradu i zagađenje je poprilično.

jel znate onu staru narodnu

"eh da sam malo mlađi, a da mi je pamet ova".

setih se jedne trivijalne stvari koja mi je uveliko mogla spasiti mnoge nelagode, a to je da sam nebrojeno puta kupio patike u pogrešnoj veličini.

štaviše, jednom mi se dogodilo da sam nakon što sam imao odlične patike za brže trke (to je u mom slučaju bilo sve ispod 13-14km i iznad 4-5km što sam trčao tempom između 3'15"-3'35" po kilometru) kupio isti model pola broja manji, jer mi se u tom trenutku učinilo da su mi taman.

asics ds racer 45 odnosno 44.5

to su ujedno bile godine kada sam trčao u izuzetno tankim čarapama i eto, rekoh pola broja manje će mi biti još lakše, to je dodatnih pola stotinke po kilometru.

naravno nosio sam ih samo par puta na povuci potegni, skalperom skidao sloj uloška odozdo da bih ga bolje oblikovao prema stopalu i da mi ne bi napred bile tesne preko najšireg dela stopala.

takođe sam često putovao u nekim patikama koje nisu za trčanje tipa skečers i nisam direktno u prodavnici imao referencu, kao kada sam u podgorici pet puta isprobavao asics speedstar u kojima sam dan kasnije istrčao lični rekord 2h49, sećam se da sam probao 44.5, pa mi nekako taman, a 45 mi malo šetaju, pa da li su mi ove čarape tanke, kako bi mi bilo u iole punijim... i na kraju su mi ceo maraton landarale oko stopala kao neki čamci.

prosto nekad su ti stopala umorna, nekad manje, širina se promeni za par milimetara i eto nevolje.

mnogo bi mi karijera bila ugodnija da sam tada znao da u kupovinu obavezno mora da se ode u "najtaman" patikama i čarapama u kakvima obično trčiš, i da jedino prilikom isprobavanja novih treba procenjivati razliku, odnosno tražiti da je osećaj "tamanosti" što sličniji.

ti su gotovo nikakve šanse da umesto idealne veličine odabereš pola broja manje idealnu.

napolju je toliki smog da sam odustao od trčanja i čekam popodnevnu pauzu na poslu, pa vas zato davim ovde kao anakonda.

još jedno naučno istraživanje

samo autentičan naučni kontent što bi rekli ovi novopismeni.

pun sam ideja kao govno vitamina, što bi rekli oni malo stariji što su učili po Vuku.

naime juče sam nenadano brzo otrčao ono po trim stazici (nezvaničnoj) i skontao sam da je to zato što je krug kratak, jedva nekih 160m.

dakle čak kraći i od atletske staza u dvorani.

a recimo da sam krenuo da otrčim tih istih 1800m na hipodromu, verovatno bih zbog dužine kruga trčao sporije, jer treba otići "negde daleko".

dodatni faktor je slaba forma i nepoverenje u sebe.

dakle što se više pitaš da li ćeš moći, da li će te nešto zaboleti, to više tražiš tako neke olakšavajuće okolnosti poput dužine kruga.

otići na krug od 9km mi deluje kao bogzna u daljinu, a tu po gradu levo-desno mi ista dužina prođe bez da sam uopšte svestan koji je kilometar u toku.

dakle u najgorim danima kada vam se najmanje trči, nađite neki krug od stotinak metara ako ne i kraći i eto rešenja.

tok svesti koji je doveo do pronalaska trake za trčanje, ha!

jutros 8km od-do Lidla gde sam ostavio biciklu, jer je super sreda sa popustom od 4 ojra na račun preko 40 ojra, uzeo sam i neki nemački špek i filetčinu lososa od kilo i po tako da nisam imao brige da li ću premašiti minimalni račun. 

a od kuće sam zagrabio para da ne moram da brinem ako malo prekardašim, tako da sam doneo i paket od tri komada bokserskih gaća.

koleno me nešto malo bolelo posle bicikle juče jer sam iako na e-bajku na usponima podosta zapinjao da vidim koliko to motor i ja možemo sinergijski da delamo, no jutros na trčanju srećom ne osetih ništa.

negde pred okret kada sam već zamakao dublje u njive i brežuljke, video sam u odlasku dve srne koje su pobegle i poklonile mi onaj divan prizor belih guzica kao da nose pelene, a kad sam se posle desetak minuta i okreta vraćao istim putem, bilo ih je 5 i posmatrale su me kada sam zastao da ih fotnem.

može se reći da smo se sprijateljili.

eto uspeo sam u jednom blogu da pomenem i guzice i gaće i govno i pelene, jedino pogrešnim redosledom.

kratka dvojka

osvanulo je veoma smogovito i počeo sam da fantaziram o tome da odem negde uzbrdo i da tamo otrčim "nešto".

onda sam kontao dokle mogu da stignem pa skontao da su mi mogućnosti jako ograničene jer sva bliža mesta gde je zgodno ostaviti e-bike uglavnom vode ka nekim brdima a meni zbog kolena ne odgovaraju veći nagibi.

zbog kolena mi se ne trči nizbrdo a zbog škembeta uzbrdo, da preciziram.

