četvrtak, 13. svibnja 2021.

trinaesti a nije petak

danas je što bi hrvati rekli "trinaesti petog" (maja) i sad razmišljam, kad Trinaesti prestigne Petog onda on postane peti, ali Peti ne postane trinaesti nego šesti, viđe vraga.
baš je komplikovana ta matematika za prvi razred.
juče sam umesto na trčanje krenuo na trčanje i po, pa sam posle prvih 5km umesto povratka dodao 7km preko brda a nakon tih 12 smo preplaninarili 2km, pa ja još 2km sâm, pa strčao 3km, pa prošetao 2km obzirom da kiša nikako da počne*, i na kraju strčao poslednji km u grad.
ispalo 16km a moglo je i više.
*tu sam iskoristio okolnost da trčanje nisam snimao satom nego telefonom, pa sam zastajao i slikao razne procvetale biljčice, osećao sam se kao Marija Kiri u nekom važnom naučnom istraživanju
**kad smo kod telefončića, neću nikad menjati ovaj koji mi napravi veći nos od oba kolena zajedno


i sada se historija (histerija) ponavlja, jer sam OPET kao i prošle nedelje tačno dva dana pred neki događaj saznao da sam ga izgubio iz vida.
ali nije on mene.
za razliku od prošle Nedelje, sada mi je iskočilo sa strane "reminder" imate trku tu i tu u subotu oko jezera tog i tog, i eto nevolje.
otvorim Mapse, proverim kojim putem je koliko km, kaže magistralom 1h50 a autočestom 1h30, zavisno od toga koliko se rano probudimo videćemo da li će tih 20 minuta da nas košta 3-4€ putarine.
doduše ušteda u vremenu je verovatno i veća jer na autoputu nema radara pa može da se nadoknadi svaki manjak, jedino je bitno negde usput stati da se natoči gorivo pa onda na osnovu vremena ulaska/izlaska sa naplatnih rampi neće stići kazna za brzinu.

srijeda, 12. svibnja 2021.

baba Maja

dakle od danas kreće klasično majsko sranje sa grmljavinama i nepogodama i strahotama. 
imam dve opcije, malo duže trčanje ujutru i luftiranje ostatak dana (što se tiče outdoorsa) ili obično trčanje ujutru pa neko zvrndanje između gromova popodne, kombinacija light planinarenja u blizini pruge je zgodna sa povratkom tračnicama jer je u tunelima bezbedno od munja i gromova.
prema inspiraciji, krenuću jutros pa ću videti kako će ići i dokle ću stići, kod kuće me čekaju pečeni pilići.


jučerašnja petosatna vožnja je bila verovatno jedna od desetak koje ću pamtiti ove godine, jer sam napokon provalio prečicu za dolazak na Povlen sa južne strane i štaviše uopšte nije pretežak prolazak.
mislim kad nakupiš 1800m uspona u samo 85km to dovoljno govori koliko je ostatak bio strm, pa ako si već toliko brda nakupio od i do planine, nije morala još i tamo da me zadesi neka poluprohodna kamenjarčina strma kao krov od planinske kućice.

dok sam vozio prvi deo uzbrdo prošla su me dva ona promo pikapa, jedan oblepljen nalepnicama Chipsy a drugi Pepsi.
nekada su bistra voda, planinski sir, sočne kupine silazili sa proplanaka u grad, a sada se otrov penje iz grada na planinu, ajd što se sve okrenulo nego što je u pogrešnom pravcu.
na lovačkoj česmi gore na 900 nadmorske sam naleteo na momka koji je natočio dve dvolitarke izvorske vode i upravo pakuje oznojene flaše da ih spusti u grad.
poslednji mohikanac.

utorak, 11. svibnja 2021.

još jedan POSLEDNJI lep dan

kao i na svakih sedam ili deset dana cele godine i celog života, opet je najavljeno toplo i lepo, a od sutra zahlađenje i neki mokar talas.
mislim kao da postoji suv talas, ali ajd.
dakle ovaj utorak nikako ne treba prokockati.

nakon onog mtb planinskog maratona sam mislio da ću biti umoran za trčanje ali sam svakako krenuo na jutarnji futingić od desetak kilometara.
prva 3km po ravnom sam bio poprilično živahan i sad kad vratim film, čim sam krenuo uzbrdo i shvatio da tu rade isti mišići kao na bicikli, trebao sam da okrenem nazad i nastavim po valovitom.
no iz nekog razloga sam zapucao BAŠ TAMO gde sam prvobitno zamislio pa sam se malo što bi rekli patio.
nema veze.
bilo mi je bitno da upišem 10 pa sam i upisao.


