30 studenoga 2020

poslednji

 u prethodnih šest meseci sam prepešačio i preplaninario i prehajkingovao i tako to između sveukupno 264km, a samo u novembru 154km, pa vi vidite.
naravno da sam manje vozio bicikle, a trčanje je tu "gornji prosek" za nekoliko meseci u kojima sam "malo više trčao".
pri čemu se "malo više" misli od ostatka koji je "podosta manje", pa tako i nije bilo teško trčati malo više od toga.
dovoljno govori činjenica da mi se godina sve jasnije projektuje ka ukupnom zbroju od oko 3000km ili 3kkm ili 3Mm.
koliko si pretrčao? tri megametra! vau?! nego šta!!
a danas sam prebacio i 60k kilometara.
točnije trenutno sam na 60013, otkako vodim kilometražu u excelu.


niko još nije počeo da vodi kilometražu dok je trčao za igračkama u dečijoj sobi, pa ni ja.
sa ovih 2545km mi dakle fali 455km u decembru, pa da zaokružim jelte.
koliko vidim decembar je rešio da mi baci granu u točkove jer je prvih desetak dana najavljeno poprilično toplo pa će iskušenje da se sedne na biciklu biti više nego dramatično.
naravno, pod uslovom da mi na bicikli bude lepše, jedva čekam da samom sebi pokvarim ideje, jer sam oduvek bio za bolje ideje.
a izgleda da su oduvek postojale bolje ideje, od mojih.
mislim, pun sam planova, prepun, PUĆI ĆU OD PLANOVA!
čak me je i danas spičila euforija što se pojavilo neko zubato sunce pa sam nakon jutarnjeg trčanja uglavio još jedno.
jer zašto da ne.
zašto si OPET otišao na trčanje? jer sam mogao.
to je sva filozofija.


trčim i razmišljam kako mi se frend iz Italije nije javio već dva meseca.
da li je tamo sve u redu?
da li da OPET pitam, prošli put mi je rekao nešto tipa "evo nakon mesec dana otvorih mejlove".
šta ima veze, javiću se ipak, koliko da osvežim spisak mudrosti do kojih sam došao u međuvremenu.
treba preživeti još utorak i sredu.
mislim da ću se IPAK prijaviti na distance challenge.
pa da probam da se u ta dva dana namestim na neku pristojnu poziciju, obzirom da nije vikend i da stotine ljudi neće dobiti sumanutu ideju da istrče stotku ili nešto slično.
pa onda od četvrtka kad otopli da nastavim sa osmišljavanjem egzotičnih ekspedicija diljem županije.
živi svaki mesec kao da ti je poslednji.
šta fali.

29 studenoga 2020

danas je dan...

kako reče zabranjeno pušenje - republike!
oni sa matematičkom polovinom mozga pamte ovaj dan kao dan republike, a oni sa umetničkom polovinom mozga ga pamte kao dan za svinjokolj, za svakog ponešto.
današnjih 13 (gde baš 13???) kilometara hajkinga posvećujem nesretnoj Republici, i to je ujedno bio poslednji dan bez Plana, i kraj Plana bez dana, od sutra se kreće u pripreme za 2021, ako je doživimo naravno.

fali mi 11 kilometara do 60,000, kontam da ću to odmah sutra ujutru da otrčim da bih imao o čemu da pišem blog.
ili možda nateram na 59.999 za svaki slučaj, da ostavim nešto motivacije za popodne?

kako bilo, biće to zadnji dan novembra i eto neko zaokruživanje brojeva, a sve više mislim da ću u decembru da prijavim distance challenge i krenem da se podsećam svih ludila koja su me pratila poslednjih nekoliko zima, u svakoj po mesec dana otprilike.
biće zanimljivo pratiti koliko korona utiče na ljude i njihove navike, a kada se jednom srodiš sa određenih 10-20 ljudi koji su ti najbliži po kilometraži, uđeš im u ritam i navike, za mesec dana postanete gotovo kompanjoni, braća po oružju.


iz čiste dokolice sam u zadnji čas prijavio jedini raspoloživi virtual Half koji se igrom slučaja događao (kobajagi) u Šangaju. jedino što juče nisam trčao u šangajkama nego u brooks patikama ali sam zato sa svim mogućim zastajanjima namakao preko TRI SATA za tih 22km, pa mi je i rezultat o-p-e-t reprezentativan :-D

naime u svakom kilometru sam imao barem po jednu baruštinu od kraja do kraja puta pa je trebalo na prstima ili petama pregacati po ivici kroz korov, tojest kroz blato ili led već kako mi se zalomilo, pa sam u svakom kilometru imao barem jedno odvajanje sporednog puteljka i stani kreni stani kreni stisni stop stisni resume po par puta dok skontam na mapsima gde sam. plus što za slikanje nisam ni stiskao stop nego samo stanem i nanišanim, pa ako ne ispadne iz prve da valja onda ostanem tako 15 sekundi a prosek pada li padaaaaaaaa... :-)


danas sam se pak igrao novim telefonom i isprobavao kameru a koga briga da li na hajkingu teče vreme ili štoperica od nervoze tapka prstima po stolu. jedini problem je bio da mi se ne smrznu prsti na vetru. a vremena sam imao i više nego što od života zaslužujem. 

dakle sutra završavamo novembar. 
onomad kad je biciklizam bio nešto ozbiljno za šta se živelo i disalo, novembar je uvek bio mesec predaha. krajem oktobra se završe sve trke, u decembru kreneš na pripreme, malo usput i trčiš jer ćeš i na ciklo-krosevima trčati ako bude puno blata i snega pa ne može svuda da se vozi. u trenu sam pomislio kako ću sutra/prekosutra namontirati i biciklu na trenažer, ali sam se setio da je najavljeno dvocifreno toplo vreme od petka do kraja vikenda pa baš i neće biti potrebe da se pedale okreću pored radijatora.

28 studenoga 2020

krfaj

 greškom sam udario slovo viška pa neću ni ispravljati, neka se vidi da je ovaj kraj bio vrljaF pa neka se zove krFaj, kao kad odeš na Krf ajajajajajaj Puerto Riko.
znači neko je rešio da me (da izvinete na izrazu) prcka u zdrav mozak A EVO I ŠTA SE DOGODILO:
prvo je u sredu pisalo da će u četvrtak napokon biti malo sunca
onda je i četvrtak bio maglovit i tmuran kao i cela nedelja, ali se prognoza "pomerila" na petak sa malo sunca
onda je petak bio tmurno gowno a prognoza je rekla da će u subotu TREĆI PUT ZAREDOM OPET BITI POSLEDNJI LEP SUNČAN DAN U OVOJ NEDELJI pre najavljenog snega


