ponedjeljak, 18. listopada 2021.

nešto malo i o nedelji

kad reših da pričam o nedelji setih se da u seoskom žargonu postoji taj izraz "o nedelji" kada hoće da kažu da je nešto bilo u nedelju, pa kažu bio je čiča kod nas kotkuće o nedelji, sekao drva i pomagao oko odžaka.
ja sam o nedelji malo trčao trku pa ću ukratko da saberem sve dubioze na jednom mestu, ako je to uopšte moguće.

elem plan je bio da se ode biciklama na start iz dva razloga, u banji je uvek gužva za parking pa bi trebalo otići dosta ranije, bicikle mu dođu i kao neko zagrevanje, a na taj način možeš da ostaneš u apartmanu skroz do 10 jer je start tek u 11, dakle duže jutro i više odmora.
MEĐUTIM!

dođemo u Apatin i setimo se da nismo poneli sajle za zaključavanje. pffff, rekoh ima ponekad u Lidlu nešto od bici opreme, rukavice kacige gume, možda ubodemo i neku sajlu. imali smo od osiguravajućih predmetića samo ona dva mini katančića sa šifrom. kad gle čuda, na polici koja sa sportom nema nikakve veze, imaš da biraš kraći metalni ili dugačak plastični lanac za dva evra. kasnije se ispostavilo da je i taj kraći metalni dobra tri metra ako ne i više.

i kupimo mi između tone ostalih trica i taj lanac, odnesemo ga na start i umotamo prednji za zadnji i zadnji za prednji točak, plus provučemo kroz oba rama, plus pre stavljanja katanca provučemo lanac kroz dve dukserice u kojima smo se dovezli i to sve ostane zaključano, mirno spavaj Nano.

tu sam skontao da jesam došao biciklom i da mogu da trčim ali da sam ipak preukočen pa pokušam malo da dotrčavam minute do starta pa sam čak uradio i četiri ubrzanja. no realno mogao sam doći i desetak minuta ranije, al nema veze, nije trka od A značaja, štaviše nije ni C jer bih bar malo trenirao.

da skratim, cela trka mi je protekla u pitanju da li idem prejako, jer nemam pojma kako se to trči sat i po tempa. nisam hteo da pratim zečeve jer nisam ni imao koje, oni 1h45 su ostali iza a onaj 1h30 me je prošao nakon kilometra a meni je dojam bio da i tako kako idem neću moći do kraja a kamoli brže. ponela ga pjesma.

obzirom da smo startovali ispod neke džinovske nadstrešnice nisam imao signal pa sam pokrenuo snimanje tek posle 50m kada mi se pojavilo zeleno svetlo na garminu, otud mi je i polumaraton malo kraći na Stravi plus sam na par mesta pokušao da budem maksimalno bezobrazan gde god sam ugledao sočan trotoar, da ne kažem prečicu.

dalje sam se odmah nakon toga ustalio na nekih 4'35''/km uz isti osećaj pa ne znam da mi možda na startu nije nešto pogrešno snimio, ako tolicna razlika uopšte može da se primeti. do kraja sam više manje držao istih 4'35'' - 4'36'' osim dva kilometra u kojima je bila okrepa na kojoj smo dolazili i mi odavde i oni odande (staza je bila sim tam sa susretanjima) pa sam zbog gužve malo zastao, jednu sam okrepu i preskočio zbog toga.

poslednji kilometar koji odskače po sporoći (4'39'') je bio kada sam pojačao pred kraj i osetio grč/bodac ispod rebara pa sam morao da usporim dok to prođe. tako da sam pola kilometra bio u višoj brzini a onda u drugoj polovini sve to izgubio. kad sam se oporavio opet sam ubrzao i zadnja dva km pretrčao vidno brže, isprolazio sam dosta ljudi kojima je već trke bilo preko glave i ufiniširao kao da sam se tek zagrejao. 
agende radi, zadnja 2km su mi bila 4'26'' i 4'16''.

kad se sve završilo setio sam se (?) da sam treking u Zasavici iste dužine (20.6km) trčao po 4'50''/km pa sam se zapitao - a zašto sam ja mislio da polumaraton po asfaltu neću moći da trčim brže, nego sam očekivao 5'/km? evo da me ubiješ nemam pojma. valjda jer mi je prvi polumaraton pa mi nije palo na pamet. eto vidi se koliko je ova godina drukčija, sve je izvan štima i rutine. skroz je drukčije kad tokom godine svakog drugog vikenda trčiš half.

na kraju sam ipak bio zadovoljan, dobio sam gumu za mtb kao treći u kategoriji a dobila je i Lola na trci na 10km pa se tako vraćamo kući sa kompletom, hehe, preodlično! gume su nam stavljali oko vrata kao one lente za miss, s tim da je njoj nekim žrebom organizatora pripala automatski a ja sam na postolju rekao "oću gumu" pa mi je prijatelj direktor trke rekao "hoćeš gumu, a ja hteo da ti dam kolačić?!", ahahaha ma kakav kolačić daj onu sa kramponima! :-) 

i to vam je bilo to. 
dakle saznao sam koja mi je polazna tačka za neki sledeći polumaraton, no izgleda da ih ove godine više neće biti pa ne znam šta da radim sa tom informacijom...

nedjelja, 17. listopada 2021.

nešto malo o suboti

lupetao sam svašta ujutru pa se predomslio.
kontam, ko me bije po ušima da moram ujutru da vozim po kiši samo zato jer osećam da tokom dana treba nešto malo aktivnosti da se ubaci, ajd ako je i stala kiša ipak je sve mokro pa bi mi otišlo dosta vremena na montiranje blatobrana, vožnju i tuširanje, bolje je spakovati se i sačekati da otopli pa tamo negde usput nešto izmisliti

i da vidiš čuda, sreća prati hrabre a ponekad i nas neodlučne, kao i po prognozi se razvedrilo i otoplilo i ostalo je jedino da na mapsima odredim savršenu tačku za polazak na vožnju.
lupio sam neko selo na 40-ak km od Apatina i kao naručen se namestio parking pored puta da mogu na miru da namontiram biciklu a da me niko ne pregazi jer između dva sela obično bude dubok kanal pored puta i blatnjavi ulasci u njive bez ikakvog razumnog stajališta.

Lola je otišla dalje autom po startne pakete i da odnese medalje i pehare koje smo preuzeli ovde, veče ranije, a ja uz povremeno proveravanje mapsa (mapasa?) prošao na metar od granice ka Osijeku i zavrnuo dalje ka Apatinu nekim alternativnim pravcem.

tu sam imao jedno sečenje vena uzduž jer mi se ukazala predivna mogućnost koja je nažalost morala da ostane samo mogućnost, A EVO I ZAŠTO.
naime ugledao sam putokaz za biciklističku stazu ka Apatinu koja je vodila nasipom uz Dunav, i čak je na putokazu stajalo i pojašnjenje kako u tih 33km ima samo 7km neasfaltiranog nasipa no predeli su divni i zaslužuju malo više truda.

već sam trčao nasipima uz Savu i Dunav, što na trening/izletima što na treking ligama i znam da i kada nema asfalta to je sasvim fin lep nasut suv zamljano kamenčićasto travnati puteljak, ništa strašno.
no to nije bio problem, nego što sam asfaltom kuda sam i planirao imao samo 25-26km i to doslovno "na knap" da stignem do apartmana 20-ak minuta nakon zalaska sunca, čitaj po prvom mraku.

