31 listopada 2015

prođe petak dunjo moja

mnogo sam nešto pod utiskom ova dva trčanja u sredu i petak. rešio sam da se uozbiljim. evo obrisao sam pola jučerašnjih postova #LudiPetak. hoću da budem fin dečko. savestan i dosledan. hoću stalno da merim nešto, neke kilometre i sekunde. i kilograme. najveći podsticaj je kad samog sebe shvataš ozbiljno. svako može da se najede pečenja i napije piva i da sutra ode da trčkara sat-dva. dobro dva sata možda baš i ne može svako, ali tako se kaže. šta god otrčiš za 15 minuta, ako te boli dupe, boleće te dupe, a ako ti je stalo, učinićeš sve što možeš da isto to otrčiš za 14 minuta. razmišljao sam i o onoj trci. prosek 4'03''/km sa onoliko uspona, mislim da je to brže od 4'/km po ravnom, ali ne znam koliko. plus koliko bih morao da usporim da bih trčao duplo duže (polumaraton), ko će ga znati. a juče na onih 1000/1000 piše da sam tih 6 laganih + 6 brzih kilometara pretrčao za 51 i po minut, prosekom 4'18''/km, dakle eto čak i to je brzina za polumaraton 1:30:43. a dopisujem se sa tipom iz Italije koji trči bukvalno istim brzinama treninge. i šta je poenta. ja sam ubeđen da nisam spreman za polumaraton ispod 1h29 i maraton ispod 3h17, a on je ubeđen da će za mesec dana istrčati maraton ispod 3 sata. da li ja preterujem, ili on? ili malo jedan malo drugi, svaki na svoju stranu? nemam pojma ni da li bih (i koliko) brže otrčao tu trkicu da dan ranije nisam išao biciklom na Divčibare, i to sam gazio kao lud, uopšte se nisam vozao. to je sve jednačina sa previše nepoznatih. zato kažem da se treba uozbiljiti. imam i jedno brdo od 5km onako prihvatljivog nagiba, oko 6%, i tu moram da izmerim uspon, možda u ponedeljak. moram da imam više tih polaznih tačaka. mogao bih da presečem to tempo-tempo-tempo trčanje, pa da uradim i onih mojih 10km od 100/100m, to mi je jedan od omiljenih treninga. omiljenih kad mi dobro ide, a kad nisam u formi onda me od njega muka uhvati, suviše je surov kao Test i ne možeš da se provučeš ni malkice, svaki pad forme te klepi i osvesti kao šamarčina. lako je zezati se ali eto proleća iza ćoška, dok odbojkotujem Beogradski već je vreme za zadnju dužinu pred Plitvice, i cvrc prolete i 2016-ta dok si reko seks. ne može to tako. gle do Sljemenskog je ostalo samo 8 meseci, a ja moram da skinem 4 kilograma. ne ostavljam ništa za "od ponedeljka", zajebi to, počeo sam već sinoć. jer ova zemlja je koliko vidim prepuna profesionalaca, pa jedan manje ili više nikome neće smetati. 
eto tako! 
(udara šakom o sto, otresa ruku i plače "ajoj boliiiii")

30 listopada 2015

petak u nju jorku

PETAK

tviter je za muškarce, instagram za žene, a fejsbuk za decu.
sad kad smo to raščistili, možemo dalje normalno da pričamo.
kaže lola - MIČI TU SLIKU, ODMAH!
kažem ja - EVO. VAŽI. ODMAH. ČIM JE SVI POGLEDAJU.
pošteno :-)
a imali smo i ovakav dijalog
- zašto topiš belu čokoladu na radijatoru?
- da imam u šta da umačem ratluk.
samo zdrava hrana, nema zajebancije.
pre treninga kafa, posle treninga pivo, sve otrovi organske proizvodnje.
a kad padne mrak, pečenje, iliti bezglutenska hrono večera.

SREDA

realno najbolja scena sa trke je bila kada je počelo proglašenje, i kada je pred pobedničko postolje stala curica u narodnoj nošnji, sa poslužavnikom, na njemu tri diplome tri medalje i pehar. prilazi jedan od organizatora, uzima pehar, nevešto ga sakrije iza leđa, napravi pet koraka unazad i tutne ga nekom drugom, usput se nagne ka njemu i nešto mu šapne na uvo. ovaj drugi pobegne s peharom nazad u restoran. zatrebaće za neku sledeću trku. penju se veterani na proglašenje, prozivaju dve od 6 kategorija. ukupni pobednik pita zašto nema ništa za njega, organizator mu kaže 
- nema više medalja, nestalo!
- kako nestalo????
- nemaaaa, podeljeno!
- kako podeljeno????
- AKO SI DOŠAO ZBOG MEDALJE, NISI MORAO NI DA DOLAZIŠ NA TRKU!
:-)
od prisutnih par desetina preostalih i najupornijih takmičara koji se još uvek nadaju da će dobiti zaslužene nagrade, par je šokirano i u neverici komentarišu razrogačenih očiju, lola i ja se sa par prijatelja savijamo od smeha posmatrajući ceo cirkus koji je sasvim uobičajen kada je ovaj "naš" organizator u pitanju. zbog toga svake godine na svaku trku dođe duplo manje ljudi, no to je problem koji bi trebao da se rešava na nivou grada ili atletskog saveza, mi s tim zaista nemamo ništa. da se ja pitam obuo bih najdeblje gojzerice i izdelio nekoliko preciznih udaraca u par lokalnih guzica, a možda bi me bilo Baš Briga, nemam pojma. gde god postoji neka odgovornost za nešto, tu ne bi trebali da se ukorene šarlatani i cirkuzani. ali pre svega je potrebno da je nekome stalo. a ovom svetu je naizgled više do cirkusa nego do ičeg drugog. 

sad ću opet da obećam da ću predveče pisati nešto o samoj trci, no ne obećavam da ću ispuniti obećanje (!) jer treba da nam dođu neki gosti. nije meni što treba da dođu, nego će u nekom trenutku možda da bude TREBA I DA ODU. pa tako.

29 listopada 2015

ulošci

hteo sam da pišem o trci ali neću stići sada. imam malu pauzu pa odoh da se provozam biciklom, da odmorim ove napaćene nogice. slikao sam sa garmin sajta sve one podatke, staza je imala 160m uspona i 160m spusta, trčao sam neverovatnom kadencom od 190 koraka po minutu, a kad se izbaci prvih par minuta nagurao sam i prosečan puls na 160, dakle ona kafa sa ukusom banane je ČUDO. što bi điboni rekao MIRAKUL! još čekam da se pojave na tržištu banane sa ukusom kafe. nećemo dalje da razrađujemo ovu temu, jel važi? (namyg smajli)

a jutros baš razmišljam, tako ja, uglavnom ujutru razmišljam, a ostatak dana samo zapisujem te silne mudrosti. kad bih ceo dan razmišljao morao bi oko mene da trči čopor sekretarica i da vataju beleške, nemam para za to, jedino ako dobijem onu premiju, e onda ću da otvorim konkurs a lola će da dobije povišen šećer. evo šta sam mislio (dve tačke)! koga boli dupe za te grafikone? ej bre osvesti se blogoje brate zemljače sestro slatka. 



pa da stave na internet grafikone pulsa i frekvencije trčanja onog što je trčao berlinski maraton sa isplaženim ulošcima, to niko ne bi gledao. škicneš okom onako neobavezno, aham, linija ide ravno, aham tačkice su lepo poređane, marš u tri slepe ulice. a ja zabalavim jao vidite moje tačkice kako su lepo raspoređene, jebote kao vilerov goblen da sam izvezao. naravno da su slike puno zanimljivije. šteta što vodećoj maratonki nije ispao uložak pa to da gledamo, nego je ispao muškom pobedniku, pih malera. 


opet padam u trans, nisam trebao da pijem onu kafu, evo podrhtava sto kako udaram prstima po tastaturi, pogledam luster ne klati se, dakle nije zemljotres. ovo je bila ona druga kafa, sa ukusom pomorandže. sad će da bude opet otišao da se provoza vratio se posle sat i po napravio 40 prosek jedva otključao kapiju ušao u dvorište kučići ga ližu misle da je majkao a on nepokretan kao grom da ga je spičio. ooo sudbo kleta, ovo ne ide na dobro. stop nadahnuću! izdahnuću! uraa, uskličnici, uskličniciii!i!i!i!i!

28 listopada 2015

kolac

prvo pogledajte spot, video, "klipić" :-P
e isto ovako sam ja danas trčao "trku"
na 10.5 kilometara, i nije mi do kurčenja.

ja bih se radije kurčio kako sam juče
išao bajkom na divčibare,
ali avaj, koga za to boli k.....
(stavio sam pet tačkica,
dakle odgovor je KOLENO,
perverznjaci nedojebani!!!)

okej, umesto k..ac
mogao sam da napišem k..čić,
eto varijante sa šest slova, heh, heh.

ako se pitate gde je završila medalja,
ne sećam se!
ako pitate gde je završila diploma,
pa eto, upotrebili smo je
da sa nje nahranimo salamom
nekih 6 štenaca koje smo ostavljene oboje primetili,
na 200m "pred okret".
kakav okret?
pa na trci, koja je bila 5.2km, i nazad.

https://www.youtube.com/watch?v=V68SMFrpFt8

27 listopada 2015

nije o tunelima, deo drugi



evo ukratko. desno, daleko desno, izvan slike, nalazi se železnička stanica. žutom bojom je obeležena pruga za more, koja odlazi prema dole kroz kanjon reke gradac. pruga se vidi odmah uz žutu liniju. sa desne strane, takođe, narandžastom bojom je ucrtana pruga za loznicu koja je već pola veka u izgradnji. kilometar izvan grada kreću paralelno, i onda dolazi do razdvajanja. crvenom bojom su obeležena dva velika tunela (negde oko kilometar i po svaki) zadužena da iz ove rupe u kojoj je grad, izvedu prugu na čistinu. 


pre nekoliko dana smo city bajkovima odlutali malo izvan grada, obilazeći neke novonapravljene mostove koji su obnovljeni nakon što ih je odnela poplava prošle godine. i skroz slučajno nam je palo na pamet da zavirimo u jedan od tunela, na slici najdesniji ulaz broj 4. hmm, tunel je odlazio negde duboko u brdo, a po sredini su se videli i tragovi od nekih vozila!!!

