da li sam pobedio?

bio sam štonobisereklo U DUBIOZI šta da poduzmem jutros.

pomalo sam osećao koleno noćas, kao posledicu onih 7 pretrčanih kilometara, no kao što sam i najavio to je bilo donekle očekivano i bilo bi pravo čudo da se nije pojavila nikakva reakcija.

biće dana za megdan(a).

opcije su mi bile (nakon što ode vodoinstalater) da popunim dva sata pre posla ili šetnjom hajkom brzim hodom, ili nekom od bicikli, ili nekom kombinacijom.

nakon što sam ipak otišao na dva točka, stigao do izvora u brdima 20km iznad grada i vratio se na samo 5km od kuće, skontao sam koliki se smog navukao u kotlini.

gore je bilo pravo proleće, jesen, pozna jesen, sve šareno u onim karakterističnim bojama lišća na samrti, čist vazduh, besprekorna vidljivost, ma sve pet.

i tu sam shvatio da bih, ako sam imao vremena za nekih 10-12km pešačenja, od toga proveo više od pola u smogu jer je peške podosta sporo izaći iz grada na barem 100m veću nadmorsku.

tako da, nogama je svejedno šta su radile, dupetu i leđima takođe, ali se nasumični izbor aktivnosti pokazao kao bingo i dobitna kombinacija, ajd što sam umesto tuce kilometara prešao 41km nego sam se i nadisao čistog zraka, a i nauživao u pogledu na planine.

jedino što je pokvarilo sve je što sam tresnuo na neku neravninu na asfaltu veličine krtičnjaka i negde na pola povratka mi je bidon izleteo iz nosača, pao na asfalt i pukao, pa mi se prosula i ta voda sa izvora koju sam poneo Loli, kao što uvek donesem sa raznih strana.

ona voli to tako da pije čistu vodu, ja više naginjem be vitaminskim napicima.

URAAAAA

znate one partizanske filmove kada stiže pojačanje da oslobodi opkoljenu četu, i svi moraju da viču URAAAA, poput karatista kada izvode one vežbe protiv zamišljenog neprijatelja, e tako ja nisam viknuo ura.

ali sam pomislio da bih mogao, stručno rečeno.

ali ipak nisam.

nakon dva puna dana na biciklama, što elektičnoj što gradskoj što mišićnoj, nekako mi je sinulo da bih jutros mogao malo da potrčim.

DA IZVEDEM POKUŠAJ TRČANJA, stručno rečeno.

nakon skraćenih vežbi za leđa koje mi je prekinula mačka, pokušao sam da potrčim po stanu onako u papučama i rekoh hmmm, ovo nije loše.

kao da bi moglo da može, stručno rečeno.

obzirom da je danas tačno 10 godina otkako sam majku poslednji put video živu (umrla je dva dana kasnije) ukazala se idealna prilika da otrčkaram ka groblju, pa dokle stignem, rekoh.

ako nešto krene loše, uvek mogu da menjam hodanje i trčanje kao i cele prošle nedelje.

posle samo 270m mi se zatvorio semafor pa sam hteo ne hteo morao da napravim pauzu od pola minuta, i da procenim stanje kolena.

da ga evaluiram, stručno rečeno.

nakon toga nastavio i pregurao sve do kraja, cirka tri kilometra.

osećaj onako, kao da nešto tu nije 100% ok ali trčim, ne ometa me ta nenormalnost.

u povratku 4km bez stajanja, samo sa prekidom u trčanju prilikom prelaženja 4-5 koloseka pruge ispod železničke stanice, to sam prehodao za svaki slučaj da se baš ne lomatam.

eto, nakon iks dana po kilometar trčanja, danas sedmica!

ukupno 13 u novembru.

možda sutra preskočim pokušaj, da budem siguran da nisam odmah krenuo da preterujem.

da se overdoziram trčanjem, a i endorfinima, stručno rečeno.

vidi vraga!?

jutros je došlo do jednog malog preokreta

ta daaammmm

prvo sam otišao do lidla, fali mi oko 2000 dinara da pređem kvotu za kupon -10% popusta na račun

odem i ponesem 5000 dinara, ne znam ni zašto

obzirom da nisam nameravao da potrošim više od 2000, jer sve što bih kupio preko toga mogu da kupim pola sata kasnije sa 10% popusta uz osvojen kupon

tu nađem nekog lososa na -25% pa ga stavim u kolica pa ga izvadim jer sam se svega toga setio (a možda sam natrpao i preko 5000!?) pa ga zatrpam nekim kuvanim kozicama (račići, ne papkari) da ga niko ne kupi u međuvremenu pa odem kući pa se vratim sa 10 hiljada za svaki slučaj pa natrpam ribe sve što je bilo na akciji

u povratku svratim do bici servisa da se dogovorim za nešto i tako po treći put odem od kuće nakon što sam ostavio lososa a poneo rezervni disk od kočnice i city bike zamenio mtb-om

nakon zamene diska/rotora sam produžio da to isprobam i po prvi put seo na mtb ove pozne jeseni, isprobao kočnice i prošao nekim makadamima izvan periferije, čisto da se podsetim starih dobrih dana.

nakon samo 12km sam bio zadovoljan kao da sam prešao 120km, veselo se vratio kući bez šuškavca rukavica na samo +9, pa ti budi pametan

ipak na običnoj bicikli puno jače radi "grejanje" nego na e bajku, očigledno

obećanje = Ludom radovanje

nekako mi se pojavila termoregulaciona zbrka u organizmu

s jedne strane mislim da bolje trpim hladnoću jer sam zadnjih godina i na bicikli i na trčanje odlazio napolje manje obučen nego kada sam počinjao sa tim sportovima i bio u peak-u treninga, to su tridesete za biciklu i četrdesete za trčanje

tada sam nosio rukavice ispod 12 stupnjeva, mislim duge rukavice, takođe duge rukave ispod 20-ak, čak i duge nogavice ispod 18 stepeni, a zadnjih godina sam i na +10 veselo kretao u kratkim gaćama i tako vozio dobrih sat vremena dok ne otopli

tako i na trčanje, nekada sam tek oko 15 stepeni ulazio u bicke a sve ispod toga, čak i na +17 nosio 3/4 helanke/tajice, dok sada mogu i na +jednocifren broj stupnjeva da krenem u šorcu i kratkim rukavima

no iz nekog razloga sam čekao da temperature pređu +12 ili +14 da bih opet seo na biciklu bez straha da ću se smrznuti, no možda i za to postoji objašnjenje

otkako sam skrkao koleno uglavnom vozim e-bajk na kojem je logično dosta hladnije jer prosto rečeno "manje radiš", pa sam tako i na izmagličastih +18 nosio nekakvu vetrovku jer me nekako oduvek odnekud nešto produva :-)

bilo kako bilo, napraviću skoro dvodnevnu pauzu od trčkaranja kilometar po kilometar, nakon onog u subotu ujutru provozao sam 20km popodne i 46km danas i valjda dodatno odmorio koleno kojem je počeo da se vraća onaj oblik bez otoka/otekline/ostrva/izole i opet se čašica ocrtava u svom anatomskom izdanju

milslim da sam 1 po 1 stigao do čitavih 6km trčanja u novembru!

