31 prosinca 2017

pusčpsn

A možda je i ova statistika nekome zanimljiva: 
koliko km sam pretrčao po danima...

pon 423 
uto 560 
sre 495 
čet 325 
pet 240 
sub 406 
ned 572

Nedelje su tek tesno pobedile, što znači da u vikendima bez polumaratona NISAM trčao redovne Dužine, nego sam povremeno bio i na bicikli. Inače bi nedelja "razbila" ostale dane.

Najkraći je bio petak i to ubedljivo, trebalo je malo predahnuti pred trku u subotu ili nedelju. 

Odmah do njega "second last" je četvrtak, iz istog razloga. Ako u subotu uradim hiljadarku pred trku, u petak je nešto malo bicikle ili šetnja, a već u četvrtak treba malo smanjiti doživljaj. A dosta trka su bilo i u subotu pa je odmor počinjao dan ranije.

Zato su pon-uto-sre standardni dani za mazačinu, čak ako je i bilo trke preko vikenda. Na jedan umor nalepiš još dva-tri pa ćeš se do sledećeg vikenda već odmoriti. Jerbo adrenalin često potraje i par dana pa se jednodnevna trka od nedelje očas posla pretvori u etapnu tokom prve polovine sledećeg tyedna. 

Subote su najnepredvidivije jer nekad prođu i u putovanju. Niti ide da ujutru zapucam na trening (koliko god kratak bio) ako treba što pre krenuti na put, a nakon pola dana u autu još uvek nisam uspeo da nađem recept za predvečernji čardaš na balvan-nogama. 

Godina se unatoč onolikim računicama završila na skroz slučajnih 3021, decembar je stao na 428, a poslednja nedelja godine na 87. Potpuno beznačajne brojke. 

2017 ostaje zauvek upamćena kao Polomljena Godina u kojoj sam 6+6=12 nedelja nosio ortozu na leđima, dakle 25% !!!

2018 će pak biti godina u kojoj će mi na startnim listama pisati M55 i postaje pitanje dokle sve to uopšte ima smisla. Lično smatram da je i M50 (bilo) previše. Nekako sa 45 još i dolikuje da se pojavljuješ na trkama, može biti da ti deca još uvek nisu punoletna, ali jednom kad juniori krenu na trke roditeljima bi mesto trebalo da bude u publici.

Rekreacija je nešto drugo, to je valjda poželjno dok god ne ugrožava zdravlje. Ali fakat mi je oduvek zvučalo zvrknuto kad čiča od 73 godine ode na "takmičenje" i stane na startnu crtu. Pa koja će se ženka u tebe zaljubiti, sve i da pobediš? Čak se i majmuni prestanu udarati u prsa u nekom razdoblju života i shvate da je to vreme prošlo, ali ljudi ne. Svašta.


Mačak

Što se tiče onog razglabanja o kilometrima, naravno da je bilo uzaludno. Svako ko je ikada od mene nešto čuo ili pročitao zna da su to sve Stranice Dnevnika okačene mačku o rep. Iako toga ne možete uvek da se setite, obzirom da imamo psa koji se zove Mačak meni ovakve rečenice uvek budu posebno smešne. U tom aranžmanu siroti Mačak ispadne jelka a moji blogovi postanu novogodišnje trakice loptice konfetice i šljokice. 

To je ovaj sa slomljenom pa nakrivo sraslom nogom, biće da je moja genetika:



Elem, obzirom da sam juče na trčanju MOŽDA shvatio da su oni neki kučići što smo ih bezuspešno hvatali otišli trbuhom za kruhom dva kilometra uzbrdo i sada spavaju na drugoj gomili smeća u skroz drugoj serpentini (ali barem na 120m većoj nadmorskoj i čistijem zraku), postoji pozamašna verovatnoća da ću opet odskakutati do tamo i povesti prikolicu u vidu Lole na bicikli. Tako bih neplanirano (život nije plan, jel tako - tako je) danas pretrčkarao još 15-ak km i promašio sve one lepe brojke o kojima sam fantazirao.

Ako ugađaš broj kilometara u godini onda će broj za decembar ispasti neki bezveze, kao i broj u poslednjoj nedelji koja se ovaj put poklapa sa završetkom godine. Neki broje te "kilometre tjedno" no ja na to nisam baš obraćao pažnju jer osećam da je 7 dana predugo za ciklus treninga, a prekratko za dugoročne statistike i zaključke. Stoga mi i te nedeljne kilometraže stalno skaču od par desetina kilometara (kad mi naleti zgodan period za biciklu) do par stotina km. Onomad sam imao 3 uzastopne nedelje sa po 300-nak km, kada sam se ganjao na Stravi za titulu Budale Meseca. Kad već toliko pričamo o statistikama, eto da napomenem da čak ne znam ni koja mi je najveća tjedna kilometraža EVER.

Jutro je može se reći prošlo, i kao i svakog dana čija satnica nije uokvirena poslom ili drugim obavezama, upravo mi se uključuje signalna lampica koja kaže - kreni na trening pre nego što bude prekasno! Jer ako prođe još pola sata onda ćeš sačekati još pola sata za prigodan termin za pred-podnevnu kaficu, i malu užinicu, i odjednom te umesto u 10h eto teleportovanog u 13h i češkaš se po glavi gde su prošla tri sata života nigde šta si radio ništa ili što bi rekao Toma Zdravković hej mladosti zašto prolaziš hej starosti brzo dolaziš.

poslednje

Nemam pojma da li je ovo poslednji blog 2017-te ili ću, obzirom da je tek jutro, tokom dana sesti za tastaturu da još jednom svedem jedne iste utiske. Možda dan baci neko dodatno svetlo, ko će ga znati. Nikad ne znaš da li ti je poslednji blog, poslednji dan. Jednom je neko napisao poslednji blog a da to nije znao, naravno. Štaviše osim samoubicâ teško da iko drugi toga može biti svestan.

I onda pričaš o tome, i razmišljaš o tome, i navodno ti je jako važno što ćeš jednom napisati poslednju rečenicu, i to je kao nešto bogzna kako sudbinski i trebalo bi biti uklesano u nekakvom kamenu, i bla-bla na tu temu, a da te bilo ko pita koja ti je bila poslednja rečenica u 2015-oj ne bi imao pojma. Koja ti je bila poslednja izgovorena reč one večeri uoči nekog jubilarnog rođendana, isto tako nemaš pojma.

Sve su to bulšiti!

Kad u parku pogledaš lišće skupljeno na gomilu, da li je sudbinski važno da odrediš koji je poslednji pao, koji se najduže držao na grani i prkosio vetru? Svakako bi bilo kul to znati pa baš njega negde uramiti, ali mućak. Šta ostane za drvetom - ostane gomila lišća. Čak i da se ponudiš da ga pronađeš, taj poslednji list bi ti rekao da to uopšte više nije važno i zamolio da zbog njega džabe ne gaziš sve ostale i pretvaraš ih u prah. Ma serem, ne bi ti ni to rekao. I to je jednako nevažno. Možeš ih nositi u herbarijum i presovati, možeš tu gomilu zapaliti. Samo sebi pridaješ preveliku važnost. Planeta će te preboleti jednako brzo i efikasno kao i svakog od tih listova na gomili.


I kad god pomisliš da si sve počistio vetar će doneti još malo od komšije. Tako da ipak mislim da ću večeras serkati još malo po blogu. Šta god. Serkam dakle postojim.

30 prosinca 2017

3006

Ne, nije stigla ni 3006-ta, a danas nije ni 30.06. datum, nego sam se ovih zadnjih par dana godine "naložio" na brojke. Sa današnjih 14km sam stigao di sam stigao i eto. Ako ću na kraju godine da završim sa 3017km onda mi fali još 11km, a danas mi je palo na pamet da je možda bolje da gledam u budućnost umesto u prošlost pa da na kraju 2017-te pokušam da namaknem do 3018km. Ha? Jel glupa ideja? Ko to može znati, samo neki šofer ljut što me prstom prati.

Jutros pak šofera nisi mogao ni svećom da nađeš. Ni-gde ži-ve du-še. Trebalo mi je da prođem kroz pola grada dok nisam shvatio da je danas "subota pred nedelju pred novu godinu" pa je logično da su svi još uvek u krevetima. Hvataju zalet za sutrašnje bdenje do 5 iza ponoći. Prave zalihu kao oni iskusni što pokušavaju da na maratonu prođu prvu polovinu što brže. "Jer posle će ionako hodati". Pa kako i ne prohodao, kad si ga tako stručno taktički napao...

Elem uhvatio sam trkački crveni talas pa sam morao na svakom pešačkom da se osvrćem, pazeći da slučajno neka policijska patrola nije krenula u dokoličarenje, no naravno da nisu. Nakon barem 4 pretrčavanja na crveno sam iz pustog grada produžio u pusto predgrađe, svo vreme hvatajući svaku moguću prečicu kuda inače nikada ne trčim, jer sam imao samo "sat i malko" a ceo krug na koji sam pošao ima 15km pa bi mi na ovakvim drvenim nogama trebalo brat bratu 1h20. Sec ovde presec onde, uspeo sam da ga naseckam na 13.7 a možda je moglo i par stotina metara kraće.


Od novosti imam da prijavim da je sanirano "donje" veliko klizište (pogled odozgo) na starom putu za manastire, i da je ostalo za popravku samo "gornje" koje je nešto manje, kraće, i gde je novi prolaz koji su ljudi utabali peške i traktorima samo malo potonuo a nije odskrolao 20m nizbrdo kao na "donjem" mestu. Pretpostavljam da će i popravka kraće trajati.

Šta će biti sutra? Da li će biti dovoljno toplo za biciklu, ili samo za trčanje? Da li ću uopšte trčati ili ću samo otići na pešačenje, ili ću naprotiv čak i pretrčati normu? Samo jedan dan, a toliko pitanja...

29 prosinca 2017

2992

Negde sam se preračunao i sada sam teško nesrećan. A možda i ne budem, ako uspem da kreativnošću pobedim nesrećnost. Nekako sam zapamtio da imam pretrčanih 2976km što JESTE istina, no dok sam jutros trčkarao izračunao sam da mi fali 34km do 3000. I još sam fino sastavio "plan" da u tri dana pretrčim po 17km, dva puta za ovih 34 i poslednjeg dana godine da bih stigao do 3017, obzirom da je godina 2017-ta. Isto tako sam 2008-me pretrčao 3008km i to sam tek pre par dana video. Ko zna, verovatno na nekom od starih blogova piše nešto i o tome, treba kopati po arhivama ako uopšte postoje.

I tako sam sa jutrošnjih 16km neplanirano izbio na 2992 i sad mi fali samo 8+17km do željene "fora" brojke, što je odjednom ispao premali izazov nedostojan MOJE VELIČINEEEEE!!! Hehhh. Šalim se. Ionako je u nedelju najavljeno lepše i vedrije vreme, a obzirom da ne radimo možda nešto i iskomplikujemo na biciklama. Gde ćeš lepšeg završetka godine nego da smetaš hordama i stampedima vozača koji svi odreda pijano i bezglavo žure na neko jako važno odredište. Biciklista na putevima, poslednjeg dana decembra, je nešto slično loptici u fliper aparatu.

A sutra je haotičan dan na poslu pa ću verovatno odmah ujutru pohitati na trčanje da ne bih rizikovao da mi kasnije tokom dana propadne. Dakle sve zavisi koliko će me sabajle pogoditi inspiracija, i koliko će mi "ostati" za nedelju. Nekoliko kilometara "manjka" je najlakše nabiti ovde u školskom dvorištu na betonskoj stazici od 250m, par ubrzanjaca i eto ga. Tako da mislim da mi se plan definitivno iskristalisao. Idemo na 3017km!