KAKO SAM GLUP! ZAŠTO NIKADA NISAM PROTRČAO KROZ OVE TUNELE??? OOOOO BUDALEEEE! jadikovao sam, jer ti tuneli stoje izgrađeni već godinama. svašta. posebna draž i namena bi mogla da bude u situacijama kada me uhvati pljusak, fino skrenem u tunel, nakon desetak minuta tumaranja izađem suv na drugom kraju, pretrčim do ulaza broj 2, izađem na keca, i odatle mi je samo 8 minuta do kuće. GENIJALNO!

i tako odlučim ja da pokušam prvo da svuda tuda prođem probno. ponesem dve baterijske lampe, i za svaki slučaj mobilni, koji ima onu led lampu, ako slučajno crknu baterije u obe lampe. 

ulaz 1 i prvo iznenađenje. most uopšte nije spojen do tunela, nego zjapi rupa pet metara dubine. sva sreća da sam došao dole, asfaltom, do podnožja, inače bih morao da skačem s mosta kao tarzan. okej, nema veze. idemo u tunel! yeah. nakon malo navikavanja na mrak upalim lampu, krenem dalje, upadnem u neku glinu na tlu, pregacam kroz to, primetim neki odron, pfffff, sranje, ali nema veze, ja ću preko tog odrona i dalje u kilometar i po dugačku avanturu, sav sam ustreptao od uzbuđenja, nakon još 30m shvatam da je taj odron u stvari kraj tunela. mislim KRAJ RUPE, DALJE NEMA TUNELA! 

krtica nisam, dinamit nemam, šta ću, okrenem nazad, sav posran. piši propalo. odvezem se biciklom do ulaza br 2. on je u nekom korovu do kojeg nisam imao pojma kako se uopšte dolazi, no obzirom da ulaz 1 vodi u zemlju nisam se ni opterećivao (u tom trenutku) da proverim dokle se stiglo iz pravca ulaza 2. odmah sam produžio do ulaza 3, jer je do njega trebalo da se stigne iz ulaza 4 u koji smo već zavirivali. prilazim tunelu nekim sporednim puteljkom, i vidim tragove od traktora, kamiona, bog te pita čega, ura, tragovi odande tragovi odavde dakle bar kroz ovaj "drugi" (od grada) tunel može da se prođe. daj šta daš. krenem unutra, opet neka glina, mljac mljac, ovaj put barem nisam bio iznenađen. upalio obe lampe, divim se tom grandioznom poduhvatu, a obzirom da nije nasuto ono kamenje i postavljena pruga nego idem po betonu, onda je i visina tunela za bar pola metra veća pa sve deluje nekako uf oh. nakon dvesta metara paf, udaram u zid. mućak. jebali vas tragovi kuda idete šta radite jel kroz crnu zemlju prolazite, šta kradete, daske od šalovanja, armature, jeblo vas nebo blesavo. svašta. 

dakle TUNELA NEMA. postoje ulasci i izlasci, postoje dobre namere, da se tako izrazim. poput onoga kad kažu "studirao matematiku u beogradu" a tu se misli uzeo indeks, svraćao na predavanja, izbegavao vežbe naravno, išao na plivanje u 25 maj i na klizanje u pionir, išao na koncerte u skc, nije izašao ni na jedan ispit, ali šta više hoćeš, i to je dovoljno da se kaže da je neko "studirao". e tako nekako su i ovde "pravljeni tuneli". više zemlje iskopa moj terijer kad se zabije u krtičnjak! 

od plana da prođem kroz dva tunela od po kilometar i po, i da se vratim istim putem, dakle od tih 6km ja juče prođoh kroz 50+50+200+200m, hej pa ni to nije tako loše :-)
a za neki dan ću čisto iz štosa da proverim koliko je duboko stiglo kopanje na ulazu 4, onom koji je upalio plamičak znatiželje, a ako kroz korov i trnje pronađem prolaz do ulaza 2, možda provirim i tamo. tek koliko da kompletiram istraživanje, jer MRZIM da stvari ostavim nedovr

nije o tunelima

gledao sam sinoć ovaj video

https://www.youtube.com/watch?v=HfGEA3GCBHY

ako nekog mrzi da otvara link, ukratko ću objasniti da se radi o testu 4 gitare, vezanih očiju (kao u filmu Ko to tamo peva), gde jedan tip treba da pogodi koja je koja
... i palo mi je na pamet da bi nešto slično moglo da se izvede sa patikama.

e sad tu odmah u startu postoji jedan mali problem.
naime, ovaj čovek očigledno po ceo dan svira, ima pristup prodavnicama sa hiljadama raznih instrumenata i pojačala, i nije nikakvo čudo što može da raspozna nijanse.
nešto poput iskusnog mehaničara kojeg staviš u kanal, odozgo nateraš golfa dvojku dizel iz vogošće, sigurno neće po zvuku motora reći da je tristać.

dakle ako bi ograničili izbor na ono što smo probali, bilo bi zanimljivo upasti u kuću nekog maratonca koji ima barem 30 pari patika, nasumično odabrati 5-6 pari, dati mu da ih zapertla bez prepipavanja ičeg drugog osim samih pertli, i pustiti ga na trčanje. i čekati da pogodi o kojem se tačno modelu radi.

druga, meni puno zanimljivija varijanta bi bila da me neko pusti u radnju sportske opreme da tamo radim godinu dana, usput da na traci na trčanje isprobavam svaki novi model koji se pojavi, pa da mi nakon tog probnog perioda naprave isti test na traci, vezanih očiju. moram priznati da bih bio jako uzbuđen takvim rijalitijem!

s druge strane, reći ćete, pa ko ti brani? odeš u prvu radnju sportske opreme, imaš i u valjevu neki blaSport, pa isprobaš. međutim ja zaista nisam nikada imao mentalitet plavuše koja ode u butik bez ikakve namere da kupi, nego samo isproba svih 20 bundi, opali 20 selfija pred ogledalom, i otrči kući da bi to stavljala na instagram.

ja naprotiv, odignem patiku sa rafa, zvala se kumulus ili nimbus ili kaktus, i ako nema ništa do 300-320 grama uopšte se ni ne potežem da isprobavam sve te tegove za trčanje. tako da ne vidim poentu u tome da izdangubim par sati u prodavnici, samo da bih probao nešto što me uopšte ne zanima.

ako bih radio u nekoj baš specijalizovanoj prodavnici u kojoj imaš sve ono što na runners world sajtu izađe pod tagom performance training ili light shoes ili kojim god već, e to bi bilo nešto skroz deseto. jer što jes jes, osim pre dosta godina nekih puma modela, zaista ne pamtim da sam ikada u valjevu video (ni kupio) neke od tih boljih patika. uglavnom su sve neki cushion ili stabiliti modeli za početnike ili teškaše, i kad vratim film mislim da sam poslednje patike u svom gradu kupio pre dobrih 6 godina. da, imam neke jeftine adidas koje sam našao u đak sport radnji u lazarevcu, i osim puma patika (n sport) velika većina ostalih patika u srbiji je kupljena po intersportovima u bgd ili novom sadu.

sad vas umorih ovim silnim objašnjavanjima, no poenta je da bih teško prepoznao gomile patika koje nikada nisam ni probao, pa sam zato kao jedini test za sebe uspeo da smislim taj sa patikama koje zaista i imam.

eto. a predveče ću da vam pišem o nekim tunelima.