gde ima lufta???

da li je iko ikada iz čistog mira proverio da li mu se ljulja neki zub, na primer četvorka gore desno?

nije.

eto tako ni ja nikada nisam analizirao da li čašica kolena ima nekog lufta.

vidim neki mi čudan osećaj nakon jutrošnjeg kratkog hajka sa potrčkavanjima, malo protresem nogu, ništa se ne popravi, napravim čučanj, nešto krcne i sve dođe na svoje.

promrdam malo čašicu a ona šeta li šeta u svim pravcima, čak i kad je pritisnem ima ispod prostora kao kad pritisneš neki taster pa čas nešto uključiš čas isključiš.

panično promrdam i desnu, i shvatim da je ista situacija.

odahnem.

ko bi rek'o?

mrdam levu levom rukom, desnu desnom rukom, poredim, sve isto.

no ipak u ovoj levoj se povremeno pojavi taj osećaj da ima lufta.

pa se nešto namesti.

možda su bili oštećeni ligamenti, pa je nisu držali kako treba, a ja nisam ležao u gipsu nego sam uporno pokušavao da povećam opseg pokreta.

pa onda možda to nešto što drži čašicu u mestu nije ni zaraslo kako treba nego luftasto.

da li će taj luft ostati ili ne, nadam se da neće.

tojest ne luft nego osećaj lufta.

uostalom, kada pravim neke pokrete, onda mi deluje da mi je ispod čašice "tesno".

pa otkud onda osećaj lufta ako je tesno, bog bi ga znao.

valjda kad spadne i ostatak tog otoka (otekline, ostrva, izole, ajlenda, svelinga) ispod čašice, nestaće i osećaj šetanja i lufta.

valjda je ključna reč.

jutros junački bez rukavica 5km biciklom na samo +4 maglovitih stupnjeva, pa odatle na hajk sa kilometar trčanja (+ 4km hajka, i unutar svega 131m uspona) pa nazad u grad no dotle je već otoplilo i malo se razišao smog pa mi rukavice više nisu ni padale na pamet.

kilometar po kilometar, bogme natrčah se ja i bez jedne noge.

treći dan

što reče đole balašević

beše sreda četvrtak il već neki od njih

tako i ja dal je treći ili četvrti dan

otkako sam insistirao na POTRČKAVANJIMA

znaš ono kad ne možeš da uzmeš nešto

pa onda otkineš komadić sa nekog ćoška

tako i ja na garminu odaberem hajk

jer u defaultu stoje run mountain run hike walk

a kod mene u satu se to zove 

tabananje (run)

saplitanje (off road run)

tumaranje (hike)

i tako sam ko zna (samo garmin zna) koji put...

otišao na hajk sa potrčavanjima

letos mi je omiljeno bilo bajk & hajk

sad mi je valjda hajk & strides

hajksi end strajdsi, rekao bi kolega badger

i tak ja, mal mal šetaus, pa sto metara potrčaus

brojim na prste

leve ruke

prvi drugi treći ubrzaus

stigoh do sedam, pa i do deset

pa produžih još par puta, 

da nadomestim ono što sam jednom 700 pisao kao tisuću

došlo sve na svoje

bogme na jednoj nozi stigoh do barem 4-5 km u mesecu

šta mi je ovo trebalo

prijavim se u grupu "prepravljanje 26" mtb-ova u gravel bicikle" i nakon par dana shvatim da sam pročitao 20 objava kako su ljudi to uradili, i 20 objava gde pitaju kako bi uradili.

od ovih 20 što su prepravili nemaš pojma šta je smešnije i zašto su to uopšte počinjali i šta su hteli da dobiju.

ili je ram previsok ili premali, ili je smešan odnos visine guvernale i sedišta, već zavisno da li je prednja viljuška amortizujuća ili nije.

ja imam na oba mtb-a krute viljuške koje su same po sebi niske, pa kada bi na to stavio trkački volan dobio bih nenormalno agresivnu poziciju kao na trkačkom bajsu, i kako se sa tim spuštati recimo niz strmi makadam nosom kočeći kao nekim ralom ispred sebe.

opet ako imaš amortizer u čemu je poenta stavljati aerodinamični trkački volan, totalna nebuloza.

uostalom zašto išta prepravljati, samo zato je taj koncept "gravel" postao popularan pa kao u radovanu trećem kad neko pita može li od starog kaputa da se nešto prepravi da se sašiju pantalone, ili obrnuto, ne sećam se.

ajd kad prepraviš kombi u kamper, to razumem, kombi je 5000 ‰ (gle shift + option + e nije znak za ejro nego je ovaj glupavi promil) a kamper je 50000 pa i pomoz bože da to prepravljaš, ima neke logike.

i tako se ja odjavim iz besmislene grupe.

prijavim se u neku drugu gde su vozači canyon grail i grizl bicikli, e tamo je već malo zanimljivije no opet u principu ništa osim "evo da se javim, novi sam u grupi, ovo je moj novi canyon", brate mili kao da si jedini na planeti, i opet takvih objava stotinu.

ja preskočio introdukciju, koga briga za moj bajk.

umesto toga otišao na hajk.

jutros 6km, popodne nadam se još toliko, nakon jučerašnje Dužine (umalo stigoh u Fužine) nisam potrčkavao, neka se koleno odmori malko.