(naravno da bih u nekom Izazovu mogao za dva dana da pretrčim mnogo više od tih smešnih 25km, no neka nešto ostane u nogama i za sledeću godinu)

Iako ću se gotovo sigurno javiti do kraja godine, koristim ovu priliku da se svima zahvalim na lepim željama za 2018-tu, i da uzvratim istom merom. Ako mi krene nabolje, neka vama bude još bolje, a ako nešto zaserem e onda POSEBNO želim da vama bude duplo bolje, zbog ravnoteže među zvezdama! :-)

28 prosinca 2017

fakti

Fakat više nema one stare redovne publike na blogu. One o kojoj sam pisao pre dan-dva. Sad kad pogledam statistike tačno se uvek pojavi isti broj onih koji pročitaju u roku od prvih pola dana, pa onih 24-časovnjaka, pa ešalon onih "sutra ćemo", i tako sve do negde 3-4 dana nakon svakog teksta. A dobro. Kakve veze ima sve to uopšte. Pisanje vredi i dok čita samo jedan poslednji Mohikanac, a tek ako ih je broj dvocifren ooohhhooooo...

Mislim da sam uspeo da pronađem NOVI IZAZOV. Evo o čemu se radi. Danas sam malo "pokidan" onim juče lomatanjem i glumljenjem lokomotive otišao na jedan tu half-ić koji sam ranijih godina redovno trčao kao tempo-trening. Težak je taj half do zla boga. Jesu putevi veliki i široki i asfaltirani i tako to, dobro jedan deo je i propao. Ali sve je gore-dole a ima i oštrih delova, zbog kojih stalno većam da li je krug teži na ovu ili na onu stranu. Jer je jednako čupavo popeti se uz strm nagib, a opet ako ga izbegneš onda te dočeka nizbrdo.

Jedan tu mostić preko kojeg sam gotovo stalno trčao "onih godina" je odnela poplava 2012-te pa od tada imam rezervne kombinacije koje više nisu rezervne nego default-ne. Sada mi je i taj krug postao 21.0 km a bio je 20.7 km i uvek sam ga pisao kao 21. Danas sam ga otrčao (tako polu-umoran) za 1h47, a nekada sam ga redovno "lešio" za 1h38-1h42. Doduše ono je bilo krvničko trčanje "na nož" a danas je bio negde tempo a negde tempić, zbog ovog silnog zatezanja u listovima i kukovima.

Sve se to može izračunati bez puno muke. Pa kontam da bi izazov mogao da bude ovakav. Da pokušam da što više "priđem" starim vremenima sa treninga. Bogme se tu nakupilo dobrih 10 godina otkako sam bio u onoj životnoj formi. Maratone više ne mogu po 4min i par sekundi /km, a ni polumaratone ne mogu po 3'45''. Kontam da bi skroz simpa izazov bio da stalno merim razliku.

Imam ovde sijaset staza, na svaku stranu mogu da izmerim 21km ili 10km a imam i nekih krugova poput današnjeg, i to više. Doći na 30s/km od onog Najboljeg sebe, pa pokušati na nekoj od staza doći do "samo" 28, 27 sekundi zaostatka, to bi mogla da bude sasvim fina motvacija. Probati na kraćim i na dužim treninzima. Hmmmm... 2018-ta bi mogla da počne na jako zanimljiv način. A svaki taj test bi se itekako računao kao dobar trening.

Kako vi koji ste prošli kroz svoje najbrže dane podnosite taj pad, i da li se usuđujete da izmerite razliku, ili radije izbegnete suočavanje sa istinom? Buuuuu...


27 prosinca 2017

half prugom


Slika prva. Od svih mogućih trčanja nijedno mi jutros nije bilo privlačno. Ni po brdima ni po ravnom. Ne znam da li je neko unutrašnje zasićenje ili umor, zbunjen sam tražio nešto što bi me motivisalo. Najavili su kišu i moguće pogoršanje narednih dana. Tada ću moći bilo gde. A na prugu mogu još samo danas, jer sam je cele godine potpuno izbegavao.

Na ruci sam napisao flomasterom kada nailaze vozovi, da bih znao u koje vreme na kojem mestu da ih očekujem. Eh samo još kad bi išli po redu vožnje, moj bi život bio Švicarska... Na kraju će to što sam mislio da sam "unapred završio" ispasti najveća golgota.


Slika dva, odakle se lepo vidi u kakvom je stanju pruga. Sva sreća pa vozovi idu 30-50 km/h, inače bi bilo puno zajebanije. Nepregledne krivine, tuneli, mostovi sa kojih nije tako lako pobeći u trenutku, i podloga. Nije ovo neka lepa ravničarska pruga, ovo je gore od svih trailova. Korov, kamenje, tračnice koje čas vire iznad kamenja a čas potonu u blato. Povrh svega ove rezervne šine koje čekaju zamenu, nove ili stare, uvek su tu gde ne treba. 


Slika tri, ako ste mislili da je po slici dva teško trčati. Noge propadaju kroz pragove i po 10cm u dubinu. Korake je nemoguće namestiti da gaziš po tračnicama jer su nekih 65cm blizu a 130cm je predugačko za ovoliko dugotrajan Tempo. Mogu zavrteti 100m tako na svaku drugu ali i to iziskuje toliku koncentraciju da ti se počne vrteti pred očima. Takvo pak fokusiranje te skroz isključuje iz spoljnjeg sveta pa duboko zaronjen u lasersko gađanje pragova bez saplitanja podrazumeva da nemaš pojma da li te nešto stiže ili ti ide u susret. Sukob interesa...

Pri svemu tome ni najjača čeona lampa ne pomaže da u tunelu vidiš baš sve. Naprotiv, pravi prejake senke, svaka rupa deluje beskrajno duboka. Jedino čemu lampa zaista pomaže je da na bočnom zidu tražiš onu kućicu u koju treba utrčati kad se začuje voz. Te su kućice više-manje na svakih 50m, i u tunelu dugačkom 400m koji je pride u krivini i sav u potpunom mraku, one su jedini spas. Trčiš od jedne do druge i brojih 23 dvokoraka između svake dve, da bi u svakom trenutku znao da li si bliži onoj ispred ili treba brzo okrenuti i pobeći u onu iza. Kad zatutnji voz, uglavnom nema previše vremena ni za razmišljanje ni za trčkaranje tamo-vamo. Moraš odmah znati "plan dejstva" odnosno bekstva.

Izračunao sam da se ukupno nakupi preko 4.5km tunelâ. Imam i mostove, dva u gradu i tri u kanjonu, pa nazad isto toliko. Zanimljiv je i osećaj dok trčim. Tokom prvih i poslednjih 5km dok sam najbliži gradu, nekako se osećam sigurnije jer sam tuda puno puta već prošao. Onaj udaljeniji deo, on je strava i užas. Tuneli su duži, i zbijeniji. Taman izađeš iz jednog i par minuta se prilagodiš dnevnom svetlu kad paf - opet u crni najcrnji mrak.

U odlasku sam bio smireniji jer sam pošao iz grada neposredno nakon prolaska voza. Doduše nisam ga čuo ni video jer sam kasnio 5 minuta, pa je mogao i on kasniti i negde me iznenaditi. U povratku pak, negde nakon par km trebao je da naiđe voz koji ide prema moru. Dakle spreda, od grada. I nema ga i nema ga. Plan je bio da se mimoiđemo na jedinoj žel. stanici gde postoje dva koloseka i nešto šireg prostora. Jok. Prošao sam dalje, ušao u prvi tunel, pa preko prvog mosta i odmah u drugi tunel... I TAKO SVE DO KRAJA!

Uopšte nije naišao, dakle kasnio je dobrih 40 minuta! A ja, kao na iglama, pod pritiskom kao da sam na nekom testu za prijem u Legiju Stranaca. Pa korov pa krivine pa jak vetar huči preko četinara kao da će voz naići iza svake krivine. Pa buk vodopada kod velike brane, sve tutnji a voza nigde. Kad sam izašao iz poslednjeg tunela odahnuo sam da se čulo do neba. Nek se nose svi vozovi i redovi vožnje. Bolje bi bilo da ništa nisam ni tražio na internetu, trčao bih kao tele u magli, i ništa. Kao i svaki drugi put.

Lampu sam bio toliko stegao preko kačketa da mi se urezala u čelo, i nju sam odmah skinuo i nosio je u ruci zadnja 2 kilometra. Nisam osećao ni zamor u nogama iako je više nego "lomatanje" trčati dva sata po onom krupnom oštrom kamenju. Na mestima je bilo i vlažno, ne treba ni naglašavati kako je klizavo kad se mast sa pruge pomeša sa mahovinom i blatom, kao ulje. Još mi se od korova neko trnje podvuklo između jezika od patike i čarape pa bode li me bode, a ja imam nula sekundi za zastajanje jer u najbržem scenariju stižem kući 10 minuta pred polazak na posao. Treba se istuširati rehidrirati presvući trči tamo trči ovamo kao u zoni tranzicije na sprint triatlonu.

Imam desetak slika koje sam sve napravio u povratku dok sam čekao da se sretnem sa famoznim voz-duhom, jer bi kao bilo cool imati i tu fotku. A i telefon sam prvi put izvadio iz neke mikro-torbice tek na okretu, da bih uporedio podatke sa Polara i sa Strave. Strava je dosta ispravila krivine i ukrala mi od dužine dok je Polar na osnovu nekog meni nepoznatog algoritma odlično pratio kilometre koji su se uklapali prema vremenu koje je prolazilo. Otprilike sam po dnevnom svetlu trčao oko 5'30'' a kroz tunele oko 6'/km. Bliže gradu sam trčao brže jer pruga nije u katastrofalnom nego "samo" u lošem stanju, pa se na mestima može mazati i po 5'20''/km što nakon onog horrora deluje kao autoput. Imam negde na blogu dugačak zapis sa poslednjeg halfa prugom kada sam istrčao rekord staze, verovatno 2016-te, no sad je već 22:47 i vreme je da se pajki a ne za statističko ludilo.

26 prosinca 2017

radule

Sa idejom da treba iskoristiti nekoliko neočekivanih (hvala!) toplih dana pred kraj godine za biciklu, juče sam zapucao do jednog od uobičajenih odredišta. Biće dana za trčanje, ipak zima praktično još nije ni počela. Računam ako je neka budala opet ostavila neke kučiće ili mačiće "višta" pored puta, da ih nahranim za Doček. Sreća u nesreći je da sam našao samo jednog. Obzirom da se selo zove Raduša, nazvao sam ga Radule.


Danas sam opremljen rancem otišao po malog gospodina i doneo ga u grad. Juče sam na 15kg teškom MTB-u sa kramponkama napravio 23 prosek na 49km, preko 750m uspona. Danas sam sa praznim rancem na tamo i punim u povratku (otpadoše leđa!) napravio 23.5 prosek što će reći da se dobrobiti jučerašnjeg treninga već primećuju :-)

Šalu na stranu, juče sam verovatno još uvek osećao posledice zamora od one kombinacije Dužina + Planinska Trka u petak i subotu, pa sam stalno vrteo "sitne" prenose na bicikli, a danas sam vozio, da kažem "normalno". Onako kao što pravi biciklista vozi, sa potrebnom dozom snage da se ista ne nadoknađuje brzim okretanjem. Zadovoljan.

Još sutra je najavljeno lepo vreme ali kako se približava Nova Godina dani na poslu su sve natrpaniji pa ću sre-čet-pet imati nešto manje vremena za jurišanje. Ako svane toplije jutro možda se opet zaletim negde biciklom, obzirom da je za četvrtak najavljena kiša pa mi trčanje u svakom slučaju "ne gine". Šta mi onda gine ako mi trčanje ne gine?

Spremam se da izbacim jedan podatak, samo evo par sekundi da otvorim Excel...