mislio sam da ću popodne otići na neku malo veću istraživačku turu no na izlasku iz kuće sam rešio da proverim gume jer nas je u nedelju Organizator proterao kroz neke manje puteljke sa nešto pokošenih i pregaženih ostruga* po celoj širini.
(pokrajputno šiblje sa puno trnja, tipa kupine)

iako su na opip obe gume bile tvrde, primetio sam trn u prednjem točku koji je stajao zabijen do kraja pa je praktično vršio funkciju tipla/zakrpe.
čim sam ga izvadio odmah se čulo šuštanje a naravno i čuveni test pljuvačkom je potvrdio bušotinu obzirom da su se odmah pojavili balončići.

uzeo sam onaj Treći krš od bajka (drugi je u autu i služi za izlete) i spakovao dWogled, pa sam malo skratio turu, a povećao ekskurzioni momenat.
opet sam napravio par sličica telefonom kroz dalekozor i valjda se spustio u grad odmorniji nego što sam krenuo.
garmin mi je savetovao nekih 70-ak sati odmora što je malo nebulozno, sad će još 4 dana da me smara savetima da umesto na trčanje odem kod maserke.

ponedjeljak, 10. svibnja 2021.

nova nedelja, novo jutro, to jest nije nedelja nego ponedeljak

start mtb maratona je naravno kasnio jer je većina došla u minut pred start.
ideja da se ode tih prvih 29km do starta biciklama se tako isplatila.
mislio sam da čak i ja malo kasnim no samo na usponu iz Mionice (20km od kuće) ka startu trke nas je prošlo desetak auta sa biciklama na krovu ili gepeku na petim vratima.

za razliku od prošlog maratona kada je sa starta odmah krenulo razvlačenje grupe od bržih ka sporijima, juče su trojica nagazili sa starta kao da će da im se ohladi pivo ili ugreje pečenje, ili beše obrnuto.
neko vreme sam se vozio relativno napred u manjoj chat grupici sa Organizatorom i još par momaka, svi su ostali još dalje iza.
u nekom trenu sam mu rekao - odoh ja malo napred da vidim koliko su ozbiljni onih trojica.
dok sam ih stigao već su bili dvojica, treći je biciklističkim žargonom "otpao".


za razliku od mene i većine učesnika koji smo vozili klasične mtb sa 26 - 27.5 - 29 točkovima, ovi su vozili tzv gravel bajkove, u prevodu geometrija trkačke bicikle bez amortizera sa malo širim gumama, možda 1.4" ili radije 1.75", i očigledno su na tome prešli toliko kilometara da su puno više "srođeni" sa svojom mašinom nego što sam ja.
iako sam imao amortizer i široke gume sa dubokim kramponima, ponegde su mi napravili desetak metara fore po krivinama sa puno sitnog kamenja ili peska.

deo hendikepa mi je bila i težina jer moj bajk od 14kg teško može da parira karbonskoj biciklici od 9kg pa je bilo očigledno da na strmim usponima i to igra veliku ulogu a ne samo snaga.
jedan od momaka je malo zaostajao a drugi mi je pravio razliku, ono što je nastavilo da me zadivljuje je da sam ja teren sa puno kamenja i neravnina doživljavao kao težak, mnogi su došli čak i sa zadnjim amortizerom što je još par kilograma više, a ovi su samo jedrili kao po mirnom moru, svaka čast.

kad smo savladali većinu uspona došli smo na četničko izletište Ravna gora gde je pucalo kao u Vukovaru dok se umesto mirisa prirode osećalo po rakiji i spaljenim domaćim životinjama.
neko vreme sam pokušavao da ignorišem podatak da umesto kroz prirodu vozim kroz kilometarski vašar kokardi i petardi, no u nekom trenutku sam ovom drugom momku kojeg sam na vrhu brda sačekao da bismo išli zajedno, rekao "meni je od ovoga muka" pa sam okrenuo nazad i vratio se na start/cilj trećim alternativnim pravcem, što mi nije bio problem na poznatom terenu.

