31 kolovoza 2019

Crappp

Slabo mi ide taj život pa to ti je. Nekog neće kocka, nekog učenje, nekog obaveze, nekog fudbal, nekog suprotan pol, a mene sve hoće osim da isplaniram nešto. Već mi je toliko zamisli propalo da više ne razlikujem planiranje od maštanja. Kad ni od jednog nemam ništa. Od svega samo sećanje osta, i želja pusta. 

Plan (hah?) je bio da vidim da li će danas biti gusto ili retko ili čvrsto, kremasto il penasto, kašasto il na potezu između marmelade i pirea od spanaća. Ispostavilo se da sam se fokusirao na pogrešnu stvar jer nisam srao sve do 14h a proizvod uopšte nije bio loš, skroz po JUS-u. 

Problem je bio u mišićima i nekakvom neuro-energetskom deficitu jer celog dana imam i manjak koordinacije i onu neku klecavost karakterističnu za fizičku iscrpljenost iako sam se zadnja 3 dana zaista minimalno trošio. I onda sam čekao samo još malo i samo još malo i ništa mi se nije iskristalisalo, osim izvesnosti da bi me 4 sata putovanja smlatila više nego što mogu da podnesem. 

A već sam imao i plan B, da umesto 21 otrčim trku na 10km, i plan B2, da skinem čip sa pozadine broja i u rezultatima ne osramotim momka koji mi je poklonio startninu - bolje je da mu pored imena stoji DNS umesto DNF ili DSQ. Na kraju je svo to pametovanje i overanalyziranje ispalo bespotrebno, ceo roman izvinjenja koji sam planirao može se sažeti u ona tri slova iz biblije, JBG. 

30 kolovoza 2019

ovčice

Kao pred početak svakog septembra, tako se i ove godine pojavila iznenadna gužva na ulicama. Četvrtak i petak kada se završava upis đaka, pred poslednji vikend raspusta. Grad je dva meseca bio tako veliki, prostran, prazan, lep. Sada je neprohodan. Ne jer ih je previše, nego što su nevaspitani. Nisu krivi. Niko im nikada nije rekao da kada neko ide prema njima, treba da mu ostave prostor na trotoaru. Niko im nije rekao čak ni da treba da PRIMETE da im neko dolazi u susret. 

Idu tako neobavezno, pričuckaju, 4 curice celom širinom trotoara, ja dotrčavam prema njima kontra smerom, svaka me pogleda i... valjda pretpostavljaju da ću da ih preletim, ne znam koje je bolje objašnjenje. Ja onda stanem na metar ispred njih, ukopam se u mestu i čekam, braneći svojih pola metra po desnoj strani, usput gledam u oči ovu zadnju koja ide prema meni. Pravi neku mrzovoljnu grimasu, čini pretežak, do malopre nezamisliv manevar i prestrojava se iza drugarice, ja nastavljam da trčim. 

Ulicu kasnije isti scenario, pa još ulicu kasnije opet. 

Grupe dece su već odavno postale stada i iz godine u godinu je sve gore. Ovde se ne radi o onim drčnim klincima koji se igraju alfe i omege u čoporu pa me drsko gledaju pravo u oči dok tako trojica idu ka meni, takvi dobiju ragbi ćušku ramenom i uglavnom završe na zemlji. Ovde se radi o onima za koje je ostatak sveta providan. Ima li neki naziv za ovcu, tinejdžera i zombija, tri u jedan? Zašto ih je sve više? Pri čemu dijagnozu ne treba određivati njima, već društvu koje ih ovako besomučno klonira.


duplo golo

tako sam juče pronašao blog od prekjuče koji je ostao u telefonu u aplikaciji Blogger, a u međuvremenu sam napisao drugi, misleći da je onaj prvi nestao tj. da sam nešto zeznuo pa se nije ni sačuvao.
i onda rekoh šta ima veze, da ne ode pis(h)anje niz vetar, da objavim i ovaj.
onda na tom mestu gde sam to video, nisam imao dobar signal, pa sam neko vreme čekao i digao ruke od svega, a kasnije na sve i zaboravio.
tek jutros vidim, stoji isti blog pored različitog, ljubi ih majka unikatne blizance.

danas sam pak pokušao trčanje, 5 kilometara svaki iznad 6 minuta, i onako, delovalo mi je da me noge još i dobro služe, obzirom koliko sam se zadnja dva dana namučio.
plan je bio da popodne odemo do obližnje varošice nekim poslom i da tamo otrčim neki krug koji bih unapred izmerio na strava --->>> create route i onda fino po putanji tapa tapa džog džog, poželjno uz neki potok da lepo operem guzu bez obzira na maramice od kojih se ne bih odvajao.

opis aktivnosti na Stravi je išao ovako:
"posle dva dana stomačnog virusa ili čega već, napokon sam uspeo da opet malo potrčim, a sve kao test za popodne, da bih znao koliko smem da očekujem. 
zaključak, ako preživim makar isto ovoliko, i to će biti uspeh.
s vrata pravo na wc šolju, bilo je gusto. tj bilo je retko ali tako se kaže, što je ređe to bude gušće :-D
nadam se da će do nedelje stomak još malo da se sredi pošto sam dobio broj za 21km u Subotici ali ako nastavi da "bude gusto" tojest retko, prebaciću se na neku kraću trku, 10 ili 5km :-/ "

sada sam skeptičan da sam uopšte sposoban za to putovanje čak i da prepešačim trku.
kako kaže stara narodna:
negde oko pola staze
međ dva auta parkirana
čučao je uz ulicu
ko najlepši cvet

detalj tj anegdota sa tog trčkaranja jutros, u posebnom blogu "ovčice"

29 kolovoza 2019

u znaku devetnaestice

Čemu služi blog
1 da bi zaradio
2 da bi pokušao da zaradiš
3 da bi se hvalisao
4 da bi se žalio
5 da ispuniš višak slobodnog vremena
6 da zalečiš, previješ, neki kompleksić
7 da navataš ženske
8 da potkrepiš lažno ubeđenje da si u ičemu uspeo u životu

Pa eto
Bliži se ta trka za koju sam dobio broj na poklon
A drug je dobio taj broj gratis pa se sad ispalo ne-etički (znam da ne treba crtica ali bez crtice mi izgleda ko štamparska greška) da nasledim to, i da ne platim nikom ništa, a opet kako da odbijem poklon dobijen na poklon ?
I onda juče nekako sjebem stomak, noćas me boleo i 2/3 noći nisam spavao, a jutros sam sav kao pokošen.
Prepodne malo bicikle, tek koliko da nahranimo neke štence lutalice, tojest malo nije svakom malo, bilo je 25km
Popodne malo biciklom pa evo na pešačenje hajking šetuckanje planinarskim stazama i fingers crossed da sutra opet budem onaj stari
Btw nikad nisam shvatio zašto se Onaj mlađi zove Onaj stari
Ma dovedi me i u iskušenje,
znam da ti je to glavna zabava,
ali i izbavi me od zla,
mislim,
završi strofu do kraja.

