Slabo mi ide taj život pa to ti je. Nekog neće kocka, nekog učenje, nekog obaveze, nekog fudbal, nekog suprotan pol, a mene sve hoće osim da isplaniram nešto. Već mi je toliko zamisli propalo da više ne razlikujem planiranje od maštanja. Kad ni od jednog nemam ništa. Od svega samo sećanje osta, i želja pusta.
Plan (hah?) je bio da vidim da li će danas biti gusto ili retko ili čvrsto, kremasto il penasto, kašasto il na potezu između marmelade i pirea od spanaća. Ispostavilo se da sam se fokusirao na pogrešnu stvar jer nisam srao sve do 14h a proizvod uopšte nije bio loš, skroz po JUS-u.
Problem je bio u mišićima i nekakvom neuro-energetskom deficitu jer celog dana imam i manjak koordinacije i onu neku klecavost karakterističnu za fizičku iscrpljenost iako sam se zadnja 3 dana zaista minimalno trošio. I onda sam čekao samo još malo i samo još malo i ništa mi se nije iskristalisalo, osim izvesnosti da bi me 4 sata putovanja smlatila više nego što mogu da podnesem.
A već sam imao i plan B, da umesto 21 otrčim trku na 10km, i plan B2, da skinem čip sa pozadine broja i u rezultatima ne osramotim momka koji mi je poklonio startninu - bolje je da mu pored imena stoji DNS umesto DNF ili DSQ. Na kraju je svo to pametovanje i overanalyziranje ispalo bespotrebno, ceo roman izvinjenja koji sam planirao može se sažeti u ona tri slova iz biblije, JBG.
Nema komentara:
Objavi komentar