24 listopada 2015

pobeda sa Malim P

pre nego što umrem imam za vas još jednu ispovest, pa ako mi vi kao drugovi oprostite greh, onda ne moram da idem do vatikana i da pola sata klečim u onoj telefonskoj govornici kod pape, kao kad u filmovima glavni glumac ode da se ispovedi nakon što je pobio sve sporedne i epizodne uloge. elem ovako je to bilo. pre par godina. navodno sam sebi presudio "dan odmora" i krenuo da se provozam sat vremena biciklom pony (što je milijana gony). i sad, ima u gradu jedan tipčić, onako simpatičan momak, živi na periferiji i povremeno ga vidim na bicikli. uvek trkačka bicikla i oprema, iako se vozika 20 na sat. on to tako voli, kad završi posao, namontira se u opremu i krene da se voza gradom, često i uz reku gradac kad je u letnje popodne najveća gužva, onda on tako paradno tuda prođe. i sve je to fino i simpatično i uvek mu mahnem i on mahne meni i tako... 

i tog jednog dana, na izlasku iz grada ima neki semafor, i bilo je crveno, i ja skrenem desno pa odmah preko pruge levo, i dođem u jednu ulicu koja sledeća 3km ide paralelno sa tom velikom, praktično ih samo pruga deli. i čim sam skrenuo ugledam njega malo ispred, on levo na glavnom putu a ja desno na sporednom, takođe asfaltnom. duvao je neki vetar jak da te bog sačuva. i ja malo zavrtim i dođem mu paralelno, poravnamo se. sećam se da sam nosio kačket, i tako se nekako pogodilo, pogledao ja njega, vidim on gleda pravo, utom on okrene glavu prema meni a ja upravo skrećem pogled, i dok sam se opet okrenuo ka njemu dotle je pak on vratio pogled prema napred tako da nismo uspeli da se istovremeno vidimo i mahnemo. MEĐUTIM.

pogledam ga ja opet, primetim da je ustao iz sedišta i krenuo da sprinta kao mahnit, u sav onaj vetar. hmm, rekoh, gle ovoga, njemu se utrkuje. polako pojačavam gas, s tim da od sad nadalje ne skrećem pogled, nego onako ispod kačketa virnem u stranu, ali držim glavu pravo, da deluje da sam u nekom svom filmu. kako ja ubrzam, ubrza i on, i mal-malo pa se okrene da proveri da li je odmakao. E SAD. fora je što je vetar zaista prejak, i ja nisam mnogo hendikepiran time što nemam menjač. naime kad zavrtiš 100 obrtaja u minutu, pony ide nekih 24 km/h, ako zavrtiš i više možeš negde do 28-30, i preko toga je praktično nemoguće voziti kad si tako zaglavljen u jednom jedinom prenosu, vrtiš kao blesav, kao turbina.

srećom vetar se pobrinuo za to da je jako teško i meni na pony-ki da idem preko 28, a očigledno je i njemu još teže obzirom da ga polako stižem. opet se poravnavamo, negde smo na pola tog pravca od 3km. MEĐUTIM. ima tu jedna začkoljica. poslednjih par stotina metara njegov glavni put se samo blago popne, nije to uspon, prosto promena terena, a ovaj moj put se spusti, pa skrene u podvožnjak ispod pruge, pa se iz te rupe vraća skroz gore na ovaj njegov put. to nam je dakle suđeno mesto gde ćemo se, ili se nećemo, sresti. primećujem da je on "na izdisaju" no valjda svo vreme računa da će jednom kad se dokopa kraja pravca, nestati u daljini dok ja zaginem u tom dole-pa-gore sranju. jer ima tu i par lakat krivina ispred i iza podvožnjaka pa ću čak morati i da prikočim, naravno.

dolazimo do tog sudbinskog trenutka "rame uz rame", on mi nestaje sa vidika, a naravno i ja kako tonem u rupu nestajem sa njegovog. u tom času u meni se budi zver, zavrtim iz sve snage, sjurim se u rupu, naglo prikočim, pokušam da projurim što brže kroz te dve krivine ispod pruge, i kad sam izašao na taj poslednji uspon, i njega sam odsprintao kao da se radi o borbi za goli život. pomaljam se iz rupe, ulazim na glavni put, i vidim njega kako bezbrižno okreće pedale nekih 100-tinak metara dalje. računa da me se zauvek rešio, a kuća mu je negde iza sledeće raskrsnice. kapiram da imam nekih 500m fore da ga stignem, a nakon toga će on skrenuti u neki sporedni sokačić i "trke" više neće biti. 

dovijam se na foru koju sam često koristio u sličnim jurcanjima sa klincima i rekreativcima koji me iznerviraju kad me prestignu na pony bicikli, dok oni voze neke karbonce od par hiljada evra: zavrtim najbrže što mogu, preko 30 km/h, što je za pony-ku maltene "zvučni zid", zatim se skvrčim u najaerodinamičniji mogući položaj dok brzina polako spada 29...27...25 pa kad malo predahnem ja opet stisnem iz sve snage i zavrtim koliko me noge nose. nakon par takvih ubrzanja sam shvatio da ga jako brzo dostižem, ubrzavam treći ili četvrti put, približavam mu se kao usisivač s leđa dok on ništa ne sluti, i u trenutku pobedničke euforije pravim početničku grešku. samo sam ga šakom lupio po leđima u znak pozdrava i projurio dalje. on je nešto doviknuo, ja sam još jednom mahnuo rukom, on je nakon 100 metara skrenuo u svoju uličicu a ja trijumfalno nastavio dalje pravo, na malo duži krug. JEEEEEAAAXXXX...

i ništa, ostala je anegdota kako sam po ko zna koji put "pobedio" nekog na sto puta boljoj bicikli, a ja na natrulom kontrašu sa kojeg zveče razlabavljeni blatobrani i žvaćkaju neke stare ispucale gume. kad je ta priča već uveliko postala deo arhive, opet mi je iz tog taloga bespotrebnih sećanja izronila na površinu. pomislih, e pa sale moj dragi, jesi majmunčina, stvarno. koji je bio smisao svega toga? 

zašto nisi mogao bar malo da razmisliš, da smisliš nešto tom svojom tintarom za koju veruješ da je bogzna kako bistra? jesi li ga stigao, jesi. jesi li samim tim pobedio, jesi. zna li i taj momak da si duplo jači, zna. čemu onda ta nadmena završnica? zar nisi mogao samo da ga dostigneš, usporiš pored njega, potapšeš ga po leđima, nasmeješ se u svom stilu sa isplaženim jezikom i kažeš nešto tipa "e baš si me namučio", ili "ala si me preznojio", ili "hej videh te još pre dva kilometra i kao budala crkoh da vidim da li mogu da te pratim na ovom kršu", bilo šta drugo osim onog prepotentnog projurivanja pored njega? šta bi falilo da ste eto razmenili po tri rečenice pre nego što on ćao-ćao skrene ka svojoj kući? ne bi ti se valjda ego nešto strašno okrunio zbog toga, ha? umišljena veličino? 

sad šta? 
sad ništa. 
ne možeš da sretneš nekog i da mu iznebuha kažeš: znaš šta, onda pre par godina, kad sam te stigao, kao budala, trebao sam blablabla... delovalo bi da mi to toliko znači, da moram da ga napomenem još jednom, jebote kao da sam pobedio olimpijadu neku. mislim, nije to ni toliki greh da bih sad morao da se osećam loše, čudna mi čuda, u odnosu na sve što se događa u današnjem svetu ovo je dečija igra. on je ionako možda pomislio "jes, sad si me stigao, kad sam ja usporio, jer neću zaduvan da uđem u kuću". verovatno je to i zaboravio. 

možda je dakle ono što mene proganja, ta neka GREŠKA? ona Hamartia iz naslova bloga, taj sitni propust koji nad obasjanog pobednika nadvije senku i pomrači mu uspeh. pobediti sa stilom je neuporedivo plemenitije od nadmene pobede. umesto dići obe ruke visoko u vazduh i trijumfalno skakati od sreće, u trenutku slavlja je lepše da prvo pružiš ruku poraženom, u znak zahvalnosti za kvalitetan dvoboj. jer da nije bilo njega, ne bi bilo ni tvoje pobede. 


kao i za svaki duel,
i za pobedu je potrebno dvoje.
imaj to uvek na umu. 

malecki čoveče.
između Života i tebe, ko će pobediti?
ko?

23 listopada 2015

torba i auto


jednom davno, ne sećam se da li je bilo prošlo ili pretprošlo leto, imao sam jednu (što bi se reklo) Situaciju. trčao sam uzbrdo nekim puteljkom. onako podosta krupan makadam, na granici onoga što zovem "kamenjar". ali širok. nikad tu ničeg zanimljivog nema, s desne strane je brdo, s leve strane je šuma, i tih par kilometara se po pravilu svede na neko strpljenje. krenuo sam sa dna, čekam da dođem do vrha, okej, idemo korak po korak, jeste strmo ali proći će, uvek prođe. negde na pola puta videh auto, eto bar nečeg neuobičajenog, kad već nijedna srna ni zec neće da me počaste pretrčavanjem popreko. ništa, krntija neka, parkirana, otvoreni prozori jer je vrućina, naravno nezaključana vrata jer one polugice u ćošku prozora štrče u vis. srećom nije ostavio upaljena svetla, inače bih morao da se derem na sav glas ALOOO ČIJI JE AUTOOOO...

sad ću ovde mali iskok. malo pre toga, na nekom drugom šumskom putu, video sam torbu. neka jeftina crna torba od skaja, a vidim da je puna nečega, na vrhu su neke cipele u tankoj najlonskoj kesi, i ispod ko zna šta može biti. pomislio sam da je nekome ispala sa zaprege, traktora, i tako ostala na ivici puta. malo kasnije sam čuo neke ljude, i spazio u daljini kroz šumarak kako se nešto pokreće. povikao sam slično ovom od malopre, ALOOO, ČIJA JE TORBA??? ... na šta je trenutno odjeknuo oštar stariji ženski glas OSTAVI TORBU!!! onako u trku sam prasnuo u smeh, zamislivši sebe kako dalje nizbrdo ka kanjonu reke gradac trčim sa nekom torbetinom na leđima, punom nečije smrdljive odeće i cipela. NEMAŠ BRIGE, IMAM I JA TORBU! samo sam doviknuo i već zamakao dalje niz serpentinu, a kez mi se sve do kuće premeštao sa jednog kraja usana na drugi. mislim torba. stare ženske cipele broj 36. ispod toga verovatno neki džemper, sendvič, šta god. bože zašto bi to meni trebalo, više nego onome čije je?