i šta se događa
sviće
pogled kroz prozor, na krovovima par milimetara nekog snega, inja, jebemliga
četvrti dan zaredom upalim onu webcam na planini, BRATE GORE SE PLAVI NEBO
posle doručka opet pogled kroz prozor (mada je doručak uz prozor ali ajd, gledao sam u pitu od jabuka) i isto tako tmurno
opet škicnem na komp, na planini sunce i sve obasjano, nebo još plavlje
- idemo? - idemo!
trpaj stvari u auto po ko zna koji "poslednji put ove godine" i pun gas uzbrdo


za razliku od prethodnih nekoliko dana kada smo išli na hajking, ovaj put sam zaključio da bih ipak mogao da potrčim malo
jer i juče su mi se u par navrata noge učinile dovoljno odmorene ali nisam dramio oko toga, rekoh možda je i lažni signal
paaaa, i danas je bio polu-lažni signal, ali koga briga
brzina je bila najmanje važna, a ovaj krug koji sam otrčao mi je stvarno neprocenjivo važan jer sam skontao neke staze koje povezuju dva (da tako kažem, preuveličavajući) masiva, jer nikada ranije nisam uspevao na karti da pronađem put koji ide s jednog brda na drugo, preko tunela kroz koji prolazi železnica Beograd-Bar


štaviše nakon desetak kilometara sam odlučio da još malo produžim ekspediciju i da se odmah ne zaletim nazad ka autu, nego sam dodao još jedan deo i taj u kilometrima mali dodatak mi je bio možda i veći od celog tog prvog dela, jer sam tek tada pronašao ono što sam malopre napisao, kuda i kako ka Onim Tamo Drugim Planinama
dakle ushićenje
ne pamtim kada sam zadnji put bio tako uzbuđen, tako malim stvarima
no da sve ne bude Čista Desetka, pobrinuo se Lokalni Seljak ahahahahhahaha


- dobar dan
- dobar dan
- ima li negde odavde (stojim na raskrsnici sa upaljenim Mapsima) PREČICA, da ne idem skroz dole pet kilometara pa nazad uz prugu
- NARAVNO da ima prečica, samo teraj do ove kuće pa do one ispod kuće pa preko potoka do oni' (nemo "H") kuća, i onim putem samo desno siđi... NE, NE DESNO, LEVO TERAJ
- sve sam mu oprostio, i alchajmera i senilnost, strčao u potok, rasterao neke krave, deset puta prekoračio preko one žice od 24 volta čekajući kad ću samo da zakačim jajcima i spržim ih kroz helanke/tajice


nekako sam uz Mapse uspeo da strčim kroz nekoliko livada (onih gde ovce "pasu pod ručnom") i izađem na asfaltić, i odatle mi dalje navigacija nije trebala
samo noge!
koje su ostale rasute negde po onim potocima i livadama...
i tu ima jedna stvar (čitaj sledeći paragraf)


obično kažu da nakon velikog uzbuđenja, istrčanog maratona, ultra-trejla, velikog događaja, ljudi osete izvesnu apatiju, nemotivisanost, depresiju, jer naravno da svakog dana ne možeš izmisliti sve veće i veće uzbuđenje, sve nepoznatiji prolazak od brda na brdo
e ali ja sam obrnuo igricu!
u proteklih (ne znam ni sâm koliko) dana sam doživeo toliko uzbuđenja na toliko raznih strana sveta, da bih sutra ladno mogao da slomim nogu i ležim u gipsu mesec i po i da mi apsolutno ništa ne smeta, samo bih premotavao unazad sve kuda sam prošao i naknadno analizirao, i uživao u svemu tome
dakle moguće je
ako si Saša

27 studenoga 2020

drž se sunca

 "jeste nam kič ova slika u story-ju, ali skuplja lajkove, završava pos'o..."
tako nekako se završila treća Slikovnica ili treća Rupa na rupu ili štagod već treće
ključni trenutak je kao i svakog drugog dana bio onaj kada smo konačno izašli izvan magle, jer je svakog dana iznova lutrija odakle će i dokle biti prostrti ti oblaci
danas je ispod bilo samo onako, oblačno, u gradu na 180m nadmorske i dalje sve do nekih 400m, onda je magla tj oblak bila negde do 700m i paf, eto neba


to je bio dobar znak jer ako je magla između 600-700m i 1000m nadmorske, onda postoji opasnost da prekrije sva brda jer se venac planina prostire baš tu negde oko 1000-1100, sa vrhovima oko 1100 do 1350, e sad bilo bi smešno otići i sedeti na samom vrhu i gledati maglu oko sebe kao da si u nekom čamcu nasred mora, ipak je lepše kada nekud možeš i da trčiš i usput uživaš u predelima i suncu

temperature u niziji su ostale na samo par stepeni tokom celog dana, dok je gore po slobodnoj proceni bilo negde između 10 i 12°, obzirom da po šakama i vetru mogu dobro da procenim temperaturu prema tome da li mi trebaju rukavice i kakve


ushićeno slikam poglede odozgo i nije naravno da se smešim jer se radujem "što je onima dole magla" ali svaki pogled sa planine me ozari zbog toga što sam pobegao iz tog sranja. eto trebao sam da budem dole kao sav ostali svet i da se mrznem i da gunđam i kunem smog i oblake a ja sam evo ovde pod lepim plavim nebom i planinarim u dukserici. i čak mi je na momente i pretoplo. i sve je tako lepo i čisto i prosto čoveka bude sramota da ovako javi gde je bio jer toliki drugovi moraju da rade i ne mogu da uzmu slobodan dan i onda mi ovo deluje kao neko preterivanje u nečemu. pa se opet setim da imam i neke druge drugove koji žive na moru i kojima je ovako svaki dan i što bih ja sad bio doživotno osuđen da živim u smogu kao krtica u zemlji, pa onda bar nekoliko puta godišnje ovako malo provirim i eto ni to nije fer.

razmišljanje kako pobeći iz magle je prevagnulo nad obaziranjem na to koliko su noge odmorne, umorne, koliko i kako može da se trenira, nakratko je neka sila stisnula PAUZU na to drugo (inače prvo) razmišljanje i život je preko noći dobio novi smisao i prioritete. a kad je nešto lepo, brzo se navikneš.