staza je verovatno atraktivna i zanimljiva jednom kad se prođe kroz ratnu zonu, no obzirom da imam sačuvan trek mogu je proći bilo kojeg radnog dana letos, za juče mi je i ovo bilo dovoljno.
uz povratak kući nakupilo se skoro 100km tako da je lep topao dan ipak dobro iskorišćen.

nedjelja, 9. svibnja 2021.

nije svaki dan petak, a nekad čak ni petak nije petak

ZNAČI SUBOTA:


i tako u petak postanem prijatelj sa jednim "prijateljem prijatelja" i kod njega na profilu prvo od svega ugledam "ZAJEDNIČKI DOGAĐAJI KOJI PREDSTOJE" i u glavi mi procveta žbun magnolije veličine sekvoje.
u neverici shvatam da mi uopšte nisu dolazile tzv notifikacije za MTB maraton koji čekam celog proleća, a da će se pomenuti održati koliko u nedelju.
stoga odlučim da ova subota bude odmarajuća štos tiče bicikle i da odem na trčkaranje.
pre trčkaranja napravimo mali foto sešn iliti modnu reviju za druga Vladu


taman prilika da Lola napokon izvadi iz kutije svoje nove brooksice stare pola godine a ja da pokušam da pomerim ovu liniju pocrnjenja od biciklističkog šorca za koji santim uzbrdo.


nakon toga sam u kombinaciji laganog planinarenja i planinskog trčanja nakupio 13km trčanja eto čisto da nige ne zapeknu, a sve u cilju preživljavanja državnog na 10km.
u intervju za runners' world sam na pitanje šta očekujem od trke, izjavio kratko i optimistično "da završim".
dakle sutra na biciklijadu koju sam prošle godine hajd da kažem pobedio jer su dvojica koji su mi pobegli sa starta zalutali, jedan na polovini a drugi na 2/3 staze.
nekad ne valja previše ni žuriti...

subota, 8. svibnja 2021.

ako vam se gine samo pratite oznake


i tako sam Nobelovac rešio da pratim Vlajkove zastavice i evo gde sam stigao.
a i jedan kolega mtb-ajker je prošao ovuda i to u oba smera pa me je to ponukalo da se podsetim prečice.
dok sam se potsećao prečice, prisećao sam se našeg zajedničkog trčanja ovuda.
bio je lep i sunčan dan (tako počinje svaki domaći zadatak iz srpskog)...
i ujutru odem ja na tempo od 13.5 km i razbijem se ko zvečka 
kasno popodne, spremam se da nakon posla i ručka odem na neko vozikanjem biciklom pony (što je Milijana gony) 
I TADA MU JE ŽIVOT KRENUO IZNENADNIM TOKOM!
(a evo i kojim)

zvoni mobitel, kaže Vlada ajmo vozom do Samara pa da trčimo preko Magleša nazad do Valjeva
brate može samo ako ćemo lagano, to je nekih 30-ak km a ja sam jutros otrčao takav tempo da ne bih trebao da trčim najmanje tri dana posle toga
dogovoreno, dotrčali mi na voz čitav minut pre polaska sa stanice, jer su po navici svi slični dogovori bili u minut do dvanes

e kad smo izašli u onoj vukojebini od kanjona gde osim voza i par planinara nedeljno prođu jedino srne lisice i zečevi, čak ni muva nema, i odmah krenuli na trčanje
znaš, kaže Vlajko, odavno planiram da probam da ustrčim ceo ovaj uspon (na mestima 30%) pa kao hajmo onako neobavezno
ovaj rešio da me ubije, rekoh, ajde, nema veze, ionako ću dan zaokružiti na 42 kilometra pa kud ide krava nek ide i celo stado
na par mesta je on srećom toliko sporo trčao da sam uspeo da uspešačim na par metara iza njega i da ga stignem kad zahladni
(uprkos kvalitetnom doručku napravih lapsus lazuli i umesto zaravni ladno otkucah zahladni)

i još smo na kraju morali da završimo sprintom kod Poparskog doma, tu me je zeznuo za par metara iako sam se čuvao za finiš i tek kad smo stali primetio sam da sam zadnjih 10 km ja nosio njegov ranac, to je baš bilo nefer plej od njega :-D 
obzirom da sam čak i na planinske ultre od 60km kretao u gaćama i majici bez flašice za vodu, bilo je valjda logično da nemamo dva ranca, šta li mi bi da se solidarišem više se ne sećam, nadam se da se neće ponoviti

i eto tako zaglavih na istoj stazi sa istim mukama, na par mesta sam po 20m pregurao biciklu jer je preveliko kamenje pa udaraš pedalama i ne može da se vozi uzbrdo, i na još par mesta kroz granje do kolena nisam hteo da rizikujem da pregazim neku zmiju ni da probijem gumu tako da završih vožnju i sa malo špikovanog pešačenja

petak, 7. svibnja 2021.

