nedjelja, 17. prosinca 2017.

21

Previše sam pričao, a životni učinak se ne meri plastovima rečenica već koeficijentom pretvorenih reči u delo. A šta ću. Bilo bi lepo reći kako sam nešto naučio pa ću sutra biti mudriji. Kažu da je jutro pametnije od večeri a ja sam kroz svoje jutro projurio pre 25 godina. Sada mi preostaje da kroz glupost večeri tonem sve bezbolnije. Imam i vazelina i masti i wd40. Pa će to samo da klizi. Lako je pametnima, oni mogu vremenom postajati još pametniji, jer imaju temelj na koji mogu nazidati još koji sprat. Mi glupi zauvek ostajemo glupi i tačka.


Juče sam shvatio da mi dva dana sa po samo jednim trčanjem baš i nisu predstavljala neki "odmor". Pa sam uzeo dan odmora od onoga što sam do trenutak ranije smatrao odmorom. Revolucionarno! Otišao sam na neko pešačenje-planinarenje ili bi to beogradske kolege možda rekle "otišao sam na hajk". To baš zvuči ono, kao da si otišao ko zna gde. Bedasto je reći "išao sam po Strmnoj Gori i zaglavljivao se čas u trnju čas u gustom granju". Zna se iz stare narodne čemu služi gusto granje.


Ne znajući koliko sam daleko "dohajkao" uključio sam gugl mape i nakon tričavih deset minuta putem srbijanske 4G "brze mreže" shvatio da sam prešao jedva četvrtinu zamišljene linije do vrha. Kod nas to izgleda funkcioniše po gradaciji 2G = duplo golo, 3G = ..., a 4G = ...? Zamišljam nekog sirotog stranca kojeg je uhvatilo nevreme a on bi da mu se u trenutku učita karta preko 4G mreže i da otrči najkraćim putem ka najbližem putu ili naselju.


Eto čak su i krst povezali sa nebesima, sve preko te čuvene 4G mreže, da i Strmna Gora bude deo sveta.
- Pomozi mi, o Svevišnji, izbavi me odavde! - zavapio bi naš stranac.
- Ne čujem te sinko, nešto nam štuca signal! Okreni nulu!

Elem nakon tog hajka sam se već valjda definitivno odmorio. U nedeljno jutro sneno i mutno, malčice prohladno, u VŽ kačketu Pong-ovom, otisnuo sam se kroz kišicu i povremeno susnežicu. Nakon preskakanja pruge blata i baruština domogao sam se predgrađa odakle me je vetar majka svih vetrova oduvao nizvodno ka istoku. Nogice naizgled nisu ništa radile a tempo se vrteo oko 5'20''/km. Što bi rekli crnogorci: blago zmiji, leži a ide. 


Naravno da je sve to moralo doći na naplatu prilikom povratka, tokom kojeg sam uživao u osećaju akupunkture po licu zahvaljujući kapljicama koje su mi se pod oštrim uglom zabadale u obraze. Zakopčao sam onu plastičnu vreću zvanu šuškavac do grla, i nagazio na gas. Tih 7km efektivnog treninga su u povratku prošli po 5'10'', nakon čega sam se preostali deo kroz grad prebacio u trčkarajući režim, uživajući u postignutom. 

Došao sam kući, pojeo 2 džinovske pomorandže, 2 normalne (iz druge prodavnice), nekoliko mandarina (to je koliko sad vidim sve išlo redosledom "s konja na magarca") pa sam skuvao ovsenu kašu i povrh nje naređao par štangli čokolade za torte, s tim da sam pojeo samo površinski sloj, posle toga sam pojeo jednu čašu pudinga i nešto badema, pa sam iz velike kese muesli-ja vadio lešnike i neko suvo voće, i siguran sam da sam još nešto pojeo ali sam do sada srećom zaboravio inače bi me ubio osećaj krivice pa bih morao na još jedno trčanje. Nakon užine ponosno rekoh sebi - ako ovo nije peemes, ne znam šta je!

Nema komentara:

Objavi komentar