elem prođoh ja pored onog auta, točkovi savijeni do kraja, i za svaki slučaj podmetnut kamen pod zadnji točak, da se voljena mašina ne daj bože svojevoljno ne otisne nizbrdo. dobrih stotinak metara kasnije nailazim na ljude koji seku drva, standardno "dobar dan - dobar dan". tek čujem iza sebe, jedan me pita ni pet ni šest - jesi prošo dole pored nekog auta? - jesam, kažem i trčim dalje. - jel nisi ništa diro? (!!!!!) za razliku od one situacije sa torbom, ovaj put sam bio u nekom drugom horoskopu. stao sam, zaustavio štopericu, i okrenuo se nazad. - DIRO? A ŠTO BIH DIROOO? ton mi je polunervozan i poluagresivan. - tamo su mi pare, mobilni, ključevi, sve! reče čovek. stavljam šake na bokove, položaj "u F" (ćirilično veliko) i vraćam se nazad par koraka, eto baš sa namerom da se posvađam. - čekaj, šta ti misliš, da ja nemam pare, telefon, ključeve, AUTO DESET PUTA BOLJI OD TVOG, tri telefona svaki bolji od tvog, kakav god da je tvoj, motor, kuću, šta ti misliš?? - pa... ne dozvoljavam mu da išta izrekne, besno nastavljam - šta ti misliš, da ja nemam para, da bih se ovde zajebavao i trčao po šumama, da ne bih nešto radio, da ne bih ovde s tobom sekao i izvlačio drva, da zaradim ručak, šta ti misliš... - pa... - ŠTA PAAAA, šta ću ja da radim sa tvojim telefonom, da se javljam usput do Valjeva, je li, da odgovaram kako nisi tu, kako sečeš drva, ovako sav znojav ću još da trčim i da se jebem s tvojim telefonom u rukama? - nisam mislio... u tom trenutku već polako, suprotno od "padanja u vatru", ispadam iz vatre, i malo smanjujem gas, ali nepokolebljivo nastavljam - i šta ti misliš, da je meni potrebno, da kad za deset dana opet ovuda prođem, protrčim, da neko za mnom vikne EVO GA ONAJ ŠTO JE UKRAO TELEFON, jel ti ja ličim na nekog ko bi tako nisko pao, na šta ti ja ličim? - nemoj zemljače da se ljutiš, izvini, nisam tako mislio, izvini molim te... utom mi dođe maltene žao čoveka što ga toliko izgrdih, jebiga seče drva na plus 35 u nekoj vukojebini, ostavio otvorene prozore na autu, tamo mu je pola celokupnog imetka, kolicno god to bilo, ključevi od trulog auta, mobilni, i novčanik, i samo rekoh - ma ništa, nema veze, ne treba meni druže ništa, ni tvoje, ni ničije, ajd uzdravlje. čuo sam samo neko mrmljanje, eto, ne znam šta je zadnje rekao. moraće bez nekog dobrog efekta da se završi opis Situacije, ovako neugledno bledo, sa tri tačkice...

pleo

samo da javim zabrinutim prijateljima da ništa nisam brisao, nego je Ona kleopatra što se sinoć klala i sekla vene uzduž, deaktivirala profil, i zato fali taj moj post gde samo joj šerovao profil. dakleM preživela je noć, ili se u prevodu o'treznila pa joj je sad blam što joj se celo govorno područje smeje :-D

ludi petak, ustvrdih već smelo, u stilu svom maličanstvenom.

btw (uzgred budi rečeno) zar se područje ne kaže pazuh ili pazuhO, evo pade mi na pamet upravo, kad mi već ništa pametnije ne pada na pamet. ovo nije bio pleonazam, ovo već prelazi u pleonacizam. pleonarcizam! ko te pleo na džemper mi seo.

samo da vam s tugom u grlu i knedlom u srcu saopštim da je 23-ći u mesecu, dakle već je prošla prva trećina kalendarske Jeseni, još dvaput ovoliko pa nam eto Zime.

nego kad rekoh "dvaput", trčah juče 22km danas 21km maraton je maraton ali fata je fata a dvaput s fatom je kao tri puta dvaput s lepom lukić (od izvora dva putića) znači sve sam objasnio idem da čupijam lososa direktno iz rerne imam ženu što je niko nema svaka tašta bi je za ćerku poželela mmmmmmm

22 listopada 2015

2210

pita stjuardesa, šta ćete da popijete? amerikanac naravno kaže viski, rus kaže votku, a aFganistanac kaže meni dajte sok, treba malo kasnije da vozim. ja inače danas pretrčao 22.10 km. skoro da je tačno tako ispalo, zaustavio sam sat na par kuća od naše, da bi ispala ta brojka. a skratio sam trčanje jer smo žurili na groblje pošto je 22.10 rođendan moje majke koja ga eto prvi put ove godine neće slaviti. još je usput počela i kiša pa je ispalo dobro što nisam duže trčao, i ovako sam se smrzo. otkako je zahladnelo dodatno smo smanjili pivo, otprilike bi mogli kad kupimo gajbu da na čepove napišemo datume pa tako da pijemo numerisane flaše ko antibebi pilule. a baš sam imao lepu tu ideju da pretrčim 3 maratona u sedam dana, od petka do evo četvrtka, no nije mi se dalo. ovako sam u zadnja tri treninga pretrčao samo 106 kilometara, ko od bede. kažu da će se od sutra prolepšati vreme pa možda malo podignem oktobarski prosek. što se tiče bicikle juče sam dodatno poboljšao onaj brdski krug koji sam u nedelju prevezao ispod 2h i mislio da ne može brže, evo juče sam još malo zagrizao i spustio ga malo ispod 1h57, ovo već postaje ozbiljno.

20 listopada 2015

par godina





u jednom trenutku smo
bicikla i ja
sedeli na klupi
i čekali vesti
koje su upravo stigle
kažu da imamo
NEEEEEE
pogrešna pesma
u jednom trenutku smo
bicikla i ja
došli do filozofskog momenta
nešto u smislu
da li je ovo svet
kakav smo želeli i stvarali
ili je sve varka
a naša ljubav šala
naravoučenije
bolje peron pod stopalom
nego šina u butini
ovo će ortopedi shvatiti



19 listopada 2015

42 42 42 42 42 42 42 42 42 42 42 42 42

rekla lola da će da mi kupi pivo u pakovanju od dva litra samo u danima kad na treningu pretrčim maraton, ili više. i tako ja, jadan, žedan, nakon što sam u petak trčao 42km, otrčao i danas isto toliko. eto na šta sve muka natera čoveka. na slici možete da vidite kako izgledaju moji ravničarski predeli. garmin kaže 971m uspona, štoperica kaže 3h41', noge kažu ovo je bio pičkin dim, stomak kaže daj to zasluženo pivo.



inače, stotinu dužina da otrčim, po sto raznih profila i terena, u sto suprotnih vremenskih uslova, meni uvek prosečan puls 136. evo treći put ove godine, isti puls u milimetar.


PETAK (PRE 3 DANA)


PONEDELJAK (DANAS)



PS
šteta što danas nisam imao go-cam, u krivini škriiip bum tras u kamion, odbila se astra s puta u kanal, dovoljan je bio samo kratak pogled na auto, tzv "totalka"! ladno za otpad. srećom vozaču ništa. a na kamionu se malo iskrivio neki blatobran :-)

18 listopada 2015

ten top

u par navrata smo nakratko popričali o onoj mojoj temi/ideji i došli do uglavnom sličnih zaključaka. ta iznenadna situacija u kojoj bi ti neko rekao da će noćas u ponoć da dođe do smaka sveta, i da će sutra ujutru da se probudi samo 10 ljudi, dakle imaš evo par sati fore da napraviš spisak, pa poprilično je stresno čak i kao igra a kamoli da stvarno do toga dođe. s jedne strane te vode emocije, za neke ljude si više vezan nego za druge, a s druge strane odjednom postaješ selektor Momčadi koja treba da pobedi čitav svet, hej.

i sad, tu ima puno da kažem problemčića. u čemu je poenta uvrstiti Tatu, ako tata ima 77 godina i za par godina će postati nešto beskorisno i neupotrebljivo. u čemu je poenta odabrati jednog od par najboljih drugova, koji je vrsni zajebant i jako pametan dečko, ali je razmažena lenčuga koja će ostatak života provesti tako što iskorišćuje druge i uvek podmeće tuđa leđa zarad svog konformizma. dalje, ne trebaju ti mrzovoljni ljudi, skeptici, depresivci, gunđala, oni koji su srećni samo na letovanju ili kad izađu u grad a svo ostalo vreme su namrgođeni.

dalje, logično je da ćeš sve to odabrati prema svojim kriterijumima. šta raditi ako ti jedan drug deluje kao idealan izbor, ali se nikome ne sviđa njegova devojka? ako ih uzmeš oboje, da bi zadovoljio njega, napravićeš situaciju bitlsa plus joko ono, a to je ono što ti najmanje treba. ako odabereš samo njega, moraš biti spreman da će da gunđa što mu nije prošla i suđenica, i teško da će ga utešiti tvoje objašnjenje da si mu poklonio život pa prema tome nema pravo da se buni nego "mora" da bude zadovoljan.

