žulja ne žulja

postoji taj neki trenutak kada ti u patiku upadne kamenčić koji je taman za nijansu preveliki da bi dalje mogao da trčiš normalno. često mi se dogodi da mi se nešto zaglavi, pa čekam da "negde prođe", i kasnije prestanem da obraćam pažnju. na svojim trčanjima uopšte nisam u fazonu kako se sad ja kao pripremam za neke belosvetske planinske trke, pa treba da naučim da otrpim kamenčić ispod pete ili prstiju, jer bi mi svako izuvanje odnelo dragocene sekunde. no s druge strane, svaki trening mi je isto što i trka. zašto bih stao da skidam patiku, raspertlavam, istresam, vezujem opet, blać truć srać... ako mi deluje da ću od toga dobiti neki žulj, da zbog nekog trna ili čička moram stalno da pravim neke izvrnute korake, onda ću naravno zastati. ali to se zaista retko događa. letos sam nekoliko puta tako osmislio trčanje da sam po desetak puta protrčavao kroz reku, po pesku i šoderu, puštao stopala i čarape da se u trku ocede i prosuše, dolazio kući sa čarapama koje su delovale kao da si ih omalterisao od silne prašine blata i sasušenih baruština. uvek važi ono staro pravilo, bitno je da ti je duša čista, a prljave patike ti neće smetati osim ako ti sâm odlučiš da će ti smetati. danas pak, u nekoliko navrata sam trčao doslovno u roju nekih sitnih mušica. pa ništa nemaš od mlataranja rukama. neka ih, ako su žedne neka dohvate koju kap sa moje kose ili dresa, nema leka protiv žeđi, a Nuvan naravno ne nosim na trčanje :-) i naravno, posle par minuta ih više nije bilo. kao što Ričija Blekmura boli dupe za ovaj kaiš od gitare koji mu se uvrnuo na leđima. 

što manje nevažnih stvari primećuješ, više energije ćeš u životu potrošiti na one bitne. dakle neka tog kamenčića u patici, nek se vozi. kad se vratiš kući i istreseš ga u baštu, nasmešićeš se činjenici da je "doputovao" 18km sa vrha brda, u grad, i postao deo tvog dvorišta.

(dakle nakon srede i Polumaratona Prugom,
u dnevnik pišem
četvrtak 45km mtb-om po brdašcima,
petak 15km trčanje podosta brdsko,
subota 32km trčanje podosta podosta brdsko)