opet laži, opet obmane

pogledam u kalendar, vidim da je trinaesti, i shvatim da nije petak

dakle naslov onog filma laže, gnusno laže

ne znam šta znači kad je nešto gnusno, od čega je to nastalo

blus gnus

odoh na onaj krug na koji nisam stigao pre par dana

pešačenje naravno

hajk, takoreći

krug bi trebao da bude 13km, iako je inače skoro 15, ali postoje kratice

uspem da prehodam 12km i da 100 po 100 metara uspuit otrčkaram onaj ostatak do nepunih 13, za ukupnih dva sata i tri minuta

oznojio se u magli

tačnije u oblacima, oni niski su se navukli negde od 350m pa ko zna do koliko nadmorske, verovatno negde 600-650m

jeste bilo samo +6 stupnjeva ali velika vlaga, uspon dvocifrenih procenata, huh

šteta što nije bio mlak dan i suv pa da proverim biciklom

ovako sam taman stigao negde do 450m nad morem odnosno 270m nad Gradom, jer je grad na 180m, vidiš kako je to glupo "nad morem" kad nemam nijedno more u blizini da od njega krenem uzbrdo

juče sam prema obećanjima samo odzujao popodne 4km da dodam na onih 9 ujutru, dakle eto i juče mi je izašlo 13km iako je bio 12. u mesecu

sutra bih mogao neku sledeču kombinaciju, 13 puta po kilometar recimo, zašto da ne kkkkk

ps 

nakon par dana u najgorim patikama su počeli da me bole tabani pa sam jutros uzeo prave patike za trčanje, šta ćeš, moraće da pređu preko tog ranjenog ponosa što nisu trčale nego brzohodale

gde sam bio juče

bitno je da znam gde sam bio jutros, to je bitno jel tako?

opet sam odjurio posle doručka na hajk iliti brzi hod s tim da sam danas uspeo da malo potrčkaram

nije to nešto, malo je i nepravilno, kompenzujuće za krutost u kolenu ali kako je šetnja odmicala sve je bilo bolje i na kraju sam uspeo da sastavim možda i dobrih 200 metara

prosek se vrteo oko 5.9 da bi na kraju stigao bogme i do čitavih 6.2 km/h što je dobrih 60% od nekakvog jogginga o kakvom još uvek samo maštam

no nadam se da ovo sve ide nabolje

nažalost izgleda da su mačiću još uvek bele desni tojest nisu naročito pocrvenele pa će i ona druga ampula EPO morati da ode na njega, a ja se nadao da će meni preostati pa da se malo roknem

jes mačija doza ali daj šta daš, avaj, ni toliko

videću da li ću popodne biti raspoložen za drugo poluvreme ili će mi se odmarati kao juče kada sam se samo malo provozikao

pola poluvremena

sve sam lepo isplanirao ali je na kraju ispalo da baš i nisam

rekoh iz dva puta ću po kraće, da se ne zalećem nigde predaleko

no opet sam se nešto zadržao u gradu i iako sam prepešačio samo 7km, doduše sa 100m uspona, popodne nisam stigao ništa više

krenuo gradskom biciklicom prema reci, pa uz reku, pa sam skontao da bih trebao da prošetam kilometar maksimalno i da odem nazad kući, tako da sam bio podosta popišan i neraspoložen

vratim se na vreme na posao i desi se da je klijentica otkazala u zadnji čas pa je ispalo da sam ladno mogao da napravim neki lep mini hajk, upravo onakav kakav sam zamišljao pa na kraju odustao

zbog manjka vremena, koji se pretvorio u višak vremena

što ti je život, tombola

3881 komada

piše mi u gore bloggeru da imam 3881 postova do sada, to je nekih desetak godina valjda, ili malo više, jer kontam da sam češće propustio dan nego što sam imao nešto baš toliko važno da bih pisao dva puta. 

što znači da ako poživim još 119 dana možemo sredinom marta očekivati okrugli broj koji apsolutno ne znači ništa osim što ima par nula na kraju.

možda 1000 ili barem 5000 mogu biti jubileji, 4k je nit tamo nit vamo.

doduše sa blogovima pre ovog verovatno imam već 5000.

jer ovaj kreće od 2009 a krenuo sam na blog.hr još sredinom 2005. posle Plitvica.

što znači da sam u te prve 4 i po godine sigurno napisao barem još 1500 heh.

danas i nemam šta da pišem, osim da sam umesto iz dva puta po 5-6km othajkovao ujutru 1.5 a popodne 10.5 sa 200m uspona pa je došlo na istih 12 kao i juče, s tim da između nisam bio na poslu nego sam nedeljno prepodne iskoristio da popravim jednu policu koja je prethodnog dana pala ženi na glavu.

kao što ste pratili rušenje nadstrešnice u novom sadu, e pa isto tako je nama u kupatilu na poslu stajala jedna polica poput "viseće kuhinje" negde prekoputa kade, skroz u kutu i nikom nije smetala.

zadnja strana je bila sa desetak eksera zakucana gore i dole, i kako su godine prolazile ti ekseri su polako izlazili i polica se svojom težinom postepeno izvlačila od zida.

kada je žena koja je inače 185 visoka ustala sa pišanja, tucnula je ćoškom glave u ćošak police i to je bio prelomni (sic!) trenutak da se konačno odvali i tresne nasred kupatila.

ženi je ostala samo mala čvoruga od tog prvog udarca a polica od 15-ak kila je srećom promašila, pa su mi tako ostala tri zadatka.

- da trčim u kuću po led da bismo hladili čvorugu, 

- da počistim sve po kupatilu jer se isprosipalo sve i svašta, i 

- da nazad zavrnem desna vratanca koja su se odvalila, da iznesem celu policu napolje i da povadim sve eksere, umesto njih stavim šrafove, i dodatna dva L profila koji bi sprečilo buduće odvajanje konstrukcije.

sada mi je još jasnije kako se sve ono dogodilo u novom sadu, iako sam već znao da pretpostavim, ali bukvalno nam se ista stvar dogodila skoro pa ničim izazvana osim proticanjem vremena.

eto rešenja u magli

koliko se sećam nekada su decembar zvali mesec magle, a sad je eto rešilo leto (bablje doduše) da se preko noći pretvori u zimu pa kom odojci kom rezanci. a kom žganci. gablec pauflek i pofezne. mala bosna.

i tako krenem ja na hajk iliti brzi hod, povremeno potrčnem ali neće, stignem do reke pa nastavim po zemlji neki kilometar i po nasipu stignem do travnatog dela.

pedalj mokre trave, a to što je mokro je natopljeno rosom, a temperatura rose je nekih stepen dva, eventualno dva i pol.

natopile se patike, čarape, zaledili se prsti, a ja ipak zadovoljan, držim prosek 6 km/h i ništa mi ne fali.

pred kraj sam čak uspeo malo ćopkasto da potrčnem koji metar, to je neki dan do dva lošije koleno od onog kada sam trčkarao u utorak a danas je eto subota.

nakon tih jutarnjih izmagličastih 6km uz reku sam oprao patike koje su ionako bile za đubre a ne za šetnju, uzeo druge i nastavio još 1.3km po gradu da odnesem jednu makovnjaču drugarici koja radi u menjačnici, to je neka stara opklada malo predugačka čak i za moje blogove.

ipak nisam ja murakami da bih vas toliko udavio, bogu hvala.

voleo bih da i popodne odzujim koji kilometar jer koliko god prepešačio, kilometri su kilometri, pa sigurno više vredi 12km hajka od 1km trčkaranja.