28 kolovoza 2019

bezvre-dan

prođe i ovaj dan koji nije ni morao da se desi.
sinoć neka zbrka u stomaku, koja se nastavila do iza ponoći nekim pritiskom/bolom u želucu, i jutros sam se probudio malaksao i sa bolom u leđima od neispavanosti a verovatno i još nečega.
kilavo vozikanje odmah ujutru pre posla, da bi se nešto obavilo no oteglo se na sat i po.
nisam se osećao doslovno bolestan, ali da mi je nešto falilo, jeste.
popodne sam otišao na pešačenje pa sam i to skratio, i dan se završio tako što smo u engleskom stilu pola sata ležali na travi usred grada i mazili čopor pasa lutalica.
u međuvremenu gledam kako neki ljudi skroz drukčije organizuju svoj život, a opet ne znam šta je bolje, to spoljnje doživljavanje ili onaj unutrašnji put koji svakako pređemo šta god se okolo nas događalo.
eto bar neke koristi od društvenih mreža, da dobiješ inspiraciju ako ti je potrebna, da uradiš nešto što ti nije ranije palo na pamet, ili na neki novi način.
ko zna šta će biti sutra, da li ću moći da potrčim ili neću ni pokušati, a nije ni presudno.
događalo se prošle godine da sam uhvatio takav ritam, da se posle trke u subotu ili nedelju doslovno pretrpam kilometrima do srede, pa da par dana skroz odmorim, i odem na sledeću trku.
u tom smislu, nikakva pauza ne može da škodi, naročito jer sam i ovu nedelju započeo udarnički pa ovaj problem sa stomakom može samo da pomogne nogama.
već uviđam u čemu sam ranijih godina grešio ali sada je to od male pomoći.
stalno nešto razmišljaš, da bi bilo bolje "onako" nego "ovako" ali ako ništa radikalno ne promeniš, tako će zauvek i ostati, radićeš ovako i ponavljati kako je verovatno bolje onako.
i ništa.
neki kažu da imaš samo jedan život pa je onda bolje da mu je svaki dan ispunjeniji, drugi kažu da ćeš za 30 godina svakako biti pepeo i prašina i koga će biti briga da li si se kao na najvišu tačku popeo na Učku ili na Čo Oju, ili čak nisi ni pogledao u vis iz neke svoje ravnice.

27 kolovoza 2019

pet petica

Pre desetak dana sam primetio da mi se broj pretrčanih kilometara (otkako ih brojim u kompjuteru, a pre toga ko zna koliko) bliži broju 55555 km i maltene sam bio jednako uzbuđen kao kada sam se približavao broju 40075 km, tj obimu planete Zemlje.

Tog jutra kad je dnevnik pokazivao 55552 otišao sam na trčanje, misleći da ću nakon 3km bogzna kako to obeležiti, nekim skokom, vriskom, poneću neku travku sa tačno tog mesta, ma već će se nešto spektakularno desiti i pogađate - ništa. Vratio se kući, otišao na trčanje popodne, pa sutra ujutru pa popodne i tek kad sam seo da sve to prekucam nazad u excel shvatio sam da sam prešišao sve do 55600

Kao da je to ikome važno.
Od zavedenih 65 pari patika još je desetak u voznom stanju a preostale su u nekim svojim večnim lovištima. Kad onako "shooting from the hip" ove kilometre podelim sa 11 (km/h, kao neka prosečna brzina, jer pola su brda, pola je blato, pola je sneg, pola su kamenjari, a ni ostalih nekoliko polovina nisu mačiji kašalj) dođem do ofrlje 5000 sati što je SAMO 200-tinak dana.


26 kolovoza 2019

leva desna jedan dva

Leto ne popušta pa ko velim da na bicikli ne pokupim previše bubica i da lepo mogu da utrljam kreme gde god me nešto boli, uzmem onaj trimer na baterije da ošišam noge čornije.
Kaže Lola, a što ne isprobaš onu zujalicu što ti je drugarica dala?
(drugarica nakupila 5 komada u nadi da će naći neku bezbolnu :-) pa mi na kraju od sveg srca poklonila jednu, u naučne svrhe)
Tako je! Jednu nogu ću sovim a drugu sonim pa da uporedim!
15 minuta kasnije:
- Kako je bilo?
- KAD U LEGIJI STRANACA BUDU PRAVILI UŽI IZBOR IZMEĐU SVIH KOJI SU PROŠLI VALJANJE PO BODLJIKAVOJ ŽICI, ŽVAKANJE SMRDIBUBA, RONJENJE KROZ GOVNA, TRČANJE PO ŽILETIMA, E OVO IM DAJTE!


25 kolovoza 2019

fejsbuk i ostalo

evo kako je onlajn OCR pretvarač teksta prebacio u word moj screenshot ekrana, jer je papak naravno obrisao moj komentar

Saša Antič 

Na liniji cilja je stajala gospoda sutkinja, i svima prvoplasirarima u Trci Zadovoljstva na 7km govorila "SAČEKAJTE PROGLAŠENJE". 

Jedan sat kasnije, devojkama su rekli "SAČEKAJTE". 
Dva sata kasnije, trima prvoplasiranim devojkama su rekli "SAČEKAJTE". 
Dva i po sata kasnije, Lola je uz pomoć starog drugara Miće pronašla Gospodina Organizatora, koji je tri minuta prebirao po džepovima i tražio onaj pravi papirić, da bi joj na kraju rekao "VI STE POBEDILI!!!". 

Tri sata kasnije, kada smo već mogli biti u Valjevu, završilo se muško proglašenje Trke Zadovoljstva, gde je Organizator na binu izveo par VIP gostiju i pokazao ih publici. 

Lola je prišla spikeru trke Raletu, pitala šta se događa, zašto nema proglašenja i za ženske takmičarke? 
Rale ju je odveo do istog tog gospodinčića koji je Prvi Organizator, a gospodinčić joj je na pitanje hoće li proglasiti i prve tri žene, u stranačko narodnjačkom mentalitetu šibicarskim manirom odgovorio "NE ZNAM, PITAJTE ORGANIZATORA". 

Lola je iz prve prepoznala papka, okrenula se nazad i otišla. 

Pa govno si druže. neko mora da ti to saopšti. 
Govno si jer se nisi setio. 
Jer si nesposobna veprina od dva metra i dvesta kila. 
Mogao si da pošteno kažeš da vas boli kurac za žene, da ližeš jaja samo elitnim maratoncima koje si pozvao da ti ulepšaju manifestaciju. 
Mogao si, da si imao mozga a ne samo stolitarsko bure od stomaka, da pozoveš na binu prve tri prvoplasirane žene, da im daš po jednu kesicu one jebene supe koje ste svima delili i koje je ostalo ladno pola tone, eto formalnosti radi. 
I savesti radi. 

Jer ako je tvoja koleginica iz organizacije, sutkinja, rekla trima ženama da SAČEKAJU TRI SATA, morao si da se snadeš druže!
Morao si da budeš odgovoran, vaspitan, svojeg grada dostojan Organizator.
Nisi smeo da u trenu reaguješ kao kapedomac, šaner, prevarant, prosto nisi smeo to sebi da dozvoliš, da javno otkriješ kako su te roditelji vaspitali i škola obrazovala. 
Nikad od tebe Organizator druže, nikad.