pretakanje izazova

ima jedna izreka koju citiram bar na svakih 42 dana a koja otprilike glasi da nas život stalno stavlja pred izazove, ali retko kada na način i u situacijama za koje se mi pripremamo.
tako i kada krenemo negde u ekspediciju, peške ili biciklama ili paraglajderom, uglavnom se nosimo mišlju koliko će biti dugačko, visoko, teško, zanimljivo.
zanimljivo u smislu nečeg novog, nekog otkrića, barem je meni to nešto pri vrhu uzbuđenja, naravno pod uslovom da ne zalutam pa se vratim posran istim putem.


e juče je recimo bio jedan poseban dan koji je bio najNEposebniji što se tiče puta kojim sam hiljaditi put prošao, ali mi je samo iskustvo bilo toliko novo da sam u jednom času primetio da mi se kolena i laktovi tresu od "viška" adrenalina.
to je ta situacija, izazov, nekuda kuda si odvajkada trčao uzbrdo i nizbrdo, spustiti se biciklom.
brzina je proporcionalna veštini, odnosno zbiru spretnosti koju poseduješ i mogućnosti bicikle koju voziš.
nisam imao zadnje amortizere a ni tzv droper da spustim zadnje sedište na strmom spustu pa sam morao da pribegnem onoj tehnici pupka na sedištu i dupeta nad zadnjim točkom, da bih pomerio težište što više unazad.

već na vrhu te kamenite uzane šumske staze sam znao da postoje tri mesta koja su najkritičnija, sa baš krupnom stenom koju treba zaobići ili preskočiti, a obzirom da je svuda naokolo bilo razbacano kamenje veličine pesnice postojao je rizik da mi nakon nekog vratolomnog skretanja prednji točak upravo odskoči na neki veći kamen i da me baci negde u stranu.

da bi se umanjio uticaj sreće na eksperiment, morao sam bitno da smanjim brzinu i tako dodam po pola sekunde između svake dve kamenice, da bih uspeo na vreme da skrenem, dodatno ukočim, ostanem sa obe gume što čvršće na zemlji.
moram priznati da sam odahnuo kada sam se dokopao podnožja.
totalno mi je sumanuto tuda voziti biciklu, barem ovu bez zadnjeg amortizera, kada mogu brže da strčim, ali nema veze, izazov prihvaćen i uspešno okončan.

nakon toga sam nastavio u planine za ukupna tri i po sata brdskog biciklizma, i dan bez trčanja mi je prošao bez griže savesti jer se od onih deonica valjalo lepo odmoriti.

četvrtak, 6. svibnja 2021.

hej đurđevdan je a ja nisam onaj kojeg volim



evo ovako je to išlo. otišao sam juče ujutru do podnožja dugačkog uspona, lagano zagrevajući se, i onda sam kao što sam i najavio napravio sledeći trening (ili "A EVO I KOJI")
minut brzog trčanja uzbrdo, minut lagane šetnje, i tako 11 puta iz prostog razloga što je uspon toliko dugačak.

zanimljiv mi je ovaj podatak koliko sam vremena proveo "leteći" jer mnogi rekreativni trkači uopšte ne provode vreme u vazduhu, već nagaze petom dok se još nisu skroz odrazili prstima pa im trčanje praktično zadovoljava kriterijume brzog hodanja, jer te tamo diskvalifikuju ako ti u svakom trenu bar jedna noga nije u kontaktu sa tlom.

ako sam imao prosečnu frekvenciju od 162 koraka u minutu, to znači 162/60= 2.7 koraka u sekundi, puta 0.307 sekundi prosečnog dodira sa tlom, to je 0.829 sekunde, a ostatak sam "leteo" tačnije 0.171s. 
dakle 17%
na ukupno vreme treninga od 1h17', to izađe total od 790 sekundi što znači da sam u vazduhu proveo nekih 13 minuta. kumulativno, što bi rekli.