7-8 kilometara duži put bi trajao taman tih istih 7km po najavljenom ne-asfaltu što može da znači da bi mi trebalo možda i pola sata više ako samo par puta nakratko zastanem zbog provere karte tamo pred kraj jer ne znam s koje strane bih ušao u grad.
tako da sam sa čežnjom i žaljenjem morao da se zadovoljim slikanjem putokaza i nastavkom vožnje po asfaltu, srećom nije bilo skoro uopšte saobraćaja.

no svakako tih 43-44km su mi bili nešto skroz novo i zanimljivo i već mi se putovanje isplatilo, nisam ni morao sutradan da trčim trku :-)
plus sam i tu skratio desetak minuta navigacije po gradu nego smo se ad-hoc dogovorili da se nađemo na parkingu Lidla koji je praktično na glavnom putu/ulici kuda se ulazi u grad.
čak sam uzeo i jedno kraft pivo sa imenom "slepi putnik", doduše samo 0.33.



subota, 16. listopada 2021.

svađe sa internetom

juče i prekjuče sam previše vremena potrošio na prepirke sa slikama koje su mi iskakale sa svih strana onlajn-ovanja pa da zaključim sa još jednom.
obzirom da imamo naravno dva mobitela svako malo nekom istekne ugovor pa ga treba produžiti a pošto smo u istom provajderskom društvu onda nam svi računi dolaze odjednom.
i sad za koji dan jednom od brojeva opet prolazi godišnjica pa bi trebalo obnoviti i odabrati neku novu tarifu jer stare ionako više ne postoje.

uz razne tarife nude razne uređaje "za dinar" a uz neke (malo bolje od najgorih) nude čak i poklone u vidu kojekakvih pametnih vaga, narukvica, zaključno sa sportskim satom.
i stisnem ja gumbić "pogledaj" da vidim o čemu se radi, otprilike ovaj najbolji je negde na pola između Lolinog suunta i Mog garmina s tim da je sumnjivo lagan obzirom da tvrde da mu baterija može istrajati čitavih 50 sati snimanja aktivnosti. dok recimo moj fenix nakon jučerašnjeg punjenja i samo jedne noći* kaže da je na 98% što je dovoljno za 36h trčanja.

doduše (!) imam i opciju malo ležernijeg snimanja zvanog max battery gde mi je precrtan telefon i srce i tako mogu trčat 72h, s tim da mi ni inače telefon nije povezan tj blokirane su mi sve obavesti pa mi ništa na satu ne iskače tipa pozivi sms i slično.


no ono što je posebno zanimljivo blogovanja je da u opisu uređaja kažu da nas može provesti kroz 20 maratona pa nam dakle za maraton ostavljaju nekih 2h30' vremena. obzirom da sumnjam da će xiaomi satić kupiti ipak rekreativna klijentela, pre će biti da oni taj maraton nameravaju biciklom prekotrljati, nego peške.

nakon jučerašnjeg razvrtavanja na bicikli se jutros već osećam dovoljno ready za polumaraton i sad mi nije jasno zašto sam pre par nedelja onako dobro otrčao treking ligu u planini, nakon čitava 4 dana vozikanja mtb-om i hajkovanja po brdima. znači li to da i danas treba da ubacim neki bajk ili hajk ili kombinaciju, ili da jednostavno u autu odrobijam tih 4-5 sati vijuganja kroz kišu i subotnju gužvu, hmm.

najrealnije mi zvuči da se jutros ipak malo provozam pa makar i po kiši (odaću vam jednu veliku tajnu, imam čak i šuškavac) i da se nakon marende otisnem kolubarom nizvodno ili savom popreko, pa dunavom uzvodno do apatina.

(*) prelistavajući pdf uputstvo skontao sam da postoji opcija "screenshot" na garminu i sad još moram da pronađem gde se to čuva i kako da ga upotrebim za blog, jer sam kao što znate do juče slikao sat pa postavljao fotke.
diži dupe šerloče!
...
...
...
a-haaaa, moraš sat spojit preko kabela na kompjuter i naći folder SCRNSHTS.
pa dobro, sad znam i to.

petak, 15. listopada 2021.

nekoliko stvari, ali ne i svekoliko

umetnuo sam tri slike koje se naravno nisu učitale željenim redosledom pa sad moram da pišem protivu svoje volje
slika prva, ne znam zašto mi je mejl od strave došao mesec i po kasnije ali tek eto nešto hoće da mi kažu da sam radio nešto a da nisam znao ili da nisam vodio evidenciju i sada oni hoće da im platim usluge sekretarice ili čega god


dalje, na fejsu se drugarica podseća nekog maratona od pre sto godina i zahvaljuje se na druženju, to je ona priča koju stalno pogrešno pričamo kako nam je bilo lepo jer hoćemo da svoj život pamtimo po lepom čak i kada nam se peo na onu stvar, što se očigledno vidi iz stava, drugarice izvolte prokomentariši znam da čitaš blog:


treća slika kada klikneš na training log strava ti ponudi da platiš članarinu da bi mogao da ga vidiš, i onda stisneš unazad pa opet i u toj trećini sekunde dok vidiš taj log a pre nego što ga pokrije skočni prozor sa popunjenom uplatnicom ti uradiš šta, ti brzo stisneš PRINT SCREEN i onda ga kopi-pejstuješ u ms paint i voila' što bi rekli kinezi eto ga


realno me baš zabolucka za ovo ali ako sam već našao način da ga ulovim besplatno nisam mogao da odolim, to je taj štos koji nas je naučio socijalizam, uzmi sve što ti život pruža, a što neće da pruži a ti mu ukradi jelte

dva maratona za tri sata!

Abdul Kalam, jedanaesti predsednik Indije:
"the best way to win was to not need to win.
the best performances are accomplished
when you are relaxed and free of doubt"
eto sad znate i to.
a sada mogu da vam ispričam i
"basnu o dva Hrvoja"


dok sam gledao spisak prijavljenih za Zg Maraton, primetio sam jednu dvostruku prijavu, što inače nije ništa neuobičajeno.
naime ljudi često ne ugledaju svoje ime na spisku jer nisu stisnuli "refresh" pa onda popune još jednu, pa još jednu, i onda odjednom shvate da su se prijavili nekoliko puta
događalo se često, i događaće se.
međutim, na spisku prijavljenih je postojao izvesni Hrvoje, istog prezimena i istog godišta, iz istog grada i kluba, koji je osim dvostruke prijave imao i dvostruku uplatu (???).
hah, rekoh, tip je zaboravio da mu važi prijava od prethodne godine kada je maraton odložen, pa je opet uplatio?
to sam naravno zaboravio, sve dok nisam par meseci kasnije video rezultate.
e sad ovde treba neki C.S.I. squad da dešifruje ludilo
ja uspevam da pronađem samo dva objašnjenja
1) Hrvoje je poklonio jedan od dva startna broja nekome ko je od starta do cilja trčao s njim rame uz rame, a šanse za tu mogućnost su praktično nula jer je zaista teško naći nekog ko će startovati rame uz rame pored tebe i kao sijamski blizanac trčati na metar od tebe celu trku
2) hrvoje je zakačio oba broja sebi, sa oba čipa, ne znam da li su čipovi išli ispod broja ili oko članka noge, i tako je obojicu Sebe proveo kroz cilj, jedini problem je što je platio dve startnine a mogao da uzme samo jednu medalju
uglavnom frajer je završio 61. i 62. u plasmanu muškaraca, ne znam koja noga mu je pobedila onu drugu.
3) imate neku ideju?

četvrtak, 14. listopada 2021.

ne valja ali valja mada i ne valja baš

tu sad ima jedna začkoljica.
znate ono kad krene neko pred ispit (nisam bio od tih) da uči dan i noć i dan i noć, i ujutru ode bez spavanja na ispit i u trenutku sve zaboravi i sve mu se pomeša i odjednom više nema pojma ni o čemu niti ičega može da se seti.
e tako slično glasi i problem sa polumaratonom jer je uopšte sumanut koncept da razmišljaš *kako* da najviše moguće povećaš formu za sedam dana, jer za 7d možeš samo da se dobro odmoriš i razdrmaš (taper) ako si visoko utreniran, odnosno možeš da se poboljšaš za 1% ako si netreniran.

recimo da neko nije nikada trčao, i hoće za sedam dana da pretrči polumaraton, kakav bi mu program napravili?
pa on će od svakog trčanja dobiti upalu i pitanje je da li je bolje da ga istraumiraš i da trči pod upalom ili da mu kažeš "ako do sad nisi trčao, ne moraš ni sad, idi na taj polumaraton za sedam dana i pomoli se bogu".
ili tipa daš mu u ponedeljak minut trčanja minut šetanja pa tako pola sata, pa ga sutra pitaš šta ga i koliko boli, pa ako ga ne boli onda mu udvostručiš a ako ga boli onda mu kažeš da samo prošeta pola sata pa da ponovi u sredu ono od ponedeljka, pa da se opet čujemo :-) 
fakat luda situacija, ideja pripremiti nekog za trku se pretvara u ideju ne povrediti ga i samo ga polu, ma ni polu, samo ga frtalj, ma ni frtalj, samo ga 1/16 pripremiti eto tako nekako.