Ideje i realizacije

Ideja je bila savršena.
Zašto trčati polumaraton ako je termometar u autu, nakon što se motor ohladio, pola sata pre starta pokazao 38.5° na pedalj iznad asfalta,?
Radi samodokazivanja okej, radi užitka kad si mrtav a drugi triput mrtviji pa ih demoliraš u zadnjem krugu opet okej, radi medalje u kategoriji okej, ali opet okej je i ako ti se ne trče tri ista kruga.
Zato ću jutros verovatno otrčkarat do tog nekog jezera ili već zaokružiti neki đir koji nisam pomirisao nikad ranije.
E a sad trka.
Startovao sa polumaratonom jer je tamo veća gužva i nekako se odmah našao uz Zokija, zeca za 1h30.
To je pola sata po krugu, a ja sam sat zaustavio na 30'01", haha.
S tim da je prvih 5km išlo po planu, možda i par sek/km brže no osećaj ok.
VALJDA MOGU OVAKO 7KM.
Valjda.
Nije bilo baš "pomoz bože" ali nikad ne znaš kada će noge da se na vrućini oduzmu i ostave te da trupkaš u mestu.
E sad gde je onaj okret u rupi, nemam pojma, tu sam namerno popustio i pokušao da uhvatim grupu 300m kasnije tokom blage nizbrdice sa jakim vetrom u prsa.
No dok sam uhvatio Dacu s kojom sam najviše i bio, par njih je ostalo iza a par ih je otišlo malo ispred.
I tu na taj vetar, kad smo shvatili da ceo krug neće biti trčkaranje nizbrdo sa vetrom u leđa, tu je sve puklo.
Daca i ova pored nje su išle 4'40"/km, pa sam prošao ispred da ih malo povučem, makar tih kilometar i po dok se moja trka ne završi.
No samo ova druga me je pratila a Daca je još malo zaostala, kasnije mi je objasnila zašto.
Onda sam je malo "čekao" pa kad sam shvatio da je to nekako presporo i da trčimo sunčanom stranom širooooke ulice, prešao sam skroz desno u hlad.
Trebalo mi je 4'/km da bih ušao ispod pola sata, tako nekako sam na brzaka izračunao za poslednjih 700m.
Odjednom sam pohvatao nekoliko onih ispred iz razvučene Bivše Grupe, proleteo kroz cilj, pokazao Raletu na broj da bi znao da sam trčao Trku od 1 kruga i da me ne bi previše hvalio preko razglasa.
Ukratko, sveopšta papazjanija od mogu/ne mogu i sgani/kreni a rezultat u sekundu prema zamisli.
Bio sam skeptičan i skloniji da prognoziram nešto oko 4'20-4'25/km nakon onako haotične nedelje i bez prâvog odmora, ali opet, bolje da je bolje nego da je gore.

24 kolovoza 2019

reYuma

Pre desetak godina moja Tašta je kroz prozor suvozača nekog prolaznika upitala za "put za Reumu". Otad Rumu zovemo reuma i to se podosta često čuje jer nam je na putu za NS i sve druge gradove iznad. Čak i onaj blues-rock instrumental od Osvajača zovemo "put za Reumu"

... umesto "voz za Yumu", jel beše u 03:10, evo izguglao sam jer nisam Skoča i ne pamtim filmove koje sam gledao pre 30 godina pa se sad ne mogu nadovezati, osim što sam srećan jer neću kloparati vozom kojem je sledeća stanica zatvor već autom širom otvorenih prozora, zato što se sa upaljenom klimom osećamo kao polumrtve voćke zarobljene u hladnjači.

Ali putovanje nije samo premeštanje iz jednog grada u drugi. Nije čak ni ono što usput vidiš, što ti čula profiltriraju. "Putovanje" je ono o čemu za vreme puta razmišljaš, ono što osećaš, ono zbog čega si sutra malo drukčiji od ovoga što si danas. Zato se putuje, nekad u kolima ili na bicikli, nekad samo nogama, a nekad i u svojoj glavi. Obiđeš oko sebe pa se sebi vratiš pa popričaš sa onim od juče i svašta će moći da sazna.

Danas niko neće zaraditi reumu jer je start polumaratona u 17h, dok je sunce još dovoljno visoko a asfaltu ne pada na pamet da počne da se hladi. Kao i u pomenutom kaubojskom filmu, jer meni je kao klincu delovalo da se svi westerni odvijaju na +40°. Valjda zato što su barem indijanci bili nešto golišaviji, oni su dakle iz ova naše družine kojoj ne treba klima uređaj, a konj mu dođe isto što i kabriolet.

23 kolovoza 2019

hoće neće

eto nakon dana u kojem su mi se noge odvezale pa zavezale, juče sam bio bolje sreće
kad sam nakon jutarnje vožnje i posla otišao biciklom 10.5km od grada i krenuo da trčim, shvatio sam da će to biti "to"
kilometri su išli lagano negde oko 5'20'' što je očigledno Tempo trčanje po ovim vrućinama i sa nogama koje nikad nisu odmornije od nekih 75% potencijala
ne tako dugačak ali na mestima strm uspon je prošao bez teškoća pa sam mogao da odahnem jer mi se par puta dogodilo da budem toliko umoran, pa da npr. prvi kilometar planirane rute uspešačim ako je strma uzbrdica, pa tek negde gore počnem da trčim
povratak po poslednjem ravnom delu je bio polu-traumatičan iako nije morao takav da bude
iz nekog razloga sam ganjao veće brzine, podsvesno, i iako je bilo očigledno da je to taman izvan zone komfora iz koje nisam imao plan da izlazim, eto, dozvolio sam sebi da mi bude teško
na neki način sam bio neraspoložen zbog toga a opet lepo je trčati "još malo brže" pa mi se nakon sat vremena prosek vratio na 5'30''/km iako sam ga podosta pokvario na tom usponu.
duplo duže trčanje na istoj stazi, ako bih recimo išao dva kruga, potrajalo bi preko 1h50 što je poprillično loše vreme za polumaraton, hah, ali dobro, uz vodu na stazi i društvo obično brže i lakše prolaze kilometri
danas dan odmora, jutros bicikla a popodne par kilometara trčkaranja, tek koliko da ožednim jer nam večeras dolaze gosti pa se treba pokazati u najboljem apetitu, tj svetlu

21 kolovoza 2019

promena navika

izgleda da mi na neki način prija ovo kada ne odem 2x na trčanje u toku dana, prosto da čovek ne poveruje da je jednom lakše nego dvaput :-)
možda nekad i prođu ove vrućine pa se opametim i napravim par "pravih" treninga, a u međuvremenu ću nastaviti da se divim ljudima koji uspevaju tako da provedu slobodno vreme.
ja sam izgleda od onih što su ponavljali razred i umesto knjiga čitali stripove, samo sam to otkrio pod stare dane.
gerontologija - majka svih nauka.
bilo kako bilo, nakon (opet) jutarnje bicikle i (opet) kratkog transfera biciklom na početak trčanja, krenuo sam malo dronjavo pa ubrzo podošao.
nakon pola sata u privatnom azilu noge su mi se toliko udrvenile da sam jedva potrčao i (NOVOST!) ovaj put se više nisu odvezale.
svejedno sam na jedvite jade uspeo da do kraja namaknem prosek samo par sekundi ispod šest minuta, odbrojavanje do trke može da počne koliko sutra popodne...