26 studenoga 2020

rupa na rupu

iliti slikovnica na slikovnicu
jučerašnji dan ODMORA je završio tako da sam bled kao krpa i mrtav gladan sa grčevima u listovima zamalo počeo da jecam na zadnjem nagibu od 25% kroz šumu i poput onih sirotih početnika koji na trkama pitaju posmatrače kraj staze KOLIKO JOŠ IMA čežnjivo gledao uvis i nadao se da ću što pre ugledati prevoj

radilo bi se o rutinskom planinarenju ili hajkingu, moram da razmislim u čemu je tačno razlika i sada me u pola rečenice tema prebacila iz matematičke u umetničku polovinu mozga... valjda je planinarenje kada imaš dugačke uspone od vrha do vrha (planine) a hajking bi bilo sitno gore-doliranje kroz kanjončiće klisure raznorazne šumetine i slično, pa je onda ovo ipak bio hajking, iako smo "osvojili" par vidikovaca.

elem, da se vratim u onu prvu polovinu mozga i završim rečenicu, radilo bi se o rutinskoj šetnji planinama da nismo nesmotreno krenuli u road ćelavim patikama, doduše svako iz nekog svog razloga: Lola jer je uzela na akciji neke patike maltene za džabe pa ako već nešto treba da se pocepa onda neka budu te iako su najnovije, a ja jer sam imao VEĆ pocepane pa rekoh još koji put ovako da ih izakam pa da ih konačno bacim. izlišno je reći da oboje imamo najbolje moguće patike za planinsko trčanje i planinarenje, što salomonki što bruksica ako ne i nešto treće ko će ga znati čega sve ima tamo na ormanu po kutijama.


ustvari, čak ni to ne bi bio problem da je bilo suvo, oboje smo bez problema trčali planinske maratone u road patikama, sljemenski, pešterski, ali danas je na svim severnim padinama bilo nešto zaostalog snega a staze kroz sneg su bile ili vlažne ili čak i zaleđene, pa je to bio onaj sitan faktor koji je prevagnuo da bi bilo pametnije da smo ipak poneli patike za trail.


no zato smo dole iz magle poneli put ranac prsluka i šuškavaca i sve to šest sati džabe nosali po jakom planinskom suncu jer je pamet rekla "neka se nađe", e pa našao mi se šuškavac ali mi nigde nije pomogao po klizavoj zemlji nizbrdo. kako bilo, odmorio se naravno nisam preko 1000+ metara uspona i pola staze lomatanja po korenju i kamenju, a na kraju smo morali malo i da potrčkavamo jer je sunce zalazilo, magla se opet podizala sve više u planinu, a valjalo se vratiti i kući po što boljim uslovima za vožnju. 

kada pregledam grafikon kadence izgleda da sam nakupio DVA KILOMETRA TRČANJA i to sve naravno nizbrdo i to sa rancem na leđima i to mrtav umoran i već malaksao i to brzinama od oko 7'/km, moram priznati da sam razočaran jer sam očekivao recimo šesticu a i ovih 7 minuta su bacali do 7'30''/km, ko bi rekao da je uopšte moguće tako sporo truptati nizbrdo po makadamu ali ajd, očigledno je sve moguće :-D

25 studenoga 2020

opet slikovnica

 u nedostatku vremena za silna piskaranja, pribeći ću onoj da slika govori tauzend reči


iz nekog razloga mi Blogger preokrene redosled slika koje odaberem kao ilustraciju pa sada moram unazad i da se prisećam treninga, ovaj ker me je baš zasmejao na kraju, pravio je krugove oko mene, preskakao jarak pored puta i uletao u neki voćnjak pa iskakao nazad, u jednom času sam pomislio da će mi preko glave preskočiti, ludak totalni


ovo je već sâm kraj ture, gore je selo u koje se vraćamo a ispod je put između dve šume. u jednom trenu sam pomislio, eh kako je lep onaj puteljak, šteta što verovatno ne idemo tuda jer mi deluje nekako "okolo" kad gle čuda, upravo tuda smo prošli


negde na pola puta su me Mapsi malo prevozali, ili ja ipak nisam prilikom planiranja putanje izbacio sve sumnjive delove. kad sam u aplikaciji video kuda treba da se prođe, progutao sam knedlu, rekoh ovo me je ladno provuklo kroz neke njivurde. malo ranije Lola reče da je gore na putu stajao putokaz za to selo, pa ti vidi kuda bismo prošli da smo recimo krenuli autom...


ovo ispod je prečica kojom mi je takođe mapMyRun nacrtala prolazak, pa smo na vrhu zastali, otvorili Mapse, dogovorili se da Lola siđe biciklom većim putem koji se odvaja 500m kasnije a da ja pokušam da prođem ucrtanom rutom, na sreću smo oboje uspeli da se probijemo do podnožja ove šume:


ovo je očigledno neki poznat lokalitet za koji smo čuli prvi put. šteta što su kiše i snegovi skroz izbrisali slova na spomeniku pa stoje samo bela udubljenja na beloj površini i ni pod kojim uglom ne može da se jasno pročita tekst. sad će ovo da zvuči vandalski ali uzeo sam grumen zemlje, protrljao preko toga i lepo su se ocrtala bela slova na "isprljanom" mermeru. na kraju smo lišćem obrisali tu zemlju a vode smo imali samo malo na dnu bidona pa smo konačni sjaj prepustili prvoj sledećoj kiši, ionako bi samo napravili blato i ne bi uspeli da operemo.


usput sam kojegde pokušavao da slikam ali sam zaboravio da sam prethodne noći slikao mačku u mraku i upalio blic, pa mi je zbog blica svaki škljoc trajao pet sekundi u kojima ja uveliko pomerim ruku misleći da sam već slikao, pa su mi skoro sve fotke ispale mutne, dok nisam skontao šta se događa.


poslednja slika je ustvari prva i prikaz tog terena odnosno dela Srbije, tako blizu a tako nepoznato, tako slično a opet tako različito od svega kuda inače trčim. još jednom hvala koroni što nam je ovako promenila navike i dane, da se nije pojavila ja bih verovatno do kraja života trčao istih 15 krugova oko grada i mislio da je to krajnji domet slobode i mogućnosti izbora.

na kraju mi je umesto ucrtanih 27 ispalo malo preko 26km jer smo jedan deo prehodali kroz ono blato i onu šumu iznad, a na jednom mestu sam stisnuo pauzu pa zaboravio da nastavim snimanje nakon kratkog zastajanja i tako samom sebi ukrao pola kilometra, čudna mi čuda.

24 studenoga 2020

neproduktivno

 jesam li ono beše nedavno imao blog sličnog imena? verovatno jer mi je sat rekao da treniram pogrešno, a sada imam i nastavak svih tih pogrešnosti jer mi je jutros rekao da treniram PREVIŠE pa je to opet neproduktivno, heh.


ne smem ni da mu kažem da sam planirao i duže i brdskije trčanje jutros ali sam zbog nekog čudnog umora u nogama ipak skratio i ostavio trening ZA POPODNE! ne umem ni da opišem tako da me neko shvati ko nije slično trenirao, eventualno bi neki triatlonci znali kakav je to zamor kada recimo odvezeš Dužinu i to uglavnom na krupnijim prenosima i sa manje obrtaja, pa kad sutra kreneš na trčanje.

onomad kada sam još uvek bio 80% biciklista i tek 20% maratonac-u-najavi često sam pravio te nepromišljene greške da nakon jačeg treninga na bicikli odem odmah sutra ujutru na trčanje, računajući da u ta dva sporta ne rade skroz isti mišići pa ću se nekako provući. no sve poluDužine su mi ispadale i sporije i bolnije nego što su morale, pa se tako vraćamo na ono s početka bloga da je takvo treniranje neproduktivno. da se odmoriš samo dan više, isti trening bi bio i jači i bolji i adaptacije na njega bi bile snažnije i ukratko nakon još 7 ili 10 dana bi bio jači da si tako trenirao, nego ovako stihijski, uvek izlećući iz kuće prema inspiraciji.

prateći ovu situaciju oko vanrednih situacija, preporuka, čuda i haosa, nekako smo tako organizovali posao u cik cak pa imamo dane kada zakazujemo više klijenata i dane kada se trudimo da ostavimo što više termina prazno, a obzirom da je prognozu nemoguće uzeti za ozbiljno u tolikoj meri, ta komponenta je ostala neprogramirana i pratimo je prema sreći ili nesreći da će u tim poluslobodnim danima biti sunce ili magla. no za sada nas je gledanje u pasulj fino služilo, čak je i ono jučerašnje poluFino ipak ispalo ok. a za sutra opet kažu sunce...