i tako sastavljajući taj dobitnički tim, shvatiš da moraš da odbaciš što veći deo emocija, simpatija, ne smeš da se raspilaviš i napraviš pogrešan korak, loš izbor. u redu, biće tu vremena i da igramo žmurke i fudbal, ali trebaće cepati drva, kuvati, popravljati krovove, negovati životinje, neće biti po mama i tata i dve tetke i dve babe na svakog stanovnika, pa da mi možemo da se zajebavamo dok nam drugi donose doručak u krevet i plaćaju internet.

uzgredbudirečeno to bi bio svet u kome bi ljudi sami sebi bili internet, jer bi u svakom trenutku bilo dovoljno da vikneš i da te čuje ostatak čopora. maksimalan protok, a nula dinara pretplate za komunikacione usluge. savršenstvo. nema onoga - pošalji mi hitno testeru po Milici! - seen...

jedina razlika koju sam primetio, u ovom ne baš opširnom razgovoru, bila je ta da je Lola zamislila da odabere još 9 ljudi koji joj se sviđaju, ali nisam primetio da se naročito brinula o njihovoj kompatibilnosti. ja sam pak tako razmišljao, da od 4 muškarca odaberem one s kojima bih najbolje sarađivao, a od 4 ženske sam mozgao koje bi se s Lolom najbolje složile. jer ne trebaju ti tu nikakvi klanovi, konkurencije, tabori i slične gluposti. idealno bi bilo da to tako skockaš da se svi slažu, da niko ne štrči, i da sve ispadne kao jedna ekskurzija koja bi trebala da potraje nekoliko decenija.

teško, ha? da. tj ne da je teško, nego je možda i nemoguće. ali jbg, ponoć ide, šta smisliš smislio si. budi srećan što možeš sâm da napraviš sutrašnji Svet, a ne da budeš 1/10 ekipe koju je neko drugi sastavio. bog te pita koliko bi tek onda imao razloga da budeš nezadovoljan, u svoj toj sreći koju si sebi dužan jer ipak, nije mala stvar, jedan si od šačice odabranih.

17 listopada 2015

TOP TEN

evo ovako je to bilo...
krenuo sam u taj petak na što duže trčanje.
mada, ako nećemo baš da se lažemo,
već pre polaska sam imao na nišanu 42km.
rekoh, jebiga, da izvinu deca, ali jednom mora doći i do tog seksa.
on ili ja, maraton ili nas obojica, u "relationship: it's complicated"

i sad ovde nije bitno trčanje, radi se o važnijim stvarima.
kad NE poneseš sa sobom vokmen, telefon, ni plazma TV,
o čemu razmišljaš na trčanju, jadni i usamljeni čoveče?

eto meni u nekom trenutku palo na pamet kao da sam na fejsu.
i sećam se kad sam se sa jednom drugaricom zezao,
tako je ispalo, napravio ja novi profil, napravila ona.
i ja kažem, pazi sad, ima da dodam samo 9 prijatelja.
i svih devet da mi budu u one 3x3 "kockice" levo kad otvorim profil.

tako sam trčao neki 33-ći kilometar, mislim,
i nešto mi je palo na pamet.
što bi rekli ovi jednoćelijski organizmi, došla mi NEKA MISAO.
vođen veličinom svojeg ega, zapadoh u megalomaniju ego-a.
tako se mi šalikamo, kažemo smak svetoa, sumrak idoloa.

pazi sad.
sledi nastavak.
pošao ja da razmišljam, ako bih zaista mogao da imam samo
9 prijatelja na fejsu, kojih 9 ljudi bih odabrao...
i prošlo par kilometara, nisam previše smislio.

onda nekako u tom razmišljanju,
sleti mi ideja da je to sve neka IGRA!
ovo je sad bilo zlokobno, VELIKIM SLOVIMAAAAAA
dakle, odaberem ja 9 prijatelja plus ja deseti,
i onda CAP! neko nam kaže,
ovo nije bila obična igra, deco moja,
nego je ovo bila igra na život i smrt!

ovo što je Sale odabrao, ovo je Veliki Brat,
i ovo je Smak Sveta!
dakle(m) vas deset, jedini ste preživeli na planeti!
sad dalje gledajte šta ćete!

tu ja usred trčanja progutam knedlu,
i viknem HOĆU DŽOKERA!!!
jer ovo što sam odabrao na fejsu, pa nije to - to, bre!
na fejsu se najviše družiš sa onima koji vise na fejsu.
pa jel tako?
nekog "viđaš" celog dana, sve ti lajkuje, sve komentariše,
i prosto se sa njim povežeš više nego sa ostalima.
TO ŠTO STE POVEZANI, NIJE NIKAKAV NJEGOV KVALITET.
nego prosta činjenica da ti se on najviše nameće.
a nametanje ne bi trebalo da je neki, baš, kriterijum...

i tako, počeo ja da razmišljam.
AKO BI MI REKLI DA ĆE SUTRA DA BUDE SMAK SVETA.
I DA MOGU DA SPASIM 10 LJUDI.
KOGA BIH ODABRAO?????

e sada, ovde mora da dođe do prekida bloga.
naime, voleo bih da svako od vas razmisli za sebe.
da svako od vas nađe svojih TOP deset ljudi.
odnosno DEVET, jer naravno da ćeš "ostaviti" i sebe u životu.

moja šema je ispala ovako nekako formulisana,
odaberi 5 muških i 5 ženskih (ubroj sebe u pol kojem pripadaš)
i pokušaj da zamisliš SVET, KOJI JE OSTAO PUST.
samo vas deset ste preživeli, i sve biljke i životinje.

da li bi se smestili u nekom gradu, ili na selu?
u ravnici, pored reke, na obali mora, jezera, ili negde na planini?
kako bi odabrao/la tu magičnu desetorku?
ništa ne brinite, ja ću u sledećem blogu objasniti svoje rešenje.
ali nemojte da vas preduhitrim!
zamislite neku svoju viziju SVETA ZA DESETORO.


16 listopada 2015

trčanje

rekoh da pokušam da privučem publiku originalnim naslovom...

eto tako se pogodilo da mi se u sredu nije trčalo jer sam bio umoran, pa sam otišao da se provozam i to dva puta, na kraju jedva da sam prešao neku pristojnu cifru kilometara a ostao sam tri sata na dva različita sedišta, jedini efekat na telo je bio da mi se dupe nažuljalo.

lošo, lošoooo...

u četvrtak sam pak bio naoštren za trening ali mi se iz nekog razloga opet nije trčalo. naime osećao sam da nisam "sto posto odmoran" pa mi je neki instinkt rekao da ništa ne mlačim (?) nego ako nije vruće, nek ne bude ni ladno, idi na biciklu pa vidi šta će biti.

na kraju je ispala neka papazjanija od uvodnog srednje-laganog zagrevanja, sredine vožnje od malo turizma malo brdizma, a za kraj je ostalo nešto snage da u sasvim lepom tempu odvezem zadnjih sat vremena. eto jednom da i ja budem zadovoljan, a to se uglavnom dogodi kad ništa ni ne očekujem.

danas sam se probudio odmoran no imali smo neke obaveze rano ujutru pa mi je pola tog entuzijazma isparilo do užine. bolje bi bilo da mi niko nije rekao da imam cela 4 sata fore do odlaska na posao, jer je moj bolestan um to odmah preveo u tri i po sata trčanja plus pola sata tuširanja i presvlačenja.

na kraju je ispalo 3h32', za ovosezonski rekord u maratonu. tako ove godine imam trening od 42km, dok su ostali trčali Beogradski, to je bilo 3h36' sa 505m uspona, danas imam 3h32' sa ne znam koliko uspona (Polar kaže 350m ali mi to zvuči malo previše), a u međuvremenu sam otrčao i Sljemenski koji ima bog te pita koliko uspona i kilometara, za 3h41' ako sam dobro zapamtio.

dakle od tri maratona ove godine, prosek mi je 3h36'.

tek sada sam primetio taj podatak da sam oba ova 42-kilometarska treninga otrčao u istim patikama, onim starim asics gel speedstar koje takođe imaju preko 1000km, tačnije 1100, kao i sve patike koje sam uzeo da "dokrajčim" ove 2015-te. problem je što se one ne daju, izgleda da ću još 5 narednih godina da trčim u nekim starim govnima, a dotle će sve ove koje su sada nove, da se razlepe od stajanja :-)

takođe je zanimljivo, a možda i nije, da sam na oba trening-maratona imao isti prosečan puls od 136 iako je teren totalno drukčiji, onaj prolećni je imao nekoliko oštrih uspona a ovaj jesenji je bio ceo u nekim blagim valovima, prosto nigde nemaš BRDO ali praktično jedva da negde imaš skroz ravno, jer staza prati reku koja se u tih 21km preko nekoliko gore-dole kupsera popne za nekih 140m, pa je povratak opet dole(gore)dole.

to je bio blog o trčanju, ne, u Podgoricu nećemo, hvala na pitanju, jer nema smisla pri ovim brzinama trošiti vreme i energiju na trke. videćemo dogodine da li ću na vreme da se probudim za Plitvički, pa ćemo odatle da razmišljamo šta i kuda dalje.