20 kolovoza 2019

kraj Lava

ne znam kada se menja horoskop a Devica mi je jedan od najnejasnijih znakova tako da sam malo na Ničijoj Zemlji.
Lava sam ispratio, ili ispraćam sa jednim više-manje solidnim trčanjem popodne:

na jutro nisam baš računao jer smo se uvalili u silne obaveze oko napuštenih životinja pa je na dnevnoj bazi potrebno prelaziti na desetine kilometara.
nema veze, jutarnja bicikla je prijala mada je opet sve ispalo poprilično nategnuto, sveukupno skoro dva sata na dva točka.
popodne, kao da mi je to bilo malo, još sat vremena plus sat trčanja opet jednim novim putem.
na putu sam da apsolviram par sela u okolini, smeštenih u brdašcima, i osim što su sve makadami a ne asfalti poprilično liče na ona sela kuda se trče polumaratoni u Jaski ili Krašiću, a Vrbovec je ipak dosta ravniji krajolik.

pomenuto trčanje je uobičajeno krenulo kilavo, teške noge, trom osećaj, no posle par kilometara su se razvezale pa mi je delovalo da sam nastavio istom brzinom koliko god se nagib povećavao.
strčavanje po onom manjem delu koji je asfaltiran je prošlo fluidno, iako sam bio svestan da trčim brže nego što je poželjno na +34°.

19 kolovoza 2019

devetnaesti devetnaeste

ovaj blog sam već napisao pa mi se obrisao.
nakon jutarnjeg trčanja koje je ispalo neplanirano nategnuto, morao sam na sanitarni pregled pa odatle na posao i skroz sam se pokočio i prenapregao.
jedan od onih dana koje bi skroz suprotno osmislio kada bi ti dali drugu priliku.
al dobro, preživeo sam, ili sam barem tako mislio.
kada sam popodne krenuo na trčanje, biciklom, shvatio sam da mi ništa ne ide.
jedva sam kotrljao pedale i nakon nekoliko kilometara sam okrenuo nazad ka gradu.
računam, ako odem 10km daleko, nakon trčanja mi se uopšte vraćati kući, ostaću tamo negde nizvodno da spavam u travi.

vezao sam biciklu puno bliže kući no na +34 mi je sve delovalo teško i nemoguće, pa sam uspešačio taj prvi strm kilometar dok nisam došao do oboda grada.
kada sam potrčao bio sam iznenađen lakoćom u nogama koju nisam ni sanjao a kamoli očekivao.
hmmm, pa ja bih ovako mogao još dosta kilometara da trčim.
no ono u glavi, da ne mogu, bilo je nekako jače.
kao da sam unapred odlučio da će mi biti teško, pa sam zanemario to što mi se učinilo da osećam u nogama.
nastavio sam još neko vreme da šetam, zaustavio i obrisao fajl na stravi i primetio da mi je došla neka poruka.
zastao sam u hlad pa malo kasnije seo u travu i počeo da pišem isti ovaj blog.
kada sam bio na pola prebacio sam se na poruke i nastavio dopisivanje pa se pokušaj trčanja pretvorio u izlet, šta fali.
kasnije sam shvatio da mi se u aplikaciji blogger nije sačuvalo ništa od napisanog.

zanimljiva je ta situacija koju obično mrzimo iz dna duše.
u 99% sličnih ćemo samo napisati "sve mi se obrisalo, ukratko, pisao sam o tome i tome i mrzi me opet i ajd ćao".
potrebno je biti lud i besposlen i uporan kao mazga da bi se sve urađeno pa prosuto uradilo iznova.
objašnjavajući sam napsisao 3x više od originalnog bloga, a da tu temu 19-19 nisam ni dotakao.
naime danas mi je bio jedan od tri 1/3 rođendana, jer horoskopska godina ima tri vatrena znaka i samo oni mogu predstavljati te neke MEĐUrođendane.
po toj logici je danas trebao da mi bude bogzna kako dobar i jak dan, a eto nije.
možda se nešto nepotrošene energije prenese u sutra, bumo vidli.

18 kolovoza 2019

sve ili ništa ili oba

imao sam razne ideje, a najprivlačnija je bila da nakon trke negde pred sâm mrak otrčim još malo, bilo gde i bilo kako.
naravno to je propalo jer smo u povratku autom pronašli pored puta neko kuče i neke mačiće pa dok smo to nahranili i ostavili vodu i sve što uz to ide, više mi se nije ni trčalo.
zato je Nedelja (dobra stvar posle subotnjih trka je što sledeći dan nije šugavi ponedeljak) nadoknadila sve sa 2.5 sata bicikle ujutru i sat trčanja popodne.
mislio sam da ću se jedva kretati jer sam bio specifično umoran od trke, no nekako sam pretrčkarao planirano.
ovog lega uopšte nisam trenirao po trail-ovima a posebno po onim "tehničkim" tako da mi je trka pala skroz ono "s neba pa u rebra" i pogodila mi butine "kao grom iz vedra neba", i s tim završavam citate narodnih izraza.
čudna grčevita zatezanja će već nekako proći, samo treba biti strpljiv, kao i uvek.

17 kolovoza 2019

Boje se ne boje

Sad(e) ovde ide mini blog.
Imamo dve ovakve majice sa nekog polumaratona Rvackog, koji pravi stvarno super ekipa sa super ljudima, bukvalno sve pet, jedino što ne znam šta da radim s tim majicama kojih svake godine dobijemo još po dve, mislim DOLINOM KARDINALA :-D
Pa ajd ti nosi to po serbskim selima :-D
I rekoh, danas su najavili da će duž trke da nas gađaju nekakvim bojama, ajd da nađem neku namenu i toj majici, videće se super sve te boje na crnoj pozadini.


Zalepačim broj preko problematičnog printa i krenem u avanturu. Nisam celog leta potrčao ni metar po ovakvim tehničkim trejlovima, kad mi je Vlajko na zadnjem skretanju rekao da sam "peti-šesti" nisam mogao da poverujem, jer mi se posle prvih 500-600 metara činilo da je bar 30 ljudi ispred.
Jes da sam ih mnoge ispreskakao tokom trke ali ne pamtim da ih je baš toliko bilo...
Kad mi Vijoletica pošalje sliku iz cilja, dodaću je ovde u the activnost.