2934 je broj kilometara pretrčanih u 2017-oj!
Dakle fali mi 66 do 3000km, a uopšte nisam siguran da ću se baktati oko toga. Tačnije, postoje dve mogućnosti. Da kažem "baš me briga", otrčim koliko mi se i ako mi se bude trčalo, i da samo upišem broj, a postoji i mogućnost da se tamo zadnja dva dana naložim pa da otrčim nešto, negde, nemam pojma, u smislu i cilju zaokruživanja. Kao neki "Izazov".

Ono što je u svemu tome pušaona je što tako završiš efektno toreadorski staru godinu i u Novu uđeš kao govno. Zar nije bolje lepo se odmoriti i prvog januara dok cela zemlja spava do 14h fino odeš na neki epohalan trening i tako započneš novu godinu udarnički, umesto pokojnički? Zanimljiva tema za razmišljanje. Ali kao što rekoh, zavisno od umora na poslu i zbog posla, sve će biti stvar inspiracije. Koliko znam trka u Beogradu 31.12. u podne se više ne održava zbog smrti jednog od ljudi koji su je organizovali, tako da je i ta varijanta propala. Vidim da postoji nekoliko trkačkih "evenata" u subotu ali nama je subota najradniji mogući dan pa te događaje ni ne pratim.

24 prosinca 2017

gaćice

Astigmatizam je nepravilnost rožnjače zbog koje tačkicu vidimo kao crticu. Kad ne nosim naočari onda (sa daljine veće od 50cm) na monitoru tačku vidim kao malecki zarez, a zarez vidim kao malo podužu zapetu. Više-manje. Eto objašnjenja zašto teško prihvatam tačke u životu. Pretvaram ih u zapete. 

Još sam u mislima u tamo nekoj 2008-oj recimo, kada su mi neki ljudi pričali kako im dan krene naopako ako ujutru uz kavicu nemaju moj novi blog. Onda ja zapnem čak i kad mi se ne piše naročito, jer ipak je to velika odgovornost ako nekim poznanicima zbog mene dan može početi bolje ili lošije. I prođe neki treći dan toliko natrpan da se tek sutra setim da ništa nisam napisao, pa brže-bolje u 6 ujutru natipkam nešto tek da nikog ne izneverim. 

Eh, to su bila vremena - reče neki tamo solunac. Kada su ljudi bili povezani sa drugim ljudima. Danas kao da čoveku ne postoji Neko poseban. Prijatelj više nema ime i oblik. Prijatelj je svako ko je tog trenutka online. Lajkovaćemo ono što je na raspolaganju. Nedostajanje je izumrlo. Život se sveo na slučajne zamene, koje su uzgred budi rečeno sve manje zanimljive, sve manje lepe, sve manje pametne, i sve manje inspirativne. 

Ako često skokneš da vidiš šta ima novo i obično zaključiš "opet ništa", da li se tešiš da je sve to vredno zbog par bisera nedeljno? Ako unapred znaš u kojim ćeš izlozima videti biser, zašto svakog dana traćiš sate i sate na razgledanje deponije? Internet je postao najobičniji virus koji ovisnicima iz godine u godinu snižava kriterijume vrednosti. 

Kad-tad pašćeš toliko nisko da ćeš stisnuti i na reklamu sa strane, jer u sredini (zbog koje si došao) nema ništa interesantnije. Stisnućeš i na idiotski naslov neke kao bajagi "vesti". SKANDALOZNO! JEZIVO! Svaki taj borbeni poklič marketinških sektaša ti govori - pusti prijatelje, porodicu, ma pusti i samog sebe, dođi kod mene. 

Došlo je doba u kojem zaista postoji "hleb bez motike". Manipulatorima taj hleb kupuju svi koji nemaju bolju ideju kako da potroše svoje vreme nego na - bacanje! Pa klikću levo i desno. Ubijaju vreme. Kakav divan izraz. 

No ako ćemo pošteno, uvek je bilo ljudi koji su "ubijali vreme". Paaa, onda je možda ovako i bolje. Bar neka neko od toga ima koristi. Pisao bih još ali mi u vrhu ekrana trepće ljubičastim slovima "HTELA JE SAMO DA SE POČEŠE I NEĆETE VEROVATI ŠTA JE NAPIPALA U GAĆICAMA!!!!!". Kladim se da je buva, ali moram da proverim.

23 prosinca 2017

čuda

Plan je (kao i uvek bio skroz drukčiji od onoga što se dogodilo).
Plan je (da počnem rečenicu opet) bio da u petak završim trkačku "radnu nedelju" jer smo na poslu trebali da imamo radnu subotu kao i uvek pred Novu Godinu.
Zato sam kao što je već poznato u petak otišao na trčanje od 38km iako sam pre toga svakog dana trčao po sat i po - dva.
Jutros je došlo do nekog tumbanja termina na poslu i negde oko 8h30 je ispalo da će biti neradna subota.

Već neko vreme sam imao u vidu planinsku trk(ic)u na Košutnjaku no nisam je baš nešto uzimao za ozbiljno upravo zbog tog subotnjeg termina.
Jutros je pak postalo najvažnije ono drugo, a to je da je start trke tek u 11h30.
Dakle bilo bi dovoljno krenuti i negde iza 9, da bi se stiglo pre 11 (velike su gužve na putevima) i na vreme uzeo broj. Hmm...

Bum tras natrpao sam jedne druge patike par gaća par dukserica sat HR traku pet pari čarapa tri različite podmajice (underwear) i nekoliko različitih debljina helanki, da se nađe. Kad ne znaš šta poneti, ponesi sve.

Imao sam puno bolje patike za trčanje ovako kratkog krosa (*) no nokti su mi malo porasli a nisam imao vremena za detaljan pedikir pa sam probrao šta mi je pola broja veće i to poneo. Na kraju sam trčao u Cascadia koje su više nego preteške ali koga briga, bitni su njihovi duboki žljebovi jer je staza bila pola lišće pola blato.

(*) U propozicijama nije bilo precizno naznačeno da seniori trče 12km a juniori + mlađi srednji i stariji veterani 6km. Tačnije svako se mogao prijaviti na dva kruga, ali kao senior, bez posebnog proglašenja. Navedene kategorije su bile samo pobrojane ali nije bilo proglašenja svih kategorija na obe dužine već seniori na 2 kruga a svi ostali na jednom.

Sad se tu preklapaju tehnički i taktički aspekt, i suprotno mojoj ideji da ću "naravno ići na 2 kruga" oba ta aspekta su se spojila u samo jedan zaključak.
Tehnički mi nije važno da li će biti proglašenja, da li ću uzeti medalju u kategoriji, jedino mi je bilo važno da ne preteram sa ambicijama naspram ovih umornih nogu.
Nekom sumanutom logikom sam bez previše razmišljanja smatrao da je lakše trčati 12km u lakšem Tempu, nego 6km u nekom zahtevnom Tempu.

Taktički pak, noge možeš naterati na veći napor samo jakom motivacijom, bilo da se radi o 6km ili 12km. A koju bih motivaciju imao dok trčim drugi krug kao recimo 10-ti ukupno, i to verovatno skroz sâm na stazi? Da postoji samo jedna trka naravno da bih se "trkao" i protiv svakog senora i juniora, pa dvadesetak sam ih već isprolazio između prvog i trećeg kilometra. No ovako bi ispalo da drugi kupe kajmak a ja se džabe trkam protiv vazduha.


Da se zadržim kod taktike.
Iako sam malo "zaspao" na startu preticanje nije bilo baš nemoguće, pa iako su se svi držali dve spoljne ivice staze a ja morao da pretičem po sredini gde je blato do gležnjeva, nisam se zbog toga nešto baš strašno dodatno potrošio.

U drugom kilometru se sa single-(i-po)-track-a prešlo na trčanje po celoj širini šume pa si mogao da biraš između najkraće i najmanje blatnjave putanje.

U trećem kilometru je uz nešto prepreka i par dubokih jazova u terenu ipak bilo dosta prostora za odmor. Obzirom da je ispred mene na 50m trčala manja grupica a da se iza sve raspalo i rasulo, već tada sam znao da do kraja neću doživeti neke epske dvoboje. Rastrči nizbrdo, opusti ruke zavali ramena odmori leđa iskoristi gravitaciju i skoncentriši se da što manje proklizavaš jer to pojede više snage od svega drugog.

Čim sam ugledao uspon odmah sam znao da tu od trčanja neće biti ništa. Da juče nisam išao na dužinu od tri i po sata i ujedno nekim glupavim previdom 80% od svega toga pretrčao po asfaltu u teškim trail patikama, verovatno bih ustrčao sve. Na kraju krajeva to je ukupno samo jedan kilometar. No po ovoj blatnjavoj podlozi koja je prekrivena mokrim lišćem (jučerašnji sneg se otopio tek ujutru pred start) mogao sam jedino da uzhodam sa šakama na kolenima uz sve te ljigave nagibe od 15% naviše, i da sačuvam snagu da bih potrčao na ravnijim delovima. Tu sam na prvom drugom i trećem kratkom hodajućem segmentu od 50-ak metara prestigao jednog po jednog sve iz one grupice koju sam pratio.

Na samom vrhu je pak mene dostigao kolega koji cele godine ima bolja vremena na polumaratonu i bio sam ubeđen da ćemo biti prvi (on) i drugi (ja) u kategoriji koje su bile po 10 god. široke, no ispostavilo se da je okruglo za kategoriju mlađi. Svejedno mi se uopšte nije finiširalo pa sam zadnji kilometar blago nizbrdo već počeo da "odahnjujem" zadovoljan učinkom. Nema apsolutno nikakve šanse da bih kod kuće na blatnjavoj stazi kroz šumu napravio prosek 4'50''/km. A 12km bi mi sigurno bilo više od potrebnog za zadovoljstvo, jer sam na trku došao na "staklenim nogama".


Uz sve ovo ne smem zaboraviti da tek (i upravo) sutra proslavljam 90 dana od preloma, pa sam sve nizbrdice morao da trčim jako oprezno jer nikakvo tumbanje nije smelo doći u obzir. To je posebno teško palo meni koji sam navikao da svuda slećem naglavačke, padam i ustajem kao neka neuništiva buba, i po pravilu dolazim u cilj odran i krvav.

"Trči oprezno" je za mene uvek bio oksimoron.


Pored sve te silne taktike ispalo je da smo najviše nagrabusili upravo tehnički!
Trku sam završio do podne, a kući smo krenuli tek iza 14h jer je sređivanje rezultata trajalo unedogled pa sam zadnjih pola sata kad se naoblačilo drhtao na vetru kao prut. Zato je sve do kuće grejanje u kolima radilo do daske, a ja sam vozio ovako kao na slici u dva duksa i vetrovci.

22 prosinca 2017

ne znam

Ne znam. Sve mogu i ništa ne mogu. Ovisno radi li se o svetu mašte ili stvarnom svetu. Tako mi je lepo bilo danas tokom poslednjih 14km trčanja. Zamišljao sam da završavam (Il) Passatore i kako mi uopšte nije tako strašno teško trčati tih zadnjih 15-ak km, iako sam do tog trenutka trčao samo 2.5 sata a ne 8-9 sati koliko bi mi u Italiji zaista i trebalo. A dobro. Neke stvari je bolje uraditi makar u mašti, nego nikako.

Pretprošle godine sam mislio da ću sigurno otići. Trčao sam na proleće dužine od 55-60km u planinama i uvek sam držao prosek veći od 10 km/h. A na svakoj sam imao uspona čak i više nego što ukupno ima na Passatore-u. Onda je došao drugi deo proleća i "setio" sam se da mi je vrućina uvek bila veći neprijatelj od planina. Sve je to lepo kad ti otrčiš prvih 50km do najviše tačke između 3 popodne i 8 uveče, a kad odjednom zahladni i padne noć (koju na trčanju mrzim iz dna duše) dok se istovremeno stomak pretvori u veliko bure puno proliva od popodnevne dehidracije, e to je otprilike sve što mi na trčanju ne treba, pa spojeno na jednom mestu.