kad je već hladno za biciklu jelte.

propolis

kad god vidim neki proizvod od pečuraka, moram da uskliknem "peču raka? zašto? šta im je rak skrivio?"

jer po selima kažu peču umesto peku i otud ta pošalica.

jednako tako kad god vidim reč propolis ja pomislim na neki list koji je propao, pa takođe po seoski 

"  prop'o lis'  "

e sad nije propo lis nego je propo neki ligament koji sam secnuo tik što je počeo da zarasta i današnji pokušaj trčkaranja mi je propo jelte

tek kada je bilo prekasno (jer sam morao nazad na posao, pauza je bila minimalna) sam se setio da sam mogao da otpešačim iliti othajkujem pola sata umesto da se razgibavam između neuspešnih pokušaja đoginga po mekanoj zemlji koracima od pola metra ako ne i kraćim, jer me na šetnji skoro ništa ne boli

no eto rešenja protiv depresije, za sutra već unapred planiram neki hajk pa ako usput pokušam da potrčim i ne bude uspešno, neću se sekirati jer sam ionako krenuo na hajk, zar ne

šverc komerc

juče ionako nisam bio ni za šta jer sam čak opet počeo i da kašljucam i nešto me grebalo u sinusuma, a zabole me i glava od vetra dok smo išli redovno do veterinara i tu sam skontao da ću kao i prošli put kada sam skrkao koleno i istovremeno zakačio neki viruščić, opet zaglaviti na isti način.

i tako se potrefilo da su tek što sam napisao blog javili da je upravo stigao lek za mačorčića pa smo posle posete veterinaru otputovali zaBosnu, jer smo iz neke anksioznosti anticipirali da bi to mogla biti sreda pa smo ostavili day off na poslu, i gle čuda nekad se kockice i slože.

otišli preko šapca vratili se preko loznice, pokupili lek i u roku od 6 sati smo već bili nazad kući.

em se malo provozali, em natočili benzina upola cene, em doneli lek koji će od sutra ujutru biti uklljučen u terapiju.

jedino što nije prošlo po planu je što sam imao dve opcije, 

1) ako idemo zajedno da u povratku negde izvadim biciklu iz auta i dokotrljam se kući, odnosno 

2) ako idem sam da biciklu izvadim negde pred granicu i da uopšte ni ne vozim auto kroz bosnu nego da ceo taj deo pređem pedalama što bi bilo tek malo preko par sati.

no eto, sunce moje malo nije nam se dalo

šlag na torti je što smo na 30km od kuće mrtvi gladni svratili u neku kafanu da iskamčimo barem lepinju sa kajmakom no ispostavilo se da su imali vrućeg pečenja pa smo jadni i neutešni morali da kupimo kilogram, te momentalno postali veoma utešni.

a sve pod opravdanjem da ćemo i mačorčiću ponuditi malo mesa da bi mu se otvorio apetit.

koleno je malo bolje, kontam da će do vikenda biti opet u istom stanju kao i onog probnog dana kada sam uspeo malo da potrčim.

korak napred (u jarak)

ne može sve da krene po planu kada plana uglavnom nikada nije ni bilo ali ako već ne može po planu neka barem krene nabolje no eto i tu postoji neka marfijeva opcija da ne krene pa ako postoji ikakva šansa da nešto zastane ono će zastati, a ako postoji i dodatna opcija da nešto napravi korak unazad, povelike su i za to šanse

delovalo mi je da sam uspešno testirao nogu (da ne kažem isprobao koleno) i sve je nekako bilo "obično" sve do popodne

tu sam na kraju rikaveri vožnje svratio u lidl da kupim tri kajzerice rustične i još nekog topljenog sira i prilikom polaska mi zapne bisaga za onaj plastični stubić na parkingu i zavrti mi se bicikla u krug i ja krenem da je zaustavim no ona mi nekako prođe iza leđa kao da će pasti i ja naglo zakoračim da to predupredim i hop odjednom me tako jako secne u kolenu da sam video sve zvezde

sad sam ujutru evo opet u onoj fazi od pre 4-5 dana kada sam popreko silazio niz stepenice, pa se odatle pojavila mogućnost da silazim savijajući koleno i na kraju prekjuče i juče da silazim "kao da mi nije ništa".

e sad, da li će mi opet trebati 4 dana da ovo seckanje prođe kao i prethodno ili je ovo malo akutniji poremećaj koji će se brže stabilizovati u ono "peti korak napred" stanje, bumo vidli.

danas svakako neću trčati a ostaće i nepoznanica da li bi me išta bolelo više ili manje da se nisam secnuo jer to i jeste bila poenta trčanja, da vidim stanje dan posle.

kilometar i po

nije sve u matematici, nešto je i u fantastici

znate ono kada je neko simpatičan pa kažete momak i po

laf i po

ili šta god drugo, ne mora da bude simpatičan

možda je samo "dobar momak"

kao što je i moj kilometar bio dobar

pa sam ga nazvao "Kilometar i po"

jer ima tu jedna nula razlike

nije baš bio kilometar koma pet, nego kilometar koma nula pet

u prijevodu 1.05 odnosno 1050 metara

lagano

otišao biciklom pony (što je Milijana gony) 3.5km od kuće

odatle skrenuo među njive

tišina, mir, nigde zeca ni lisice

upalio garmina

pomolio se i krenuo

odmah bol, čudan

menjam korak, nikako ne ide gaženje petom

ono default-no za džoging

prelazim na prste, skraćujem korak

nekako se podnosi

gledam do kraja prve njive, stiskam pauzu

180m, nije loše za početak

mislio sam da ću možda čak morati i 20 po 20 metara

odatle kroz sledeću njivu na L (u ćirilici na G) i eto ga 380m

opa

drugi deo je bio lakši

vraćam se do raskrsnice i vidim da imam 580m no produžavam dalje drugim krakom, usput računam koliki mi dodatak treba no lako je, još 120 pa sam na 700, i nazad će biti tih 120 + prvih 180 = 300m bingo

tu pravim malo dužu pauzu jer mi je ta treća četvrtina bila 320m, i tako završavam sve sa 180+200+320+300, pa me mrzelo da tu stanem nego sam još prema bicikli dodao malo jer je izlazak iz njive blago uzbrdo a usput sam skontao da me manje boli kada se penjem pa makar nagib bio samo 1%

videćemo sutra, dan pauze ili opet 1km ili čak i 2km (!)

učinilo mi se i danas da sam mogao dvicu ali nisam hteo dok ne vidim reakciju na to što sam uopšte trčao, bez obzira koliko (kolicno)