eliminacijom sam stigao do onog marketa na bregama ka severozapadu (ostavim bike tačno ispod kamere) no tamo sam već trčao, nedavno, i nije mi bilo naročito privlačno.

mada ću popodne ipak tamo, najverovatnije.

elem u nedostatku bližih opcija sam seo na običan city bike zvani ponika (26") i otišao do gradskog parka no i u ta dva kilometra sam se živ zaledio (bez rukavica na 0 stupnjeva).

odatle se popeo na vrh parka da bih se malo zagrejao, gore otrčao desetak krugova po nečemu što bi se uz neki hotel zvalo trim staza a ovde se ne zove nikako.

kad sam se zagrejao samo sam sišao nazad do bicikle i završio neuspelu avanturu nakon 2km.

koleno uopšte nisam osetio, da li je to zato što već drugi dan pijem onaj Movalis ili je slučajnost, videćemo popodne tj iza podneva u pauzi posla.

duga devetka

po prvi put mi se desilo da se prepadnem hladnoće pa da malo sačekam s trčanjem. iako sam se uspavao pa je već bilo malo kasno, nije mi se svidelo izmagličastih -4 celzija nego rekoh neka se sunce bar malo podigne, koliko god ga bilo ili ne kroz oblake. 

i reče saša nega budne sunce i bidnu sunce i raziđoše se oblaci mestimično tačkasto tufnasto zubato rogato i krenuh ja kad ono koleno kao malo žulj žulj.

da li da skratim malo ili mnogo, da li da pobegnem kući nakon par kilometara, da li da još malo čekam da vidim kako će da se razvija situacija, hmm, hmm.

neću da hitam sa odlukama nego ajd da upišem barem 2-3km no posle desetak minuta mi se izgubio osećaj da dole imam neki problem i nastavih da kružim sim-tam po gradu a čak se popeh i jednom ulicom uzbrdo do gornjeg stadiona.

pa malo produžio na jednu malo na drugu stranu i u trenutku skontam da sam već prešao preko 6km, i dok zatvorim krug biće 9, čak sam pomišljao da teram do 10 kad mi odjednom sve ide iznenadno dobro.

no pred sam kraj rekoh ma jok, nemaš 14 godina pa da moraš da zaokružuješ i likuješ, šta fali broju 9.

koleno evo na poslu odjednom deluje ok, jutros sam popio Movalis umesto brufena i baš me zanima da li ću narednih dana primetiti razliku, imam 20 tableta pa izvolte, istraživanje je tek počelo.

1061

eto toliko kilometara je moje malo okruglasto telo prešlo u ovom mesecu sa najgroznijim mogućim rasporedom između raznih aktivnosti.

579km e-bajkom (previše)

226km trčanja (premalo)

170km city bajkom (nužno zlo)

86km peške (previše šetnje u odnosu na hajk, štaviše hajka ima samo u tragovima - kakva igra reči)

eh eh eh, u moje vreme... što bi rekli oni sa solunskog fronta, doduše naš solun je bio u budvi ili tivtu gde smo na pripremama mirisali mimoze i prelazili preko 2000km mesečno biciklom i još barem desetak dnevno peške, eto onako, da se ubije vreme i uživa u mirisu mora jer ko je zdrav i besposlen ne bi trebao da sedi u sobi tih 2.5 meseca.

da ne bi sve išlo kao po loju, što je možda i dobro jer se tako ne možeš okliznuti, opet se pobrinulo koleno tojest ja sam se zabrinuo a njega čisto sumnjam da zabole ona stvar.

taman mi je četdžipiti rekao da ako mogu hodat i trčat onda povreda više nije ozbiljna i da treba malo poraditi na istezanjima i ojačavanju, no eto jutros sam se probudio sa bolom i šta sad.

nakon šetnjice sa psima od pola sata konzilijum (Ja, opet Ja, i onaj Ja pa ja) je odlučio da dodeli poštedu tako da sam uzeo da nešto popravljam, neku lupu u salonu, što je potrajalo skoro par sati, i nakon toga biciklom na brdo.

hteo sam malo duži krug ali sam zaglavio u polusatnoj priči sa ex-susjedima iz zgrade na kraju ulice koji sada žive u vikendici gore, i slučajno sam ih prepoznao po airdale terijeru kojeg sam u prolazu spazio u dvorištu.

prošlo je evo 9 dana februara što znači da ih je ostalo još samo 19, biće tesna nadoknada jer mi fali mnooooogo kilometara.

koncert za violončelo i frulicu

kad sam jutros otišao sa psima u šetnju (Lolu ne računam ko pudlicu) mislio sam da će mi se ponoviti onaj scenario kada mi bude hladno pa se zasitim te zimoće i onda ostanem malo duže kod kuće dok se otkravim i na kraju ni ne odem na trčanje.

ili produžim u neki hajk, proglasivši dan odmora.

no srećom nisam bio toliko umrtvljen pa sam se otisnuo u jurnjavu novih Hoka da stignu po kilometraži stare tojest one pre njih.

standardno kruženje po kvartovima jer mi je tako lakše psihološki, nemam osećaj da sam negde daleko otišao a kilometri se nakupljaju.