a gde sam ja, ja sam na pola između ovog netreniranog i onog super-utegnutog.
i sad je pitanje da li mogu u nedelju u Apatinu trčati pola % ili ceo jedan % brže nego da je trka bila sedam dana ranije, ili ne mogu.
i kako doći do tog 1%.
jedan posto na 100 minuta je čitav minut, to zvuči malo ali to je 5 sec/km, hej!!!
kad bi se tako lako pomerale granice i pragovi, život bi bio pesma.

povećati ve-o-dva-maksimalni, okej, to je lepo, ali taj trening neutreniranom ostavlja veliki umor i traži previše oporavka.
a neutreniran ima jako malu kilometražu pa će sa jednim treningom u sedam dana i puno odmora jako malo postići, plus će mu ostati manjak one izdržljivosti da ravnomerno trči 100 minuta, ako se i ne smanji dodatno.
neka zlatna sredina bi bio tempo-tempo-tempo, udri po tempu, to malo ojača noge, malo udari na kisik, malo ubrzanije dišeš, sve-u-jedan a nije neki veliki rizik za povredu.

fakat će na DUŽE PRUGE* bolje trčati onaj koji ima u nogama 500km mesečno u odnosu na onog koji ima 50km pa makar ovaj drugi radio samo najciljanije treninge.
(*) tako kažu, mada jedino sebe poznajem od celog sveta da je zaista *dugoprugaš* jer sam nekoliko puta trčao 21km železničkom prugom preko mostova i kroz tunele uz kanjon reke Gradac, držim i rekord staze od 1h58' pri čemu ukupna dužina tunela iznosi oko 5km a mnogi su u krivini pa ti treba jako osvetljenje kao na noćnom trailu, a trebaju ti i slonovske uši da čuješ ako nailazi vlak, a trebaju ti i noge skakavca da se baciš u stranu ako ga prekasno čuješ.

i tako sam ja rešio da skupim kilometara koliko se može, da vidim oćel pomoći, pa sam nakon jačeg tempa sutradan otišao na brdsko rastrčavanje (?), a sredu i četvrtak odredio za "udri gas na sav glas".
imao sam u dva vikenda dve treking lige 26km plus 21km (bez zagrevanja naravno) pa sam jedan vikend odmorio i sad sam natrpao 13 (pon) 15 (uto) 9+11 (sre) i 9+? danas, biće nešto slično kao juče nadam se.

nakon ovih jutarnjih 9km smo sređivali vinove loze, posekli svo preostalo crno grožđe, i napravili sok. ispalo je 5.5 litara što nakon razređivanja treba da bude dovoljno za 11 litara vrhunskog organskog napitka, što bi pak u prodaji bilo nekih 40€, eto toliko smo uštedeli tojest zaradili za nekih 5 sati u toku kojih smo detaljno orezali sve i očistili i to je bio jedan od većih poslova za jesen. a ima ih desetak, tih poludnevnih poslova jer je poveće dvorište sa puno biljaka voća drveća trave cveća itd. 

nije baš da mi se trči sad ali se nadam da ću za sat - sat i po smoći snage da se otisnem ka pučini neizvesnosti i čudnih ambicija.



srijeda, 13. listopada 2021.

nevalja ali štaću

ovo ne valja niti je ikada valjalo kad ovako sednem za kompjuter da se odmorim pa dignem noge na stolicu sa druge strane stola i onda su mi leđa u fleksiji (zvuči kao u saksiji, a i slično je) i sva težina mi je na gluteusima koji počinju da bole, noge počinju da trnu i raste osećaj napuhanosti iako nisu na zemlji, i onda kad ustanem deluje da ne mogu da napravim ni korak a kamoli da potrčim.
eeeeee zato sam ja otrčao 9km* jutros pa ako i puhnem u čabar popodne neće biti velika šteta. 

jučerašnji dan je prošao oke, kiša je zastala, ja izjurio napolje, skontam da mi opet ne radi hrm traka, pokazuju se samo pulsevi sa zgloba sa povremenim greškama. 
okončam activity nakon 2.3km i sednem na neku žardinjeru, mokru. ugasim pa upalim sat, pokrenem activity opet ništa, skinem traku sa grudi i ubacim Loli u ranac te ona ode dalje u šoping a ja u brda.

pokušavao sam da ne gledam u pulseve da se džabe ne nerviram, no ispalo je da je manje grešio od uobičajenog. kiša više nije počinjala, a na vrhu brda naiđu dva "ludaka" na biciklama, lokalni rekreativci entuzijasti veterani 60+.

jedan ode malo dalje do prve kafane, drugi okrene sa mnom pa smo se zajedno spustili nekih 5-6km uz njegovo naizmenično škripanje vlažnih kočnica i dahtanje na par uspona jer to što je zvanično spust ne znači da teren nije bipolaran i pomalo neuračunljiv.
još par zadnjih km kroz grad u solo trčanju pa sam tako dobio activity od 12.7km što je sa onih prvih 2.3 izašlo ravno na 15km, neloše za dan odmora uz +300/-300m nadmorske.

jutros resetujem garmina na fabričke postavke, ponovo ga povežem sa telefonom (tj dva) i izgleda da satu ne fali ništa, pa traku sa baterijom koja pokazuje 3.2V spakujem i pošaljem brzom poštom u servis u бели grad.
što znači da ću apatin trčati bez trake, ФУЦК!

*nakon svih zezancija sa satovima i telefonima sam na kraju upalio suunto app (mogao sam i sat ali on je povezan sa Lolinim nalogom pa bi to bilo još extra zazancije) i upario suunto hrm traku i tako otkaskao nepun sat futingića, nisam ni morao da gledam pulseve ali baš zato što na garminu nisam mogao, MORAO SAM :-D 

a sad na to famozno drugo trčanje, opet se naoblačilo, držte mi palčeve.



utorak, 12. listopada 2021.

od tempić do nije više tempić

Kao što sam već ukratko napisao na Stravi, nisam ni morao preterano da mozgam i da izmišljam neizmišljive kombinacije jer mi je prilikom (na wc šolji) provere koliko imam % baterije Garmin preporučio tempo trčanje, i rekoh ajd baš da vidim kako bi to izgledalo.

10 minuta zagrevanja po 5'35''/km, to sam morao malo brže da bih se zagrejao jer ako se već zove zagrevanje a istrčiš u kišnih vetrovitih +9 nije baš da ćeš se od kaskanja zagrejati.
No posle prvog kilometra sam ipak malo popustio i približio se suregiranoj brzini.

Onda me je prebacio na 45 minuta tempa po 4'50'', to mi je bilo i smešno i jadno jer sam nekada maltene spavao na toj brzini a sada nakon nekoliko godina bez treninga ne znam ni da li mogu polumaraton tako izdržati a kamoli maraton.
Takav mi je bio i osećaj, tačno onako kako sam nekada trčao 4'/km juče sam trčao skoro 5'/km, rekao bi čovek da to nikada neće biti moguće ali eto itekako je moguće.

Ne verujem da je tu kiša i hladnoća nešto *mnogo* smetala, svakako jeste ali ne dramatično.
Nit da trčiš većim ulicama i putevima jer je gužva, ovo nije velegrad gde imaš neke avenije po periferiji sa izolovanim trotoarima, u parku imam uspon od 15% pa bih teško zadovoljio garminove preporuke brzine, i ostalo mi je da biram manje puteljke.

Tako sam zakačio i jedan kupserčić i pola kilometra barskog makadama i kojekakve baruštine i potoke koji teku popreko po cesti i negde pred pola tog tempo isečka mi je prosek sišao na 4'54''/km, no srećom je usledio i spust kolicno god bio blag pa sam se vratio na željenih 4'50'' proseka za taj srednji deo treninga.