23 studenoga 2020

devojke iliti slikovnica


nekad može biti i žena 40 godina i devojka 45 godina.
tako može biti i trčkaranje 5'/km i Trening 7'/km, 
i izlet 6'/km i Trka 8'/km, 
svašta se rodi u bljutavoj vodi društvenih mreža.
svi su trkači i sve su devojke.
oće to.


ne bi mačka bila mačka ako ti se ne bi posrala na glavu kad najmanje očekuješ.
sad bih ja da pišem blog ali mi non-stop zvrče notifikacije i nikako da se skoncentrišem na glupiranje, Lola je upravo stigla do 42 lajka, fale još samo ona tri iz Federacije:


mislim, iz Federacije.
hvala Marija na mimu:


kad smo već kod Marije, bilo je tu usputnih zajebancija i varijacija na Dodikovu temu:


možemo sad to da recikliramo unedogled.
PRIZNAJ Sale, KOLIKO SI PIVA POPIO???
42, i tri u Federaciji...


e ali danas sam čak mogao i pretrčati 42+3 kilometra, no baš tamo gde smo došli na prevoj asfaltirali su put i otišlo je 19 kamiona uzbrdo i šta će jadan insan, vratio se nazad u grad.
imate na Stravi dve aktivnosti, Odlazak na trasiranje, i Trasiranje Utrke Dana Zaljubljenih 2021, eno dokaza, ako laže bloger ne laže garmin, 11.5 plus 14km.

polagao sam velike nade u ovaj dan, otprilike sam polagao 42 nade i tri u Federaciji, ali šta ima veze, sutra je novi dan, a svaki novi dan nudi šarenije laži od prethodnog, pa šta drugo, nego da zagrizemo?

22 studenoga 2020

ima u tome i nešto dobro

kada padneš s bicikle ili dobiješ onaj običan grip pa zaribaš sedam dana, a pre toga si divljao na Pripremama i počeo ozbiljno da preteruješ, onda ti klupski kažu "ko zna zašto je to dobro?", misleći kako ćeš se taman prinudno malo odmoriti i dalje nastaviti sezonu preporođen.
tako je meni najverovatnije super legao današnji odmor, pri čemu pod odmor podrazumevam nekih relativno aktivnih dva i po sata planinarenja i lova na gljive po okolnim šumama i brdašcima.

planirani izlet je ostao za sutra obzirom da se nije razvedrilo pa je uz severac delovalo kao da uopšte nije u plusu i paz da se moglo uživati u oblačnih +5°.
svaka čast i kapa do poda kolegi Organizatoru "Staze zdravlja" koji je danas biciklom napravio krug na Maljen (izvan županije poznatiji pod nazivom naselja Divčibare) i to upravo po onom kamenjaru odakle smo se pre nekoliko dana spustili sa Suvobora, a spustio se pak po još sto puta grđem putu kojim još uvek nisam u životu prošao i koji mi je kao i ostatak te istočne mreže puteva verovatno na vrhu spiska za vožnje 2021, ako je doživimo jelte.

eto nije je doživeo Mustafa Nadarević što me za razliku od većine na fejsu nije nešto naročito ganulo, prosto me nikada nije osvojio kao glumac a od intervjua jedino pamtim onaj prostački gde je rekao "je*e mi se za pristojnost i kodekse, oblačim se u armi šopu" što bi praktično moglo i da mi se dopadne tada kada sam čitao jer sam bio mlađi i drčniji ali eto ni tada.

od uloga ga pamtim kao oznojenog ludaka u "već viđeno" gde mi se ceo film činilo kako baš preteruje u ulozi (overacting) što oduzima na verodostojnosti, pa sam se skoncentrisao na Anicu Dobru, da ne kažem Odličnu :-)
ovu seriju primitivnog balkanskog humora nisam gledao kao ni razne tesne kože i šojiće i pantiće ili je to sve jedno isto, bolji život, šta ti ja znam, to su moje babe gledale a čak ni majci nije bilo blisko.

možda mi je u zadnje vreme pomrlo puno bližih ljudi od tako nekih glumaca i pevača pa me taj periferni svet nekako maši što se emocija tiče, recimo stoput više me je ganulo što je Keith Jarrett imao dva šloga i sada je poluparalizovan, ili što je umro Eddie Van Halen!
u to još uvek odbijam da poverujem a prošlo je već dve nedelje, plus je čovek bio 12 godina mlađi od Nadarevića, no njega i Džereta sam zaista i voleo pa je logično da ih žalim jer ih doživljavam kao puno snažniji deo/upliv svog života.


uostalom takav je i bio dan, nikakav.
kad me Lola pitala "gde ćemo" ja sam kao i pre dvadesetak dana rekao "nigde" pa smo opet tako lagano išli nigde i ceo dan se izgubio u tom nigde i neprimetno sam se valjda odmorio za sutra što znači da umesto onog originalnog plana možda mogu nešto malo i da pojačam avanturistički preliv na kolaču.

novembar je ostao na 257 a godina na 2432km.

tok misli i tok života

evo kako je sve počelo
sednem da na brzaka prepišem par zadnjih treninga u excel, pa da nastavim sa organizacijom dana odnosno treninga odnosno sve-u-jedan nedelje
i potrefi se da mi nakon unosa zadnja tri trčanja ona ukupna kilometraža koja stoji negde u dnu tablice, i koja pokazuje SVE otkako pišem trčanja u excelu, prikaže broj 59,900km
naravno skontam da mi fali samo 100km do 60 hiljada, ali mi momentalno sine "ček da proverim koliko mi fali do JEDNOG I PO KRUGA OKO ZEMLJE"

po ko zna koji put izguglam obim po ekvatoru od 40,075 što i nije nešto bitno različito od 40 hiljada, pa dakle puta 1.5 = 60 dođe negde 113km preko 60 hiljada što pak znači da mi ne fali 100km nego 213km, bože moj, i to je skoro pa isto, ako baš ne polomim nešto eto me na suprotnoj strani Zemlje negde sredinom decembra, pa po drugi put krećem nazad na Balkan

e ali tu mi sine još jedna ideja
zašto bih ja trčao po ekvatoru, ha?
očigledno je kraće po nekoj drugoj geografskoj širini, pa ukucam "Calculate Circumference of the Earth at a given Latitude" i dođem na stranicu u koju treba samo ukucati koordinate


odatle naravno dođem do zaključka da je ovo ipak sramotna prečica, poput one kada sam pre 10 godina na blogu pisao koliko bi bilo jadno ako bi maraton bio dugačak 40km, onda bi ga već kurta i murta istrčali za tri sata, tada sam mogao dosta brže pa sam navijao da bude 45km jer bi se dodatno prefiltriralo to društvance a ja bih tik upao unutra.