a opet je lakše nego nedajbože po stadionu vrtit krugove.

no kad rekoh stadion, setih se da tu sa jednog od manjih stadiona u gradu, postoji staza kojom se prelazi uzbrdo preko vojnog poligona i rekoh da malo protrčkaram tuda da vidim kako izgleda taj kutak uopšte, nisam prolazio par godina jer je sve u trnju i šiblju pa mi se ni ne ide dalje bez onih makaza za vinograd.

i tu na pomoćnom terenu loše sračunam dokle je zaleđeno tlo a dokle nije i uletim u neko lepljivo gnjecavo blatonce, userem nove hokice i ostanem posle toga deset minuta da ih ključem od kuće čistim na jednoj klupi.

posle toga ih malo u travi dovršio čisteći ostatak đona tako da sam na kraju smeo da se vratim kući.

psi me iznjuškali kao da sam bio u bogzna kakvom lovu.

7.25km, hmm.

rokfeler

kad bi neko tražio da svoje koleno opišem jednom rečju, rekao bih - rokfeler. svaki rok da prođe otok i bol je prošao, a feler je ostao. doduše mogao bih to da proširim i na celokupno moje nežno biće, em sam sav feleričan em me je život pustio niz vodu. moram naučiti da plivam uzvodno, ili da poletim kao divlja guska pa da se vratim koji metar bliže ušću moje bivše Ulice lepote i zdravlja u Bulevar patnje.

to je valjda bilo dosta pesništva, da ne kažem pesničenja za danas.
da nastavimo sa jednim citatom, naime piše ovako u jednoj vesti:

"Ona je istakla da je sednici prisustvovalo 76 lekara, a 95,5 odsto prisutnih glasalo je za podršku studentima."

odmah mi je nešto zažuljalo oči pa moradoh i na digitronu da proverim koliko je to, i da vidiš čuda, od 76 lekara je njih 72.58 glasalo za, a njih 3.42 komada je glasalo protiv ili bilo uzdržano. biće da je lekarima bolje da se drže dalje od matematike i ostalih bauka nauke.

jutros 7km naokolo po kvartovima, tojest vrteo sam se do 7.23km znajući da sam juče ostao malo "dužan", ali nisam znao da je to tačno bilo 8.77km pa je ispalo da sam nadoknadio bukvalno u metar.

nove tirkizne Hoke su stigle evo do 69 kilometara, a stare šerpa-plave imaju 172 dakle fali mi još 103km pa ću možda već u februaru uspeti da ih izjednačim i zatim moći da ih uparim onako različite. prvi put u životu mi se desilo da su leva i desna u gram isto teške, pođoh da napišem "ili je do kvaliteta ili je slučajnost" pa mi se upali lampica da sam pre par nedelja to možda već napisao.

protekli januar vodi ubedljivo jer sam sada imao jako mlak start i trenutno je 172:22 što znači da mi fali 150km u preostalih 21 dana što je bogme 7.14 km dnevno.

čet džipiti me je malo utešio
"S obzirom na to da možeš normalno hodati i trčati, verovatno nije u pitanju ozbiljna povreda, ali vredi pratiti kako se stanje razvija. Ako te nešto specifično zabrinjava, reci mi!"

ponovio krivično delo

evo nove teme iz tabloida, iz koje sam pozajmio naslov:

"Njenom sinu, koji je osumnjičen za teško ubistvo, sudija za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu juče je odredila pritvor do 30 dana zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da bi boravkom na slobodi u kratkom vremenskom periodu mogao ponoviti krivično delo za koje je osnovano sumnjiv."

E sad mene zanima kako će ludak koji je ubio rođenu majku da ponovi krivično delo, mislim koliko puta planira da je ubije da bi sudija to navela kao razlog za ovu debilnu formulaciju.

Pa još "u kratkom vremenskom roku", to se misli nekim rafalom valjda.

Već vidim privlačan naslov u tabloidima:

"Serijski ubica opet uhapšen, u popodnevnim časovima pod dejstvom alkohola i opojnih supstanci ubio svoju majku 23 puta"

sličnost je u tome što sam jutros ponovio activity od juče s tim da sam umesto 6km pretrčao čitavih 9, moglo bi se reći u rafalu jelte.

dakle ne da sam ponovio nego prevazišao sebe samog.

prosek po km opet tu negde oko 5.5 minuta, izgleda da mi je to novi ritam Tempića, što bi rekli ovi moderni "pet i po je novih četiri i po", tipa "tirkizno je novo roza". 

juče popodne obišao rikaveri krug po bregama na severnoj strani, 24km e-bajkom.

moramo uzati još jedan e-bajk za letos, da se ne bi otimali svako popodne.

na dva mesta pronašao ostavljene pse, prvo majku sa jednim (drugo zgaženo) a par kilometara dalje u šumi još tri baš mala, nažalost već sam bio potrošio sve od hrane što sam poneo pa danas u pauzi posla moram opet na tu stranu.

prokinuće

ne u smislu prokinuti će,
nego kao svanuće, uganuuće, prokinuuuće.

rekoh idem da trčim pa kud puklo da pukne.