14 kolovoza 2019

opa bato

danas je bio pravi dan za trčanje, nakon dugog perioda od +35 nagla promena vremena i samo +21, popodne sa kišicom.
nisam baš MAKSImalno iskoristio tu pogodnost jer sam morao i na posao, biće da ću ući u formu tek kada uđem u penziju pa budem mogao da trčim osam puta na dan.
nikako kvalitet, samo da se trči na svakih sat vremena do iznemoglosti.
tako sam ujutru odeljao 11km tu po jednom malom brdu iznad grada, poznatom i po nadimku "pluća Valjeva" mada su pluća trenutno prepuna ambrozije.
popodne 15km po jednom drugom brdu na drugoj strani grada, kiša sleva ja desno, kiša spreda ja nazad, kao da je to moguće kad je nebo svo sivo-crno.
na kraju sam još dobro i prošao sve do poslednjeg kilometra gde sam udario nekom prečicom i po zemljanoj stazi zakačio toliko travki pored da su mi se skroz nakvasile patike, i tek tada sam shvatio koliko su mi do tada bile ipak suve noge.
svašta.
opet stara računica i najpametnija kaže 11+15=26km pa kada to pomnožiš sa 31 dobiješ oko 800 kilometara a to je više nego što mogu da podnesem bez pretreniranja, dakle treba očekivati novi talas umora, fuj.

13 kolovoza 2019

naravno

naravno da ne može to tako.
jednog dana te pojuri sreća a sledećeg dana kad bi pojurio ti nju, mućak.
sve što sam se nadao džabe sam se nadao, ustvari nadati se ni ne treba.
ne treba ni priželjkivati ništa.
samo treba čekati i videti šta će ispasti.
nakon najmrtvačkijeg mogućeg trčanja jedino što sam sinoć mogao, bilo je da dopišem +10 kilometara na avgustovski zbor i to je sve.
čak ni blog o patikama nisam napisao, a obećao sam kad napune 1000km.
zato svakog trećeg dana kukam o tom blogu, stvaram neku tradiciju jelte.
možda napišem nešto na fejsu, tamo mi katkad i stotinak ljudi nešto lajkuje a ovde samo tuce vernih budala koje nemaju pametnijeg posla.
zato sam jutros opet otišao biciklom do pijace, odatle otrčao 7km uz/niz reku pa u povratku svratio na pijacu i doneo kući paradajza, što sam majstor za multitasking, jelda baš?
treba da se organizuje triatlon bicikla-trčanje-paradajz, da dobije i srbija zlato na olimpijadi.

12 kolovoza 2019

neplanirano

da mi je neko rekao da ću juče ipak potrčati, rekao bih mu da bunca.
nije trka bila toliko teška, dapače, ali putovanje autom do te mere umori noge koje se naduju od istog položaja da je nekad nemoguće čučnuti bez osećaja da će koža popucati kao kad se predebelim ljudima tanke pantalone rascepe na dupetu.

no nakon jutarnje vožnje koje je možda ipak malo odmorila i iscentrifugirala noge, kao i daj jedno energy drink ovde i daj ice kafu onde, očigledno me je kofein tresnuo i uprkos naduvenim i tromim nogama rekoh ajd da uveče malo otrčim.
iznenadio me podatak da idem minut brže po kilometru od onoga što sam očekivao, i na kraju sam 12+km završio sa 5'28'' prosekom, iako sam imao 220m uspona od čega jedno brdo baš onako domaćinsko, da ti spadnu gaće.

retko se događa da budem prijatno iznenađen, još ređe da budem zadovoljan, a eto ispalo je da sam tim trčanjem bio zadovoljniji nego trkom 24h ranije, svašta.
nije stvar u proseku i brzini, nego u osećaju, a na ovom trčkaranju (u nameri) koje je preraslo u pravi tempo trening, sve mi je "išlo".
eh da je više ovakvih dana...

jutros sam mučeničak u nadi da će se sve ponoviti, opet seo na biciklu i omlatio 30-ak km do obližnje akumulacije, a šta će biti popodne i koliko se neki dobar scenario može ponoviti, saznaću do kraja dana.
iliti što kažu romi - nije svaki dan petak, kume.
gulp.

11 kolovoza 2019

trka i post trka

trka je prošla zanimljivo, iako sam je otrčao "sa rukama u džepovima".
bilo me je baš briga ko je sve ispred, pored, iza.
staza je bila dosta čudna jer da bi polumaratonci imali šest krugova a mi (na 10km) tri, sa 500m dolaskom na krug i na kraju izlaskom iz kruga do štranda, krugovi očigledno nisu mogli da budu iste dužine, mi smo imali 3x3000m a oni 6x3333m.
zbog toga smo imali razdvajanje pa posle par stotina metara spajanje sa njima, s tim da sam ja na prvom razdvajanju bio iza 20ak polumaratonaca a na spajanju iza samo par njih jer smo praktično svi 10-kilometraši "presekli" njihovu stazu, FUNNY!

nikog nisam poznavao jer u Kanjižu na festival plivanja i trčanja dođe pola Mađarske, maratonaca triatlonaca i čega sve ne, pa mi je ostalo da jedino mogu da gledam Marijanu.
long story šort, u prvom krugu je nisam video i nisam imao pojma da li je odmaglila negde napred ili je ostala iza, na startu je bila nenormalna gužva.
na ulasku u drugi krug je došla do mene otpozadi i prošla pola koraka ispred, rekla "ajde" a ja sam rekao "samo ti cepaj" jer mi se prosto nije trčalo brže.

imao sam preveliku rezervu i to mi se sviđalo, činilo mi se da svakog trenutka mogu duplo da ubrzam ali sam istovremeno znao da se na temperaturama od +35 sve poremeti i da je osećaj lakoće, zagrejanih i čilih nogu, nešto najprevrtljivije i da se uglavnom iznenada promeni u onaj drugi osećaj mrtvih nogu i nemoći, kao da trčiš na kostima i da ti je neko odsekao sve mišiće pa jedino možeš da se saplićeš ili staneš u hlad, trčanje postane nemoguće u pola minuta.

bila mi je tu na 5m ispred nosa, pa na 10m, pa na 15m, pa na 5m, od krivine do krivine, a i staza je blago nagnuta pa 1.5km idemo jedva primetnim usponom, a vraćamo se blago nizbrdo potpomognuti vetrom.
zato su mi i kilometri tj prolasci neravnomerni, između 4'15'' i 4'30'', no rekoh da se nisam brinuo oko toga.

u poslednjem krugu sam pak ja nju stigao i rekao - ajmo malo da popustimo do skretanja, pa posle da spičimo zadnji pravac, no ona me nije razumela pa je nastavila da trči istom brzinom i uzbrdo i nizbrdo, ponavljam to je manje od 1% ali se na tempo trčanju ipak oseti.
kad smo poslednji put skrenuli prema startu/cilju ja sam malo pružio korak i praktično isfiniširao ta dva kilometra što se vidi i po grafikonu pulsa koji je bio ravnjikava linija prvih 8km i zatim se popeo za stepenik iznad pa ostao opet ravan zadnjih 8 minuta.

treći vikend zaredom sam bio zadovoljan trkom, tojest taktikom, a nezadovoljan rezultatom no ove godine se na rezultate nisam ni spremao ni osvrtao tako da je plan poprilično ispunjen.
sledećeg vikenda postoji jako šarena lista mogućnosti za izlet (no o tom potom) a one tamo nedelje imam na sat i po vožnje lepu trku sa mogućnošću prijavljivanja na dan takmičenja, i izborom između 21km (tri kruga) i besplatnih 7km, pa ćeš birati a mi ćemo svirati, dunjo moja.