14 listopada 2015

ajd

stavila Lola na svoj profil neki cvet koji sam prekjuče(*) slikao na treningu. to su oni jeftini muški trikovi, "vidi šta sam ti doneo sa trčanja", pa joj pokažeš sliku. gledam ga jutros opet i pitam se naglas - kako li se zove ovaj cvet? pa sâm sebi odgovorim - Milojko. ona kaže - e vala neću napisati da se zove Milojko pa makar me molio do sutra.

a imam i jednu temu/pitanje.
pitala me juče drugarica
- šta se kaže kada neko kreće na trčanje?
(poput onoga kad odlaziš u rudnik, na put, u lov, u brak,
uvek postoji neki pozdrav. valjda.)
ja se par sekundi češkao po glavi pa odustao,
a glupo mi da joj odgovorim - ne kaže se ništa. 

da li vama neko nešto kaže kad krećete na trčanje? pitanje ne važi za samce, naravno, osim ako neko možda ima papagaja u sobi. kod mene to uglavnom izgleda ovako nekako

- koliko ćeš ostati?
- nemam pojma, neću dugo...
- koliko ti je to, do dva i po sata?
- ma neee, umoran sam, 15-ak kilometara.
- ajd'.

(*) kad sam bio dete, govorio sam prekLJuče

PS
evo sad je pročitala i kaže "šta sereš, uvek ti kažem - ajd, lepo trči". pa ja evo nisam pametan, kao da to nikad nisam čuo. šta ću, moram da joj verujem.

11 listopada 2015

nedelja i polumaraton

Eto taman u jednom prozoru možete da otvorite kameru sa NS keja kuda će maratonci štraftati napred-nazad, u drugom prozoru otvorite trg Baneta Jelačića ili ukucajte u gugl "web kamere zagreb" pa pronađite još neku, a u trećem prozoru gledajte uživo prenos mog NELT-a (Nedeljnog Laganog Trčanja). Na kraju ćemo, kad se pojave rezultati polumaratona u ZG (nadam se za dan-dva), i trkâ na 25km i 33km iz Novog Sada (nadam se negde do kasnog proleća), da vidimo koje mesto sam tako virtuelno "osvojio", obzirom da ne planiram da trčim celih 42km.

Da se razumemo, da živim u NS ili ZG i ja bih trčao maraton i ne bih ni razmišljao hoću-neću, ali sam istovremeno dovoljno autonoman i hrabar da NE MORAM da preputujem pola sveta da bih sebe naterao da potrčim malo duže. Jesu brzine manje kad trčiš sâm a ne u grupi, i jeste da na kraju treninga ne dobiješ medalju, ali ni "kupovina medalja" mi nikada nije bila hobi. Ako je MARATON teško istrčati pa se u cilju dobija medalja za savladanu dužinu, ostaće mi nejasno otkud ljudima potreba da se kite medaljama na kraćim trkama. A sa ovako skupim startninama, svima bi makar u podsvesti trebalo da bude jasno da su medalje na recimo polumaratonu KUPILI, a ne "zaradili" nekim nadljudskim naporom. Recimo ja ponekad sa trčanja donesem neki kamenčić ili žir pa ga spustim u travu gde su nam sahranjeni kučići. Tako kao bajagi oni "mogu da onjuše i saznaju" gde sam bio, pa imaju osećaj da su i oni bili u šetnji :-)

Evo i ovde je počela kiša pa će biti ravnopravno takmičenje između VA ZG i NS.

SLEDI LINK KOJI ĆE BITI DOSTUPAN DO PONEDELJKA 12.10. NEGDE OKO PODNE, JER SU TAKVE POSTAVKE KOD GARMINA, NIJE DO MENE

http://livetrack.garmin.com/…/3AB4DA0FF5B2DBA35C38A7EDEE84C9

a ja sam pretrčao ipak samo 21km, jer su mi noge bile umorne od jučerašnje trke i nije mi bilo do nekog dokazivanja. naravno da svako može da pretrči još par kilometara, pa još par, ali nisam u tome našao baš neki smisao, danas. staza je bila nešto tipa Polumaraton Mihanović u Tuheljskim Toplicama, prva polovina ravnjikava a u drugoj par oštrijih brdašaca. 


za analitične među vama, snimak kadence gde se vidi da sam na uzbrdicama birao ekonomičniju frekvenciju od nekih 85 dvokoraka/min, dok sam na ostatku trčanja pretežno bio u zoni od oko 92 dvokoraka što je karakteristika "školovanih maratonaca". naravno da pri ovim brzinama to znači da je dužina koraka bila više nego skromna, ali rekoh da sam bio umoran i imao desetak sitnih bolova duž celih nogu tako da je taj kratak korak bio podrazumevan kompromis pri ovako mokrom i hladnom vremenu.

10 listopada 2015

blogoje pita prijatelje

ali već par meseci mislim
da bi ovo bila najbolja kombinacija:
da upotrebim svoj FB profil,
(koji mi je ionako neophodan
da bih vodio bilo koju stranicu),
i da sa tog profila pošaljem par zahteva
... ZA PRIJATELJSTVO!

iiii, ništa, da mi tu budu "prijatelji"
samo ljudi koje redovno viđam kod Blogoja.
ili si lajkovao i komentarisao,
ili si voajerisao iza ključaonice.

da stvar bude komična,
maznuo sam na fejsu adresu fb/trkac
pazi ironije da nijednom fenseru to nije palo na pamet?
okej, do mozga je, ne do fenseraja.

govno

opet se tako, potrefilo, verovatno slučajno, da sam na trci stigao u cilj kao APSOLUTNO PRVI, a da su pehare dobili kojekakvi rekreativci, studenti, predškolci školci i bezškolci, trudnice, bludnice, obrijani, neobrijani, minđušari, tulumari zulumari i ćulumari, cajke nadri-cajke i poli-cajke, kurteri i murteri, ukratko SVI OSIM MENE, koji sam zaradio PRIJATELJSKI STISAK RUKE, jer "Sale je naš, i dolazi svake godine otkako postoji ova trka" :-)

moj bivši trener, najveća budala u srpskoj atletici i najbučnija majmunčina otkako Valjevo ima atletski klub, svo vreme je bio skoncentrisan na to da zabavlja prisutne bezmozgaše svojim primitivnim dosetkama (?), pa mu u žaru spikerisanja verovatno nije ni palo na pamet da u Atletskoj Trci treba proglasiti APSOLUTNOG POBEDNIKA???

ne pišem ovo, deco, zbog sebe, 
nego jer će se i vama sutra desiti isto. 
neko će šestog devetog i petnaestog nahraniti tortom, 
a kad vi pobedite, dobićete stisak ruke i GOVNO.

to je dakle bila moja poslednja trka za koju sam se prijavio kao član AK Metalac, ubuduće menjam klupske boje pa makar trčao i za neko pogrebno preduzeće ili auto-otpad. 

09 listopada 2015

svinjac




to je taj incestuozni trenutak kada ti je otvoren garmin sajt dok ti u ćošku sinhronizuješ trening sa polar sata. naime juče sam bio TOLIKO uzbuđen treningom da se evo nisam do jutros setio da ga pogledam ovako na papiru.



a ovo je jučerašnjih 15 km, nešto malo je rosuljalo ali nije bilo prave kiše. samo se uslovno, vrlo uslovno, može nazvati TRENINGom, jer evo o čemu se radilo. ova plava linija je Obilaznica koje se popne nekih 100m nadmorske od podnožja (desno) do vrha (dole na slici) i dalje nastavlja ka Užicu. zelena površina u centru je Novo Groblje, a ova uličica kojom sam prošao 3 puta, to je makadamski sokak kroz neke kućerke kojim je do prošle godine po sredini curkala kanalizacija pa smo ga zvali Svinjska Ulica ili još kraće Svinjac.

- kuda si se vratio?
- kroz Svinjac...

e tu smo pre par dana videli neko jadno kuče kojem su delimično atrofirale zadnje noge. verovatno je bio udaren i dugo ležao, pa se sad nakon oporavka vuče naokolo sav onako zguren i skvrčen. krenuo ja sa tri viršle u ruci da ga pronađem, dole kod groblja se oprostio od Lole koja je otišla na drugu stranu, popeo se do vrha, nisam ga našao, spustio se Užičkom ulicom u grad, napravio krug pa se popeo opet, i opet ga nisam našao. računao sam da se on stalno tuda smuca pa je potrebno i malo sreće da baš odluči da negde malo švrljne, njušne, pa ja da naiđem u pravom trenutku. nakon drugog uspona sam odustao od krugova nizbrdo nego sam gore po vrhu obilaznice napravio malu petlju i spustio se kroz taj ex-svinjac nazad, pa sam tako proprštao tim makadamom i treći put. otud je ova mapa ovako zadebljana na tom mestu. nažalost kuče opet ne nađoh, malo otkaskah tu oko ulaska u groblje i po parkingu da proverim i to, i vratih se kući sa sve one tri viršle u ruci.

ako se predomislim da odem u Novi Sad na maraton, ovo će dakle biti taj KLJUČNI trening koji mi je stručnim sportsko-komentatorskim rečnikom "pomogao da izbrusim formu". jeah.