srećom nije puklo inače se zna gde bi se to dogodilo, u koljenu.

tu sam kružio po kvartovima trudeći se da manje idem ulicama a više onim sporednim prolazima kroz blokove iz titovog vremena, malo fotkao mačke koje iskaču iz podruma gde ljudi drže drva za grejanje, ništa me nije naročito bolelo i eto srećan i zadovoljan završih nakon 6km.

beše to dakle malo prokinuće za čovečanstvo ali veliko za moje malo biće.
i tu se setih da sam čak u nekom trenutku pomogao razvoju veštačke inteligencije skrenuviši joj pažnju na međujezičke prevode:

ChatGPT:

To su odlična lingvističko-filozofska zapažanja! 😊 

Bitak i bivstvovanje zaista mogu zvučati intuitivno drugačije u srpskom jeziku upravo zbog gramatičkog roda.
Kako rod utiče na percepciju?

Bitak (muški rod) deluje kao određeniji, stabilniji i konkretan pojam, iako je u filozofskom smislu najapstraktniji mogući koncept – ono što omogućava da bilo šta postoji.
Bivstvovanje (srednji rod) zvuči više procesualno, dinamično, što je bliže načinu na koji Hajdeger razmatra način postojanja (Seiendheit).

Zašto onda Hajdeger koristi „Sein“ (bitak), a ne „Seiendheit“ (bivstvovanje)?
U nemačkom, "Sein" (bitak) je gramatički neutralan rod, što znači da u izvornom jeziku on nema istu rodnu obojenost kao „bitak“ u srpskom. 

U srpskom, muški rod može nesvesno učiniti da „bitak“ zvuči kao konkretna supstanca, što filozofski nije tačno – bitak nije stvar, već uslov za svako postojanje.

hajka na vuka, hajka na Hajka

kako sam ovako užasno kreativan, ovo je ludilo.

treba me i za nobela i za pulicera i za ginisa, pa dve godine zaredom, da imam tripl dabl.

tojest dabl tripl.

kao što sam tri dana pauzirao od trčanja i pre podne i posle podne.

a kad učvrstiš jednu policu u ormanu sa dva tipla, to je onda tipl dabl.

tojest dabl tipl.

jutros sam se obukao za trčanje pa malo probao po sobi pa skontao da me žulja u kolenu pa sam se predomislio i otišao na hajk.

prosto je čudno kakve sve staze postoje na samo par km od grada, čim zađeš u šire predgrađe koje je negde strmije uzbrdo, tu između dva reda kuća prođe potok pa šumarak pa vamo-tamo odjednom si u nekom predelčiću koji deluje da si zašao bogzna koliko duboko u prirodu, a u stvari je taj šumarak 200x200 metara.

naravno tona đubreta sa jedne strane a tona strugotine sa druge strane jer to onaj iz najbliže kuće napravi tako što na svakih mesec dana mazne po jedno drvce i nasecka ga i nacepka za ogrev, živiš u gradu a greješ se na šumu, najbolje od dva sveta.

i baciš đubre u potok, naravno.

uzimamo od prirode ono što nam treba a dajemo joj ono što nam ne treba, pošteno.

i nesebično, jer lako bi bilo samo uzimati, radost je i u davanju.

opstrukcija at it's finest

opet sam jutros bio human pa prošetao sa psima a onda sam bio human prema kolenu koje se zacementiralo u nekom malo lošijem izdanju pa sam nakon što smo vratili pse kući produžio u šetnju gradom i zaokružio na 5km.

popodne ću nešto malo biciklom naokolo i to bi bilo sve, rekoh daj da probam nekoliko dana odmora da vidim da li će to išta promeniti nabolje.

no ovo sam skužio, razliku u mapsima.

kada koristiš stravu na androidu, pojavi se ista karta kao i na ajfonu, koja nije ista kao na gugl mapsima, pa sam juče prvo pomislio da strava na ajfonu koristi drukčije mapse no evo danas vidim da i ova na androidu ima skroz isto sve. 

možda zato što je strava američka kompanija pa imaju ugovor sa tim mapsima, ne znam ni kako se zovu.

chatgpt kaže da apple ima svoje mapse koji su dopunjeni sa bla blabla i blablabla, jedan od njih je openStreetMap i evo sad sam skontao da je to ta mapa koju vidim tojest čije staze vidim u aplikaciji, a koje se razlikuju od gugl mapsa, jedino što na openStreetMapsima ima još poneki detalj tipa broj zgrade u ulici i naravno oznake preduzeća/obrta/firmi.

lud, zbunjen, ortoped

nakon što mi je koleno krenulo nizbrdo, ostao sam malo u čudu šta se uopšte desilo. jer, prvo sam ćopao pa šetao pa potrčkavao pa trčao pa sam onda i trčao i vozio, i nakon što sam već mesec dana uveliko trčao i vozio paralelno, skontao da mi je koleno toplije od onog drugog, tu sam krenuo sa ledom i bioptron lampom i jedino što mi pada na pamet da je moglo da pogorša stanje je što sam potrošio lioton gel pa uzeo da mažem voltarenom, rekoh da potrošim i njega jer mu je ionako pre par godina istekao rok pa taman da kupim novu tubu.