Kad sam izašao na malo veći put opet me je opalio bočni vetar samo zdesna umesto sleva, džabe sam se nadao leđnom. Tu sam iako je povratak bio blago uzvodno počeo još malo da pojačavam da mi ne postane hladno i to je lepo funkcionisalo s tim da sam ipak izašao iz neke zone komfora i bio svestan da ne trčim lagani tempo nego sasvim onako solidan napor.

Zbog toga su zadnji kilometri krenuli preko 4'40'' do 4'30'' a ukupan prosek tempo dela se spustio na 4'46''/km, i jedva sam dočekao da me prebaci na treći deo rastrčavanja koji sam opet išao brže od preporučenih 5'35''/km jer mi je nakon one jurnjave svaka brzina delovala mala.
Napravio sam zavijutak oko tržnog centra po onim putevima za dostavu kuda sam nekada trčao tempo po snegu jer je to bio jedini očišćeni krug u celom gradu, pun je tačno 500m.
I još malo u krug oko kuće jer ako završiš pre predviđenih 1h05' ili stisneš lap, garmin automatski zaključi "workout ended" i računa da nisi izdržao (!) do kraja.

Tako sam dotrčao do ulazne kapije sa ulice i tu stajao još tri sekunde (lol) da mi štoperica odbroji dozvolu da ugasim sat, i eto prođe i ta avantura. Eto opet se pogodilo da sam TRENIRAO a ne samo trčkarao, to se doslovno zove tovljenje praseta pred Božić.
Danas oko podne treba da zastane kiša i to bi mogao da bude neki utorak poluOdmora i nekog malo laganijeg trčanja, da bih u sredu i četvrtak pokušao da izvučem još nešto u minut do dvanaest.

Verovatno nešto poput onih omiljenih 10*300m ali ne verujem da ima šanse da se šljaka na stadionu osuši a ne bih ta pred polumaraton treniram za kros.
A 10km od 100/100m mi deluje malo previše pred trku.
Postoji i nova tartanska staza u parku koju sam izbegavao jer ima nekoliko nenormalno oštrih krivina, kao poligon za dog agility, no ako izbacim dve krivine možda na dva pravca mogu da uhvatim 2x250m deonica po krugu, jer je valjda ceo kružić nekih 650m, trebalo bi to na zagrevanju prvo izmeriti i odrediti start/stop tačke.

Danas su legle i startnine, obezbeđen je i smeštaj u Apatinu, pa pomoz bog.
Računam da će za 1h45' biti obezbeđeni zečevi a to je nekih 4'55''/km ako hoćeš da stigneš oko 1h44' i neka logična polazna nastavljajuća tačka odavde, plus je zanimljivo gledati kako se grupa osipa i analizirati na većem uzorku kako takvi pokušaji izgledaju.
Bumo vidli, lepo je ići na trku ovako nepretenciozno, tek koliko da ispoštuješ Klub i bez ikakvog pritiska.

ponedjeljak, 11. listopada 2021.

unaprijed

nekad tako sednem da napišem blog o onome što će se tek dogoditi.
hm.
dakle otići ću na trčanje.
definitivno.
da ne bih razmišljao o kiši valjalo bi skrenuti pažnju na nešto drugo, obično u takvim slučajevima trčim 1km/1km ili 500/500 promene i onda se fokusiram na napor i ignoriram baruštine i blato koje se napravi na nečistim ulicama.
na srpskom se kaže ignorišem ali se ne kaže fokusišem, pa ti budi pametan.
kad već nisu usvojili jugoslovenski i uštedeli na papiru za udžbenike, sad bi u amazoniji još uvek bilo šuma a ne bi bila peščara.
i stepa.
i močvara.
otkud sad močvara?
pa tako počinje serija.
kakva sad serija?
ona iz vikipedije.
otkud serije na vikipediji?
pa evo otkud:

dođe mi daily mail i u njemu na vrhu link koji glasi ovako
"[Daily article] October 11: Home (The X-Files)"
pogledam o čemu se radi kad ono ona poznata serija iks fajls i ono dvoje zgodnih kako se zovu istražitelji policajci naučnici manekeni sve-u-jedan, i radi se o nekim ljudima koji (prvi minut) zakopavaju novorođenu bebu a kasnije ćemo saznati zašto, neka deca igraju bejzbol, klinac ugazi u nešto mekano i pojavi se šaka od bebe.

i tu dođemo do šredingerovog treninga, možda ću ga trčati a možda neću.
i do šredingerove serije, možda ću odustati od treninga odmah ujutru da bih pogledao epizodu do kraja a možda i neću, uglavnom kramer protiv kramera davitelj protiv davitelja šredingder protiv šredingera ili ću na trening ili neću ili ću gledat seriju ili neću, ili ću prvo jedno pa drugo ili ću prvo drugo pa jedno.
pa ti vidi.

i sad sam šutno šredingera u guzicu rekao mi nemoj mi se mešat u poso i sad ću ipak na trčanje a popodne ću odgledat seriju, tako mi je namešteno da kad ugasim i upalim kompjuter opet mi se otvore isti tabovi pa ne moram guglat imam odmah link.
jedino što je ova epizoda očigledno piratski na jutjubu pa je sve kontra, u špici su sva slova kao u ogledalu i svi igraju bejzbol levom rukom a to je da neki algoritam ne bi provalio da je povređen kopirajt i da ne bi uklonio epizodu pre nego je ja pogledam.

obzirom da mi je po ovako teškoj kiši koja bukvalno zasipa negde odozgore svejedno šta ću i kako otrčati, bitno je jedino otrčati, biće da će na kraju ipak ispasti nekakav tempo ili poželjno nešto progresivno ili štagod.
namazat noge kremom za sunčanje da im bude toplije i gore šuškavac onaj biciklistički apsolutno nepromočljiv i udri šljap.
popiću i jedan rapten pre polaska, kao što je asteriks pio čarobni napitak a erik klepton vijagru u danima kad je muvao šeril krou.

nedjelja, 10. listopada 2021.

štetica

često se dogodi da vikend-blogovi imaju najmanje čitanja pa onda u ponedeljak i utorak to dođe na svoje, valjda ljudi imaju pametnija posla subotom i nedeljom, tipa utakmice i svadbe, ko će čitati blogove.
no nema veze, juče sam se natrabunjao za medalju a mislim i da je zanimljivo, s tim da postoji i drugi problemčić a to je da će mnogi radije čitati kratak nezanimljiv blog sa dve sličice nego neki ultrazabavan blog na pet kucanih strana, jer volumen u startu odbija.
odbija prosečnog čitatelja bloga koji preleće preko sadržaja pokušavajući da u ovom modernom brzom vremenu i svetu onako u trku posrče svu esenciju mudrosti i duhovitosti, svako bi da dođe do ekstrakta i da ga proguta nerazređenog poput pilule.

tako sam nekim čudom odlučio da ni u nedelju ništa ne treniram pa mi se dan odmora pretvorio u godišnji odmor, da sam znao koliko ću se zaljubiti u šetnje i penzionersko odmaranje ne bih ni trčao onog dana dvaput, ovako ispade da sam ta dva trčanja rastegao na pet dana što opet ispadne jako mršav prosek.
uvek sam težio nekom zlatnom preseku između cvrčka i mrava no uglavnom ispadnem jedno ili drugo, nikako da pronađem neku meru, život mi je što bi Đoni Štulić rekao "između krajnosti".
opet kad razmisliš beba i starac su dve krajnosti, tako da to važi za svaki život a ne samo moj, i dobro njegov, mislim Đonijev.

da ne bih drobio o trećem danu brdskih šetnji zaredom, nastaviću pričicu o drugoj godini maratonisanja. dakle imali smo beogradski 3h25, cerski 3h14, novosadski 3h10, podgorički 3h13, i podosta polumaratona između. i onda je došla zima i treninzi na stadionu sa dve odlične atletičarke, tamara je imala najbolji svetski rezultat na 800m za svoje godište a ana se vraćala sa porodiljskog u velikom stilu i nastavila tamo gde je stala godinu ranije kao (pre)mlada mama.