08 listopada 2015

ZGNS

u utorak reče Lola da još uvek nije kasno da se predomislimo ako ćemo u Zagreb na maraton. njoj je lako da predloži, jer u toj kombinaciji ona sa ovim svojim kilavim kolenom treba samo da prećopa 5km, a ja da guslam 42. doduše dodala je i da bih ja mogao da trčim 21km, za promenu. proverim dokle je moguće prijavljivanje, piše do srede, u sredu smo malo pratili prognoze, ja usput pogledao šta ima novo u vezi Novog Sada i nisam ništa smislio. malo mi se ne putuje preko granice koja je par puta bila u zastoju a ne bih da idem na maraton kroz Bosnu i da pola dana putujem napred-nazad i zaobilazim nešto, nekako mi je bilo drukčije dok nije bilo tih problema i kad si mogao u minut da isplaniraš putovanje. otud mi Novi Sad dođe puno manje komplikovana varijanta...

gledajući NS sajt sam se setio da tamo postoji par onih nekih "ni tamo ni ovamo" trka, od 25km i 33km. i u trenutku mi se to učinilo kao privlačna ideja. tih 33km bi trebalo da bude negde oko dva i po sata nekog umerenog tempa, ako dočekam nedelju odmoran, u protivnom će da ispadne više od dva i po sata ali ne trčanja nego mučenja. ko bi to mogao znati unapred...

sedim evo kod kuće i planiram neko trčanje upravo, s tim da me od ova dva dana gore na krovu sve boli na neke čudne načine. osećaj u levoj nozi, potkolenici butini i dupetu sve sa spoljnje strane, je kao da imam tu jednu modricu dugačku metar. jer sam se svo vreme premeštao i pokušavao da se stabilno ugnjezdim na onom rebrastom limu, usput je trebalo zapinjati bušilicom pa šrafiti onim velikim ključem, i od tih silnih sati te leve noge na kojoj sam "sedeo", jutros imam osećaj potpunog nagnječenja. a i ti koleno onako malo teže ispravljam, ukočilo se. koliko to sve obećava tri dana pred maraton, nisam pametan. sad bi se kao trebalo odmoriti, a evo već dva dana nisam trčao, u utorak sam otišao na trening biciklom a juče ničim i nigde. pola sata s kučićima u jutarnjoj šetnji i to je sve.

ništa, odoh da ukucam prijavu za Novi Sad, čisto da budem na spisku ako mi u subotu dune takva kombinacija. čini mi se sada, da su šanse 66% naspram 33% da će mi se ipak ostajati kod kuće. to je jer me još uvek "drži" taj veliki osećaj umora, pa ako mi se raspoloženje promeni u naredna dva dana, verovatno se i predomislim. ali ovako umoran ne bih nigde putovao, ni tih dva puta po dva i po sata u autu mi ne deluju privlačno a kamoli sve što ide uz to, pakovanja, raspakivanja, parkiranja i preparkiravanja, vukljanje stvari do hotela, drnd drnd fuj. nemam pojma.

07 listopada 2015

fantazija

dogodi mi se tako ponekad da na treningu upadnem u neki film u kojem sam i glavni glumac i režiser i kritičar i gledalac koji pred velikim video bimom stoji otvorenih usta. eto i juče. pošao sam na vožnju MTB-om, ali po asfaltu, iako imam trkačku biciklu, ali je nikada ne vozim kada sam umoran ili me bole leđa. ona mi je isključivo za one Treninge sa velikim K, ovaj, sa velikim T htedoh reći. sasvim slučajno sam po gradu skretao levo-desno već prema tome koji semafor je bio otvoren odnosno kroz koji je moglo da se klisne na crvenkasto, i na kraju me je put odveo ka severu, Šabačkim Putem. hmm, vozim i čudim se šta ću ja tu kada je nakon Užičkog Puta to drugi najbrdovitiji pravac iz Valjeva, a imao sam nekoliko ravnijih i lakših opcija. mislim, ako sam već krenuo da se provozam par sati i odmorim leđa, kao i da malo razmrdam noge nakon 4 sata čučanja na krovu i popravljanja nekih limova i oluka.

klimam tako, u nekom pola-odmarajućem-pola-trening fazonu, prolaze kilometri, nigde ne žurim ali nije ni da se skroz vozam. tačnije nisam ni siguran jer su mi pulsevi katastrofalno niski kao da sam mrtav umoran, na nizbrdicama gde nisam okretao pedale u trenu su se spuštali ispod 80, delovalo je da ću zaspati na bicikli. 

prevalio sam se preko Blizonjskog Visa i skrenuo ka manastiru Dokmir, pa odatle prema Ubu, pored nekada ogromnog veštačkog jezera, koje je sada opet pretvoreno u kukuruzište. baš šteta zbog lepog pejzaža jer kukuruza imaš na sve strane a ona nepregledna voda/močvara sa kolonijama čaplji je bila prizor iz bajke.

tu negde sam prvi put škicnuo na prosek i video da je negde oko 23.5. do Uba su presvukli dobar deo onog razrovanog puta i sada je lep gladak asfalt pa sam uprkos vetru vrteo nekih 30-ak km/h, i do pred Ub mi se prosek popeo na 24.5

na par km ispred centra sam skrenuo desno i oštrim usponom se popeo u Gunjevac, i izašao na pot koji po brdu ide od Uba ka Valjevu, tačno po sredini između ovog kojim sam došao i magistrale koja ide za Lajkovac i dalje za Beograd. tu mi je prosek opet spao na 23.5, a taj put je od onih starih razdrndanih hrapavih da ti svo vreme zveče zubi na bicikli. još jedna prednost MTB-a nad trkačkom, jer one debele gume dosta ublaže taj vibrator efekt bicikle pod dupetom.

bez obzira na sve to nastavio sam da vozim sve jače i kad sam po brojnim blagim uz/nizbrdicama stigao podno uspona na Karaulu, prosek je opet došao do 24.5, bravo ja. i odatle je počeo onaj film, u koji sam se ne uživeo nego sam u njega potonuo načisto. počeo sam da se pitam da li je moguće da do kuće napravim 26 prosek, što bi prevedeno na trkačku bilo nekih 28-29, a to je pak skroz odličan prosek za ovaj krug koji uopšte nije lak.

računao sam kao šahista nekoliko poteza uznapred, ako mi do Karaule spadne na 24, pa ako to zadržim preko onog sledećeg brdašceta kroz šumu, pa ako bih do Dupljaja mogao da ga dignem na 24.5 ... što si bliže kući teže se menja prosek, jer je broj pređenih kilometara sve veći pa je normalno da ćeš nakon 20 km nešto lakše promeniti u sledećih 40, nego što ćeš nakon pređenih 50 išta bitno popraviti u samo 10 preostalih, to vam pričam.

i dalje odatle sam počeo da se ponašam kao da me iz helikoptera neko snima, da ide uživo prenos u celom svetu, i da ujedno čujem sve moguće komentatore i komentare iz kladionica na temu da li ću uspeti da završim sa 25 ili 26 prosekom. ja sam samo vozio, da se razumemo, nisam usput ništa ni vikao ni mrdao usnama ni smeškao se ni osvrtao se gde je helikopter, to je sve išlo nekako paralelno sa treningom na koji sam postao maksimalno skoncentrisan, iako sam krenuo na laganu vožnju!

da li on ima snage, da li ima rezerve, da li će uspeti, da li on uopšte pokušava da završi sa 26 prosekom, možda se predao i juri samo onaj manji cilj od 25 km/h, zašto se predomsilio, da nije pomerena norma za nešto, za kvalifikovanje negde, trista nekih pitanja od tih silnih ljudi a ja ih baš i ne razumem o čemu pričaju. u jednom času pomislim da je tih 26 možda ipak dostižno jer sam nekako stalno imao vetar spreda ili sa strane, i razmišljam da ako je severo-istočni da bi u zadnjih 10-ak kilometara trebao da me solidno "pogura" prema kući. 

pred sâm kraj tih brdašaca nenadano se tokom sjurivanja iz Dupljaja prosek diže na 25 iako sam planirao da ću tu stići tek do 24.8 i da ću završetak posla morati da obavim na ravnici. tu zamalo padoh jer je glavni put odronjen pa se ide kroz selo koje je poput onih selaca na severu Italije, uličica je 3m široka i sva u krivinama a nagib je 15%, s tim da ovo nije Italija nego džipsi naselje pa je taj puteljak sav u đubretu i šoderu i u jednoj krivini kad mi proklizaše točkovi rekoh eto ti ga tvoj prosek kretenu.

dolazim na glavni put, tu sam već na 25.2, obilazi me neki kamion i ostavlja za sobom toliku zavetrinu da sledećih 500 metara idem preko 40 km/h jer je i onaj pominjani vetar očigledno odlučio da se malo iskupi za muke koje mi je zadavao sat i po. nastavljam po "duplim trakama" svo vreme 38-42 km/h, pretičem neke zabezeknute bicikliste koji se vraćaju s posla, prestigoh i neku ženicu na skuteru, a prosek je na svakom kilometru rastao na 25.4 25.6 25.8 ...

tu sam ubo jedan veliki semafor i morao da stanem pa da krenem ispočetka i to mi je u datom trenutku bio doslovno Smak Sveta, jer svi oni silni ljudi me gledaju, oni što od početka govore da neću uspeti sada sigurno likuju, pička im materina slepačka, krećem sa semafora i vrtim krvnički sve do kuće a par raskrsnica kod Gorenja i MUP-a prolazim skroz iz leve trake zahvatajući ugao kao na moto trkama da bih što manje usporio, srećom nije bilo pešaka.

dolazim kući, na ciklomasteru piše 25.9 a ja čujem glas komentatora koji kaže da misli da će mi komisija priznati rezultat od 26.0 jer sam na samom početku treninga takođe stao na semafor, dakle da su bile zatvorene ulice kao na pravoj trci ne bih imao da dva stani/kreni trenutka i prosek bi sigurno bio za toliko bolji. eto mogu da odahnem, bar je komentator bio na mojoj strani. statistika kaže 624m uspona i isto toliko spusta, PROSEČAN PULS 108!?? (nema grešaka) evo grafikona pulsa i profila staze, vidi se kako puls svaki put sleti nizbrdo kada i teren, a vidi se i taj finiširanje, što bi rekli mađari.



maštu na stranu, uopšte nije ispao loš trening, obzirom da sam od kuće krenuo pokočen kao da su me nakon mesec dana izvadili iz gipsanog korita. zato sam danas još polomljeniji nego što sam juče bio, a tek me čeka druga polovina krova! smajli koji guta knedlu.