elem ovde se na slici lepo vidi koliko bi taj krug od-do Valjeva bio kraći nego onaj po ekvatoru, a opet bih imao i dosta plivanja ili veslanja, tako da bi ustvari najlakši krug bio onaj koji kombinuje što manje plivanja i što manje trčanja, negde još malo severnije otprilike, a onaj gore još severnije bi verovatno bio PREviše PROhladan?

dakle drž se matematike i pravila, nemoj puno da filozofiraš, zna se koliki je obim Zemlje i izvolte trči, jer ako ćemo tako možeš da odeš na severni pol i oko pola da optrčiš kao na stadionu krug, tojest možeš da ih optrčiš i stotinu pa da kažeš da si napravio 100 krugova oko severnog pola, ali baš oko Zemlje ih i nisi optrčao, jel tako, tako je.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

još jedna brojka koja mi je hajd da kažem VAŽNA je kilometraža onih najlepših najnovijih iliti večno novih Noosa Tri 11 patika koje su počele tek možda milimetar da se razlepljuju sa unutrašnje strane đona, a koje su juče stigle do 1040km. pojam "kao novo" je veoma rastegljiv, to ćete najbolje videti na pijaci polovnih automobila.

uporedo sa njima ka penziji idu i Li Ning u kojima trčim isključivo po kiši kao prekjuče na onom brdskom tempu, i u kojima nešto škripka negde u đonu, pa kontam da je pitanje dana kada će da zinu kao gladni ptić i da se negde unutra pokaže kilo truleži i buđe. ali dok god "samo" škripkaju i spolja deluju u komadu, neka ih, nek služe, i veliko hvala.

21 studenoga 2020

ko nam se to naspavao?

znači šta.
znači treći put sam se zeznuo i nikad više, eventualno večeras još jednom.
znači opet sam stavio sat pre spavanja, rekoh da mu dam još jednu šansu.
znači ko je budala uvek će ostati budala.
znači rekao mi je da sam se super naspavao, i opet odvalio neku SF statistiku.
znači preko dva sata REM faze i nula sekundi dubokog sna.
znači još uvek nemam pojma u čemu je razlika...
znači treba da guglam, da se informišem?
znači trebao sam da budem full "nabrijan" jel
znači noge drvene, znači teturam se, znači došlo mi s prvog ćoška da se vratim kući
znači užas
znači posle 5km sam već hteo da zovem taHsi
znači tada mi se aktivirao inat
znači INAT
znači nećeš majci ti mene vraćati nazad
znači idem gde sam pošao, dobro ne baš tamo ali negde kraće
znači okrenem nazad ka vetru i saledim se u trenu
znači kockica leda, takva mi je i tehnika bila
znači upali mi se druga lampica, SNAĐI SE
znači snađem se u trenu
znači krenem sa 20 dvokoraka jače 20 slabije i tako u ne do gled
znači ide mi, u životu ide mi, ali mi fali ono malo pohovanih bataka
znači nakon kilometra 20/20 dvokoraka skrenem levo
znači vetar u leđa, znači pičim ciglih 30/30 dvokoraka
znači već stižem kući a imam 4.6km tih promena, idem na petaka
znači umesto ka kući otišao na još jedan krug od 13km, dobro ne na ceo krug, samo na prvih 400m
znači završio 5km ubrzanja, znači car, znači knez, znači patrijarh
znači gledajte i divite se



20 studenoga 2020

finiširanje

Šta da vam pričam, nakon 4h sna prošle noći opet sam poklekao iskušenju i nazuo sat pred spavanje, samo da bi mi jutros rekao ono što sam naravno već znao - nisi imao ni trunku kvalitetnog sna i osećaćeš veliki manjak energije tokom dana. A što ti ne bi malo jeo gowna, pođoh da ga pitam, pa se setih da to radi otkako sam ga dobio. Iskreno, nisam ni dvojio da li da mu poverujem, jer je sve delovalo više nego očigledno. Kratka vožnjica pred posao je potvrdila da su mi noge bljaksy i kljoksy ali se nisam predavao. Sve karte sam bacio na užinu. Preko sveže musake iz rerne koja se još uvek pušila, prelio sam pekmez od šipurka i pokušao da s njim pokupim što više krompira, a što manje mesa naravno. NISAM se ispovraćao sat i po kasnije pred vrh uspona, mada bi bilo pametnije da jesam. Možda. Eh da, spičio sam i dve bajadere nakon toga, za svaki slučaj. Farewell Transmission*

Ono što je zanimljivo i neuobičajeno je da su mi pulsevi izašli iz "normalne" zone. Celog života ih posmatram i pratim i znam u tri decimale kako se osećam, da li je to tempić ili tempo, da li sam na 154 ili 158, i uglavnom mogu da pogodim u par otkucaja u svakom trenutku. Ovaj put mi je na početku uspona zakucalo na 158 a ubrzo sam ugledao i 160. WTF???? Juče sam promenio bateriju u hrm senzoru i na polasku proverio da li mi se javlja znak "external hrm connected", dakle greške nije moglo biti ni pod slučajno.

I tu je došlo prvo kolebanje, da li da verujem osećaju, ili sopstvenim očima tojest satu? NARAVNO da ako pratiš osećaj, a ne veruješ satu, ima da se raspadneš kao ex-yu i da kuneš svoj mozak odnosno odsustvo istog koji nije na vreme reagovao na pogrešan osećaj. Čini ti se lako, ili hajd ne lako ali "izvodljivo", pa buraz ako ti je puls 5 otkucaja iznad praga nema teorije da ti je osećaj dobar, nasukaćeš se kao titanik. I uradio sam šta, poverovao sam osećaju. Da ne poveruješ u šta sam poverovao...