Tako da sam na vreme odustao. Rekoh bolje je to malo isprobati pa videti kako izgleda tu kod kuće, pre nego što zapucam na put od 1500km. No nikad nisam zaista ni isprobao kako izgleda trčati više od 3-4 sata po vrućini. U svom tom nećkanju će život proći i ta ultra će postati samo još jedna na podugačkom spisku stvari koje nikada nisam uradio.

I kao i uvek, kad od nečeg odustaneš tek onda počne posebno da te kopka i žulja i svrbi. Pa u krug. Dok se nalazim u ovakvoj fazi koju odlikuje puno kilometara i nula problema sa hardverom, po pravilu se uključe te fantazije tipa šta bi bilo kad bi bilo i da li bih mogao i koliko bih mogao i kako bi to sve izgledalo. Ako nisam kukavica, a ne bi mi prijalo da se ispostavi da jesam, mogao bih i da pokušam da otrčim nešto "malo duže". Pa da ga polako prilagođavam vremenskim uslovima kako godina protiče.

Jer puno je manja razlika između istrčane VELIKE dužine u martu aprilu i maju, nego između treningića od 3-4 sata tokom zime i odjednom PAFFF trčanja od 10 sati u leto. Kad malo razmisliš, 90% bolova i grčeva se nalazi upravo u tom prelasku, a završetak je samo kruna teškog rada. Valjda je zato lakše fantazirati nego trenirati. S druge strane, znam i neke koji su više nego štreberski odradili sve moguće NAJdužine tokom proleća pa se opet usrali na nekoj letnjoj ultri. Ako mi je neka uteha, među svim mogućim pravilima važi i ono da nema pravila.


21 prosinca 2017

šta daju minus i plus?

U svetu bez plana i reda se obično taj nedostatak zakona isplati kroz neočekivane i ničim izazvane talase euforije i depresije. Nakon treninga "za čistu desetku" bi čak i oni okoreli anti-plan-ovci sebe verovatno počastili danom odmora i nekom rekreativnom bahanalijicom, no "nezasita moja ćud oće samo još pa još" ili kako već glasi taj stih, ne želim da guglam i činjenicama obezvredim poštovanje spram svoje memorije i intuicije.

Prvi dan anti-odmora sam zapucao na neki trening tipa "priprema-pozor-sad". Imao sam minutne (30-30-20, 40-20-20, ili već prema inspiraciji) i kilometarske mogućnosti za progresiju lagani->srednji->jači tempo. Bio je jak vetar i već uobičajenih +2° pa nisam znao gde će me tačno opaliti i sa koje strane. Strčao sam čitavih 10-ak metara nadmorske u prvih 7km a to je sa vetrinom u leđa delovalo kao ugodno prolećno trčkaranje gde umalo ne zaspiš na brzini od 12 km/h. Nakon okreta sam se na nekim manjim putevima oprostio od gluteusa i duše dok se nisam vratio prema gradu, a brzina je porasla za neverovatnih 1 km/h. Rekao bi čovek da ću duplo ubrzati a jedva da sam korake produžio za 5cm i malo zavrteo kadencu. Zadnji deo naravno nije imao prostora za dodatnu progresiju pa sam samo dotrčao do kuće, a priprema-pozor-sad! se pretvorilo u priprema-pozor-dečkoajdeoladi.

Bez obzira na delimični fijasko čak je i takav trening dodat na onaj prethodni ostavio predivne utiske na moje nogice naviknute na penzionersko džogingovanje. Kad sam noćas ustao na pišanje (pivo i po je ipak bilo previše rehidracije) hodao sam kao šestar zbog zatezanja u listovima. Koja sam ja komedija od rekreativca kad sam u periodu oporavka od preloma istrčao dva maratona bez ikakvih posledica, a oćopavio od dva jača tempo-trčanja? Koliko sam "dobro" bio pripremljen za te maratone bespotrebno je analizirati, dokazi su brutalno & sirovo očigledni.

Zato od današnjeg dana nisam očekivao puno. Sve jednom dođe na naplatu, a naročito ono što se podrazumevalo. Srećom satnica mi je bila takva da tokom prvog dela dana nisam ni mogao da razmišljam o trčanju. Na poslu je "legla" još jedna kafa i to veća i to jača i to crnja od najcrnje, što je uz pola crne čokolade donelo hmmmm... da li crno i crno daju belo? Da! Pored puta je svuda bilo snega! Ali srećom na asfaltu ne. Negde mokro negde vlažno a negde čak i suvo.

Ideja je bila da trčim kraće od onog broja "smučilo mi se". Trebalo je samo pogoditi koji je taj broj i u tom trenutku već biti kod kuće, a ne na nekom brdu 13km udaljenom. Nisam mogao znati da će današnji dan biti suprotan jučerašnjem, i da će "trčkaraj trčkaraj trčkaraj" da se izrodi u "priprema pozor gas!". No eto. Ko ne veruje u čuda, neće mu se ni dogoditi. 

Ovaj put sam umesto ka istoku krenuo ka zapadu pa sam odmah imao čast da se sretnem sa vetrom. A i umesto blago nizvodno morao sam uzvodno, jer reke u tom smeru protiču kroz grad. Stavio sam da mi se pokazuje prosek LAP-a pa je nakon kilometra bio negde oko 6'00'' zbog semafora, pešačkih, pretrčavanja ulice, i uopšte startne tromosti, a onda je krenulo da silazi ka 5'50'' pa prema 5'45''. Uohooo ovo je već odlično. Trčao sam lenjo, odmarajuće, bez ikakve namere da nogama grabim jače ili da ih vrtim živahnije. Pustio sam ih da se same okreću, pa koliko im se dâ. 

Nakon 9km sam okrenuo na jedan mali trokut koji makadamom preko brdašceta pređe sa jednog puta na drugi. Tih srednjih 3.5 km uopšte nisam bio svestan ni napora ni vremena koje prolazi jer sam morao da se usredsredim na podlogu i na vreme razaznam zaleđenu zemlju od one malo mekše. Kad sam sišao na taj drugi asfalt ostalo mi je opet 9km do kuće. A to je put na kojem uvek radim promene, deonice, strukturisane fartleke. Obzirom da sam sa okvirno zamišljenih sat i po već opasno odlutao spram dva sata trčanja, pretilo je da zakasnim na posao pa sam morao da "smislim nešto".

Svako duže ubrzanje bi se pretvorilo u tempo trčanje od kojeg sam upravo trebao da se odmorim, pa sam bez previše razmišljanja odabrao stotke. Izbor je ionako bio jako uzan, između stotki stotki i stotki. Pet kilometara od 100/100 brzo/lagano je proletelo bez muke jer sam imao i vetar u leđa. Umorne noge su bile na svom terenu i pomognute nežnim spustom ("nizvodno") i vetrom nizale kilometre ispod 4''30''. Fe-no-me-nal-no. Još poslednja 4km rastrčavanja kroz grad i to je bilo sve. 

Dakle napravio sam dva po učinku jako slična treninga, prvi u danu kad sam bio jako motivisan i pun veselih hormona, a drugi u danu koji je počeo kao totalni off zbog nakupljenog zamora. Studio?

19 prosinca 2017

bajka

Zašto ne bismo bili ona neka, već poluzaboravljena, najbolja verzija sebe? Šta je najbolje za nas? Ono što kaže medicina, politika, psihologija, ono što nam najviše prija bez obzira na sve nauke? Jednom smo imali ovakvu "maratonsku" fazu i u biciklizmu. Vozili smo stotine i stotine kilometara, privremeno zaboravivši na kratke hronometre, uzletanje uz brda, sprinteve. Došla je prva trka i sve žene su onako nabrijano poletele sa punim gasom a Lola se nekako za njima šlepala dok nije ostala pozadi sa slabijima.

Posle trke, trener je upitao
- Jel vi ovako i trenirate, kad ona ovako vozi?
- Kako??? - upitao sam zbunjeno
- Pa "peške"!?
Tu mi je sinulo. Peške na treningu = peške na trci. Drukčije je bilo dok su treninzi bili "na juriš", sa juniorima, drž ne daj, povuci potegni, skoči iz grupe ili ulovi begunca. Desetine raznih intenziteta promenjenih u samo par kilometara pa jovo nanovo. To te bogme pripremi za najnervozniju moguću trku, uvek imaš pravi odgovor.

Zahvaljujući internetu koji nas navodno čini pametnijim osobama i svesnim svih propusta koje možemo napraviti, jednom sam čitao o tome kako tempo trčanje i uopšte svaki trening iznad aerobnog praga (70% od maksimalnog pulsa) značajno doprinosi otvrdnjavanju arterija i kasnijim velikim problemima sa kardiovaskularnim aparatom.

Za razliku od bicikle gde puko sedenje na sedištu ne pomaže ničemu osim pojavi ojeda na najgorim mestima, na trčanju je dosta ublaženiji taj koncept "junk miles". Na bicikli možeš doslovno baciti dane mesece i godine ako se samo tako vozikaš u prazno i na svaki minut pet puta okreneš pedale, dok na trčanju čak i ono najsporije truptanje nečemu služi. Tehniku ćeš skroz uništiti, aerobno ćeš se iz zeca pretvoriti u kornjaču, ali ćeš barem moći ono što "treniraš" a to je da tako trupćeš od jutra do mraka bez potrebe za čestim i dužim zastajanjima.

I ušuškan u ta duga tumaranja nisam ni primetio da godine prolaze i prolaze, i da sam iz godine u godinu sporiji kao da ih u svakoj prođe po pet. Ako bi mi se posrećilo da do jeseni ništa novo ne polomim, i da ne upropastim zdravlje nečim drugim, baš bi me zanimalo za koliko bih mogao da otrčim jedan običan ravan maraton po ugodnom (za mene) mlakom vremenu. Nije tako daleko bila 2013-ta kad sam u Podgorici završio ispod 2h56' što uopšte nije tako strašno loš rezultat.

Danas sam zaboravio na otvrdnjavanje arterija i visok tlak u starosti, rekao what the heck i izleteo u brda. To što sam juče trčao neke tempo-deonice mi je izgleda više poslužilo kao neki podražaj nego što sam ga osećao u vidu nekog zamora. Nemam na šta da se požalim.

Nisam krenuo baš kao iz topa ispaljen što se vidi po kadenci kojoj je trebalo nekih 2km da iz lenje joggerske pređe blizu 90 rpm. Onda su krenula brda a moj cilj je bio u nekoj neodređenoj tački ka planinama, gde god sat pokaže 10.5km. Kad se na tu stranu popnem na 520m nadmorske dođem iznad dva čuvena manastira a danas je kao za inat bio Sveti Nikola po zastarelom kalendaru domaćih popova pa sam imao barem 10x veću publiku od planirane. Sve što ima i nema džip je zapucalo u planine da se pomoli na što većoj nadmorskoj, valjda jer su tako najbliži bogu.

Česma je bila zaleđena što me je jako razočaralo jer mi je baš falilo malo vode na okretu, no ne mogu reći da sam zbog toga imao neke silne probleme u povratku. Okrenuo sam na 57' a obzirom da sam se vratio za 1h45 ispada da sam se vratio za 48'. Staza nije baš uzbrdo sa povratkom nizbrdo, nego ima nekoliko lepih "začina" u oba pravca, tako da se nakupilo puno više uspona od razlike između polazne tačke i okreta.