05 listopada 2015

nastavak

pokušao sam i uspeo u nameri da onaj subotnji poduhvat ni po čemu ne izgleda "epski", i usput provukao tako par nekih noviteta na ovim prostorima. osim što nisam čuo da je iko drugi otišao na trčanje, duže od 3 sata, po brdskom profilu, i omogućio Uživo Praćenje preko interneta, prvi put se dogodilo i da se taj neko (to jest ja) "javio" sa pola staze i iz najudaljenije tačke poslao sliku. tako su svi koji su pratili trening, mogli u jednom prozoru da vide putanju i sve grafikone pulsa nadmorske brzine itd, a u drugom prozoru da otvore fotografiju koju sam upravo napravio na nekoj stazi kroz četinarsku šumu. postao sam dakle pionir trkačkog velikobratimljenja na balkanu. još samo da sam ubacio video kako pišam navr brda, doživljaj bi bio kompletan. dobio bih vajld kard za neki domaći rijaliti.

drugo, da vas ne smaram, otrčah danas 19km po brdašcima, poprilično živahno u odnosu na ono što sam očekivao nakon zadnjih par dana.


kažem to jer juče nisam odmarao nakon one pomenute Dužine po travi blatu i trnju, nego sam nakon nedeljno-jutarnjeg pešačenja od tri sata sa psima, popodne opalio sat i po jurnjave na mtb-u. otprilike pola sata zagrevanja, pola sata po oštrim brdima, i zadnjih pola sata sam stavio na najteži prenos i nagazio kao budala, svo vreme bliži 40 nego 30 km/h, na 15kg teškom bajku. 

treće je da se odavno nije javio onaj što je pokušavao da mi se prijavi na FB profil. a nikada više se neće ni javiti. naime moj mejl je svima poznat i ko god ga je jednom video nikada ga neće zaboraviti, a ja sam ga skroz izbacio sa fejsa. naime, na taj profil na koji sam se prijavljivao sa tim mejlom (i koji je poodavno deaktiviran), nedavno sam se samo na par minuta ulogovao, otvorio na gmail-u neku bzvz adresu tipa shalabajzer666@... i postavio to kao primarnu adresu, onaj svoj stari mejl obrisao skroz, i opet deaktivirao profil. tako sada ko god ukuca moj zvanični i popularni mejl na FB i pokuša da se prijavi "negde" (?), dobiće obaveštenje kako sa tim mejlom ne postoji nijedan profil. heh heh. draguljče smajli. PRC!

kilo metara


kad pogledam na kraju godine, ove i svake druge, koliko sam prepešačio, to u vremenu ispadne oko polovine od sveukupnog broja sati trčanja. ili više. čekaj. ako mi je za 2900 km trčanja trebalo nekih nemam pojma 230-240 sati (nisam još sabrao), jer je većina toga po brdima i off-road, i ako mi za 800 km pešačenja treba 160 sati, pa da, dakle 66% (a ne 50%) je to vreme provedeno na pešačenjima u odnosu na pretrčane sate.

a zanimljiva je i ova zelena kolona u kojoj podelim mesečnu kilometražu sa brojem dana, i tako dobijem prosečno trčanje/po/danu. između 8 kilometara u julu i 13 u avgustu, zaista je raspon poveliki. što u stvari nema nikakve veze s tim koliko mi se trči, nego sa odnosom bicikla/trčanje. kada imamo puno posla u radnji često sam umoran za trčanje pa odem na biciklu, isto kao i u julu kada smo radili po dvorištu i kad su mi celog meseca noge bile ukrućene kao balvani.

dalje, tu postoji jedna skroz druga, a po važnosti prva stvar, a to je da postoji i neki optimum. nekako sam najbolje trčao kada sam godišnje imao oko 3000 km, a kada sam se vrteo oko 2000 ili 4000, nisam mogao da budem u formi za takve brzine kao na onoj "optimalnoj kilometraži". ovo sve pod uslovom da je jednak odnos između broja/količine tempo trčanja, dužina, trka, i ostalog.

tako sada sigurno imate ljude koji su duplo brži od mene a pretrčali su manje kilometara, jer su pametnije trenirali, odnosno jer su uopšte nešto trenirali, za razliku od mene. stoga svo neko razmetanje "praznim" kilometrima nema nikakvog smisla, u tom nekom trkačkom smislu. jedino čime mogu da se pohvalim to je da sam od ovih dosadašnjih 2900 km koji su projekcija za 4k na kraju godine, uživao na minimum 2500 km.

e sad ako to uporediš s nekim ko trči jer "mora da smrša" ili jer mu je trener rekao koliko dugo i kojom brzinom treba da se kreće kojim danima u nedelji, ili jednostavno toliko "obožava" rekreativno trčanje da uopšte ne može da ga "podnese" bez muzike, onda je ovaj moj svet Raj u odnosu na njegov svet, u kojem su raj samo trke jednom mesečno na kojima uspe koliko-toliko da se "zabavi".

to je kontekst u kojem sve treba gledati. i odgovor na to zašto nisam do sada pretrčao samo pola od ovih kilometara, ali u trening režimu, da bih bio dovoljno "brz" da bih stao na crtu konkurenciji na asfaltnim polumaratonima i ravnim maratonima.

i svo ovo igranje brojevima nije ništa više nego igra brojevima, eto iz neke moje zanimacije tj sklonosti da matematizujem stvari. kad smo već kod toga mislim da ću od kraja godine prestati da prijavljujem kilometre na KM SAT kod arkfruskagora, jer koliko vidim to je ipak samo neka lokalna lista i glupo mi je da se tamo trpam ako se već ne trpa niko drugi. kad jednom tamo bude tuce ljudi iz beograda, niša, kragujevca, sombora, apatina, subotice, možda se i vratim. ali ovako zaista nema smisla. ideja jeste lepa, barem meni, pa još sa onim sabiranjem koliko smo svi zajedno pretrčali, ali to očigledno ja nekako poremećeno doživljavam jer da je zaista toliko lepa koliko se meni čini, verovatno bi bila puno šire prihvaćena. ipak treba uvažiti procenu zajednice, kao merodavniju od sopstvene.

hvala na pažnji.

03 listopada 2015

žulja ne žulja

postoji taj neki trenutak kada ti u patiku upadne kamenčić koji je taman za nijansu preveliki da bi dalje mogao da trčiš normalno. često mi se dogodi da mi se nešto zaglavi, pa čekam da "negde prođe", i kasnije prestanem da obraćam pažnju. na svojim trčanjima uopšte nisam u fazonu kako se sad ja kao pripremam za neke belosvetske planinske trke, pa treba da naučim da otrpim kamenčić ispod pete ili prstiju, jer bi mi svako izuvanje odnelo dragocene sekunde. no s druge strane, svaki trening mi je isto što i trka. zašto bih stao da skidam patiku, raspertlavam, istresam, vezujem opet, blać truć srać... ako mi deluje da ću od toga dobiti neki žulj, da zbog nekog trna ili čička moram stalno da pravim neke izvrnute korake, onda ću naravno zastati. ali to se zaista retko događa. letos sam nekoliko puta tako osmislio trčanje da sam po desetak puta protrčavao kroz reku, po pesku i šoderu, puštao stopala i čarape da se u trku ocede i prosuše, dolazio kući sa čarapama koje su delovale kao da si ih omalterisao od silne prašine blata i sasušenih baruština. uvek važi ono staro pravilo, bitno je da ti je duša čista, a prljave patike ti neće smetati osim ako ti sâm odlučiš da će ti smetati. danas pak, u nekoliko navrata sam trčao doslovno u roju nekih sitnih mušica. pa ništa nemaš od mlataranja rukama. neka ih, ako su žedne neka dohvate koju kap sa moje kose ili dresa, nema leka protiv žeđi, a Nuvan naravno ne nosim na trčanje :-) i naravno, posle par minuta ih više nije bilo. kao što Ričija Blekmura boli dupe za ovaj kaiš od gitare koji mu se uvrnuo na leđima. 



što manje nevažnih stvari primećuješ, više energije ćeš u životu potrošiti na one bitne. dakle neka tog kamenčića u patici, nek se vozi. kad se vratiš kući i istreseš ga u baštu, nasmešićeš se činjenici da je "doputovao" 18km sa vrha brda, u grad, i postao deo tvog dvorišta.


(dakle nakon srede i Polumaratona Prugom,
u dnevnik pišem
četvrtak 45km mtb-om po brdašcima,
petak 15km trčanje podosta brdsko,
subota 32km trčanje podosta podosta brdsko)