biće da sam imao i sreće jer mi nikada ne bi palo na pamet da radim toliko stotki, dvestotki, hiljadarki, usput smo išli na zimske kroseve, upao sam u neki skroz drugi svet od onog gde sam naizmenično trčao tempo i dužine.
između stadionskih treninga sam povremeno ubacivao bici vožnje ili solo trčanja na kojima sam kombinovao neke onlajn planove treninga za maraton, sa onima na stadionu. 
pratio sam i pulseve, i kad sam jednom shvatio da mi je gotovo pa nikakav napor umornom pretrčati 14km ispod sat vremena, nekako sam skontao da (bih tako trebao da) mogu i tri sata zaredom. 

usput su došli i brži polumaratoni, onih 3h10' na maratonu su u kompletu išli sa 1h31-1h29-1h28, a na proleće sam nanizao 1h27-1h25-1h22, i kada sam po toplom danu uleteo u cilj na ušću save u dunav i video tih za mene tada svemirskih 1h22, ha pa to je to, došao sam i do te tačke.
prvi maraton je opet bio beogradski i totalna rutina, otrčao sam ga kao neko ko po dvadeseti put pejsuje 3h maraton, ravnomerno, bez napora, glatko, možda sa previše brbljanja usput ali treba razumeti početnički zanos.

za razliku od svih koji su u zadnjih nekoliko godina spustili maraton ispod tri sata, govorili kako im se san ostvario, plakali, slavili, pevali, igrali, meni je opet ponavljam to bilo toliko rutinski i podrazumevano da sam prosto samo prošao kroz cilj, kao kad osam sati kopaš i staneš u red i isplate ti dnevnicu i staviš je u džep.
nikakvo iznenađenje, ništa.
došo vido istrčo.
300m pred cilj su stajali svi iz kluba pored staze, ana je vikala ajde sale imaš ispod 3h, na semaforu je pisalo 2h57 i nešto a ja sam kao u onoj priči gde maratonci trče poslednji krug bez ikakvog finiširanja i padanja u trans jednostavno protrčao kroz cilj kao da mi je to stoti jubilarni ispod tri sata a ne prvi.

nakon toga opet par polumaratona pa na plitvice.
imao sam neke nove skylon 2, crveno-sive, mekane, a i inače nisam neko ko trupće pa je delovalo kao da ni ne dodirujem zemlju.
na plitvicama su me izradili da veče pred trku otrčim 13km gore dole da bismo kao videli zadnji deo staze, a ja tada prosto nisam bio taj nivo profesionalnog maratonca kome bi to bila uobičajena rutina pa sam to malo platio u poslednjim kilometrima sutradan.
svejedno sam po velikoj vrućini (čak je i ninković priznao da je zadnje kilometre išao 900m trčanja 100m šetnje) otrčao za početnika nestvarnih 3h07, dobio čuvenu lidiju rajčić i još poneke viđene hrvate koje tada nisam poznavao, a tog dana sam se upoznao i sa našim dragim prijateljem stanićem s kojim smo se narednih godina baš lepo družili.

krajem avgusta sam neiskusan popušio još jedan jako loš maraton, i dotadašnji bilans mi je uprkos finim rezultatima postao podosta neslavan:
2004
beograd - raspad
cerski - pristojan
novi sad - vrlo dobar
podgorica - poluraspad
2005
beograd - solidan
plitvice - poluraspad
sljeme - totalni raspad

nakon celodnevnog klackanja vozom, noći bez sna u nekakvom hostelu sa milion ljudi, dolaska na start u zadnji čas jer su mi rekli da ide bus tamo gde ga nema pa sam sa tramvaja trčao na žičaru, opet u glatkim patikama po blatu do kolena jer mi je selektor za planinsko trčanje rekao da mi ne trebaju patike za trail, totalno nepripremljen i umoran sam mazao prvi krug da ne bih izgubio grupu jer nisam imao pojma kako je i koliko obeležena staza pa sam uvek držao priključak.
koliko god da sam se raspao u toj planinskoj močvari drugi su se raspadali još više pa sam na kraju na skroz ukočenim i oduzetim nogama završio osmi, utešna nagrada je bila da su pehare dobijali prvih 10.
bonus podatak, ne znajući da ću ad hoc otići na sljemenski, otrčao sam kod kuće na treningu 42km za 3h17 samo 7 dana ranije.

kao da godina već nije bila dovoljno neobična, jer ko normalan iz srbije trči plitvice a ko sljeme, a ko oba (?), pronašli smo i neki maraton u poreču koji je pravila turistička org. iz italije. obzirom da dobro znam jezik nekako sam izdejstvovao za plaćanje na licu mesta a obzirom da u poreču imamo tetu to je bila odlična prilika za mini godišnji, sa biciklama naravno.
tu sam pak upoznao mariju tada poznatu kao trošićka, dosta smo trčali i zajedno dok mene nije uhvatio finišerski amok da pretičem ljude pa sam nemajući pojma koliko sam dobro podneo septembarsku vrelinu pored mora na kraju uleteo u cilj deseti i opet izborio novčanu nagradu.
obzirom na gomiletinu kupsera usput i neke makadame kroz autokampove tih 3h09 uopšte nije bio rezultat za podcenjivanje, vrućinu da ne pominjem no obzirom da smo u maraton stigli iz biciklizma gde ti je većina letnjih treninga u podne na +35, biće da smo imali neku trajnu aklimatizaciju.

dalje su se u maratone umešali polumaratoni a evo i kako:
sedam dana pred tradicionalni novosadski, održavale su se dve trke.
a mi smo naravno morali na obe.
u subotu je išla trka od crnog vrha do bora, pretežno nizbrdo ali sa par gadnih uspona pred kraj, nekih 25km, i odmah posle nje u nedelju je bio polumaraton na adi.
meni je osobno bilo jako zanimljivo to istraživanje kako izgleda polumaraton u danu nakon brdske trke od dva sata, i bilo mi je fora da računam te procente koliko me to usporava.
pritom je ta trka u boru uglavnom bila po nekom lošem vremenu, tako se pogodilo, potoci teku putem a ti ih preskačeš na spustu od 12%, pa kad dođe ravno ono ti izgleda kao uspon.

i tako polomljen nakon opisanog vikenda sam se pride razboleo/prehladio, odležao par dana, i na kraju na klecavim nogama i pomalo bled u licu završio nekako taj novosadski za 3h07 u savršeno ravnomernom ritmu preživljavanja. nisam gajio nikakve iluzije da u tom stanju mogu brže bez nekog mega mučenja.

u ustaljenoj šemi druga-zadnja nedelja oktobra smo na onaj dan kad se pomeraju satovi i spava sat duže opet trčali u podgorici. bio sam zadovoljan da ponovim onih 2h58 eto da se uverim da to uvek imam u džepu, što sam i uradio, opet bez nekog velikog "cimanja".
uhvatiš ritam a uvek je velika grupa pretendenata za 2h59, pa ih gubiš jednog po jednog, a u zadnjoj trećini loviš one koji su mislili da mogu i brže ili su pokušali da "naprave zalihu", e takvih sam se tek nagledao u podgorici na onim dugačkim pravcima kad užari sunce od 28-38km.
tako da je i ta podgorica ispala istih 2h58, opet nisam plako opet nisam pevo opet nisam pisao statuse kako mi se san ostvario jer tada statusa nije ni bilo, ispričaš se sa ljudima u cilju dok pijete cedevitu i ajd zdravo.

tako sam u prve dve godine pretrčao 10 maratona,
oborio oba lična tojest i donji i gornji (2h58 dvaput i 3h34 na sljemenu)
a nakon onih prolećnih 1h22 u beogradu nisam nešto bitno popravljao i vremena na 21km, imao sam 1h21 na cerskom brdskom polumaratonu i 1h21 u varaždinu gde sam dobio temperaturu dan pred trku i probudio se na jastuku natopljenom znojem, a kada mi se krajem septembra namestio špic forme na balkanijadi u novom sadu, budale su skratile stazu za 700m i tako tih 1:16:39 nisam mogao da računam kao lični koliko god da sam odlično istrčao, imao sam u nogama ispod 1h20 očigledno.