PS

trčao u nekim cokulama za njivu koje su odavno trebale da završe u kanti

stisni petlju ili stisni koleno

situacija je otprilike ovakva, da su promene minimalne ali postoje

to što postoje je svakako pozitivno ali to što su minimalne dosta umanjuje euforičnost

otprilike je živa trka između mene i mačora, ja hodam bez ćopanja ali imam osećaj da mi čašica malo "šeta" odnosno da ima "lufta" pa mi se pokušaj trčanja po tepihu svede na nekoliko čudnih koraka, no eto moguće ih je napraviti

kao što je mačorčić juče u tri navrata pojeo po tri zalogaja a danas (tj noćas, oni više jedu noću nego po danu) 4-5 puta po 4-5 zalogaja, no eto, još uvek nije prvi put kakio, kao što ni ja nisam potrčao

samo da sve ne krene obrnuto, on da potrči a ja da se ukakim

i tako razmišljam da li da se okušam na nekom kratkom kaskanju negde daleko od civilizacije gde me niko ne vidi, tipa odem u neku njivu pa polako, deset po deset koraka i da pratim da li se bol povećava odnosno ta rasklimatanost, ili da pokušam da nečim učvrstim koleno, nekim elastičnim zavojem ili neku dokolenicu da navučem malo više preko kolena skroz pa da vidim da li se to "šetanje" manje oseća

i glavno, da li bi se uveče bol povećao kao znak da sam nešto pogoršao

doduše i od ove promene vremena se nešto sigurno dodatno oseća jer je naišla baš u pravom trenutku :-)

da li je moguće preokrenuti Preokret

jedan stariji gospodin je običavao da kaže, za slučaj nekog propadanja "ode sve u tandariju", e sad šta li je tandarija može se i u glavi improvizovati

tako ja sa užasom konstatiram ("da mi je brada poprilično narasla" - početak Proljeća Ivana Galeba) da sam iz trijumfalnog meča dozvolio preokret koji je silama mraka omogućio puno lagodniju završnicu  (godine)

naime nakon prvih 8 meseci 

prednost 2024. u odnosu na 2023. 

je bila 1036:815km = 221km prednosti

nakon devet meseci 1113:960km = 153km prdnosti

nakon deset meseci evo na ulasku u novembar 

stanje na semaforu je 1155:1064 = 91km, samo

prošle godine sam završio sa pretrčanih 109 + 230km u zadnja dva meseca, dakle potrebno mi je da do kraja novembra izlečim koleno do kraja i pretrčim samo 109-91 = 18km da bi bilo nerešeno, ili ajd nek bude 19km da zadržim prednost.

...što bi obzirom koliko mi se sve oporavilo za tri nedelje trebalo da bude moguće, štaviše i podrazumevano

no ništa nije podrazumevano dok sudija ne izgovori gejm set i meč

mislim da čak mogu da potrčim malo kilavo par desetina koraka, no više od toga bi bilo trčanje pred rudu a ja bih da trčim u zavetrini, ako može

teške radnje

neobičan dan danas, malo hladnije jutro i malo cvokoćući sa transporterom na leđima do veterinara na redovnu terapiju.

ustao dva sata ranije, pa čim je prošlo 7:00 navalio sa aku testerom da skraćujem granje na divljim dudovima koji nam leti prave hlad a na jesen samo pune oluke lišćem pa se stalno moraju održavati na nižoj visini od 7-8m što uključuje dosta akrobatike merdevina i majmunologije no nekako se još uvek snalazim svakog proleća i jeseni.

nakon veterinara drugi deo sečenja i čišćenja tako da sam uspeo da na posao dođem sa skrkanim leđima no to sam ionako očekivao, bitno je da koleno ide nabolje mic po mic.

s jedne strane na grobljima su jesenje Zadušnice i velike gužve, sa sve romima koji na ulasku naplaćuju kartu tako što stoje sa punim džakovima razvrstanog voća zemički kolača i raznih pića, upozoravajući posetioce da sve što odnesu mrtvima po tom nekom paganskom običaju mora da završi u romskim zamrzivačima.

s druge strane je dan žalosti zbog one ruševine u novom sadu a upravo nam u salonu priča devojka koja je došla na depilaciju (studira u NS i dolazi vikendima) kako je bukvalno u tom trenutku bila na samo 20m od te nadstrešnice koja se obrušila.

kaže da je stajala ukočena i da ju je policija jedva pomerila, a nakon toga ima amneziju i ne seća se samog događaja nego samo pre toga kako je kupovala kartu i izašla napolje, odnosno posle pola sata kako su je roditelji zvali telefonom da provere da li je živa. ptsp.

proljeće je otpočelo sKišom

a Jesen s ćet đipitijem

koji je rekao, EVO I ŠTA!!!

...

...

Da biste poboljšali svoju bezbednost tokom vožnje bicikla, posebno uz povremene prekide u koncentraciji, možete pokušati nekoliko strategija:

Vežbajte tehnike fokusiranja – Koristite brzo skeniranje pogledom, gde kratko usmerite pogled ka pejzažu, a zatim ga vratite na put. To može pomoći da razvijete naviku vraćanja pažnje na stazu.

Vozite u manje zahtevnim sredinama – Dok ne dobijete veću kontrolu nad ovim ispadima, pokušajte da se držite staza sa manje krivina ili prepreka, gde su manja skretanja manje rizična.

Vežbe svesne pažnje (mindfulness) – Redovne vežbe svesne pažnje, poput fokusiranja na disanje, mogu poboljšati opštu koncentraciju i svest. Možete ih primenjivati i tokom vožnje kako biste ojačali pažnju.

Redovni odmori – Planirajte zaustavljanja na slikovitim rutama kako biste bezbedno uživali u pogledu, pa se zatim ponovo fokusirajte dok ste u pokretu.

Ako se problem nastavi ili pogorša, može biti korisno da se posavetujete sa zdravstvenim stručnjakom, jer vam oni mogu ponuditi dodatne savete ili čak neurološku proveru, ako bude potrebno.

neuropsihijatrija

baš nešto razmišljam kako mi se ne ide kod neuropsihića pa ću pitati čet džipiti šta me muči.

naime događa mi se rupa u pažnji tojest koncentraciji, to sam primetio juče na vožnji.

okrenem se da pogledam nešto, tačnije u neko dvorište gde sam viđao psića kojeg sada ne vidim i tako sam se zakretao sve više i više do trenutka kada sam skontao da sam sa sredine (skroz neprometnog sporednog) putića stigao skroz do bankine i umalo sleteo u kanal.

takva greška ili slična me je već jednom koštala ključne kosti jer sam se slično zablenuo i upao u rupu, a bila bi poprilično fatalna da mi se to dogodi recimo dok vozim auto.