sada kontam da pokušam da se vratim na staru terapiju, da krenem opet liotonom i da umesto brufena uzmem movalis, mada mi je u trenutku najboljeg stanja kada sam već mogao i nizbrdo da trčim bez problema ujutru posle doručka uvek stajao rapten k. e sad zašto sam prešao na brufen nemam pojma, valjda je u nekom trenutku nestalo raptena pa sam počeo od lole da kradem brufen.

dakle moram i rapten uzeti zajedno sa liotonom i movalisom, uglavnom dok sam živ i pokretan farmaceutska industrija neće propasti.

nakon jučerašnjih 27km popodne, danas sam prešao čitavih 47km i opet ispraznio bateriju skoro do kraja, unutar toga sam imao kilometar hajka uzbrdo jer sam video na stravi onu prečicu pa morao da proverim da li postoji. e pa postoji. samo je nema na gugl mapsima nego jedino na strava mapsima, to su dva mapsija različita očigledno.

enciklopedija neslavnih ličnosti

drugi dan zaredom promenim plan ali šta da kažem, 

ne bi trebalo da mi je previše žao.

naime nekako mi ujutru bude taman vreme da se spremim za trčanje, tu bih mogao malo ledom da protrljam nogu, nakon toga desetak minuta nešto da poslujem po kući dok se koleno opet zagreje, da ga namažem nekom kremom, odem na trčanje, taman stignem da se istuširam za posao i sve 5.

no tu padne predlog da li MALO da se prošetamo sa psima eto jer oni vole, onda odemo sa njima, ne stignem ništa oko kolena, na šetnji ostanemo pola sata, nakon toga mi ne ostane vremena ni za šta osim da na brzaka skoknem do Lidla jer mi nakon toga nije potrebno tuširanje (mada me je oblio znoj kad sam skontao da ću jedva imati para jer uopšte nisam proverio stanje novčanika pri polasku).

tako mi je februar počeo ćorkom, ne u smislu da sam zaglavio u zatvoru nego da je pucanj bio ćorak.

mislio sam da je tetreb kad ono ćorak, bio je čvorak.

no dobro, barem je subota pa se popodne može nešto iskombinovati da se spase ulazak u februar.

Prvi Drugog... zamolio da ode na trening umesto njega (Prvog).

januar se završio sa 197km.

ekonomski leopard

imao sam skroz drukčiju ideju jutros tojest skroz drugi pravac akcije u planu, no ispostavilo se da sam se zapričao sa kolegom triatloncem o tome kako se e-vožnje računaju na segmentima na stravi, i onda sam otišao e-biciklom na trčanje ali ne tamo gde sam hteo nego na drugu stranu jer znam da tamo ima dosta kratkih segmenata.

e sad kad sam već otišao toliko daleko, nije mi ostalo previše vremena za trčanje pa sam mislio da ću samo prošetati u inspekciju Južne Obilaznice.

ostavio biciklu usred livade i na nju okačio šuškavac i duks, krenuo peške i shvatio da mi treba samo 300m da dođem do nasutih delova buduće ulice.

tu iznenada odlučim da ću otrčati malo po tom natabanom kamenju, nigde nikog na kilometar okolo tako da su mi stvari tu bezbedne, jedino je moguće da neka lisica skine kačket sa guvernale i odnese ga u jazbinu kao neki trofej.

otrčim kilometar dok nisam ugledao Brzu Saobraćajnicu i kružni tok gde će se ova Južna Obilaznica povezati, pa okrenem nazad.

izašlo samo 2km a hteo sam 8km ali bože moj, ionako sam za januar dovoljno istrčao.

vratim se kući biciklom i pogledam na stravi, kaže nema segmenata na ovoj vožnji.

a-ha, rekoh, dakle na e-bajku se ništa ne računa.

stisnem one tri tačkice i ugledam između ostalog u meniju i - create segment.

napravim segment tačno tamo gde sam ga već napravio za "ride" između dva kružna toka, i pojavi mi se u aktivnosti, s tim da sam ja jedini na njemu.

tu skontam da treba za svaku deonicu koja te zanima napraviti novi e-segment iako već postoji onaj "normalan".

tako sam jutros vozio duže nego što sam planirao, trčao manje od zamisli, ali sam sve nadoknadio naučnim radovima i istraživanjima

škoda favorit

imali smo tu škodu 15 godina i nakon toga je forwardovali Lolinom tati, kada smo uzeli novi auto.

i jednom smo rešili da vozimo štedljivo.

tada smo nekako svaki čas išli do mora, i stignemo mi do Budve i natočimo benzin i podelimo sa stanjem kilometraže jer smo poništili na nulu onaj parcijalni brojač, i vidi čuda, opet sedam litara.

u kap isto kao kada smo jurcali i išli "na štopericu".

jednom smo uspeli ispod šest sati do mora, to je bio maltene neki reli.

i tada smo skovali tu doskočicu "SPORA VOŽNJA - ISTA POTROŠNJA!"

e tako rešim ja da noćas izvedem mali eksperiment.

prebacim punjač od e-bajka na radni sto kod male kuće, u maloj kući poisključujem SVE iz struje, i zapišem stanje strujomera.