Nekako sam imao u glavi da bi Onaj Stari Ja kao od šale napravio prosek od 12km/h i nekako mi je bilo baš stalo da u tome uspem. Polar i Strava su se složili da je prosek 4'57''/km. Od svih manjih problemčića možda mi je najveći bio što su mi helanke polako klizile nizbrdo pa sam imao osećaj zatezanja po butinama dok ih ne povučem nazad ka struku. Nije baš dobro kad su knap, jer je noga oblika korneta i pri trčanju nizbrdo od potresa tih udaraca o tlo pantalone se srozavaju sa svakim korakom.

Pred kraj mi se i kačket natopio i znoj je (opet na +2° kao i juče) počeo sa ruba da mi kaplje po naočarama pa sam morao da ga upijam rukavicama. Ni treći odnosno 19-ti kilometar po kockama mi nije bio naročito otežavajući iako se klizalo više nego po asfaltu. Prvi dani snega su u napravili kombinaciju prljavštine na putevima, voda preko nešto ulja i nešto blata, i u nekoliko navrata sam osetio ono pravo proklizavanje. Asics Noosa Tri imaju đon od malo plastičnije gume koja deluje dosta "oštra" po suvom, no za ove ljigave asfalte su bolje neke (što bi u F1 rekli) ultra soft gume.

I eto. Šta da vam kažem. Bio sam opet onaj stari Ja, makar na jedan dan. I bilo mi je lepo. Treba biti zahvalan genima ili već čemu logičnijem, jer na ovakvoj stazi (+550m -550m) vrlo ograničen broj rekreativaca u punoj snazi i mladosti može da istrči trening-polumaraton ispod 1h45, dok veterane možeš na prste da prebrojiš. Da, uvek može bolje. Ali treba naučiti da ponekad budeš zadovoljan i onim-do-najboljeg. Zavidim onome ko je svakog dana svog života popravio Lični. Ako takav postoji.


priče

Jedna me stvar ovih dana, kako da kažem, proganja. Sad ću zvučati kao 19-godišnjak kome je prvi put došlo da razmišlja o nekim velikim strašnim stvarima. Sve mi to znamo i sve se to podrazumeva ako si pametan i neispranog mozga, no opet, svaki put kad ti te stvari o životu i smrti padnu na pamet imaš osećaj kao da je prvi put.

Sećam se kad smo pričali sa kolegama biciklistima koji su imali baš onako užasne nezgode. Jedan je nizbrdo preticao auto i nije stigao da završi preticanje do kraja pravca pa je u desnoj krivini "produžio" pravo i sleteo s puta te udario svom silinom u drvo. Tog drveta tamo više nema, krivinu još uvek zovemo po njemu (iako se on odselio), i svi zajedno se na taj dan setimo incidenta kao njegovog "drugog rođendana".

Drugi drug je vozio trku i nekim čudom je iz suprotnog pravca naišao motociklista koji nije bio svestan da je put zatvoren, pa je punom brzinom uleteo u grupu. Ovaj drug se samo seća da je video nešto poput rakete kako ide pravo prema njemu i sve što je u deliću sekunde uspeo bilo je da pokuša da glavom i grudima napravi neko malo zakretanje i izvlačenje sa te putanje. Svejedno se u bolnici probudio sav polomljen.

No ono što je obojici zajedničko je 1) da su se u nekom trenutku setili tog svog poslednjeg trenutka, događaja, i 2) da su nakon toga to sećanje mogli i imali kome da prepričaju.

Treći pak kolega, koji je nakon završetka Trke kroz Srbiju na Kopaoniku pre 20-ak godina krenuo da se sa još par drugova iz reprezentacije "za svoju dušu" spusti sa Kopaonika u podnožje, nije imao tu priliku. Sličan spust kao i ovaj naš lokalni, nešto bolja asfaltna podloga i puno duži pravac, pa pretpostavljam i veća brzina. Opet desna krivina, i u njoj sa unutrašnje strane spomenik krajputaš.

Možda mu je neki auto zasmetao, možda mu je točak proklizao, možda mu se guma probušila kao i Loli kada je bez mogućnosti upravljanja sletela u potok i polomila plećku. Tu priču nećemo saznati, niti je on mogao da je se seća. Dogodio mu se taj "poslednji trenutak treninga", no nakon njega ga niko nije probudio iz nesvesti kao mene na bankini ili nekog drugog u kombiju hitne. Kraj.

Prilikom prvog pada u februaru nisam ni gubio svest. Samo sam preleteo preko kučeta koje mi se bacilo pod prednji točak, drljao sam po hrapavom asfaltu dok mi je kroz glavu kao neonska reklama svetlela samo ta jedna misao NE OPEEEETTTT (i podnaslov "jebem ti kuče-idiota"!). Da sam jače udario glavom došlo bi do prekida filma i ponovne uspostave svesti malo kasnije pa bih se onda "setio" kako sam pao, no sve je teklo u kontinuitetu. Zato je više i bolelo, naravno.

Koliko ljudi je slično završilo? Koliko urođenika je u šipražju začulo šuštanje i kad se onako gologuz okrenuo i video tigra jedino je mogao da pomisli "oh ne". I to je sve. Taj nikada nikome nije mogao da ispriča šta mu se dogodilo, kako je izgledao njegov poslednji trenutak lova. Niti je u mogućnosti da ga se seća. Kraj je tu zaista kraj. Bez tri tačke.

Sličnom riziku smo izloženi svakog dana. Nema tog puta na kojem neka budala ne može da iz suprotnog pravca odjednom izleti iz kolone i krene u preticanje direktno prema meni dok ja vozim svojom trakom. Dok razrogačiš oči i stigneš da uzvikneš (ili samo pomisliš) ŠTA RADIŠ IDIOTE, ako je 70m daleko možda mu i ablenduješ, ako je 20m možda pokušaš da skreneš a možda je desno neki branik pa nemaš gde ni da pobegneš. Pri 72 km/h putujemo 20 m/s, ako neko ide stotinak km/h on će u istoj sekundi preći 30-ak metara. Dakle ako neko iz kolone izađe na čitavih 100m udaljenosti, pri ovakvim brzinama je za manje od 2 sekunde već sve gotovo. Nije to isto kao kad ti se u padobranu nešto zaglavi pa imaš minut fore da čačkaš i prepipavaš gde je zapelo. Mada ni ovo poslednje nije naročito prijatno.

Tako su mene pitali šta se dogodilo, ja sam rekao da su bili radovi na putu i da sam išao jako sporo nizbrdo a ionako nigde nisam žurio i jedino mi je bilo važno da se vratim kući na vreme (zbog posla) i čitav (zbog polumaratona u Varaždinu na koji smo trebali da otputujemo sutradan). Prošao sam pored neke kuće i pogledao u dvorište u kojem je nekad bio vezan pas, i sećam se da sam se zapitao da li još uvek imaju kuče. Često je lajao, bio je vezan. Kako je odatle došlo do toga da ležim bez svesti na putu 50m niže, ostala je misterija.

A šta ćemo sa svima onima koji su otišli lišeni mogućnosti da se sećaju i da ispričaju detalje tog poslednjeg trenutka (nezgode)? Koliko ljudi je ubijeno greškom? Pritrče čoveku s leđa i opale pištoljem da bi minut kasnije shvatili da kod sebe nije imao gotovine. Uhvatiš se za grudi zbog jakog bola a pre minut su svi ukućani negde otišli i nemaš kome da vikneš zovi hitnu, možeš samo da prošapućeš "e jbg".

Ali eto, ja sam ipak tu. Doduše nemam ničeg bogzna važnog da se setim i da vam ispričam, osim tog poslednjeg trenutka. Čudan je taj osećaj dok pričaš o nečemu što je jednom bio "poslednji trenutak". Čudan je i onaj drugi trenutak kad se probudiš i shvatiš da se život resetovao i ipak nastavio.

18 prosinca 2017

21 (17)

ukratko
plan je bio 21 a otrčao sam 17km
što je najmanje bitno
važnije je da je efektivni deo treninga ispunjen sa 2/3

zamislio sam trčanje isprekidanog Tempa tako da na svakih 800m otrčim 200m lagano
3km zagrevanja + 15km trening + 3km kroz grad nazad kući = 21km
... a ja sam otrčao ta prva 3km, pa 5km od 800/200m i onda mi se nekako učinilo da će mi svih 15km biti previše, a i bio sam iznenađujuće žedan...

onda sam promenio plan
obzirom da 300m kasnije imam česmu pored puta, nakon prvih 5km tog "programiranog fartleka" ću ubaciti 1km laganog trčanja, usput zastati da se napijem vode, i otrčati nazad istim putem 5km treninga + 3km kroz grad

rečeno-učinjeno, s tim da sam u povratku trčao dosta jače kao što će se videti kad u blog dodam i sliku (javljam se sa telefona u poslednjim minutima pred spavanje)


pod "jače" ne mislim na brzine koje su bile jako neregularne jer je bilo veoma vetrovito u odlasku, a staza je vrlo neravna jer se trči preko 2.5 kupsera i nazad, nego na osećaj naprezanja i odgovarajući puls

kad sam sabrao svih deset 800-tki prosek mi je izašao na 3'16'' što bi bilo sasvim OK i za pravi Yasso trening u ovo doba godine na +2° u vetrovci i odmah u danu nakon 21km Tempića (juče), a ovo je do pola bilo u slabijem tempu a od pola u recimo yasso režimu, po valovitoj stazi, sa odmorom od 200m umesto 400m

retko ćete od mene čuti da sam zadovoljan a naročito nakon samo 66% ispunjenog plana. ali zima je tek počela pa ako sam brzopleto i ubacio jedan prolećni trening možda je bolje da je ovako ispalo, da se upoznam sa više raznih intenziteta odjednom :-)

zbog povećanog posla ću sve do nove godine moći da trčim samo jednom dnevno, a ne mislim ni da ću se vikendima nešto silno razbacivati kilometražom. sledeće subote je brdska trka u Košutnjaku (beogradski park) no zbog kombinacije pomenutog posla i vremenske prognoze šanse su jedva 17% da bismo povikali POKRET!

17 prosinca 2017

21

Previše sam pričao, a životni učinak se ne meri plastovima rečenica već koeficijentom pretvorenih reči u delo. A šta ću. Bilo bi lepo reći kako sam nešto naučio pa ću sutra biti mudriji. Kažu da je jutro pametnije od večeri a ja sam kroz svoje jutro projurio pre 25 godina. Sada mi preostaje da kroz glupost večeri tonem sve bezbolnije. Imam i vazelina i masti i wd40. Pa će to samo da klizi. Lako je pametnima, oni mogu vremenom postajati još pametniji, jer imaju temelj na koji mogu nazidati još koji sprat. Mi glupi zauvek ostajemo glupi i tačka.


Juče sam shvatio da mi dva dana sa po samo jednim trčanjem baš i nisu predstavljala neki "odmor". Pa sam uzeo dan odmora od onoga što sam do trenutak ranije smatrao odmorom. Revolucionarno! Otišao sam na neko pešačenje-planinarenje ili bi to beogradske kolege možda rekle "otišao sam na hajk". To baš zvuči ono, kao da si otišao ko zna gde. Bedasto je reći "išao sam po Strmnoj Gori i zaglavljivao se čas u trnju čas u gustom granju". Zna se iz stare narodne čemu služi gusto granje.


Ne znajući koliko sam daleko "dohajkao" uključio sam gugl mape i nakon tričavih deset minuta putem srbijanske 4G "brze mreže" shvatio da sam prešao jedva četvrtinu zamišljene linije do vrha. Kod nas to izgleda funkcioniše po gradaciji 2G = duplo golo, 3G = ..., a 4G = ...? Zamišljam nekog sirotog stranca kojeg je uhvatilo nevreme a on bi da mu se u trenutku učita karta preko 4G mreže i da otrči najkraćim putem ka najbližem putu ili naselju.