subota, 9. listopada 2021.

pada prvi sneg


došlo je dotle da se slike sa trčanja gledaju umesto da se trči, što znači da sam dotakao dno života. zanimljiva mi je jedna druga stvar. kad je lepo vreme, mislim da bukvalno ne postoji dan kada mi se ne ide na vožnju. može zaređati hiljadu lepih sunčanih dana i ja ću hiljadu puta odabrati kojom ću biciklom i negde ću otići, raspoložen bilo gde na skali između (tek) zadovoljnog i (čak) srećnog. za razliku od toga kad je smrdljivo vreme nekad mi se trči a nekad ne, i sad razmišljam zašto je to tako.

kao da je nekada trčanje imalo neki veći smisao, da sam ga doživljavao kao da nečemu služi. ustvari, onih godina kada sam počinjao, bio mi je izazov da trčim što brže, slično počecima biciklizma pa ajmo ovaj prosek ajmo još brže. tačnije i duže i brže, obe su se granice stalno pomerale, pa onda najduže plus najbrže. to što smo išli biciklama da zlatibora i nazad nikako nije značilo da treba da se ide lagano, i tada se itekako gledao prosek i trebalo je preko 2000m uspona savladati ispod deset sati što bi značio prosek 26 a mi smo napravili čak 28.

kad sam počeo da trčim pak nisam toliko gledao u brzine na Dužinama, više sam brojao sekunde kada sam trčao neke tempo krugove od 13 i 20km, a recimo Dužine sam samo gledao da završim ravnomerno, bez pada. izgleda da sam ih trčao lakše nego što sam morao, iz drugog razloga a to je da verovatno nikada na dužinu nisam otišao odmoran koliko na trku. nekoliko puta sam trčao 35 ili 36km dan nakon jakog tempa na bicikli i od početka trčanja sam shvatao da "to neće biti to". 

tako se dogodilo da su mi i prvi maratoni bili poprilično čudna iskustva. na prvoj životnoj dužini od 40km sam se zbog vrućine doslovno raspao i tri kilometra pred kraj morao da zastanem u hladovini da ne bih pao u nesvest. pritom sam trčao u nekim patikama za trail, jako teškim i jako tvrdim, broj većim jer je tako negde pisalo da se na maratonima nose broj veće patike, a taj broj viška sam popunio nekim debelim čarapama koje su se od znoja i trosatnog trčanja zgužvale i napravile mi žuljeve. bio je dogovor da Lola naiđe sa vodom negde pred kraj ali se preračunala pa sam je ugledao tek na kilometar od kuće.

nakon toga sam otrčao nekoliko trening maratona koji su mi svi ostali u groznom sećanju jer je bila zima a ja inače nisam obožavao trčanje na +1°, kamoli trčanje Dužine. nakon onih 40km po vrućini usledila su još dva duga treninga od 42.2km, i svaki put sam trčao na istoj stazi od 10.55km i nazad, pa dvaput. tako sam na istim mestima mogao da poredim osećaj u nogama, uspon na četvrtom kilometru me je čekao na 25-om a u povratku me je uspon na 15-om kilometru u drugom krugu čekao na 36-om i tu sam odlično mogao da shvatim koliko su mi se noge usput potrošile.

prvu tu dužinu sam trčao za 3h21' a drugu za 3h18', i imao sam prolazna vremena koja sam sva lepo beležio i vodio u excel-u, a prolazne tačke sam postavio na svaka 3.5km jer mi je zbog konfiguracije staze tako odgovaralo, a to nije ni premalo ni prečesto. nakon toga sam zakljlučio kako bih prvi maraton mogao da otrčim negde za 3h15', nisam bio preterano ambiciozan nego sam sve to shvatio kao običnu matematiku, ideš koliko možeš i usput očitavaš stanje na štoperici, kako drukčije.

i na tom prvom maratonu je opet bilo vrućina i dosta ranije sam shvatio da od 3h15 neće biti ništa no nisam se potresao, bilo mi je važno da završim bez hodanja koliko god da mi se noge udrvene i tako je i bilo, završio sam iscrpljen za 3h25 u danu u kojem je ogroman broj maratonaca odustao, naime u beogradu se trčalo 7km do ulaska u krug, pa dva kruga po 16-ak km, i zatim 3km iz kruga u cilj, pa su mnogi nakon 23km skrenuli ka cilju i završili nekakav skraćeni maraton od 26km pri čemu su uredno uzimali medalje u cilju pa su meni kada sam utrčao rekli NEMA VIŠE MEDALJA!

kakav način da mi se posere na prvu trku, baš predivno. nekoliko dana kasnije je bio organizovan prijem u sportskom savezu za najbolje veterane, što ja nisam ni znao da postoji, pa su mi pored nekakve medalje dali i finišersku od maratona, lično je Dane Korica izvadio iz ormana šokiran činjenicom da su me u cilju ostavili bez iste. tu na tom prijemu sam čuo da postoji maraton na Plitvicama no bilo je prekasno da mi to dođe do svesti jer nisam ni znao sme li se putovati u hrvatsku tek tako a ionako je za isti vikend već bio najavljen Cerski maraton za par nedelja.

taj drugi brdski sam istrčao za 3h14 iako je takođe bila vrućina, prošlo je čitavih pet nedelja od beograda i smatrao sam da je to više nego dovoljno iako su me isti oni koji su me zeznuli za broj veće patike plašili podacima kako se u godinu dana sme trčati samo jedan maraton, eventualno dva. nisu znali da svakog drugog vikenda idemo na planinske vožnje od 250 i više kilometara. tako je ispalo da sam teži maraton od beogradskog istrčao brže od onih planiranih 3h15, usput sam završio 20-ti u generalnom i dobio novčanu nagradu, danas sa tim rezultatom završiš na podijumu prva tri, eto koliko je nekad bilo teže trkati se.

leto je bilo dugo i rezervisano za bicikle naravno sa povremenim trčanjima, sve do novog sada u oktobru kada sam opet krenuo kao na laganu dužinu u neki ritam oko 3h15, da bi me negde u drugoj polovini pokupio poznanik ironman koji je trčao sa drugom pa sam im se priključio i shvatio da na maratonu mogu da trčim i tempo ritmom a ne samo dužina ritmom. završili smo po kišici za 3h10 i tako sam još jednom popravio ono što zovu lični, iako sam po ulasku u cilj mogao tim Tempom da produžim još nekoliko kilometara, štaviše vratio sam se stazom da sačekam Lolu pa sam tog dana doterao do 50km ukupno i postavio rekord i te vrste.

ta godina se završila maratonom u podgorici koji mi je prošao slično onom prvom ali iz skroz drugog razloga. naime nije mi nešto posebno bilo važno za koliko ću ga istrčati, vremena na polumaratonima su mi se vrtela oko 1h26 a imao sam mnoge one pace kalkulatore i svi su upućivali na to da se još uvek vrtim oko 3h10 - 3h15 tako da nisam imao nikakve neke lude ambicije. zato smo se dva dana pred maraton siti navozali biciklama po okolini i ispustili dušu na brdima oko podgorice, pa sam kao i one dužine posle tempo vožnji i taj maraton malo kilavo završio za 3h13 što i nije bilo tako loše obzirom da sam ga startovao gnjecav.

eto tako je izgledala ta prva godina utrkivanja, 4 maratona nekoliko polumaratona i ne sećam se da li je već bio neki kros ili lokalna trka, moguće ona jedna od pivare koju je trčala i vojska u čizmama a ja kao trećeplasirani dobio tri broja preveliku trenerku sa natpisom valjevsko pivo.

petak, 8. listopada 2021.