BBBBBBBBBBBBBBBBBBBBBBBBBBBB

da bi vikend ispao više nego dobar pobrinuo se hotel akva panon sa mogućnošću iznajmljivanja nekih retro šerpa-plavih bicikli sa korpama, i gumama debelim kao na tomos automatiku!
zašto bih trčao i mučio se, a posle treba sedeti u autu još 4 sata nazad kući?
(... ako mogu po banatskom vetru da teram biciklu od 20 kila, uspravan kao da sam progutao motku, i svo vreme sam se dvoumio da li je trčanje možda ipak lakše, haha)

po ceni od samo 150 dinara za sat (9kn) smo uzeli dve bicikle i provozali se 20-ak kilometara do Novog Kneževca i nazad, pored Tise i nekih ribnjaka, preko mostova i po nasipu, čitav turistički obilazak.
sa dvojezičnih saobraćanih znakova i drugih tabli sam naučio pola mađarskog, ponekad stvari mogu iznenada da postanu ludo zanimljive.

10 kolovoza 2019

podražaj nadražaj

ne sviđa mi se nijedna od dve reči iz naslova ali koliko vidim svi neku od njih koriste za onaj poslednji trening pred Trku kada bi nešto trebalo šapnuti organizmu, da se sprema za rat

primetio sam da sam poslednje dve trke otrčao sasvim neloše u odnosu na to koliko sam (ne)pripremljen, i to sam pripisao upravo tim nekim trčkaranjima i futingićima neposredno pred trku

~~~~~~~~~~~~~~~~~~
prvi put mi se to dogodilo usred zime jedne davne godine kada sam ničim izazvan, osim verovatno dosadom ili narodski rečeno "pundravcima" otišao jutro pred popodnevnu trku, na trening.
otkaskao sam 3 ili 4km blago uzbrdo, u povratku napravio nekoliko ubrzanja, i popodne pobedio trku na 1km sa neverovatnih 2'44'' što mi je zauvek ostao lični na kilometar, ako se ne računa onaj na Obilaznici kada sam na spustu od prosečnih 6% otrčao 1km za 2'35''.
od tada sam uvek imao u nekom ćošku glave to da jutarnji treningić može da pomogne, na neki način razbuđujući noge i stavljajući ih u stanje "ready"
~~~~~~~~~~~~~~~~~~

tako sam jutros otkaskao 6km uz reku pa se spakovao i evo došao u Kanjižu na cenera.
šta će biti biće, velika je vrućina i naravno da nisam došao sa namerom da uopšte gledam na štopericu nego čisto da opet malo promenim sredinu, sretnem nekog koga nisam sreo na trkama u nekim drugim delovima regiona, i što bi baba rekla "da mi guzica vidi puta".
kad već ne volim da idem na godišnje odmore, mora planine visinske pripreme i slične zezancije, lepo je vikendom se počastiti malim iskorakom iz kućno-varošne kolotečine.

09 kolovoza 2019

deset deset

Eto uspeo sam da sve popišem i u tom času su zeleno crvene patike imale 1010km. I popodne sam otrčao još 7km i to bi moglo da bude TO, rip, bajbaj itd. Od ponedeljka prelazim na crveno zelene, a danas spremam naučno nestručnu Ana-Lizu u vidu foto sešna sa ovim 1017 parom. Leva se spljeskala više od desne i sad ne znam da li je to zato što spoljnim delom pete više načepljujem asfalt, ili je crveni par kvalitetnije tj. otpornije napravljen? To ću/ćemo saznati samo ako i CZ par doživi hiljadarku kilometara, pa ću videti da li će se više stabati leva, ako je do mene, ili desna, ako je do loše izrade zelenih.

Danas bi trebao da bude pretežno odmarajući dan a za trku se još uvek nećkam jer mi se ne sedi u autu 2 puta po 4 sata na +35° a ne volim ni vožnju sa upaljenom klimom. Jedina razumna varijanta je nešto sa autoputem i gaženjem 150 km/h samo da sve to traje što kraće. Bumo vidli.

Trenirao nisam, trčkarao jesam, ovo što sad zovem dužina (juče 21+7km) je još uvek smejurija i kada ću početi ozbiljno da trčim, niko neće znati. Noćas opet spavanje od 00-05, sinoć na koncertu sa pljeskavicama kobasicama i pivom, i opet pivom ispred i opet pivom između, pa hajd bar sam dobro hidriran za šta god danas nameravao da uradim.

Do sutra ću se tako superkompenzovati da ću imati viška energije i za Passatore a kamoli za polumaraton, koji ionako mislim da ne bih trčao nego bih odabrao trku na 10km obzirom da je zajednički start. Kao što su u Ugljeviku mene zajebali pa ih je 2/3 pobeglo sa staze na pola i ostavilo nas trećinu mučenika da sami trčimo drugi krug, tako bih sada ja u rulji otrčao prvih 5km pa pretpostavljam da ćr nam tu biti okret za 10km, a ako 21 i 10 idu zajedno celim tokom desetke, još i bolje. Bumo vidli i za to.

08 kolovoza 2019

cajt not cajt hot

seo sam samo da napišem da nemam vremena da sednem i nešto napišem
eto toliko imam vremena
mrzim i vreme i nevreme i ne vreme
jako slabo sam spavao i posle trke u ugljeviku, i noć posle, i od tad sam sav poremećen a napala je i gužva na poslu i eto katastrofe
ponedeljak i utorak sam još nekako i drmao po peesu ali juče sam se raspao načisto i na poslu i posle posla i na kraju je ispalo da sam se samo tri puta provozao a nijednom trčao
zato sam jutros tresnuo 21km a kako ću sad na posao nemam pojma
no šta se može
bolje je posle trčanja biti mrtav na poslu nego posle posla biti mrtav za trčanje
nadam se manjku manjka vremena narednih dana, posebno zato što ću zbog vikenda manje trčati
ako je uopšte pametno ići na trke na +35, i trkati se na +35, hmmm
ali sigurno je još manje pametno trenirati na +35 kad te niko ne tera, u odnosu na to je trkanje na +35 dar sa neba

07 kolovoza 2019

kilometros

stoji mi prazna sveska i plače i jeca i rida koliko je ubija ta praznina a ja nikako da popišem i prepišem brojeve
možda su mi one zeleno crvene patike stigle do 1000km a ja to ne znam
taj trenutak željno čekam celo leto, i taj blog, i te sličice i tu analizu uffffff
sreća da imam u Stravi sve zabeleženo inače po sećanju, nema šanse da bih sad mogao sve da zapišem 5 dana unazad
možda nije problem što 5 dana ništa nisam zapisao, nego je problem što uopšte nisam svestan da je prošlo 5 dana, i to mi se ponavlja na svakih 3-4-5 dana
alchajmere, dobro mi došao, bolje me našao, osećaj se kao kod svoje kuće

05 kolovoza 2019

maline

ovo kopiram sa svog fejsa, jer je sad sav taj internet bućkuriš počeo da se meša i preklapa pa sve manje znam gde sam šta napisao

Stvarno sam doživeo bezbroj anegdota na trčanjima po planinama i selima, a ova je definitivno ušla u top 10 svih vremena.
Skrenuo sam sa puteljka na još manji puteljak da bih slikao pogled ka brdima, i kad sam se vratio tih pet koraka nazad i krenuo da potrčim dalje, naišla je žena od nekih 60-ak godina
- o'čega ti bežiš, je li?
- ni od čeg, trčim, vežbam...
- o'čeg bežiš, jesi krao maline??
- ma kakve maline, treniram, znate ono, maraton, olimpijada...
- ISPLAZI JEZIK DA VIDIM!!!
Toliko sam počeo da se smejem da mi je verovatno videla i krajnike a ne samo jezik.