Dalje je sve bilo sasvim isto kao i da sam trčao sa pulsevima 150, 154, 157, odmoran ili umoran, naspavan ili bunovan, prosto osećaj je osećaj i tačka. Ovako mogu do kraja, potvrdio sam sebi i upravo tako otrčao do kraja. Jesam se u par trenutaka opet pomalo pokolebao, da nije prejako, da ne grabim suviše ambiciozno, ali nekako se taj osećaj usput "peglao" nazad na OK, i štaviše onaj zadnji deo gde se uspon na tren pojača, dodao sam gas i do kraja iscedio sve što mi je ostalo u nogama. Blue Factory Flame*


Iz ovih brojki se više nego vidi kako sam nagazio na kraju, a ako laže osećaj (pomenuti) ne lažu brojke. Što je najzanimljivije, nekako sam na kraju imao osećaj da mi ipak "nije išlo" i da bih nekog boljeg dana mogao da otrčim i "lakše a brže" od ovoga, no to bih tek trebao i da dokažem u praksi.


Ko zna na koliko prethodnih profila na Stravama sam imao koje rezultate, sve nešto mislim da sam ovo trčao i po 5'/km ali ne pada mi na pamet da sad pregledam sve moguće i nemoguće fajlove iz Polara, Garmina, Strave, Suunto, da bih pronašao tamo neki uspon, pod uslovom da sam ga uopšte snimio, možda sam ga ustrčao samo sa štopericom i zapamtio vreme. Ali ipak verujem da sam ovo išao negde oko 18 minuta, nema veze.


Vratio sam se kao pokisao, jer je rosuljala neka sipulja, a možda je sipuljala neka rosulja, to je donekle i slično. Na slici se vidi kako utrčavam u stadion i prilazim semaforu na kojem piše da je oboren svetski rekord, a špalir publike koja kliče sam uklonio u fotošopu da se bolje vidi ulica kojom sam ušao u grad. Such Pretty Eyes For A Snake*
(*ovo kako mi youtube nastavi autoplay ja prekopiram ime pesme)

19 studenoga 2020

predeli

Danas.
Danas sam spavao pola smene, a i inače sam polomljen od zadnjih 10 dana jurcanja, plus je na poslu haos, tako da sam najlepši i najsunčaniji dan maltene prespavao. Nakupilo se trista nekih sitnih poslića pa eto, možda je bolje i da sam to obavio nego da sam još jednom trčao par sati i sve ostavio za ledeni i gotovo snežni vikend.


Juče sam bio nemalo zatečen kada sam došao na lice mesta Onoga što sam ucrtavao na karti. JER JE na karti sve delovalo ravno. čuj delovalo, videle su se njiva do njive, i taj fazon, bukvalno kao po Banatu da slikaš iz satelita. Kad mi tamo a ono međutim, teren kao onomad kada sam otišao na biciklijadu po Zagajičkim brdima misleći "tamo je peščara, to je kao po stovarištu da se vozikaš":


Zanimljivo je da je pogled iza najdalje tačke kruga (koji sam smislio, ovaj krug sam stvorio, u vetar rasuo) bio otprilike baš onakav kakav sam nekako podrazumevao da će biti, nit brdski nit planinski, nit pristupačan nit divlji, sve "negde između". 


Još jedna stvar po kojoj ću pamtiti dan (i celu putanju) je to što sam prvo nacrtao ono što mi je NA KARTI delovalo najlepše, pa kad sam video da sam ubo neke puteljke sa +/- 20% nagiba bržebolje sam to promenio jer je Lola trebala da me prati mtb-om, i onda sam kao vrana kljucao po karti, i kljucao, i menjao razna skretanja i prečice, da bih na kraju došao do nečeg prihvatljivog. Ispostavilo se šta? Da je skoro ceo drugi deo staze ASFALT! Ali kakav asfalt? :-D 



Evo vam par slika pa vidite sami. Kad za nekog hoćete da kažete da je dotakao dno života i srozao se ispod nivoa žabokrečine, recite "propao kao asfalt za Belotić". Al dobro, Lola je zmaj-žena pa se nekako i bez kramponki spustila niz ovaj horror. Ja sam se pak toliko potresao od brige da sam u cilju morao da kupim pivo i da se preostalih 50km autom vratim kući na mestu suvozača.

18 studenoga 2020

čađavica srednja

 Ako je datum 18. a ja imam pretrčanih 230km to znači da idem ispred Harukijevog proseka, pa ću ili narednih 5 dana prespavati ili ću do kraja meseca nakupiti preko 300km, nema trećeg.

Takođe, ako imam ove godine 2405km, da li to znači da postoji šansa da stignem do 3000km? Hm, jedino ako prijavim neki distance challenge na Stravi pa da se malo naložim, u protivnom će mi biti više nego svejedno. Štaviše toliko sam bio dekoncentrisan* da sam juče gledao u tu brojku i pitao se mogu li stići do 2500km DO KRAJA GODINE, sasvim smetnuvši s uma da se za 12 dana ne završava godina, nego tek novembar.


*Upravo zbog tog hroničnog svađanja sa snom, prestao sam da nosim garmina noću jer mi je ionako san oduvek bio šalabajz, nikad nisam znao koliko sam spavao, koliko puta se budio, po koliko minuta, a sve što mi je sat izračunavao mi je unosilo dodatnu pometnju jer je preko svega grešio i loše procenjivao. Malo mi što se probudim šlogiran nego mi još samo fali da mi pompezno saopšti kako ću imati manjak koncentracije ili ću se osećati kao vezana vreća (sluggish).


Dalje.
Kao što sam dosađivao sa dva para zeleno-crvenih patika LZDC & LCDZ (elzidisi i elsidizi) ne znam koliko sam pre par godina smarao sa takođe dva para asics noosa 10 koje sam imao u teget i oranž varijanti i takođe sam ih nosio rasparene. Nakon što su prešle po skoro 1000 milja svaka, bacio sam obe plave, a zadržao narandžaste, za farbanje ograde i zavarivanje recimo, taj fazon. 


E iz nekog razloga sam poželeo da ih se rešim što pre pa sam zadnjih nekoliko dana uglavnom u njima trčao, i sada su te dve oranž stigle do 1752km, a teget su bačene nakon 1611km. Mislim da sam im posvetio poseban blog nekad davno, kada sam upaljačem spaljivao deo sa strane koji me je žuljao, pa sam tu napravio prozor kroz koji mi "diše" ta koščica koja je bila pod pritiskom.


Ove rupe u oranž platnu su slučajno tu (!) a ono što sam spaljivao je plava plastična traka na kojoj piše "bike" i onda sam spolja držao upaljač a iznutra gurao drškom od šrafencigera i tako produžio taj okov oko metatarzalnog čvora koji mi je "klao" stopalo. No o mrtvima sve najlepše, ta dva para su me prevezla preko ukupno 3400km što je cela jedna Harukijeva godina trčanja, a kao i sve druge Asics kupljene su samo zato jer su bile na turbo popustu. Eee brate godinu dana pretrčiš na 130 evra, pa koji auto toliko troši, čak su i za biciklu skuplji potrošni delovi.