zasluženo & nezasluženo

kad deset puta ponoviš ovaj naslov potpuno ti se izgubi smisao svakog dela od dve reči no ja sam iskusan sa takvim zaverama protiv mozga pa neću nasesti na trik, samo ću nastaviti da kukam kao kalimero što mi se nešto dogodilo zasluženo a nešto nije.
jutros sam se probudio nekako zapet i poluraspoložen za trčanje no trebalo je nešto sitno da se obavi pre ili posle pa mi je delovalo da ću samo malo sačekati sa trčanjem i minut ovamo minut onamo i više mi se naravno nije ni trčalo.
prosto je čudno kako neka ideja i s njom volja mogu tako brzo da ispare, kao da se radi o trenutku inspiracije a ne spremnosti organizma za (nazovi) trening, koji ako si odmoran možeš da obaviš u svakom mogućem satu tog dana, ujutru ili popodne, svejedno.

motivacija je čudo, kao što je čudo i balon od sapunice koji gledamo sa divljenjem dok leti i prkosi gravitaciji, i radujemo se kad ga pipnemo i uništimo, te tako od malih nogu treniramo agresiju i destruktivizam.
nekome to preraste u potrebu da uništava čokolade, neko postane serijski ubica, sve je to jedna ista stvar samo je snaga motivacije različita i drukčije frekvencije, čokoladu možeš da ubijaš svakog dana a serijskog ubicu zatvore na 40 godina i gotovo, što si ubio ubio si, kaputt, sad i ti pređi na čokolade ili na kikiriki ili na sklekove, možeš i na komarce.
ovaj pasus da prebacim u deseterac i mogu da ga prodam džoniju kešu da snimi hit da se obojica obogatimo, ili njegošu, svejedno.


malo me bacilo u depru i što su ukinuli last minute prijave za ljubljanu, baš me briga što su koštale 70 evra ali taj komfor nema cenu, da u petak odlučiš da ti se trči maraton, u subotu otputuješ i prijaviš se, i u nedelju staneš na start.
i još mi napišu hvala na razumevanju, nema šta da mi se zahvaljujete najradije bih vam rekao jedite govna ali sam eto fin pa neću, kakvo crno razumevanje.

i tako sam dan nakon dva trčanja praktično odmarao ako se za organizam dvosatni hajk po kiši može nazvati odmor, to ćemo videti tek sjutra.


opet s druge strane, možda sam nezasluženo bio razočaran jer sam se verovatno zasluženo odmorio, ispalo mi je 11.5 plus 10.5km i time sam takođe bio zadovoljan jer sam i ujutru i popodne trčao u istim patikama pa sam im upisao 22km, bila bi muka da sam morao dva para da pamtim da su "na pola" kilometra pa da to kasnije poravnavam.

a u excelu uvek mora da se poklopi broj pretrčanih kilometara otkako vodim evidenciju, sa brojem kilometara koje su prešle patike, trenutno je taj broj 62600 s tim da tu nema ničeg pre 2004. a nikada se nisam ni potrudio da približno obračunam sve one godine biciklizma kada smo zimi trčali zbog očuvanja kondicije jer u klubu nije bilo moguće voziti valjke više od sat vremena nekoliko puta nedeljno.
eto tako, blog o ničemu.
a stiže i reuma.



četvrtak, 7. listopada 2021.

besplatne tlapnje

vozim onomad biciklu po županiji i nešto mi padne na pamet (!) i rekoh ovo moram da zapamtim pa da zapišem na blogu. i pomislim kako bi trebalo uplatiti neku odštetu svima koji ovo prate, posebno onima koji prate godinama, jer bi bili puno pametniji da su uzeli neku knjigu i svakog dana pročitali po stranicu-dve. to je 700 stranica godišnje, dakle 2-3 knjige pa puta 15 godina ihaj to su sabrana dela nekog ili nečeg iliti jedna čitava enciklopedija.

jedina je razlika što te knjige odmah zaboraviš a ovo štivo ti oplemenjuje život, otvara nove horizonte i pruža ti neprocenjivu mogućnost da učiš na tuđim greškama.
što reče onaj debeli naučnik svom kolegi dok posmatraju završetak maratonske trke i jadnike koji pešače poslednji kilometar na svakom uglu pitajući prolaznike "još koliko?" - vidiš njih, oni su ti čista praksa bez trunke teorije, a mi smo ti suva teorija bez imalo prakse.

ovaj mali widget levo, ako se to tako zove, kaže da je (u trenutku kada sam juče napravio ovu skicu) na blogu bio posjetitelj iz Moskve na pretraživaču Yandexbot (nikad čuo, moram guglat) i da neko sa špica Istre koristi Windows 7, dok je u Vojvodini najpopularnija Opera sa tri različite lokacije, hm. 

je bi radije u istru nego u vojvodinu ali ko me pita, niko.
malo se promenila prognoza za novosadski vikend/maraton što je naravno i bilo za očekivati, pa su onih polarnih +7 popravili na +9 i čak +10 što je već druga pesma i sasvim prihvatljivo za trčanje, taman da se šake ne ukoče nama sa žabljom cirkulacijom.

promenila se i ovde pa je poslednji pristojan dan produžen i na danas, što sam iskoristio da jutros otrčim "pola treninga" jer sam žurio na posao, ali sam svejedno pretrčao laganih futing alike 11km razdrmavanja radi.


prvi put sam na trčanju gledao u ovaj "heat map" koji pokazuje kuda je bilo ko ikada trčao i "prometnije" putanje kumulativno zadebljava, pa mi je to bio izazov i prošao sam jednom prečicom koja uopšte nije postojala na mapi, mora neko i prvi da prođe ;-)

lepa stvar je što imaš u džepu tih pola treninga a loša je gutanje knedle i razmišljanje ko će još jednom na trčanje i da li će biti tako mekano i lagano kao jutros, i ko će to preživeti ako se pojača severac, ali idemo stoički u nove pobede i poraze ne praveći razliku jer je tako najmudrije.

srijeda, 6. listopada 2021.

zima stiže mušmulo moja

imam jednog druga koji mi se javi samo kad ga uhvati šljivovica i dogodi mu se neka tragedija, onda krenu da stižu poruke iza ponoći koje ja naravno primetim tek ujutru kada je on zaspao.
naime nije dovoljno da se samo napije jer se napije svakog dana, ali kad mu neko umre on dođe da mi se žali, evo malopre sam mu odgovorio da mi je baš drago svaki put kad se javi i da bi taj narod trebao malo češće da umire.

kad smo kod umiranja, nakon ovog prelepog trekinga u nedelju i dve jednako prelepe ili još prelepije vožnje, sledi period trčkaranja i one od dve groznije aklimatizacije.
naime svakog proleća kad drmne toplo vreme ja se kao kuče iznova obradujem suncu i ponovim istu rečenicu "kao da sam do juče rasipao silnu energiju na grejanje a sad odjednom kao da od sunca tu istu energiju upijam nazad" i po pravilu dobijem 1km/h na trčanju i 3 km/h na bicikli.
e sad mućak, retrogradna klima vadi nož i kreće direktno na mene pa se valja pomiriti sa činjenicom da se trči u sloju opreme više, i da će sve da bude malo sporije fuj pih bljak.

što se tiče tih brzina, treba imati u vidu (da se držimo Balkana) da recimo na LJubljanskom maratonu za podijum treba istrčati 2h41-2h42 u kategoriji M45, 2h52-2h57 u kategoriji M50, 3h05-3h08 u kategoriji M55 i 3h11 - 3h18 u kategoriji M60!