Inače, malina i kupina ima koliko hoćeš na sve strane što i nije neka novost, oduvek se trčanje najviše isplaćivalo leti. 
Oporavak nakon Ugljevika je neuobičajeno brz, iako sam i tamo i kod kuće jako loše spavao, samo po par sati.
To se odrazilo kroz neki neurološki zamor, kao da su mišići imali dovoljno snage a premalo koordinacije pa sam se osećao nekako lako sapletiv (?) i konfuzan.
Jutarnja vožnja od sat vremena je poslužila kao malo razbuđivanje i masaža 2-u-1 a popodnevno trčanje je bilo kratko ali iznenađujuće dinamično.
Prestrm uspon po šoderu, preoštar spust, nešto ravnjikavog pre i posle, ukupan prosek ispod 6' i osećaj da sam tako mogao duplo duže.
Fino.

04 kolovoza 2019

usporedbe

u Tuzli sam na 21km imao prosek 4'33'' a zadnja dva kilometra išao 4'15'' i 4'20''
(ovaj 21-vi se završio na nadvožnjaku, inače bi bio kao i 20-ti ako ne i brži)
u Ugljeviku sam na 10km imao prosek 4'20'' a poslednji kilometar 4'03''

ono što je zajedničko obema trkama nije baš to što sam pred kraj pojačao, nego je to (oba puta neplanirano) ubrzanje došlo kao neko opuštanje da se napokon sme ubrzati, da mi se ništa neće zgrčiti, ni list ni butina ni stomak, nešto kao kad poslednjeg dana pred platu shvatiš da ti je od prethodne puno ostalo pa odvedeš društvo na pizzu i pivo

kao što sam pred Tuzlu negde popodne otišao da otrčkaram krug po gradu pa završio na brdu kod bolnice misleći da je sve ravno, a jutro nakon trke ostavio par kila znoja po očigledno najstrmijim puteljcima u blizini, slično sam uradio i ovog vikenda.

nakon trčanja preko granice (5.2km) i večernje trke (1km + 10km, u prevodu bez zagrevanja), odmah u nedelju ujutru sam osmislio jedan krug po Ugljeviku, koji nisam istrčao jer u samom gradu uređuju korito reke Janje i buldožeri su napravili blato do kolena pa sam okrenuo na drugu stranu, ka elektrani.

odatle dalje sam opet "popio" par strmih puteljaka i završio u nekakvom selu Zabrđe koje je čak podeljeno na Gornje i Donje.
koliko je Ugljevik opkoljen brdašcima govori i podatak da se jedan deo grada zove Obrežje, nešto poput venca valjevskih planina pa liliputanska verzija.

nazad na ove brzine i napore:
ni na jednoj od ove dve letnje večernje trke nisam bio toliko skoncentrisan ni posvećen da bih zapamtio svaki detalj, više mi je to prolazilo nekako kroz maglu.

nekako se sećam da mi je u Tuzli sve bilo lako do 6-7km, čak prelako, pa me je neko stigao pa kao hajde Sale šta se tu zajebavaš, i onda mi je opet bilo taman negde do 13-og km VALJDA, pa sam malo popustio plašeći se da će da mi se skvrči neki bodac ili da će da krene da mi seva iz leđa niz butinu sve do kolena, da bih zadnja 3-4km opet pojačavao shvativši da se bojim samo neke umišljene opasnosti i da sve to može dosta jače.

u Ugljeviku isto, krenuo "peške" ili da umesto rasprostranjenog izraza upotrebim onaj moj trejdmarkovan "s rukama u džepovima", delimično i zbog neke zbrke u stomaku koja je pomalo mirisala na proliv.
grozna igra reči, znam...

na okretu na 2.5km sam shvatio da tako lako (a ujedno i brzo u odnosu na napor, oko 4'20''/km što je primetno brže od planiranog) trčim samo zato što smo išli blago nizvodno i sa jakim vetrom u leđa.
HLADAN TUŠ (polio sam se haldnom vodom iz čaše i nastavio dalje)

sav nesrećan što sam odjednom iz 4. brzine koja ide kao po loju prešaltao u 3. brzinu uz osećaj da vučem prikolicu, progutao sam činjenicu da mi ipak neće biti tako ugodno kao što mi se pričinilo.
nakon nežnog usporavanja puls se sa 156 vratio na 153 pa sam nastavio nekako kao što sam i počeo trku, ležernije, a tek kada je većina onih koje sam imao na vidiku skrenula u cilj završivši trku na 5km, e tek onda sam shvatio da će ovo do kraja biti više trening nego "trka" jer kad si sâm na ulici (EKV) teško da se to može nazvati trkom.

bez obzira, uspeo sam da zadržim koncentraciju, delimično i masi koja je tek dolazila na tačku 5km pa sam tako trčeći svoj šesti i sedmi kilometar imao podršku onih koji mi dolaze u susret na svom trećem i četvrtom kilometru, mora da sam im izgledao kao kenijac.
nit sam koga "stigao da stignem", a svi koje sam prošao su zaostajali sve više pa se tako i iza mene pojavila rupa od par stotina metara.

na kraju sam završio ukupno 10-ti, i tokom poslednja 2.5km sam samo na najdužem pravcu u jednom trenutku ugledao neka dva bela dresa, i to je sve.
prvi krug sam završio za 21'49'' a drugi za 21'30'', ispade neloš trening.
na stazi smo imali 18 skretanja pod 90% i tri U-okreta, dok su ovi na 5km imali samo jedan okret oko čunja i 10 skretanja pod pravim kutom.
možda umesto 4'20'' mogu da računam prosek i kao 4'19'' što mi je ujedno i datum rođendana

03 kolovoza 2019

carbon

počelo je tako što sam jutro pred trku presudio da izgledam kao lutka od slame i da treba da opalim po kosi neku vrišteću boju.
onda sam povadio sve raspoložive boje u kući i sažalio se na dve skoro potrošene koje već mesecima tonu u zaborav.
kome još treba "srednje tamno plava" koja verovatno ne zna ni šta joj ime znači.
nit klasična smeđa, slika vuče na trun više života ali opet, kesten ima puno više crvenog u sebi.
mutna boja, kao misisipi.
ili beše ohajo, ali nek ipak bude kolubara, što je sigurno sigurno je.
bila je i neka "zlatni med" koja, opet na slici cure/manekenke/izlož(b)enice, nema nikakve veze ni sa medom ni sa zlatom.