e sad da li je to neki neurološki problem, nemam pojma, ali možda može i da se trenira, za nas siromahe koji nemamo aute od 130 tisuća ojra koji te odmah bude čim primete da ti zenice duže od sekunde nisu vidljive nekakvoj kamerici u instrument tabli.

eto to je jedna stvar, a na drugoj vožnji sam se setio druge stvari, a to je zašto mi sve tabele preporučuju čitav cm ili 1.5cm niže sedište na bicikli od onoga kako mi je podešeno na svim mogućim biciklama, pa moram da izguglam da li veličina obuće deluje na to jer mi to ne traži nijedan algoritam.

naime ako je na moju visinu pretpostavljena veličina sprinterice 42 a ja nosim 45, tu bi se dobilo na dužini od kuka do pedale možda baš toliko koliko me muči.

jutros sam odjurio e bajkom na onaj krug sa 300m uspona koji često trčim čisto da uhvatim malo zraka, pa sam spustio sedište za pola cm da vidim kako će izgledati, i nije ništa loše, štaviše ne primećujem razliku ni uzbrdo ni po ravnom, nego samo nizbrdo kada treba u krivinama nagaziti jako spoljnom nogom.

uopšte nisam pominjao nikakve brojke u pitanju a on je uzeo primer 42 i 45, hahaha.

lidl-o-matic

zaključili smo da nam je zamrzivač skoro poluprazan a namestio se povoljan trenutak za rikaveri tih rezervi jer je u lidlu bila "super sreda" sa popustom 10% na račun.

rekoh, odem i potrošim preko 5000 da bih dobio 500 dinara popust, sa tom kupovinom u isto vreme premašim mesečnu kvotu za kupon 10% i opet odem u lidl po drugu turu povrća ribe i čega već fali.

naravno prvo kod veterinara, pa nisam stigao da ponovim onu vožnju od juče koja mi je jako prijala.

rekoh, popodne ću.

no cvrc, nikako da mi legne kupon, što se obično desi već kada napustim kasu ili eventualno izađem napolje do bicikle.

i tako celo prepodne, dok nisam odustao.

rekoh, uzeću drugi telefon i sa njega aktivirati popust super srede 500 na 5000, što mu dođe isto što i kupon 10% na račun preko 6000, čudna mi čuda.

no dok sam se toga setio već je bilo vreme za pauzu na poslu pa sam i nju potrošio na običnu biciklu a ne neku "za treniranje".

no svejedno, prešao sam i ujutru i popodne po dvadesetak km jer sam naravno do lidla otišao preko obližnjih brežuljaka pa nazad u grad, štop opet nije za bacanje.

koleno je još malo bolje ali daleko od idealnog, napreduje puževim koracima što bi rekli mada baš i ne znam šta je to pužev korak obzirom da puž nema noge.

moglo bi se reći

valjda bi se moglo reći, ako bi se tako moglo reći

igra reči, takoreči

opet s mačorčićem kod veterinara pa nakon terapije rekoh šta sad

ništa

nemam ni sat vremena

sunce se uveliko podiglo, relativno je prijatno

ma idem, pa kud puklo

isteram novu biciklu, gume su naduvane, samo lanac da se podmaže, premijerno

imam tu 3-4km, ovisno kojim putem, do industrijske zone, pa do kraja nekih 3km već prema tome koliko ćeš ući na poslednji parking

nema prometa u tom drugom delu, ubilo se za treniranje, između dva kružna toka

to je ono gde sam napravio u oba smera segmente na Stravi, i za trčanje i za bic.

primetim da sedim nekako na prednjem delu sedišta, moram ga nagnuti malo prema nazad mada mi se (kada sam proveravao da li je sve dotegnuto) učinilo da je to unapred podešeno i da nema mrdanja

takođe guvernala nekako zakrenuta prema gore, to je minut posla da se spusti

vratim se kući posle 15km i nekih 28 prosek, koleno nije bolelo, čak sam na jednom mostu ustao na pedale u oba pravca po 20-ak metara da proverim i nije me naročito ništa žignulo, to je dobar pomak nabolje

kad sam došao kući žbun u glavi kako se podešava taj nagib

nikad vid'o ranije!

ispostavilo se da ovaj dvodelni izgled silazi skroz do dna, gde je šraf koji to spaja

kada otpustiš taj šraf, trljanjem prednje o zadnju stranu pomera se gornja polugica i tako se naginje sedište

naravno treba sve šrafove otpustiti, podesiti, pa sve vratiti

ponosan sam što sam se zainatio da sve provalim bez gugla i uspeo, tek sam sada pretražio web da bih ilustrovao taj poslić

mali propust velika šteta

eto ti ga sad

dok još ne mogu da trčim a ne deluje ni da ću baš skoro što znači da mi je oktobarska kilometraža zapečaćena, rekoh kucnuo je (macnuo je) i taj čas da isprobam novu biciklu no dok sam se vraćao sa mačorom od veterinara skontao sam da me boli koleno A EVO I ZAŠTO

obično posle doručka popijem jedan rapten K i bude mi koleno okej i mogu da vrtuckam i šetuckam sa sve manje ćopanja, sada već full BEZ ćopanja, no jutros sam to zaboravio i taj bol je bio odlučujući faktor zašto sam ipak opet ipak opet ipak seo na električni pogon i odjurio na najbliže brdo i nazad kući via Lidl

posle tih 15km još 25 popodne u neku ekspediciju da proverim kako napreduje brza obilaznica koja je prekinuta iz nekog razloga pa je tako prav po razdeljenim četvrtinama, no svejedno mi je jako zabavan taj vid špijunaže, gde, šta, kojim ritmom, kuda...

tu se opet setim onoga što nismo stigli ili nećemo stići što nam često padne na pamet tipa eto Mama nije dočekala da kupiš novu biciklu, Tata nije dočekao otvaranje prvog hipermarketa u gradu ni nove ulice pored pijace kojom bi mogao da skrati do placa (plac u smislu komad zemljišta, vikendica, jer kad napišem plac kolege iz rvacke misle da sam kupio neki trg ili slično) i tome slično

tako smo mi dočekali da se napravi autoput od kolašina do podgorice ali kojim nismo prošli, a eto napravio se i krak šabac ruma ali ga nisam na vreme našao na karti pa sam mislio da nije završen sve dok nismo skontali da automobiil nestaju negde u daljini

nadam se da ću dočekati i taj autoput do kraja pa od šapca do novog sada tunelom ispod fruške gore, to mi je već realna mogućnost, dok za ovaj ka moru nisam siguran jer su nam psi "ometajući faktor" za tako dugo putovanje, a put od dva-tri dana mi se čini totalna ludost samo da bi se jelte video novi autoput