to bi značilo da bi pri malo većoj prosečnoj brzini za vreme maratona bih valjda barem 20% bio u zraku što bi za maraton od tri i po sata recimo ispalo ukupno 42 minuta, dakle minut po kilometru :-)

popodne sam imao velike planove ali sam odmah shvatio koliko sam umoran od tih 11 puta minut krvničkog mazanja uzbrdo pa sam se pomirio sa tim da će mi vožnja biti samo odmor za dušu i oči a nikako neka vrsta treninga. dakle ipak ne može i jare i pare.

srijeda, 5. svibnja 2021.

povratak pušenju

bilo mi je lepo nekoliko dana a onda sam opet propušio, da ne kažem popušio.
čak sam i jutarnje trčanje skratio sa 12 i 13 na 9km što je doduše bio nastavak iliti po američki in-a-row tendencija a tako sam i pokrenuo Maj na dobar način sa eto 3 trča u 4 dana, a mislim da ću i jutros nastaviti u tom fazonu.
fora je da mi se naročito vozilo nakon najdužeg trčanja, takav mi dan naišao.
a nakon najkraćeg mi se isto tako vozilo no nisam stigao zbog drugih obaveza a nakon toga sam izgubio i volju pa sam otišao na rikaveri vozikanje sa dogledom i istraživao neke kutke grada koji mi inače nisu tako pred nosom. 

provalio sam i foru da možeš da slikaš kamerom mobilnog kroz dogled. imam čak i durbin koji je duplo jači, ali ga ne nosim jer nema korekciju dioptrije, no za slikanje telefonom mi nije ni potrebna, dakle kada krenem da razgledam dogled je ok a kad krenem da fotkam tim teleteleteleobjektivom, onda bi se durbin možda bolje pokazao?
bumo vidli.

izašao je raspis za 10km na drumu, lepa ulična trka a za Državno se plaća startnina pa se isplati prijaviti na državno ako ništa onda zbog uštede tih 10€, jer trka je svakako trka a ovako izbegnem još jednu bespotrebnu glupavu majicu. tako sam smislio i prošle godine kada je bilo Državno u polumaratonu, jeste da ovako bez treninga neću usrećiti klub nekim silovitim plasmanom ali koga briga. olimpijsko načelo glasi da je važno učestvovati, pa ako ne možeš da pomogneš onda barem smetaj.

a najvažnije je što ovako dobijem nogu u dupe da odem na lekarski na koji inače nikada ne bih otišao ali eto da bi mi overili legitimaciju moraću, još da opet dođe ona doktorica što mi je onako lepo prepipavala ključnu kost, samo od nje dobijem na brzini minut po kilometru. možda izmislim da sam još nešto lomio, ako namerava sve da pipne ho ho ho.

sada mi je palo na pamet da bih možda trebao nešto i da treniram. hm. pa ću da smislim neku foricu, možda u nekom šumarku na blagom asfaltiću da uradim neke deoničice danas. minut trčanja minut šetnje pa koliko izdržim. hm. ne bih nešto silno da ugrozim popodnevnu bici vožnju a opet bih da nešto iole ozbiljnije otrčim, dakle jare i pare. 


sve-u-jedan fotografija!
poklopilo se da sam otvorio mesindžer da Direktoru napišem da mi pošalje takmičarske legitimacije zbog overe u domu zdravlja, i u porukama kao zadnju vidim ovu sliku koju mi je poslao a koja je bukvalno to "jare i pare".
radi se o pripremama u Ulcinju, kada smo poneli bicikle i kada sam pola trčao sa Goranom Marianom i Idom, a pola vozio sa Lolom.

te godine su njih dve bile u formi za maratone oko 2h42 a on oko 2h30, i bilo mi je zanimljivo kako na treningu mogu da trčim kao mađarice a na maratonu mi odu, štaviše na tempo-dužinama od 26km smo Mariana i ja redovno pred kraj dodavali gas i odlazili Idi koja nije mogla tako pred kraj da spusti bitno ispod 4'/km dok smo nas dvoje imali turbo.
slika je malo smešna jer Goran sedi na mojoj bicikli a ja pridržavam Lolinu, a smešno je i što je Mariana najviša sa svojih metar i žilet.

utorak, 4. svibnja 2021.