istisnuo sam sve od obe, po frtalj tube, dodao nekog hidrogena koji je u samoborskom merkatoru pre godinu i po bio na akciji "pred istekom roka uporabe", namazao se i otvorio excel da prepišem zadnjih nekoliko dana treninga.
naravno, vreme prolazi onoliko sporo ili brzo koliko ti to ne odgovara, i kad sam sprao boju bio sam svetlo crn.
baš kao grafitna olovka.
baš kao karbonski ram bicikle.
baš kao ugalj.
ali hej, putujem u Ugljevik!!!
obzirom da su mi uši i pola vrata bili ponosne podloge za grandiozne crne fleke, pokušao sam da ih oribam alkoholom.
znate ono kad kažu "vadim fleke"...
e, to.

par sati kasnije prilazim granici i razmišljam, sav sam u crnim pečatima po čelu i vratu, smrdim na alkohol, bolje je da me na carini niko ne ugleda za volanom.
red se otegao preko cele Pavlovića ćuprije i šta ću, rekoh ajd da pobegnem odavde.
prepustim mesto vozača Suvozaču, obučem majicu i gaće za trčanje, pretrčim preko celog mosta i na aplikaciji za trčanje shvatim da je kolona dugačka 500m.
pošaljem vozaču ex suvozaču esemes "najebo si", zadignem majicu i carinici izjavim "nemam ništa da prijavim" i nastavim dalje na zapad.
niko nije tražio da prilikom pokazivanja lične karte skinem kačket pa su mi fleke ostale neprimećene.
a toliko sam se nadao...

trening sam završio u etno varošici Stanišići gde sam ulovio pravi trenutak i priliku da uđem u sve moguće enciklopedije i wikipedije kao prvi naučnik-istraživač koji je dokumentovao postojanje, da izvinu dame, "muda od labuda".
dakle 03 avgust '19. da se zabeleži kao budući državni i verski praznik prevelike presrbije, tim pre što (ovome se ni naučnik nije nadao) je prvi labud koji je javno otkrio svoja jaja, ponosni vlasnik TRI KOMADA.
e to me je dotuklo ali zažmurio sam na jedno oko i sačuvao ponos balkanskog istraživača.

02 kolovoza 2019

Drugi avgust, Sveti Ilija

Pre nekoliko godina sam imao toliko slobodnog vremena, da sam svakog jutra stizao da otvorim dnevni mejl-sažetak od Wikipedije, preskrolam kroz svašta što se "dogodilo na današnji dan", rođene i umrle, citat dana, i u svemu tome nađem inspiraciju za blog. Otkrijem na primer nekog boksera koji je umro sa 23 godine pa mu pročitam biografiju i dalje od toga napravim priču. Prepravim neku mudrost od pre 300 godina u nešto danas primenljivo pa se nadovežem kroz sport ili zdravlje, telesno i duševno. Otkud sam imao toliko vremena za sebe, nemam pojma. A nije loše tako čeprkati, razmišljati, spontano biti kreativan, pratiti i izmišljati nove tokove svesti. Čak i vežbe za leđa oduzmu 15 minuta, eto i to sam stizao. Ponekad.

Danas mi je najveće dostignuće što sam evo pola sata pred posao, sedeći pored reke, otkrio da se može promeniti boja fonta u Samsung Notes, eto kako su se kriterijumi kreativnosti srozali. Valjda zato danas svi misle da su pametni, kreativni, jedinstveni. Nokte u ljubičasto i font u narandžasto, u protivnom niko ne bi verovao da je po nečemu posebna jedinka u ovom svetu. Pitaš nekog po čemu je poseban, a on kaže pa evo imam na mobitelu zlatnu miki maus maskicu sa velikim ušima na vrhu. Predivno. Takvi jamačno neće završiti na Wikipediji, eventualno u nekom članku koji ih sve zajedno opisuje, tipa "između dekade te i te rodilo se milijardu glupih i šarenih".

Upravo je proškripao voz tu odmah iznad prugom, i dao mi ideju za popodnevnu aktivnost, a sve u cilju poluaktivnog poluodmora pred vikend. Ima nešto posebno u tim pešačenjima prugom, sa fotoaparatom i čeonom lampom a nekad samo led sijaličicom mobilnog, kroz tunele i preko mostova nad krivudavom rekom Gradac, krivudavijom od "krive Drine".

Nije mi važno ni koliko ću se odmoriti, skroz sam izvan svih planova i ambicija, i ako uopšte odem u Ugljevik to će biti neko tempić-trčkaranje poput onog u Tuzli pre dve nedelje. Da mi je još uvek važna svaka sekunda po kilometru, verovatno bih sada prostro ćebence ovde na travu i uradio one pomenute vežbe za leđa, umesto što pogrbljen pod pečurkom sedim na drvenoj klupi, gnječim išijadikus i tipkam ove gluposti.

01 kolovoza 2019

dvadeset tri

kaže ovde u bloggeru u koloni s leve strane da sam u julu imao 23 bloga, dakle pregazilo me je vreme i zatrlo one manije kada sam mesečno pisao po 50 blogova...
doooobro...

juče je ionako bio jedan preumoran dan i neslavan završetak meseca
verovatno najsporije trčanje ikada, jer sam 1) krenuo umoran i 2) nisam ni imao želju da trčim brzo, jednostavno sam se zadovoljio time da se neko vreme KREĆEM a ovo je ipak ispalo brže od šetanja

sada ćemo da otvorimo excel jelte...

...
...

kaže 441km u julu, treba biti zaista posebno poremećen pa da ti najtopliji mesec ima najviše kilometara u godini?
no dobro, kada je trebalo trčati bio sam bolestan i povređen pa će se ta anomalija jesenas ili zimus ispraviti

one prve rasparene patike se bliže 1000-om kilometru, biće to lep jubilej, pre prelaska na drugi par
takođe, otkako vodim trčanje u kompjuteru, dakle od prvog maratona pa nadalje, ne računajući sve što sam pretrčao u ranijim godinama biciklizma*, primećujem da mi se približava brojka od 55555km, tačnije trenutno sam na 55250 što znači da mi fali još 305km do tog jubilarnog i jedinstvenog "pet petica" trenutka

jutros sam odzujao sat i po biciklom i baš mi je prijalo pa se opet pitam zašto sam tako puno trčao a tako malo vozio, to bi trebalo promeniti u avgustu
možda da idem što duže biciklom do/od nekog egzotičnog mesta za trčanje, a da trčanja odatle smanjim tek na kratke izlete
ili tako nekako

prekosutra je trka u Ugljeviku i danas je verovatno zadnji razuman dan kada bih trebao da odlučim jesam li sposoban za to ili ne, ali znajući mene odluka će pasti u subotu pre podne, nekih pola sata pred polazak na put