17 studenoga 2020

kako nisam primetio?

ima neka pesma od đibonija pa sad da li kaže kako dogodi se čudo ili onda dogodi se čudo, nemam pojma, ali tako se i meni dogodi čudo pa se čudim a da me pitaš odakle to čudo, pfffff, kao da je stiglo iz nekog tuđeg života. kad smo već kod tuđeg života, ovu nađoh na listi nekog od prethodnih 26virtual evenata, trčala je polumaraton sa maskom, nadam se da su virusi bili brži i pobegli joj, za svaki slučaj:


krenem na trčanje i prvi utisak je g-o-w-n-o, jer mi sat nakon dve ulice pokazuje 7 minuta po kilometru, nešto je slabo među zgradama uhvatio signal i sad vrlja i frlja. no nakon još dve ulice se stanje malo popravilo pa sam se "smirio". a još malo kasnije sam počeo lagano da ubrzavam što se često dogodi kada je onako nežno prohladno, ono kad kažem da je "friško". 

nekima je to idealna temperatura kada je severac i oblačno/tmurno i samo +8, +9, možda i jeste ali za neke tako kraće trke i treninge, za ovo rekreativno trčanje od par sati što ja volim bude malo bolje kada je toplije jer nakon što se oznojiš ne možeš lako da se smrzneš kao što bi bilo danas. 

no u planu mi nije bilo ništa naročito dugačko, teraj Tempo dok ti ide i uživaj. kao što sam i nameravao, krenuo sam na jednu stranu da vidim ima li tamo Segmenta ili da ga nakon trčanja napravim na Stravi, i dok sam dolazio u podnožje uspona setio sam se tog Čuda s početka priče, a to je da sam prekjuče samo planinario a juče vozio mtb po Ceru te je tako ispalo da dva dana nisam uopšte potrčao, eto dakle objašnjenja za brze noge.

nego ajd to čudo i nekako, ali drugo još veće Čudo su mi bili ti brojevi na satu, nešto svemirsko na šta nisam navikao. ajd pulsevi što su bili viši, malo sam se i kafeinizirao, malo kao što rekoh predahnuo od trčanja mada su mi juče neki mali grčevi šarali listovima uzduž i popreko, valjda od onog silnog planinarenja, ili od prethodnih dana mahnitog trčanja, ko će sad to unazad pohvatati. 

nakon prvih 20-ak minuta dolazim u podnožje Tog Uspona koje je na 210m nadmorske, a od kuće sam krenuo sa 180, što znači da sam sa sve raskrsnicama pretrčavanjima trotoarima blać srać uspeo da do tamo stignem tačno u trenutku kada sam prosek "skinuo" na 5'/km, e tu sam već video da mi "dobro ide". i dalje uzbrdo, ne znam kako ali pola uspona mi je delovalo bukvalno "ravno", jedino sam na mestima gde je preko 10% morao baš da skratim korak i malo usporim ali takav osećaj sam očekivao celom dužinom brda a ne samo na par mesta po stotinak metara. 

na kraju sam zamalo omašio da ceo uspon pretrčim ispod 5'/km, bukvalno se radilo o nekoliko sekundi, što naravno i nema neke veze, mlad sam i perspektivan pa je samim tim i vreme na mojoj strani. kad prođe neko vreme i Strava pohvata konce ko je sve tuda ikada prošao, napraviće i rang listu, ne zaluđujem se da sam neki prebrz šampion dok god sam jedini na spisku :-) 

isto kao i uzbrdo napravio sam i segment nizbrdo na drugoj strani kruga koji sam trčao, pa sam za sada i tu prvi i jedini, a i tu sam omašio prosek za par sekundi pa sam strčao 4'02''/km pošto sam naravno krenuo odozgo u nekom tempiću po 4'30'' i kad sam se setio da treba da požurim onda sam se razmahao pred kraj spusta ali malo prekasno izgleda. 



16 studenoga 2020

odneli strini lekove


kao što sam i napisao na Stravi u naslovu, strina nije bila kući a ionako smo zaboravili lekove tako da smo džabe išli. MAPSi su opet napravili ršum od plana jer ono što sam ucrtao gotovo da nije postojalo. dođeš na mesto gde ti putanja govori IDI PRAVO a pravo je neki zaprežni puteljak kojim niko nije prošao skoro pa je korov do ušiju, na toj stazi bi i volovi tražili beneficirani radni staž. 
ono što je spaslo stvar to je da ovaj moj puteljak umesto u taj koroviti nastavak dolazi na puno širi put koji dolazi s leva i ide na desno, a koji pak uopšte nije ucrtan na karti. nešto što bi se moglo opisati kao najsavršeniji mogući makadam, ako je i makadam, jer je toliko dobro navaljan da na mestima postaje glatkiji od asfalta.
odatle je logično moglo ili desno ili levo, desno je značilo odlazak u srce planine i par sati dužu vožnju te posledično povratak po mraku, pa je praktično jedino ostala mogućnost "teraj Levo pa gde god izađe". jeste delovalo da će da vijuga i vijuga po brdu unedogled ali na tu zapadnu stranu nemaš gde kroz šume beskonačno, kad tad moraš do Drine stići tako da...

e sad
ono što sam najavljivao, ona greška koja pokvari sve, ovaj put su bile jedna akutna i jedna hronična greška.
akutna je bila ta što mi se nije upalila lampica, što znači da treba da menjam lampicu ili da menjam celu instrument tablu. elem, ako najave zadnji lep dan u godini, požuri junače, požuri, urani, pohitaj, ubrzaj se, nemoj da daviš i da pustiš da ti prođe sat ovamo sat onamo sat u pakovanju sat u putovanju i da kreneš na vožnju u podne.
TO NIKAKO NEMOJ DA TI SE PONOVI.

druga ali hronična greška, zbog koje je i ova akutna dobila dvostruki iznos bodova, bila je nedostatak jednog pravila koje treba takođe ugravirati negde u mozak, to je valjda ono što se zove ISKUSTVO i što normalni ljudi stiču vremenom a pored mene prolazi kao voda pored vinopije.
sve te ture treba jasno razgraničiti. 
ako imaš ceo dan na raspolaganju, idi u istraživanje, probaj, vrati se, probaj drugim putem, opet se vrati, zapamti kuda može kuda ne može, za ubuduće, lutaj, gledaj karte, uvećavaj, zumiraj, zakreći telefon kao što orijentirci zakreću kartu, ako ti je sudbina dala tu priliku da "kradeš bogu dane" a onda ih proćerdavaj kako god ti najviše prija.
ali ako ti je vreme ograničeno, bilo satnicom ili dužinom dana, pokušaj da svu orijentaciju i navigaciju svedeš na minimum. ili idi poznatim stazama ili nađi trasu koju poznaješ barem napola i gde nikako nećeš provesti puno vremena zastajući i proveravajući skretanje.

kada se sve sabere, mogu samo da se zahvalim slučajnosti što je TAMO postojao ONAJ put inači bi se kao posrani vratili sa sredine planiranog prolaska preko brda, ili bi (još i gore) neko vreme pokušavali pošto-poto da se probijamo dalje kroz onaj korov, pa bi se i odatle vratili kad bi shvatili da je to preko sat vremena guranja kroz blato i travuljinu. 