napad trčanja

ne znam šta me napalo početkom maja, možda april.
navikao sam da se s dolaskom proleća aktiviram, da mi ništa nije teško, da letim vamo namo, i kad sam već pomislio da mi je to izašlo iz navike, evo ga sa malim zakašnjenjem.
april u maju, ajd dobro, nek je on samo došao pa makar i zakasneo.
vozim kroz zapadna sela pre neki dan i setim se da oni za malko kažu meko.
ali ne meko kao mekano nego meeko, kao što se izgovara mujo, haso, suljo, meko, eto tako.
vozim i smejuljim se jer mi pada na pamet dijalog za neku komendiju
- jesi li izlazila iz kuće dok sam bio tri meseca na putu?
- pa onako, meeko...
- jesi išla u drugo selo?
- jesam, meeko...
- i jesi videla koga, popričala?
- onako, meeko...
- nisi valjda išla da vidiš onog živadina?
- ma samo meeko...
- šta bre meeko, kad si prošli put rekla da nema kod njega meeko?
- pa eto, meeko...
- nije te valjda pipao?
- nije...
- sigurno nije?
- nije, meeko...
- jeste ili nije sve ti ?ebem kakvo sad meeko?
- pa nako, meeko...
- jel ti turo ruku u gaće?
- meeko...
- krv ti ?ebem pa on je tebe opet ?ebo!?
- meeko...
- šta bre meeko, šta je to meeko, jel te ?ebo il te nije ?ebo?
- ma nije, onako, meeko...
- pi$ka ti materina nisi valjda opet trudna?
- nisam, možda, meeko...
tačno da je neko naišao i pitao me što se na bicikli smejem ko lud na brašno, šta ti je dečko smešno, ma ništa, meeko...


(nema dana da Lola ne naleti na neke kerove)

a za to trčanje, eto posle 12km sam vozio skoro 5 sati kao praznik je pa da se iskoristi slobodan dan, i sledećeg jutra lupim još 13km isto brdskih, trčim i pitam se šta mi je.
dobro zato sam popodne lagano provozao, onako rikaveri fazon.
idemo dalje.

ponedjeljak, 3. svibnja 2021.

napokon probio mrak, skinuo led, kako se već kaže


e kada mi je pukao film onda mi je pukao i rekoh nećeš se ti više izvlačiti i sve kao videću na karti videću na mapsima, nego sam lepo skrenuo pa šta bude.
bila neka reportaža o cajki koja je živela u nekoj selendri kuda je prolazio novi autoput, i udala se za jednog koji je tu radio nešto na izgradnji.
stalno su prolazili tom novom trasom kako su tekli radovi, i onda je neki od njih prošao njenim sokakom i ona ga spopala i tačka.
i pitali je ovi novinari kako je od svih radnika odlučila za koga da se uda odnosno zašto baš za tog novog muža, a ona odgovorila "on je prvi skrenuo".
kontam da će do kraja života da ga zajebavaju na tu foru, nije bio loš momak dok nije skrenuo.

i slično njemu skrenuo i ja i doduše očekivao sam puno više brda a puteljak je vijugao uz rečicu i hladovinu i bio je više nego bolji od očekivanog. posle je krenuo blago da se penje pa mi je i to prijalo, i kada sam došao na razdvajanje negde pred izlazak na gornji put, malo širi makadam, tu je bilo jedno Y razdvajanje...

sa karte sam ranije bio odlučio da ću ići levim krakom jer mi je on malo duži pa rekoh da vidim što više novih predela, no taj levi se odvojio maltene vertikalno u vis po pržećem suncu, krupan makadam, rekoh nešto mi se baš ne porađa danas, i lepo odoh ja desnim puteljkom kroz šumicu, ne smeta što je kraći ako je trostruko pitomiji.

za razliku od onih vožnjica od pre par nedelja gde mi je svaka i duga i kratka imala 1023m uspona, juče sam doterao do 1248m što je više manje nešto u rangu kruga na Divčibare kojeg nisam odvozao eonima a stalno se kao nešto spremam. pih.

nedjelja, 2. svibnja 2021.

odlaganje uzbuđenja, a nije reč o sehsu

juče sam OPET došao u situaciju da nečim budem poluzadovoljan i napokon sam uspeo da destilujem tu situaciju i izbacim je na površinu, pa ću valjda u budućnosti znati bolje da iskoristim slične situacije. A EVO O ČEMU SE RADI.

naime redovno mi se događa da ugledam neko skretanje, koje nit deluje pristojan put nit deluje da vodi samo tu do prve kuće, nešto ni tamo ni vamo. i onda umesto da ipak skrenem, gotovo redovno pomislim "kod kuće ću detaljno pogledati karte, pa kad sledeći put budem prolazio..."