Eto čak su i krst povezali sa nebesima, sve preko te čuvene 4G mreže, da i Strmna Gora bude deo sveta.
- Pomozi mi, o Svevišnji, izbavi me odavde! - zavapio bi naš stranac.
- Ne čujem te sinko, nešto nam štuca signal! Okreni nulu!

Elem nakon tog hajka sam se već valjda definitivno odmorio. U nedeljno jutro sneno i mutno, malčice prohladno, u VŽ kačketu Pong-ovom, otisnuo sam se kroz kišicu i povremeno susnežicu. Nakon preskakanja pruge blata i baruština domogao sam se predgrađa odakle me je vetar majka svih vetrova oduvao nizvodno ka istoku. Nogice naizgled nisu ništa radile a tempo se vrteo oko 5'20''/km. Što bi rekli crnogorci: blago zmiji, leži a ide. 


Naravno da je sve to moralo doći na naplatu prilikom povratka, tokom kojeg sam uživao u osećaju akupunkture po licu zahvaljujući kapljicama koje su mi se pod oštrim uglom zabadale u obraze. Zakopčao sam onu plastičnu vreću zvanu šuškavac do grla, i nagazio na gas. Tih 7km efektivnog treninga su u povratku prošli po 5'10'', nakon čega sam se preostali deo kroz grad prebacio u trčkarajući režim, uživajući u postignutom. 

Došao sam kući, pojeo 2 džinovske pomorandže, 2 normalne (iz druge prodavnice), nekoliko mandarina (to je koliko sad vidim sve išlo redosledom "s konja na magarca") pa sam skuvao ovsenu kašu i povrh nje naređao par štangli čokolade za torte, s tim da sam pojeo samo površinski sloj, posle toga sam pojeo jednu čašu pudinga i nešto badema, pa sam iz velike kese muesli-ja vadio lešnike i neko suvo voće, i siguran sam da sam još nešto pojeo ali sam do sada srećom zaboravio inače bi me ubio osećaj krivice pa bih morao na još jedno trčanje. Nakon užine ponosno rekoh sebi - ako ovo nije peemes, ne znam šta je!

15 prosinca 2017

hoćeš-nećeš

Nekad se desi da iznenada udarim po trčanju, bicikli, jednom, dvaput, triput, danas, sutra, prekosutra. Kako mi fino ide ovo nabrajanje, muka je zaustaviti se. Juče i danas sam pak više bio u fazonu "nećeš". Ne kao da ja to kažem sebi nego ona viša sila koja određuje sve. Neki to zovu Motivacija, neki Glikemija, neki Hematokrit, a neki "lepša polovina".

Juče sam nakon živahnog jutarnjeg trčanja napokon prelomio i skupio volju da skratim jelku. Imamo dve jelke, jedna se već osušila i obrasla bršljanom a druga je "skoro suva", no ima na par grana sa po nešto malo zelenih iglica. Ona suva je bila visoka nekih 10m pa joj je vetar pre par meseci slomio vrh koji štrči preko kuće i sada je ostalo nekih 7-8m.

Ova malo veća je bila recimo 13m, a sada kad sam je skratio je malo viša od ove manje, negde je na 8 ili 8+ metara. Zvaću je 8+, kao mog zamzunga. Sve grane ispod 6m su bile suve i njih sam odsekao jednu po jednu sa zemlje, tojest sa merdevina koje su stajale na zemlji. Onda sam merdevine vezao na dno ograde od terase, u visini njihovog vrha sam ostavio par metara jelke sa sporednim granama, i iznad toga odsekao sve iznad.


Obzirom da nisam imao nikakvu radnu ni planinarsku opremu, jedino što sam mogao je da dobro vežem merdevine za ogradu od terase, i za samo drvo na vrhu, a ovu žutu gurtnu za šlepanje automobila sam spojio sa ovim cevima na kojima na slici stojim (kuda se penjem na krov), i koristio je prvo kao gelender, a zatim da se na nju malo naslonim dok drugom rukom sečem.

Imam i električnu testeru kojom bi sve išlo nekoliko puta brže no za nju mi trebaju obe ruke a ja nisam imao dobru platformu na kojoj bih stajao. Svo vreme sam morao da se držim jedom rukom za drvo, i da sečem drugom. Srećom imam odličnu malu ručnu testeru koja seče kao laser. U biti i električna testera je to isto samo radi puno brže, dakle rukom nije nemoguće samo je sporije i treba dosta strpljenja.

Nekih metar i po iznad sam vezao drugu gurtnu i bacio je na krov, pa kad sam presekao 80% debljine stabla popeo sam se na krov i jako povukao, tako da se sav taj vrh slomio u željenom pravcu i pao na krov. Obzirom da je i taj "mali" vrh imao preko 5m onda sam na krovu nastavio da sa njega sečem granu po granu i bacam na zemlju, a na kraju sam i samo stablo presekao na 4 dela po metar - metar i po, i spustio ih užetom tih 7m, na koliko je oluk iznad dvorišta. Nisam mogao da bacim da ne bih razlupao beton dole, jer metar drveta od pedalj prečnika nije baš lagan kao perce, ko god se ikada grejao na drva zna o čemu pričam.

Elem nakon te operacije i čišćenja svog krša je već bio pao mrak pa sam samo odveo psa u šetnju i to je bilo sve za juče, jutarnjih 16km i fizikalisanje. Jutros sam naravno bio sav "polomljen" pa sam samo otrčao laganih 12km nakon kojih sam odmah znao da bi pokušaj još jednog trčanja večeras bio samoubistven.

Kao što rekoh na početku, nekad uradiš više od planiranog, a sad je ispalo da sam evo dva dana trčao "samo" po jednom i "samo" 16km + 12km, što mnogima verovatno nije "SAMO" ali eto, kad navikneš na više onda na iste stvari gledaš skroz drukčije. Zato ću za vikend biti odmoran pa se može reći da će dva minusa dati plus. A meni hibiskus (kako kaže kineska narodna).

14 prosinca 2017

13

Ne znam kako se juče uopšte nisam ni setio bloga? Verovatno me je opet zbunio Fejsbuk. Tamo sam slikao mačku u nekoj pozi "sve 4 u vis" i rekako kako ona nema briga da li da trči jednom ili dvaput dnevno. Onda sam opet otišao na posao, to se malo oteglo, vratio se prekasno kući, i večera se malo otegla, a čekalo me je prebacivanje fajla u kompjuter dok razmišljam kako je pračoveku bilo lako jer nije morao da vodi dnevnik, bilo je dovoljno da jednom u 20 godina nacrta bizona na zidu pećine i to ga je podsećalo od čega se živi.

Nakon dva dana bez trčanja sreda je bila pravo vreme za naponsko ispitivanje nogu pa sam otrčao nešto manje od onog novembarskog preterivanja, ali malo brže. Tačnije jutarnjih 15km su samo delovali brži a bili su spori kao tipično lenjo rastrčavanje. No važan je osećaj. Puno je bolje ići brzinom kornjače uz ushićenost zeca JA LETIM, nego ići makar i najvećim brzinama a osećati se sporo i popišano.

Zato je popodnevnih 12km po kiši prošlo puno brže. Uzmem neke od starijih patika i umesto da očajavam što sam mokar pothlađen i trom pod svim tim helankama i šuškavcem, ja sam u sebi pritajeno zadovoljan jer upropašćujem neke stare patike i tako kao bajagi čuvam sve preostale, novije, koje imam. Kad imaš periode u životu gde trčiš po 30km dnevno, onda odjednom i 27km može da se učini malo.

Realno 31 dan po 27km bi izašlo na 837km što je više nego previše, i taj broj uvek treba imati u nekom ćošku unutrašnjeg displeja. "Današnji volumen je ekvivalentan iks kilometara na mesečnom nivou." Onda ti je sve jasnije i dani odmora puno prihvatljiviji. Na tri takva dana jedan dan bez trčanja oduzme 1/4 mesečne kilometraže i u tom slučaju total ispadne negde oko 630km što je još uvek puno, no kad ubaciš par trka i par dana smanjenog obima pre i posle njih, odjednom sve dođe na svoje mesto. Tako da koješta "puno" ustvari i nije baš PUNO. Sve to govoreći isključivo o obimu, koji je svakako obrnuto proporcionalan kvalitetu odnosno intenzitetu. Ništa lakše nego iz 2-4-6-8 puta pretrčkarati 40km dnevno i usrati tehniku za vek vekova amin.

12 prosinca 2017

horizont

Večeras mi je prvi put u životu pala na pamet tako očigledna stvar da je horizont tako nazvan jer je uglavnom horizontalan. Mislim, i najveći testerasti planinski masiv je opet horizontalan, ako linijom spojiš dve krajnje tačke. Svašta.

Za juče nisam ništa ni planirao. Dan nakon maratona nije uvek nužno "za bacanje" ali je trčanje po vetru i hladnoći uvek ostavljalo jake tragove na mom nežnom bićencetu. Niti sam imao nekog života u nogama, niti nekih ambicija da uopšte pokušavam da dodatno prežvakavam koru od banane. Ma koga je briga. Uspeo sam da se spremim za maraton ispod 3h20' u duplo kraćem roku od teoretskog minimuma. Negde je moralo doći do naplate, pa valjda nije nikakva sramota reći da mi se dan nakon maratona nije ništa "treniralo".

Danas sam od posla imao samo pola druge smene pa sam ludački topao (i isto tako vetrovit!) Prolećni dan od +20° iskoristio 1) da još malo odmorim noge, u prevodu 2 jutarnje šetnje sa psima + prepodnevno skraćivanje suvih grana na jelkama sa vrha merdevina od 7 metara ali hej, valjda sam već izlomio sve što sam imao, i 2) nakon toga (i samoubilačke doze kafe hohoho) sam otišao biciklom sa nejasnom idejom o intenzitetu, i na kraju se vratio kući sa kezom od uha do uha nakon sasvim pristojnog tempo gaženja po planinama od 2.5 sata. Jupi!!!

Maglovita ideja je da do kraja godine pokušam da odgonetnem koji tip trčanja mi najbolje topi salo, jer mi nijedan magičan plan treninga neće povećati dužinu koraka koliko bi pomoglo da se do proleća rešim 2-3kg. E sad... Previše kilometara ume i da udvostruči apetit i napravi kontra-efekt, jer svaka najblaža pretreniranost i sve što je na granici "previše" odmah popali raznorazne alarmne lampice u organizmu.

Trebaće mi sad prvo nekoliko dana da uđem u bilo kakav ritam, i nakon toga će mi ostati još 10-ak dana pre početka prednovogodišnje ludnice na poslu. Zadnju nedelju 2017-te ću morati da smanjim trčanje na minimum i sačuvam leđa da bih zaradio što više $$$ a ako bude novogodišnje trke na ušću (dunava u savu) eto prilike da te nove laganice dužinice fartlečiće i ubrzanjca presečem jednim poštenim tempom od 8km.

Čudim se svim tim svilenim ljudima koji su toliko fizički sačuvani kao nekakve princeze na zrnu graška da usred novogodišnjeg ludila po putevima i hotelima još zapucaju i na neko putovanje i ng trku u nekoj zamisli lepšoj državi. Meni je brate i beograd (90km) daleko! Ne bih ti čučao skvrčen u autobusu 2x po 12 sati i buljio po graničnim prelazima pola noći tačno da mi za to daš 300€ a kamoli da za svo to maltretiranje treba još i da plaćam, pu pu. Nema ništa lepše nego kad sam zadovoljan svojim životom takvim kakav jeste i kakvim sam ga oblikovao, i kad nemam stalnu potrebu da ga šminkam i posipam šljokicama.