doduše nije završen ni ovaj bliži deo od čačka do užica da bi se zaobišao dosadan serpentinast početak puta, tako da prvo to treba sačekati i onda jurnuti ka moru

opet kod veterinara

taman smo mislili da smo završili kad ono cvrc šmrc
mačorčić kunja i dalje pa je vet rekao da će svratiti u ambulantu zbog njega (mačića, ne sebe) i tako sam opet kao brzi poštar sa rancem/transporterom iz Lidla (odakle drugo?) kroz najveću gužvu i zvonjavu crkvenog praznika morao da ga namučim još jednim putovanjem


rekao bi čovek da nije poenta u cilju nego u užitku putovanja, no na poslovica se očigledno ne odnosi na životinje i posete veterinaru
nakon jučerašnjih alarmantnih i neverovatnih 41.3° stupnjeva (vidiš kako u windouzu odmah potrefim ovaj ° symbol) jutros nam se pak učinio hladan a bilo me je strah da merim da se ne bih šokirao kao juče, no vet. mu je izmerio 39.5 što je doduše povišeno ali daleko od onog haosa juče

nešto sam zamišljao da ću sesti na gravela a Loli spustiti sedište na električnoj no ona nešto nije zainteresovana za vozikanje, radije bi bejbisitovala mačku i zalivala dvorište, pa sad više ni ne znam šta mi je pametnije, da li da oprobanim receptom odem negde e-bajkom ili da ipak okušam sreću na "prâvoj" bicikli.

juče sam čitao Didin blog i ostao zadivljen i šokiran činjenicom da je u Ljubljani istrčao neverovatnih 3h25 ili već koliko, što je za mene nezamislivo jer sam toliko istrčao 2019. kada sam imao 15-ak godina manje od njega, doduše slabo sam trenirao itd ali što jes jes, priznanje se mora odati

od tada sam (nakon te 2019. koja je bila poslednja godina u kojoj sam istrčao više od jednog maratona - 4) svake godine imao po jedan start, 

2020. na treking ligi u rezervatu prirode Zasavica - 3h47 na stazi od 42.8km,

2021. u beogradu 3h50,

2022. u beogradu 3h58 nakon što sam nogu nabo na drveni šiljak,

2023. u beogradu 3h40, i...

2024. u beogradu DNF nakon 26km zbog žuljeva u trenutku kada sam imao projekciju oko 3h33 recimo.

ono što je najbitnije je da su poslednja 4 beogradska bili državna prvenstva pa nisam plaćao startninu, i još važnije nisam morao sve to da planiram mesecima unapred

mrzim američke psovke

... mada mi je došlo da opsujem zbog, kako bi ameri rekli, j€b€nog pomeranja vremena tojest satova

ili prokletog ili šugavog, dobro, ovo poslednje baš i nije psovka

baš gledam ove norveške yr prognoze gde imam za svaki dan vreme izlaska i zalaska sunca, danas smo evo imali termine 7:09 i 17:38 što u prevodu znači da će napolju biti više manje vidljivo negde od pred 7 pa do 18h, a za sutra su te vrednosti 6:11 i 16:36 što znači da će na dnevno trčanje moći da se ode i pred 6 a da će sa popodnevne vožnje moći da se vrati čak i u 17, heejjjj "ČAK", bljak, mrzim mrak

u nedostatku pametnijih tema sećam se kako sam bio razočaran prvim noćnim trčanjima jer sam skontao da sam 10% sporiji u tom mraku, da li mi treba više vremena za svaki korak za koji mi treba nekakva dodatna koncentracija ili šta već, ko bi ga znao

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

juče popodne mi je stiglo 6 bidona sa nosačima koje sam prvo video u gigatronu po 1€ pa ih kasnije izguglao na nekom preprodavačkom sajtu po 0.4€, s tim što na slici nisu bili prikazani šrafići kojih sam uz svaki dobio po 2 komada

... što i ne bi bio neki problem, mislim nije ni sada, ali sam istog dana naručio i jutros mi je stiglo 4 pakovanja po 4 šrafića u raznim bojama, koji mi na kraju krajeva odjednom baš i nisu potrebni

ajd nema veze, niko nije crkao zbog 16 šrafića viška...

pa sam jutros to džabe šrafio na novog gravela Canyon jer su nosačima rupe malo visoko pa onda oni legnu prenisko i bočice udaraju u ram...

pa sam (pa sam, pa sam) onda skidao sa trkačke korpice koje su mi pak tu stajale previsoko i sve zamenio, i sve je to sad super i ekstra osim činjenice da sam izgubio skoro pola sata, jedan šraf je morao da se skraćuje itd itd da ne davim više

sedam dana

palo mi je na pamet nešto glupo, kao što mi i inače samo gluposti padaju na pamet, A EVO I O ČEMU SE RADI!

nisam u magnovenju tojest u trenutku tog "padanja na pamet" znao koliko tačno imam bicikli, od onih dobrih do onih krš i lom, no bez obzira mi je nešto palo na pamet, kao što rekoh. A EVO I ŠTA!

rekoh bilo bi kul da na Stravi kao opremu napraviš sedam bicikli i nazoveš ih Ponedeljak Utorak Sreda... hehehe

naravno glavni road bike bi bio nedelja, ili bi eventualno gravel bio nedelja jer su te ture po pravilu nešto duže.

road bi mogao da bude i bilo koji radni dan jer leti najviše volim da odem na dobar jak trening ujutru pre posla.

običan mtb* bi verovatno bio negde između, krš bike bi bio ponedeljak ili petak kao mogući dan odmora, odnosno e-bike bi bio onaj drugi od ta dva dana.

city bike sa korpom bi mogao da bude četvrtak kada se ide u Lidl, pa pre Lidla može biti negde vezan dok ja odem na trčanje, koje je kompatibilno i sa krš bajkom tako da se tu otvaraju dva dana za bajk&džog.

u zadnji čas se setih da imam dva mtb-a, onaj alu 29" i karbonski 26" (imam i jedan čelični stari ali on što pre ide u oglas) tako da je ispalo da ih ipak imam sedam komada.

doduše Lola vrši pritisak da jedan od ta dva MTBa takođe mora da ode ća' pa može da se desi da ostanem bez Petka ili Srede, šmrc.

u svakom slučaju jeste glupa ali je zanimljiva ideja.

a moglo bi isto i sa sedam pari patika, za ove što trče.

može i 14 pari ko trči dvaput dnevno.

sanjao sam da trčim :-/

sanjam kako trčim, dolazim kući, prešao sam nekih 9km i piše mi na satu da mi je prosek par sekundi preko 6' i dok trčkaram pitam se zašto mi je prosek tako spor i kuda sam sve to išao, da li je bilo puno gore dole ili ne, O ONDA SE SETIO, A EVO I ČEGA!

setio sam se tako u snu da mi je koleno kilavo i pitam se kako sam uopšte uspeo da pretrčim toliko.

nastavljam da trčim, ne boli me, slično onoj povredi krajem 2018. kada sam istegao nešto u dupetu prilikom saplitanja i prignječio išijatikus pa nisam mogao da potrčim tri meseca.

tada sam mogao 100m pa pauza i tako u krug, jer je počinjao da mi se javlja bol koji je prelazio u grč i bio sam ubeđen da će nastupiti NEŠTO STRAŠNO.

no jednog dana sam nastavio i taj bol se tu zaustavio, grč se zaledio, sve je ostalo isto a ja sam u cugu pretrčao 4km!

slično tome je išao i ovaj san, shvatam (još uvek u snu) da sam negde tamo zaboravio da mi je koleno neupotrebljivo, i umesto da se kući vratim biciklom ja sam strčao ne primetivši ništa.