naravno da nisam mogao ovamo gde stanujemo zbog zamrzivača bojlera i svega što radi non-stop, samo desetak punjača stoji na stend baj kojekud, a i kamere nešto troše valjda.

negde pred spavanje skontam da se upalilo zeleno svetlo na punjaču, isključim ga i opet očitam strujomer.

pet puta sam gledao u dve slike jer sam telefonom uslikao, da ne bih sumnjao da li sam dobro prepisao, i verovali ili ne, stanje se 

sa 76550.6 promenilo 

na 76551.1 što je dakle POLA KILOVAT-ČASA!

da sam punio po jeftinoj struji to bi bilo dinar i malko, a ovako po skupoj je valjda 4 dinara izašlo.

dakle čak ako celog meseca ne bi pazio da li puniš po jeftinoj ili skupoj struji, troškovi punjenja e-bajka bi bili manje od jednog piva.

i to kada je baterija sasvim prazna, nakon 60km sa podrškom uglavnom na maksimumu.

jutros 8k trčanja, normu sam već prebacio, ovo je već bonus.

Lola pored mene na bicikli, zajedno do-od groblja, jer je godišnjica smrti Loline bake.

te godine smo doputovali sa priprema iz Budve na sahranu u sutradan otišli nazad na more, usput se promenilo vreme, na Cetinju je bila vejavica, Lola je spavala mrtva umorna a ja sam učio one reli zaokrete kroz snegom prekriven put, countersteering i ostalo, to je bilo puno pre pojave video igara i baš zato veća fora jer se sve događalo uživo.

ta me je škola pripremila da se nakon toga par puta spasem od izletanja ili proklizavanja u kritičnim situacijama, umesto da samo instinktivno stisnem kočnice i produžim u jarak.

ne treba meni auto škola! (BRE!)

krenem biciklom isto kao i juče, sa namerom da stignem na isto mesto 20km odavde, i da odem NA NEKO TRČANJE.

e ali, ali, ali.

prekjuče je bio govnjiv smogovit dan, juče je bio bistar kao planinski potok, a danas je osvanulo nešto na pola, obećava da će biti kao juče, ali u podznaku tačno vidiš da mu je prekjučerašnje gowno.

dok sam stigao do Tamo, već sam se smrzao.

sim tam sim tam, malo nalupao kotače po nekom rndavom puteljku, i rekoh ja realno neću uopšte stići da trčim.

ovako ukočen i ukrućen.

ne kao ona stvar nego kao penzioner.

i tu odlučim da neću uopšte ni trčati nego probati na udaljenom terenu proći što više puteva, kroz prema skroz, kilometara, milja, puteljaka, i bogme prođoh.

i beše mi lepo.

i namakoh 59km električnom što mislim da joj je lični.

tojest nama.

koleno sam juče udario na neki gelender na stepeništu i sačuvaj bože me zabolelo, pa kao što sam smatrao da juče nije neophodno trčati, rekoh smatraću i danas.

mahnuo mi je Monah Aresnije iz džipa, onako neobavezno.

sa istim onim crnim naočarima za zavarivanje.

pop je influenser. 

vozi Tiguana.

šta više reći.

auto-škola

auto škola mi je upropastila dan :-)

ali mi je instruktor auto škole ulepšao dan.

radi se o nečemu, A EVO I O ČEMU!

krenem ja sa idejom (zašto se kaže KRENEM JA, da li je nakon KRENEM moguće dodati on/ona/ono/they/them?) da odem biciklom donekle i da tamo nešto malo otrčkaram, i da to tog Donekle odem autocestom u izgradnji.

naravno na ulasku na gradilište sedi bivši Lolin auto-instruktor s kojim sam se pre neki dan upoznao, i to će se ispostaviti kao istovremeno genijalna i tragilčna ideja.

naime čovek od 80-ak godina tu sedi dokon celog dana, pazi da ne uđe u kontra smer neko neovlašćen, osim ljudi koji su tu zaposleni, i kad god me ugleda izađe da se malo DRUŽIMO.

majko mila o čemu mi je sve on napričao, o vlasnicima svih ostalih auto škola u gradu, o sređivanju šupe, bacanju otpada, (srodna duša), i o tome kako je jednom sve pobacao pa je zatim išao na tu divlju deponiju jer mu se doslovno sutradan zatrebalo nešto što je juče bacio...

tu uskočim ja sa rasporedom svoje šupe, svim razvrstanim šrafovima maticama šelnama i tiplovima, odao mi je priznanje da nije toliko pedantan, mada bi ga žena manje tlačila da jeste.

i tak.

odvozao do tamo i polukrug i nazad i to je bilo to.

tuc muc

na današnji dan tojest praznik Sveti Sava je uvek u gradu bila poznata Svetosavska Trka, koja počne negde oko podne sa cicibanima pa onda razred po razred stogne do seniora, vojske i policije, i na kraju rekreativaca.