11 prosinca 2017

fartlek


Šta da vam pričam. Video sam da će da bude i hladno, i malo leda na stazi, i vetra. Jedino sam se suncu radovao. Zato sam ipak umesto šuškavca ili prsluka uzeo nešto probojno, što će dozvoliti da bar malo znoja ispari kad mi je leđni vetar. Mislim, 3.5 sata u šuškavcu na suncu, nije dolazilo u obzir. Na treningu obično nosim vetrovku bez rukava koji se skidaju i taj prsluk mi dobro dođe da zaštitim stomak od ledenog vetra ili kišice. Ovo je ipak trebalo da bude nekakvo tempo trčanje, koliko god da je na kraju ove polomljene godine u meni ostalo T od tog _empa.

Kontao sam (bez pokrića) kako ću imati za kim da se malo zaklonim kad idemo na vetar, jer je prognoza bila više nego jasna, uzvodno jak u grudi, nizvodno u leđa. No čim se raščistila gužva svi su se zaklonili iza mene pa sam u drugom krugu usporio kao da sam na samrti, pa me je dobar deo te grupe prošao. E onda sam već mogao da trčim svoju trku.

U trećem krugu sam upravo na vetar znatno pojačao i razbio svoju polovinu grupe u paramparčad, i stigao slabiji odsek prvog dela Bivše Grupe. Tipovao sam (i to bez pokrića) da će led da se otopi do trećeg kruga no zadržao se sve do kraja. Na 4 mesta po 10 metara, pa nazad isto, pa 10 krugova puta sve to, dođemo do 800m trčanja po ledu. Na to dodati 20 "mrtvih" okreta oko čunja, i vetar koji je sve pretvorio u deonice.

Zadatak se umesto "3.5 sata Dužine" iznenada pretvorio u "10 puta stići do gornjeg okreta". Kažem gornji jer je uzvodno, koliko god Dunav tu bio "ravan" morao si se valjda popeti bar pedalj na tih 2km? Nek računa ko ima vremena, ne znam ni kolika je razlika u vodostaju između Novog Sada i recimo Iloka, pa to treba podeliti sa udaljenošću da se dobije tačan pad po kilometru...

Naravno da je presudan bio vetar jer sam veći deo tog trčanja uzvodno uz Dunav pokušavao da savladam višom kadencom i trčanjem na prednjem delu stopala, dok sam se nizvodno vraćao "odmarajući" se na petama. Baš me zanima kako su drugi doživeli to da se ova Dužina jednostavno nije mogla otrčati ravnomerno. Vidim da se pre kraja 10-og kruga zaustavilo negde oko 1/4 učesnika što je povisok procenat, jer znamo da Maratonci obično ne odustaju osim ako baš moraju.

Iskreno sam svakome ko me je pitao kako se osećam odgovorio NIKAKO! Subota me je ipak dotukla, jer sam nakon nekoliko bic. vožnji (završno sa 3h tempa u petak) u subotu ipak morao više da se odmorim, a ja sam sat i po hvatao neke male kučiće po šumi uz 30% nagib kroz lišće i granje, da bih popodne prvo sačekao kišu pa tek onda otrčao hiljadarku uz najstrmiju ulicu u gradu.

Ono što je dobra vest (!) je da mi ništa lošije nije bilo kako je maraton odmicao. Trome noge u drugom i trećem krugu, trome u devetom. Jedino sam u desetom bio siguran da sam malo pojačao no brzine su ostale iste. Kojih desetak sekundi gore ili dole, krugove sam redovno vrteo oko 20 minuta da bih maraton završio za okruglo 199. Negde sam išao sa puno više napora uz vetar, kada je bio najjači, i pokušavao da se odmorim nizvodno, a u mirnijim krugovima sam se trudio da držim sličan osećaj u oba pravca.

Sve u svemu popravio sam onaj neslavan SB (rekord sezone) u kojoj sam istrčao samo 3 maratona, no i to "samo" je bilo dovoljno da se utakmica Maratoni : Prelomi završi sa 3:2. S tim da do kraja godine više nema prostora za maratone, a za prelome ima još čitavih 20 dana. Proletos Plitvice 3h34 (4 meseca nakon preloma), i jesenas Ada Ciganlija 3h24 (8 nedelja nakon DRUGOG preloma) Novi Sad 3h19 (nakon 12 nedelja).

prosečan puls 148
prosečna kadenca 91
prosečna brzina 4'42''/km

09 prosinca 2017

juriš

Kao što sam i predviđao, noge su mi danas iznenadno postale di-na-mit-ne! Tačnije samo sam pretpostavljao. Ma nisam ni pretpostavljao, više sam se nadao, i to ne naročito osnovano nego onako "daj bože". Ali puno bolje zvuči kad kažeš da si nešto predvideo. Kul.

Uglavnom tu ima jedna dvo-tema. Nešto je taman a nešto je previše, i 2) ista stvar je u jednom trenutku života malo a u drugom puno. Da krenem od 2) dakle kad si

AAAAAAAAAAAAA to je treća tema!
vratiću se kasnije

... dakle 2) kad si u naponu snage, u formi, mlad jak junac telac kobac, onda tako mažeš mažeš sve možeš nemaš išijase nemaš tako te probleme i sve je to super turbo ultra giga. Treniraš 27 puta nedeljno futinzi teretane istezanja gimnastika lopta za pilates radiš plankove trbušnjake savijaš gvožđe čistiš oluke cepaš drva centriraš točkove rokneš hiljadarku svake subote ma sve to ide samo od sebe.

Dvadeset godina kasnije uradiš hiljadarku pre trke i odjednom ti bude puno. Pomisliš trebao sam da uradim 10x100m onako na tehniku na ritam na privlačnost i fotogeničnost, nisam trebao da pobijem devet milijardi ćelija baš u mišićima koji će mi sutra trebati.

1) isto tako čak i kad si mlad nije baš optimalno otrčati u subotu polumaraton kao nadražaj za maraton u nedelju. Mnogi su sigurno i probali, mnogi od njih su i preživeli, nije to problem. Nego 2) sve to vremenom postaje napornije nego što je bilo u onim najboljim danima koje najradije pamtimo. Tako da 1) u svakom trenutku postoji neki optimum, i toga moramo biti svesni. Taman da se nadovežem trećom temom koju sam odavno planirao za blog.

3) život može da se podeli u 3 najglavnije faze. Prva faza je DETE, možeš da skačeš do plafona od jutra do mraka i sutra opet i sutra opet, i NIKADA nisi umoran. Onda dođu kasne dvadesete ili rane tridesete, jednog dana pomisliš ma šta je to 20 kubika drva šta to seru da treba da podelim na dva ili tri dana ja ću to da spičkam do mraka i navališ kao da je olimpijada i sutra se probudiš sa bolom u leđima od kojeg ne možeš ni da ustaneš iz kreveta. Dobar dan delijo, upravo si doživeo da saznaš da život ima i drugu fazu NISI VIŠE DETE. Budeš tako sav popišan sedam dana piješ brufene diklofenake šta kurac bolovi to se slučajno desilo pa ja sam od čelika nema tu labavo i za par godina OPET BAAAMMM leđa ili koleno ili ahilova ili neko šesto sranje. I tako malo po malo dođeš u neki period života kad si se navikao na bolove lekove terapije kiropraktičare jer SVE SE TO DÂ SREDITI i jednog dana ćemo biti kao novi. Dok ne shvataš da si već pri kraju DRUGE faze i čekaš da te lekovi i fizioerapeuti vrate u stanje deteta koje će sve moći, odjednom te zaskoči BAAAMMMM TREĆA FAZA. Poslednja burazeru. Faza zvana NEUPOTREBLJIV. Više ne moraš ni drva da cepaš. Dovoljno je što si živ, što jedeš piješ sereš pišaš i nešto malo raduckaš, i sledećeg jutra ćeš se probuditi umoran i ukočen. PA OD ČEGA ZABOGA??? Od života burazere, od života. Što bi rekla stara kineska poslovica - ej drugovi jel vam žao rastanak se primakao. To su vam tri faze, nema ih više nažalost, mada bi nam dobro došla još poneka između, onako poput marende.

E sad da spojim 1) i 2) uđe tako ludilo u čoveka pa iako mu je pre 10 godina bilo "taman" da uradi hiljadarku pred maraton, on danas uradi hiljadarku na najstrmijoj ulici u gradu. Jer je pre 10 godina u onom tekstu pisalo da "napor DO 3 MINUTA može da ima pozitivne hormonske odgovore organizma dan uoči trke, povećava skladištenje glikogena u upotrebljenim mišićima i do 30%, a ne ostavlja nikakav značajan zamor na telu". Dakle ako je pre 10 godina tri minuta bilo taman, otkud je danas taman pet i po minuta taštu ti poljubim??? Normalan čovek bi otrčao 800m nadajući se da će da ubode ispod 3 minuta, ili bi otrčao 4x200m to je još malo lakše kad se podeli, ili bi jednostavno uradio samo nekoliko laganih ubrzanja ("strides") i završio posao. Ja otrčah trku pre trke, divno.

Barem sam kreirao novi segment na Stravi, i sada sam naravno vodeći jer se do dana današnjeg nijedna druga budala nije ni setila da juriša uz tu ulicu. Bravo ja! Kako mi čarobno blog zatreperi punim sjajem u ovakvim trenucima, jer se blog zove Hamartia, a rekosmo da je to ona zla karma koja prati Heroja koji će uvek napraviti neki previd zbog kojeg će izgubiti dobijenu bitku, ili što bi turci rekli "napraviti od gotovog veresiju". Ajd da vidimo koliko će me ova greška sutra koštati, bilo na trci ako uspem da isteram auto iz garaže, ili kod kuće ako ova bela lavina nastavi celu noć da nas zatrpava.

08 prosinca 2017

preokret


Nisam još počeo da igram plesove za prizivanje kiše sunca snega i ostalih čarolija ali sam kao pravi urođenik od jutra do mraka raspoložen za gledanje u nebo i predviđanje vremena. Oće neće oće neće. Voli me ne voli me. Da skratim uvod, mislim da ću u nedelju ipak na trku.

Zadnjih par dana sam se malo, kako da kažem, odmorio. Ponedeljak i utorak sam trčao "kao mutav" pa sam u sredu bio mrtav umoran. Onda sam (nakon jutarnjeg) umesto popodnevnog trčanja otišao na biciklu pa mi se svidelo, pa sam u četvrtak otišao malo duže a u petak (danas) JOŠ duže. Ne treba mi više od par dana da od bicikliste postanem maratonac, a nakon pola godine mi isto tako treba samo nekoliko dana da se vratim u onu drugu ili prvu ličnost.

No sada je, nadam se, preskok samo privremen. Nekako sam se bio zasitio trčanja: Trka pa dužine pa ubrzanja pa dužine pa Trka pa ajmeeee od toga bi crkao i mrtav konj a kamoli živ čovek. Sad sam pak video da se prognoza dosta ublažila, i opet mi se trči, možda. Nešto će kao malo da paducka u subotu popodne, pa će da zahladni ispod nule, pa će pola noći opet nešto slabo da letucka, i to je sve. Nedelja sunčana, vedra, lepa.

Ok, na vetrovitih +3° se niko nije baš "ugrejao", ali je suvo i sunčano vreme ipak puno bolje od prošlonedeljnih beogradskih +2 sa snegom pa kroz baruštine. Pritom je moguće prijaviti se i platiti na licu mesta, i eto kvake koja je falila u Beogradu. Svako normalan voli da trči sa brojem i da svih 100% učestvuje u takmičenju.

Jeste sve ovo neobavezno, ali valjda je uvek i bilo. Čak i kad smo vozili za bic. klubove, kad se setim putovanja starim autom 300km do Niša u cik zore pa vozimo hronometar na +41 pa se vraćamo autom nazad na +50 a u kolima ništa od hrane pa smo pojeli kilogram šećera u kockicama. Pa subota dan odmora pa u nedelju sve opet isto 2 puta po 300km na nekim tropskim temperaturama, pa od jutra do mraka dok se sve kategorije izmenjaju na stazi državnog prvenstva pa kasno noću na ugodnih +34 jer je zahladilo. Leden znoj na potiljku a škoda favorit pokušava da nadjača muziku iz auto-radija dok su svi prozori širom otvoreni i verovatno u takvom stanju troši bar 10 litara na 100km kad pošteno nagaziš gas.