"svjašta!"

to je kad kažeš - jašta da je svašta.

lepo vreme se nastavlja pa kaže da će za vikend biti preko +20 (zaboravio sam kako se kucaju stupnjevi) i nadam se da ću dotle još tolicno "podoći" da bih mogao da odvezem jednu skroz pristojnu turicu i ponovim novog gravela.

pomaci, pomaknuća

suštinska pomaknuća

mogu niz stepenice da silazim levom desnom levom nogom, a ne samo levom koja ne sme da se savije u kolenu, pa onda spustim i desnu

uz stepenice takođe, prvi put sam išao desna leva desna leva, a ne samo desnom DVA stepenika pa poravnam mrtvom levom

dalje

na bicikli, ne moram više levom nogom da soft pedaliram a da zapinjem samo desnom, nego mi se sve više izjednačavaju

takođe, koliko juče mi je bio nemoguć i bolan pokušaj da uz brdo ustanem na pedale jer nisam levom mogao da napravim ni dve trećine kruga, a danas sam bogme izdržao dosta okreta sasvim simetrično

hodam sve simetričnije takođe, već bih mogao da prođem gradom i da niko ne primeti da ćopam jer više ne ćopam, jeste da malo gazim kao po jajima ali sve je neprimetnije

materijalna pomaknuća

guglao sam one nosače bidona za biciklu i našao ms energy, ona hrvatska firma od koje imamo e bajk, na par preprodavačkih portala nađoh nosač/kopricu plus bidon za 4 ojra, i ladno sam naručio 6 komada, a naručio sam i šrafiće kojima se to zavrće na biciklu, i to bogme podosta komada hehe

tako da, eto, već ima par dana da nisam trčao, nisam hajkovao, svakog dana sam ujutru i uveče na e-bajku jer računam da mi svo to okretanje deluje na koleno kao masaža i da pospešuje opadanje otoka/ostrva/otekline, i izgleda da ipak pravilno postupam

ujedno je već treći dan da nisam doneo novu biciklu u kuću, što već počinje da me zabrinjava

fali mi e-mtb, e-road, e-gravel, mtb ispod 10kg jer moji su 13+, svašta mi fali

koliko godina koliko rođendana

skoknuli jutros do groblja jer bi mi majci bio rođendan, a pre toga sam odmah po buđenju nešto razmišljao, kako bi valjda svakome nakon sopstvenog rođendana onaj majčin trebao da bude drugi najvažniji datum u godini.

otac može doći posle a i ne mora, ako imaš braću i sestre.

to bi naravno važilo za sve koji nemaju svoju decu, jer mi je nekako jednako logično da bi svakoj majci dan rođenja deteta bio važniji datum od sopstvenog rođandana.

za očeve bi moglo da bude ali ne mora da znači, jedno je kad rodiš a drugo kad oprašiš kao leptir, jer ne postoji u našem narodu bez razloga izreka "otac - kolac".

i tako, proći će i ovaj dan, koleno me nešto malo više boli nego juče i sada sam što bi rekli "u dubiozi".

sve bolove koje osećam ispod čašice i naokolo, da li treba da ih poštujem ili ignorišem?

jer ne mora da znači da svaki bol upozorava na nešto što će se pogoršati, možda neka povreda/uboj/naboj/razboj paralelno zarasta i leči se unatoč tome što te to nešto povremeno zaboli, kao kada pritisneš na mesto gde imaš modricu, osetićeš bol no to ne znači da će se modrica povećati, štaviše laganom do umerenom masažom ćeš ranije razbiti hematom nego da ga ne pipaš.

zašto u lidlu nema litijuma

gledam odakle i dokle ide novi autoput okolo Šapca i nikako da skužim

prvo nisam hteo da se uključim jer sam video natpis BEOGRAD pa sam pomislio da će da me odvede na autoput beograd - novi sad, a ja sam hteo kraćim putem (i zanimljivijim) preko fruške gore

no kasnije skužim da je malo vijugao pa se vratio u Rumu isto kao i ovaj stari put kojim smo krenuli

tek jutros analiziram* mapse i vidim da smo u povratku i mogli da odemo novom trasom koja pređe preko save i izađe na put šabac - mitrovica.

na kraju bi izašlo više kilometara ali bi bilo zanimljivo ići malo kroz nepregledne šume pored Save, a malo preko tog novog mosta.

pa makar posle toga išli popreko celog šapca ali šta ćeš, nešto mora i da se žrtvuje.

ostaje za sledeći put, a ovim ritmom kojim trenutno palimo auto to će biti krajem marta na putu ka novosadskom polumaratonu.

*mapsi jasno pokazuju da će autoput zaobići valjevo u širokom luku (ostajemo slepo crevo pa ćemo za rvacku i dalje preko beograda) i stići sve do loznice, gde će biti rudnici litijuma.

eto municije za e-bajkove!

pa brate mili i mi smo postali kao nemci, svi bi da se voze na baterije a litijum da se kopa negde daleko.

epilog i rezime je da je onaj pogrešan bajk ostao u Futogu, novi je doputovao u Valjevo, sinoć sam mu odmah podesio visine i dužine itd, danas ću samo staviti pedale i podmazati lanac pa u pauzi posla verovatno otići na prvu probnu vožnju.

deluje mi sve cakum-pakum, i veličina i kvalitet i stanje, jedino me koštao tog oglašavanja pregovaranja zamenjivanja doplaćivanja i uopšte zezancije ali šta ćeš, nešto mora i da se žrtvuje. 

(ovo mi nešto poznato zvuči)

da sam poneo pedale (imbuse sam već imao kod sebe) mogao sam i sesti na njega na 15km od kuće (poslednji prevoj) i odmah ga isprobati, ali nisam se ni setio niti sam imao toliko ambicija ujutru.