čim sam počeo sa ozbiljnijim trčanjem naravno sam se prijavio za trku od 5km, onu glavnu, i jedino mi je važno bilo da postanem levo krilo i utrčim u poslednji krug pre nego što seniori završe, tačnije dok me ne uhvate za krug.

e sad kada su dolazili najbolji trkači njima je za 5 krugova trebalo 15-ak minuta pa sam dakle i ja morao usred zime koju mrzim da otrčim 4 kruga ispod 3'45" što mi baš i nije prijalo.

no tih nekoliko puta koliko sam to pokušao, uspeo sam.

ne pamtim rezultate.

dva puta sam trčao trku rekreativaca a to su ustvari treneri i bivši atletičari, recimo kada je pobedio Ninković koji ima maraton 2h12' ja sam bio treći, a jednom sam i pobedio.

imao sam neku povredu meniskusa, ortoped mi je dao Movalis i rekao da smem na biciklu pa sam tako vozio i čekao da bol prestane, prijavio se na trku i istrčao krug za 2'44" što mi je ostao lični na hiljadarki, ako ne računamo onih 2'35" koje sam jednom istrčao na nizbrdici od 6%.

otišao sa sve peharom pravo u Urgentni i odneo tortu koju je doktor odmah odneo sestrama u sobu.

danas je pak trka odložena zbog protesta šetnji ili nekog trećeg razloga koji niko nije naveo, uglavnom što bi rekli ZBOG SITUACIJE.

ionako ne bih trčao nego navijao ako bih uopšte tada bio slobodan da izađem iz radnje.

umesto toga, odvezao se biciklom izvan grada, otrčao neki malo neobičan kružić koji bih inače mogao i bez bicikle jer bicikla-trčanje-bicikla mi je bilo 3km-7km-4km što bi dakle inače bilo sasvim dostupnih 14km no nisam nmi razmišljao o dvocifrenim trčanjima dok mi koleno ne prođe SKROZ.

mac po mac

juče sam se nadao da posle posla uspem da nešto ubodem u sudijskoj nadoknadi i bogme ubodoh!

ali pre toga.

naime ukazala se mala pauza oko podne, tu je trebala da se podigne neka džigerica sa roštilja, ali ja sam seo na e-bajk i odjurio na obližnje brdo nepunih desetak km iznad grada, tu oko bare/jezera odjurio 2.18km što je deset krugova i ujedno jako precizna metoda da se izmeri krug, tojest barem je preciznija od merenja tri kruga, na primer. 

nakon 100 krugova dobili bismo još manje odstupanje jer jedan vrljav krug manje utiče na total.

tako sam izjednačio januar prošle godine, što mi je i bio cilj, da ostavim pobedu za neko sledeće trčanje.

na primer ovo jutros.

nedelja, ceo dan na raspolaganju ali smog da ne vidiš prst pred okom.

pre nego što se uopšte nataložio, otišli smo sa psima do pijace po spanać, 3km šetnje kao uvod u dan.

nakon toga e-bajkom 9km na brdo iznad magle i smoga, na suprotnu stranu od onog juče.

tamo predivnih 8km kroz šumu koju zovu "pluća Valjeva", bogme nakupih preko 100m uspona iako je sve naizgled ravnjikavo i blago goredolirajuće.

nazad biciklom u smrdljivi grad ali drugim putem sa strane gde je manje dima, pa nakon ručka zajednička biciklijada neotvorenium delom autoputa za koji neki kažu da se otvara sutra, a drugi kažu da će "ko zna kad".

desetak kineza mlati metlama po bankini tako da se sam kolovoz ulickava, nisu obeležene ni sve "prati tačke u magli" a ni zaštitna ograda nije baš prišla do kraja.

hmmm.

mic po mic

juče u petak mi je falilo 13km da izjednačim protekli januar a danas mi u subotu fale samo 2km.

no nisam bio toliki heroj da bih pretrčao čitavih frtalj maratona odjednom, nego sam to elegantno rasporedio.

da bar! što bi rekla emina arapović.

altroche! što bi rekla ana oxa.

no, naprotiv! što bi reko oliver mlakar.

juče posle kiše tojest odmah posle kiše, dok su još auti sa blatnjavih ulica jedni druge ukrašavali i maskirali  u smb nijanse, krenuo sam biciklom da pronađem neki put sa najmanje blata po njemu, kao da sam u indiji a ne u srbiji, ako uopšte i postoji razlika.

taman kad sam ga našao skontam da je kroz industrijsku zonu samo 2.5km prihvatljivo za trčanje a dalje su opet neki radovi i blato, no produžio sam nekim sporednim ulicama malo tamo malo vamo i umesto 2.5+2.5 nekako namakao na 6.25.

e pošto sam juče imao 6.25, jutros sam na drvenim umornim nogama i sa neispavanim bolnim leđima nekako na jedvite jade pretruptao 4.75 i tako smanjio razliku za čitavih 11km, i eto.

nadam se u pauzi posla (znam da je subota ali jbg) nešto smislim, ako uspem 3km to bi bila pobedaaaaaa, tojest prvi set u meču 2025:2024.