PA ŠTA?
Ako nešto voliš, ti ćeš to raditi.
Šta da je sutra državno u maratonu? Sve je to u glavi. U Nemačkoj nije nikakva sramota završiti deseti na prvenstvu u bilo kojem sportu. Eto mogućnosti da se motivišeš. Ne moraš sebi uvek da kažeš ma ovo je neka "DŽ" trka, šta ja tu tražim. Možeš i da kreneš lagano i da brojiš ko je sve ispred pa na pola trke da sebi zadaš neki cilj, kao kroz igru. Ako si 13-ti hajde da probam da uđem u 10, ako si 7-mi hajde da vidim da li je peto mesto dostižno. Na licu mesta svakakva zabava može da se osmisli. Ako ti je do igre, do traženja nekih čari u životu.

A ako išta dozvoljava to istraživanje mogućnosti u drugima i u sebi, onda je to upravo maraton. Svašta možeš i da naučiš, ako umeš da posmatraš u analiziraš. Ovo sve u drugom licu onaj biciklista govori meni kao maratoncu a ja čas klimam glavom potvrdno a čas onako sumnjičavo.

Tako se odjednom sve okrenulo, izgleda. Ja sam se relativno odmorio, sutra treba da vidim šta me ovo golica u gluteusu i kako će se ponašati na trčanju, i da odlučim da li za nedelju dolazi u obzir duatlon od 2h vožnje auta + 3.5h trčanja + 2.5h auta (veća je gužva uveče).

07 prosinca 2017

zalet


Bome sam se opet zatrčao pred rudu kad sam na blog ovamo desno sa strane podesio novo odbrojavanje. Oduvek sam merkao ovu stazu na Fruškogorskom Maratonu. Taj FM je jedna ogromna fešta planinarenja uzduž i popreko Fruškom Gorom, sa hiljadama ljudi svih mogućih profila koji sa ruksacima špartaju tamo-vamo od jutra do mraka pa i do sutra i opet do mraka.

I odavno mi je za oko zapala jedna od tih staza, ta neka Istočna, zato što je bila dugačka 42.2km i bila mi je fora da pretrčim eto baš dužinu Maratona. Kad su pre par godina uveli startnine, upravo su tu prelomili. Sve iznad toga se posebno prijavljivalo, a 42-ojka je ostala najduža od besplatnih, rekreativnih varijanti. YESSSS!!! Ne zato što nemam novca, nego je poznato da mrzim te komplikacije prijavljivanja obavezivanja zacrtavanja planiranja NEodustajanja i slično.

Kad PRC Milojka, ove godine su sve izmenili. 42km je sada navodno 39km jer ga je ITRA tako premerila, nema 2000+ metara uspona nego 1900, i naravno - plaća se unapred blablabla jer nosi 2 itra poena. Jebali vas poeni da vas jebali. Još malo će se za svaki udisaj naplaćivati ako udahneš punim plućima, pa ćeš morati da potpišeš izjavu da ćeš plitko disati dok hodaš nacionalnim parkom.

A ja se siromah ponadao da ću napokon ove godine overiti i tu Frušku Goru, kad eto, trka iz mojih snova više ne postoji, a možda se i do sada samo lažno predstavljala. Možda nikada nije imala 42km i 2000+ metara uspona, poput onih babetina koje stave profilku sa duplerice i svakog dana u statusu stave sliku nekog izlaska sunca i napišu "jutrić" pa im napaljeni tinejdžeri ostavljaju srčeke. Hot Amanda nema 18 nego 88 godina ali avaaajjjjj, ko to može znati. Tek izdala me kuja, draga srcu mom.

Elem šta je ostalo:


Obzirom da se na dan maratona sjati 5000 automobila autobusa i čega sve ne i da su svi prilazni putevi zakrčeni i neprohodni, postoji lepa mogućnost da odavde dođemo do "naše" južne padine F. Gore i da odatle krenem na ovaj "maraton" od 31km sa 1400m uspona, S TIM DA MU JE CILJ 9KM IZNAD STARTA, i da bi i to na kraju trebalo strčati OFKORS!


Tako bih imao dobitnu kombinaciju. Staza od 31km + povratak na cilj 9km + ako nigde nisam zalutao ništa lakše nego dotrčati do auta i napraviti par krugova napred-nazad do punih 42.2km da bi mi sveska treninga (a i Strava) to priznala kao "maraton", a pritom ništa ne plaćam (eventualno na licu mesta par evra onaj kartončić za pečatiranje kontrola, i mapu) i izbegavam stampedo od desetinâ hiljada planinara jer startujem izdvojeno sa nekog skroz alternativnog mesta na koje se i vraćam i koje mi je uzgred i 20-ak kilometara bliže kući. YIKES!

Pa? Možda se i nisam zaleteo, a?

06 prosinca 2017

nazad dva

(u naslovu fali "korak napred")

Skoro na sve možeš da gledaš levim ili desnim okom.
Ili sa oba.

A možeš i da žmuriš, recimo,
i da zamišljaš to što ne želiš da gledaš uživo.

Mnogi tako gledaju na svoj život, žmureći.
Pa im bude po meri.

Bilo bi još bolje da imamo jedno oko ispred a drugo iza.
Naročito ovi jako debeli ljudi.
Zbog parkiranja.

E pa zavisno od toga kojim okom gledam, dan odmora može da bude dobar ili loš dan. Naravno da na svakih nekoliko dana treba malo predahnuti i resetovati se. S druge strane kad sabereš sve te propuštene dane, na kraju godine nisi trčao 365 dana nego samo 300-tinak. Less is more, reče neko? Ah da. Kvalitet. Navodno se i to računa. Nije sve u veličini. Mali ali dobar tehničar. I ostale narodne izreke. Omiljene među onima dobrano ispod proseka.

Ipak ne bi bilo loše da i dan odmora bude na neki način osmišljen. Ne tek tako bačen, straćen. To što nisi nešto štajaznam "trenirao" ne treba da ti ostane kao negativna recka u stranici dnevnika. Zato često ispadne da najviše mrzim te dane u kojima jednostavno nisam ni živeo. Prošli su bez mene, i mimo mene. Pokušaj laganog trčanja, pokušaj vožnjice, i kad sabereš par puta po malo, dobiješ ćorak.

Kao kad baciš punu šaku peska u vazduh. Ne dobiješ kamen pred sobom, nego upravo Ništa. Pesak su naši dani, a kamen bi mogao da predstavlja godinu, ili ceo Život. Gde ti je nestao život? Ne znaš. Samleven i bačen u vazduh. Fino.

Tišti me i nadolazeći vikend. Teoretski ništa nije baš nemoguće. Ali sneg koji treba da počne u subotu, putovanje na trku u cik zore u nedelju, gde će biti očišćeni putevi, gde zaleđeni, da li će putovanje trajati 2.5 ili 4 sata? I nakon svega toga trčati maraton na 0-2°. Hmm. Pa trčao sam i kod kuće dužine od 4h po snegu. Ali nakon doručka, ne nakon 3-satnog stresa u vidu umetničkog klizanja u automobilu.

Nisam više siguran u to šta uopšte ima smisla u životu, i koji mu je tačno taj Smisao. Možda sam ranije znao? Možda je i to posledica potresa mozga. Kao da sam ranije sve umeo da objasnim, a sada me odjednom previše stvari zbunjuje. Ako krenem na put, zapitaću se neispavan i sa bolom u leđima u nedeljno podne na 25-om kilometru maratona zašto se toliko iscrpljujem, a ako ostanem kod kuće pitaću se šta je to bilo toliko užasno da sam ga se na smrt uplašio, i odustao od putovanja kao da sam trebao da stignem u Sibir ili na Aljasku. Toliko pitanja, nula odgovora.

05 prosinca 2017

3400 1500

Zamislite trku u kojoj prestignete skoro 2000 ljudi u samo 12 kilometara. E tako je jutros izgledao Strava Raning Distans Čelindž. Iako sam juče popodne "neplanirano živahno" otrčao 23km (sa jutarnjih 13 = ukupno 36), danas sam osvanuo negde oko 3400. mesta u generalnom. Auuu, rekoh, pa to je isto kao i da si zadnji. Onda sam otišao na futing od samo 12km i kad sam se vratio vidi vraga eto me na hiljaduipotom mestu. Ili kako se već to izgovara po naški. Tako nekako mi je izgledala i adresa vojne pošte, 1525/6 ili 1535/6.

   

Gle uspeo sam da pomerim sliku uz sliku umesto da stoje jedna ispod druge, hoću neku nagradu za ovo. Ustvari, već sam je dobio. Gde ćeš veće nagrade nego kad uspeš ono što si hteo. Samo pohlepni hoće beskonačno nagrada za istu stvar.

Želeo si da istrčiš trku, istrčao si trku, e sad hoćeš i medalju i u cilju sendvič i pivo i diplomu i pehar u kategoriji i da te spiker prozove i da te slika bar 10 profesionalnih fotografa i da si na svim slikama ispao baš onako kako si želeo i da su slike besplatne i da je parking bio na 50m od starta i da je i to bilo besplatno i da je bilo idealno vreme bez baruština bez vetra bez krivina bez peska na stazi i da je bilo konkurencije dovoljno da te povuče a nedovoljno da te izguraju sa podijuma i da su ti sve zgodne mame pljeskale pored staze i da ti je pokoji zgodan tata doviknuo "svaka čast" i kad metneš fajl sa trke na Fejs ili Stravu da dobiješ 300 lajkova i 300 komentara "bravo majstore" pa da 300 puta odgovoriš "hvala moglo je i bolje".

Krenuo sam da napišem JOŠ JE RANO ZA PLANOVE ali je za planove verovatno već kasno, samo što su moji kriterijumi poremećeni. Meteorološka agonija se nastavlja, jer je i ove nedelje najavljeno postepeno poboljšavanje vremena sve do petka i onda za vikend - govno. Tako da ću opet čekati petak i subotu da bih saznao da li ću u nedelju trčati maraton ili deo maratona ili ništa.

Naime u Novom Sadu se trče krugovi od 4200m i u generalnom plasmanu nakon svih koji su istrčali 10 krugova poredak nastavlja kao u Formuli 1 sa onima koji su imali -1 lap -2 laps i tako do poslednjeg koji je trčao. Ne postoji "odustajanje", nego si završio sa 5 6 7 ili svih 10 krugova, nije ni važno. S te strane je trka manje psihički opterećujuća jer je manje obavezujuća. No naravno da je bolje dovršiti započet posao, kao i za sve drugo u životu.

Ako se lepo vreme slučajno protegne bar na subotu, ujutru ima neka liga u Beogradu na 3km i 5km pa i to može da posluži kao vikend-zabava odnosno bilo kakav iskorak iz ove lokalne svakodnevne žabokrečine. No o tom potom, prvo treba videti da li će u nedelju u NS biti podnošljivo ili nepodnošljivo vreme, pa tek onda praviti plan Be. Prijavljivanje je na dan trke skuplje za dva piva, što je prednost, jer je puno bolje otrčati maraton i ostati normalan nego u polutransu na sav glas vrištati ex-yu rock hitove sa mesta suvozača.

Ako bih sada u trenutku pretrčao samo još 16km već bih ušao u top 500 na Stravi, no videćemo koliko ću uopšte pretrčati popodne, i koliko će ovih 1000 koji su još uvek ispred mene dodati na svoje štedne knjižice.