onda prođem pa se nećkam pa ipak zastanem, pa upalim telefon i otvorim mapse, pa se orijentišem gde šta, pa krenem da uvećavam taj put, pa naravno u nekom delu šume puta više nema vidiljivog na kartama, pa se pojavi u nekim njivama, a možda je kroz šumu i skrenuo pa je to "onaj drugi put levo" koji izlazi tamo, i sastavlja onamo...

i po pravilu (drugom pravilu, koje sledi ono prvo pravilo da uglavnom prođem) zaboravim da to detaljno ispregledam na kartama i opet ništa, sutra će biti neki sledeći puteljak i tako unedogled. i onda gunđam zašto sam krenuo sa kramponkama po asfaltu, a ustvari sam mogao često da negde i zavrnem u istraživanje no obzirom da ne poznajem svaku livadu u svakom zaselku logično je da ne mogu uvek voziti na siguricu.


u poseti zaboravljenim jezerima po županiji, nisam znao da je zabranjen lov bele ribe pa sam na fejsu dobio odgovor otkud ovoliko ljudi načičkano sa štapovima:
"Tamo radi sitna babuška eonima. To je alohtona vrsta, uljez (ima vrlo efikasan nacin razmnožavanja pa ugrožava lokalne vrste) dozvoljen je neograničeni izlov. Nekada je žak bilo zabranjeno vraćati je u vodu."
hvala upućenom ribolovcu na pojašnjenju, još samo da znam šta je to sitna babuška bilo bi puno bolje, moram jednom i ja krenuti sa štapom na izlet.

subota, 1. svibnja 2021.

prvomajski rokenrol

kao neka kometa, evo gugl me opet upozorio da će neaktivne naloge da pogasi sredinom 2021 odnosno da tada odluka stupa na snagu a sredinom 2023 će da postane aktivna, no ja sam evo odvojio desetak minuta, a na kraju je ispalo petnaest, da poželim prvi maj "svima po spisku" pa sam pokušao da se setim svih mejlova koje imam i poslao čestitku za prvi maj, a onda se prijavljivao na jedan po jedan i odgovarao na čestitku. fino se ispričasmo.

naime, kada ta odluka stupi na snagu jelte, svakome će ostati onih 5GB besplatnog prostora koje smo do sad već uveliko popunili fotografijama, mislim ko ima instaliran gugl fotos i uključenu sinhronizaciju. i onda šta, kada na nekom nalogu napunim 5GB, ja promenim u telefonu nalog, na starom mi ostane 5GB slika (iako ih imam bekapovane na nekom od hdd) i krenem da skladištim kopije na neki sledeći nalog/mail, dok ne popunim i tih 5GB, i tako dalje.

dovoljno mi je da imam email na kompjuteru, a na svakom od telefona mogu furati neki drugi treći peti email, ne smeta ništa. a mogu i sve probleme da rešim sa desetak dolara pa da zakupim puno više GB i da ne menjam ništa, na duži rok je možda i to bolja opcija, no nekako mi ovako bilo zabavno da se igram.

bio sam ubeđen da ću jutros na trčanje pa posle na vožnju, ili ako mi se omili trčanje možda ga produžim nauštrb vožnje, no sve valja započeti od Prvog, pa još ako je praznik Rada, tako sam i ja od prvog krenuo da zabušavam i male su šanse da ću (ni) danas potrčati.


od treninga mogu da prijavim onaj od prekjuče ako ga već nisam prijavio, možda su ga do sad i uhapsili, jer sam jučerašnji već oplakao. negde na 20-ak km od grada me uhvatio kratak prozračan lepršav letnji pljusak i iako nisam nešto bogzna pokisao, rekoh taman da svratim da obiđem vikendicu tj ono što bi nekada trebalo da postane vikendica, za sada je samo ozidano "nešto" sa natkrivenim tremom. taman koliko mi je trebalo dok se asfalt prosuši jer ako sam već bio suv i kiša već prošla, što bih se sjurivao kroz baruštine i bespotrebno se okupao blatom? za sreću dosta je, šest-sedam kvadrata, tu mislim na ovaj tremić obzirom da nisam imao ključ pa nisam mogao da uđem i proverim da li je svo to silno ništa što unutra stoji još uvek na svom mestu.