sledi relativno težak povratak u kolotečinu, nažalost nije relativno nego veoma poznat. nakon toliko dana odlaska na sve moguće strane sveta i surfovanja po brdima i šumama diljem županije, uvek dođe do onog što cigani kažu da je najveća kletva "dabogda im'o pa nem'o" i sada valja iznaći motivaciju da se opet trčka tu naokolo puteljcima koje znam napamet, pokušavajući da izmislim nešto zbog čega mi neće biti baš kao da trčim po kazni. 

obično u takvim slučajevima pokušam da motiv nađem u nekom određenom delu treninga, tipa idem da otrčim malo jače ono brdašce, ili idem da prođem odande do tamo pa da napravim segment, ili nešto treće. mislim u ovim ovako među-danima kada mi se ne trenira, u protivnom nema šta puno da misliš, odeš na stadion otrčiš 12x400 i ajd zdravo. tojest nakon 10x400 sam planirao 12x400 ali pošto sam krenuo sa 11, kontam da ću sada trčati 13x400 pa nakon još dve nedelje 15x400m, recimo.

15 studenoga 2020

hamartia

kao što kaže i naslov ovog bloga (Hamartia) koji stoji već preko 10 godina, valjda da bih se obezbedio da će me doživotno terati neki baksuz, tog pravca se život držao i proteklih nekoliko dana. da se razumemo, ništa se ne žalim, svakog dana sam video neki novi ćošak Županije i prošao po prvi put nekim zanimljivim krajolicima, ali ama baš svaki put je nešto malo falilo. uvek neki detalj koji se pobrine da dan ne ispadne savršen, nekada se govorilo "kao iz bajke" a sada se po modernom kaže "kao sa instagrama".

mnogo me zabavlja guglov prevod wiki rečnika, moram ipak ispraviti najsmešnije delove:

"Hamartiju, koja se odnosi na dramsku književnost, prvi je upotrijebio Aristotel u svojoj Poetici. U tragedijama, hamartia obično podrazumijeva pogreške ili tragične mane protagoniste, koje dovode do niza zapleta, koji kulminiralju u preokret iz srećnog kraja do katastrofe.
Ono što se kvalificira kao pogreška ili propust može sadržavati pogreške uslijed neznanja, pogreške u proceni, usled manjka karaktera, ili zloporabe. Spektar značenja izazvao je raspravu među kritičarima i znanstvenicima te različita tumačenja dramatičara."

ukratko, dozvolite mi da u duhu čistog izvornog srpskog izmislim prevod, makar mi nikada ne pripao trademark na tu genijalnost, hamartia vam je "proces kojim se od gotovog pravi veresija". 

nekada to uradiš unapred, tako što zaboraviš da ubaciš šuškavac i rukavice u ranac pa se nakon trčanja uzbrdo spuštaš s vrha planine kroz maglu noseći na leđima prazan ranac i dok tako drhtiš skočanjenih prstiju pitaš se "gde mi je bio mozak". pa eto, piše u naslovu bloga, svakog dana pokušaj da zaboraviš samo jednu sitnicu i uspećeš srećan kraj da pretvoriš u agoniju ili barem da stigneš na trećinu puta do pomenute.

sutra je poslednji od lepih dana a po prognozi još i najlepši pa smo godišnji produžili sa 7 na 8 dana, nadam se da ću opet uspeti da zaboravim nešto ključno, što nije ni rezervna guma, ni one druge naočari koje su mi bolje za trčanje, ni čiste gaće da obučem nakon što se okupam u nakom šumarku, ni rezervne čarape ako pljasnem u neku baruštinu, dobro to mogu da kupim u Lidlu u Šapcu ili Loznici kao pre nekoliko dana, 5 pari 500 dinara, miran sam do proleća. 

šta.
šta.
šta ću sutra zaboraviti.
da li da odaberem pomoć pola-pola, ili pomoć prijatelja?


PS
prva stvar ujutru će biti da se izborim protiv lenjosti odnosno bašmebriganja i da na brzaka izguglam kako se podešava multisport aktivnost na garminu pa da ne moram da mislim šta ću da stisnem i gde da pauziram, nego samo da rokam LAP-ove i da prebacujem trčanje/bicikla/trčanje. 
kladim se da nije ni minut čitanja uputstva + minut čačkanja po satu, ali eto, nikako da se setim na vreme pa je i to bio jedan od sitnih propusta koje sam maltene sa zanimanjem posmatrao ovih dana, gle Saša opet nisi ono pogledao kako se podešava, e pa pritiskaj pauzu svaki čas kad si debil.

14 studenoga 2020

čarobnjak debil

 odmah da vam prevedem naslov, da vas ne zbunjuje
čarobnjak se zvao Merlin, zar ne, a debil može da se kaže i moron
e tako sam umesto Mclaren Honda prijavio novi team za vikend
na Madrid Maratonu nastupam za Merlin Moron ekipu
i mislim da se sam se popravio, više nisam zadnji
sada sam četvrti odzada, štonobisereklo


e kad bi samo kompjuter koji mi je sve ovo obračunao, znao šta je sve u to ušlo
danas sam varao, oče grešio sam, kitio sam se tuđim perjem
ali zbog toga uopšte nisam bio na dobitku :-)
naprotiv!
trčao sam od podnožja jedne od okolnih planina, pa skroz do skoro vrha
a Lola je išla mtb-om
to je bilo prvih 16km

onda smo sišli s asfalta i nastavili nekim totalno divljim makadamima nizbrdo
što znači da sam ja morao da sednem na bajk
dok je ona trčala ja sam šlajfovao i ginuo, a šta sam time dobio?
pa ništa, umesto da sam strčao "svojim" brzinama, ja sam se kao odmarao...
ali sam se zato spuštao NJENIM brzinama
:-/
i usput se smrzao kao praćka, pračka, pritka, pitka, ptica, ptička

eee kada smo nakon 8km stigli do kraja tehničkog spusta, mogao sam sa predam biciklu sporijoj polovini i da nastavim da trčim
pred sâm kraj smo napravili 10-minutnu pauzu da bi u reci oprali bajk

naravno, svako je general posle bitke i ako bih sutra opet krenuo na isti izlet, jedino bih debelim slovima podvukao u spisku PONESI RUKAVICE
jer dan je bio u gradu oblačnih +10, na planini malo sunca malo magle ali sigurno ne preko +8, ali kada ideš nizbrdo biciklom 10 km/h i praktično ništa ne radiš osim što stiskaš kočnice, bogme se ohladiš kao škarpina u ribarnici
ajd dobro, preživeo sam

pretrčao 16km, pa biciklom 8km, pa trčao još 7km, i to je sve
šta mi je od toga pomenuti kompjuter izračunao, pojma nemam, uglavnom ispao mi polumaraton oko dva i po sata, pa nije baš ni loše heh