život nije kružni tok

juče sam iskoristio lep dan i popodne po suncu odzujao 25km e-bajkom po okolnim brdima, spojivši lepo i korisno tako što sam u bisagi doneo u grad jedno štene koje sam našao napušteno kod seoske prodavnice.

zaboravih da pojasnim zašto sam prekjuče skratio trčanje auto-cestom, jer sam na kraju završio sa 10.2km.

onih 0.2km mi je juče ujutru taman poslužilo jer mi je okret (kad krenem od Lidla) na 3.9km i taman sam imao zalihu da upišem 10+8 pa su tako nove Hoke stigle do 18km.

a na autocesti su bili radovi baš na kružnom toku!

provukao sam se iz ivicu da ne iritiram nikog svojim prisustvom, pola su bili naši a pola kinezi, jedni čiste drugi farbaju one fluorescentne tačke vidljive u magli, jedan mi dovikuje - imaš sad dobru stazu, ali nećeš moći još dugo!

ma teram dok je besplatno - odgovorih u šaljivom tonu.

tako da sam u oba pravca samo projurio preko tog kružnog toka, tu su oformili i neki ad-hoc parking tako da se ne zna da li bih više smetao ja njima ili oni meni.

no ionako mi je bilo malo poteško jer sam navalio na Tempo bez prethodnog dana odmora, hvala im što mi skratiše mučenje.

danas pada kiša koja bi iza podneva trebala da prestane, pa ako se ukaže duža pauza na poslu možda pokušam još jednom.

treba mi do tamo i nazad skoro pola sata biciklom, plus dok spakujem višak stvari i vežem biciklu, na kraju trčanja se presvučem u neke stare suve rite* i krenem da kotrljam nazad kući, prođe bogme i sat i po.

(*strateški odabrane da mi ne bude žao čak ni ako mi ih neko ukrade, stara majica i stari duks, dok šuškavac nosim uvek sa sobom spakovan u šaku obzirom da sam ga platio kao da je od suhog srebra)

fali mi do kraja meseca samo 13km da izjednačim prošli januar.

dobar, loš, pao!

nisam pao, naslov je klik-mamčina :-)

nemam u opciji bloggera font segoe ui pa moram da prebacim na verdanu, ne onu rudan nego ovu lepšu. 

trt.

juče sam svašta obećao a deo sam i ispunio.

reče blog neka bude trčanje i bi trčanje.

jevanđelje po blogoju, S20E19

(blog je krenuo 2006. nakon plitvica, a ovo Epizoda sam naravno izmislio)

otišao po najavljenom sunčanom danu na autocestu u izgradnji.

dok sam stigao tamo navukli se oblaci, 

ispade da sam umesto na sunčanih +9 trčao u maglovitih +7.

feels like minus. 

kuferčina.

vetar bio kontra performansa, 

oduvao me nizvodno pa me sahranio uzvodno.

tako da sam imao jedan jako raspoložen šibenik.

(positive split)

izašao mi nakon 10+ km prosek tik ispod 4'49"/km.

prvo sam bio malo razočaran što je sporije nego prošli put,

pa sam se setio da sam tada trčao autocestom 

nakon dana odmora, a juče baš i nisam predahnuo.

išao u novim hokama.

treći par clifton 9.

stigle baš tog jutra, rekoh već u blogu.

jutros opet u njima.

biciklom do lidla pa odatle samo 4+4km od-do parkinga.

potrefio slučajno baš na idealnu stranu od grada prema vetru,

dakle gde nije bilo dima ni smoga.

na kraju treninga utrčao sa kolicima u lidl 

i kupio između zilion gluposti na popustima, 

i ono uže od 30m, za 4 ojra.

nisam stigao do neke ferrate yet.

ali ima nade.

sa užetom da me vade.

još malo pa haiku.

pogled u nebo i vremensku prognozu

napokon je svanuo dan sa pogledom na nebo, eto malo između oblaka se nešto kao plavilo, plavkalo se, plavuckalo, onako belo-plavo, poluplavo.

čekao sam danima da temperature odu dalje od +1 ne bih li mogao da se nekako biciklom dokopam još-uvek-neotvorenog autoputa, i tamo istrčim tempić od 11-12km.

setio sam se da bih mogao da dopunim tojest zaokružim.

zaokruživanje kruženjem, A EVO I KAKO.

kad dođem do drugog kružnog toka (put u izgradnji, odvajanje za ind. zonu) treba da zapamtim tačno koliko je stanje na satu.

valjda negde oko 1.7km.

i kad produžim do betonskih barijera na kraju, okrenem nazad, dođem na kružni tok taj u sredini, i vidim koliko imam.

i onda trčim u krug po spoljnjoj strani sve dok ne stignem do 10.3km, pa odatle nazad na start/cilj.

zanima me i koliki je taj ceo krug, deluje poveliki bogme, nema šanse onoliki prostor da može da se uokviri u sto metara, to bi značilo da je prečnik samo 30-ak a ja bi' rek'o da je dosta veći, onako što bi rekli odokativno.

zato sam jutros propustio trčanje po blatnjavim prljavim ulicama i kroz hladan smog, sedim na poslu, razmišljam šta sam uradio kolenu da pre par nedelja prestane da bude "sve bolje" i nadam se tom popodnevnom trčanju u pauzi posla.

biće to prvo trčanje u novim tirkiznim Hokama <3