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

u Ljubljani sa skroz dobrim rezultatom 11. u kategoriji, a sa govno rezultatom nakon istegnuća i bronhitisa i dvomesečne pauze od života - osmi!



plus mi se ubacio neki imenjak iz Beograda u statistike koji je trku građana završio bukvalno zadnji, o živote ptico rugalico.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

od svega ovoga jedino imam 2h56 u Podgorici kada sam ušao u M50, nakon toga sam sve manje trenirao a sve više se lomio i bio u gipsu tako da nisam održao štonobisereklo NIVO nego sam se rezultatski srozao, što naravno nije ni važno jer dođu godine u kojima je pomalo smešno takmičiti se, sve manje vidim sebe u svemu tome.

pišem ovo jer mi od svih mogućih maratona jedino Ljubljana deluje privlačna, bili smo tamo dvaput i skroz je drukčiji osećaj od ovih ostalih balkanskih utrka i nekako je ostao jedini maraton vredan cimanja, što bi rekla ova fejzbuk omladina.
kad smo ono drugi put išli čak je moglo da se prijavi na licu mesta dan pred trku, jeste da je malo skuplje ali ta mogućnost mi uvek više uštedi nego što me košta jer ne moram previše da planiram mesecima unapred niti može šta da se preokrene, ako ti se trči nađeš smeštaj odeš otrčiš ćaozdravo.

sudeći po prognozi niko se neće baš usrećiti na novosadskom maratonu, nemrem baš da zamislim kako trčim 4 sata na kiši i severno-vetrovitih +8° kao pre 4 godine kada sam bio srebrni drugi na Reciklažnom i isfiniširao zadnji krug kao mahnit.


neki okvirni plan je bio da u nedelju trčim besplatnu trku građana na 5.28 km u Svilajncu, u okviru polumaratona, s tim da bih nakon prolaska kroz cilj verovatno produžio u drugi krug (od 4) i nastavio do punih 10km, tj dotrčao bih do nekih 550m ispred ciljne kapije i tu stao taman da ne zbunjujem sudije a i ne bi imalo smisla da trčim ceo Half sa brojem za trku građana.
no osim što ovo najavljeno (ne)vreme nije baš prijatno za trčanje, ne sviđa mi se ni putovanje autom od dva puta 3.5h po takvom vremenu, pa bumo vidli kako će se razvijati sitjuejšn.

utorak, 5. listopada 2021.

jopet dan "odmora" vrum vrum

opet se negde nešto prespojilo ali ovaj put na dobru stranu.
nekad se umorim više nego što sam mislio da ću se umoriti a nekad pomislim da mi je neki dan bio težak pa sutradan skakućem kao zjeko.
eto jučerašnja vožnja je bila ekstra čila i zabavna iako sam bio ubeđen da ću morati da uzmem tipičan dan "ODMORA", no eto, nešto se dogodilo - poludeo sam sasvim - ...
(ima neka takva pesma od van gog valjda)

postoje oni umori koji nas stignu kasnije, kao kad padneš pa te više boli kad se ohladi, nego odmah.
tako sam nakon neplaniranog živahnog odmora bio ubeđen da ću dan kasnije biti *ipak* umoran no eto ni to se nije dogodilo.
mislio sam da ću da odem ka brdima no nešto je prelomilo da ipak odem po nazovi ravnici, koja je ispala sve osim ravnice.
bio je dosta jak vetar i nisam imao pojma koliko je hladnije iznad 1000 nadmorske pa sam ostao ispod 500, tako je ispalo.
precizan plan nisam imao nego samo neku ideju, da malim sporednim puteljcima dođem do varošice 30-ak km severno, i da se drugim malim puteljcima (kao da postoje veliki puteljci?) vratim negde polukružno, i otprilike sam tačno tako i odvozao.

imao sam u povratku par varijanti da nešto izvijugam ali sam se odlučio za najbrži povratak tako da mi je zadnja četvrtina ipak prošla "velikim putem".
iovako sam napravio monstruoznih 1200m uspona jer praktično nigde nemaš ravno a ono što je strmo je bome postrmo, no ono što je važnije je da sam prošao tim putevima kojima sam proteklih par godina prošao jednom ili dvaput, i bilo mi je bitno da "utvrdim gradivo" jer se brzo zaboravi a ja volim da celu tu mrežu puteljaka imam u glavi i da mi ne treba zavirivanje u mapse da bih znao koje skretanje gde odlazi.

za sve su krive, odaću vam tajnu, bajadere!
naime kako dobijemo neku bombonjeru na poklon mi to ubacimo u špajz iliti ostavu, među šerpama teglama i ostalim stvarima postoji jedna polica samo za slatkiše i uvek je više puna nego prazna.
ne isključivo slatkiši naravno nego tu stoje i muesli i keksovi tvrdi i medenjaci i sendvič keksovi oni iz lidla od kilo i sve ostalo što se umače u kafu i kikiriki i pistaći i suvo voće i taj fazon.

i primetim ja da stoje tri pakovanja bajadera jedno na drugom i rekoh ček da proverim datume tj rokove trajanja, i da vidiš čuda na vrhu stoji pečat sredina 2022, pa ispod toga početak 2022, i ispod toga ta-daaammmm septembar 2020!
isuse gospode i zdravomarijo pa to je isteklo pre godinu dana.
otvorim odmah, i da vidiš čuda nisu čak ni pobelele ono po površini kao kad negde nakratko budu na toplom pa se ugreju pa se posle ohlade, to je najgore kad dobiješ na poklon nešto što je išlo od auta do torbe od kuće do kuće pa završilo kod tebe sa onim injem po površini.


i onda sam skuvao one musli ljuspice (flocken nešto beše jel?) takođe iz lidla i dodao malo palente i u to vrelo ubacio ceo red od 4 komada bajadera i to se rastopilo i čim sam počeo da jedem pomislio sam uuuuu ovo će da bude dobra vožnja.
eto JOŠ JEDAN poslednji lep dan je lepo iskorišćen, bicikla je opet prašnjava a ono što me raduje je što deluje da se ove gume uopšte ne troše, proletos sam promenio prednju <-> zadnju no mala je to razlika i sada opet deluju slično potrošene odnosno nepotrošene, više ne znam ni koje godine sam kupio ovaj poslednji bajk ali te prve gume su još uvek "ko nove".

ponedjeljak, 4. listopada 2021.

dan odmora koji je bio sve drugo samo ne to

sad bi vi da gledate planine i doline ali ne može, ovo je moj blog i ima da gledate mene, a za planine idite u doline, odnosno za pogled na doline idite na planine, jel jasno, jasno


elem nakon jučerašnje trke, mislim ajd da kažem trke jer se trkao pošteno nisam, do pola sam truptao u razvučenoj ajd da kažem grupi i gledao šta će da se dogodi a od pola sam bio ajd da kažem kao na solo treningu, dakle odakle sam počeo, od trke, dakle nakon trke trebalo se dakle odmoriti i onda sam pomislio ako se treba dakle odmoriti moram nešto ajd da kažem odmarajuće da radim, dakle najbolje je da radim nešto ajd da kažem odmarajuće.
eto pojednostavio sam uvod do maksimuma, ajd da kažem.

i onda sam uzeo da brišem knjige ploče pehare i ostatak od 30 metara kvadratnih ove jazbine umjetničko sportske, to je potrajalo satima bez usisivača a tek nakon usisivača je potrajalo satima. morao sam dva puta da praznim onaj kontejner od hoovera koliko je tu bilo prašine i mačijih dlaka i ko zna čega još, očigledno nije ova soba videla usisivač godinama, ajd da kažem tjednima.

nakon užine (bio je day off sa posla) je trebalo iskoristiti ovo malo sunca jer prognoza kaže da od života imamo još danas i sutra i posle mućak naredne dve nedelje, ništa bablje leto ništa topli val samo molećivi pogled u toplanu i opipavanje radijatora i čekanje početka grejne sezone.


tako da ovde automatski nestaju sve dileme, sutra prosto mora biti još jedan dan za bike, em je sumanuto trčati na +26 em je glupo ne iskoristiti još jedan od "poslednjih lepih dana" kakvi redovno nailaze bar triput mesečno.
pa posle pomoz bože i srećo junačka, nekako ću se aklimatizovati i na hladno.
ove jutarnje od 5-6-7 stupnjeva ahahahaha i kuku kuku, biće veselo, ono biraš duks sa dovoljno predugačkim rukavima da navučeš preko promrzlih šaka i mažeš noge kremom za sunčanje da im bude toplo ili nedaj bože nosiš 3/4 pantale pu pu pu.

ovi što imaju stravu videli su kuda sam išao, do nadomak planinskog doma medvednik, pa napravio zaokret i vratio se drugim putem kući, uspeo sam tih 60-ak km da utaknem ispod tri sata iako sam krug napravio kontra od brzog jer sam se peo uglavnom po asfaltu sa par kilometara makadama na kraju, a spuštao se sve po makadamima i zemlji što baš i nije neka leteća kombinacija.
moram još malo uvežbati ove spustove ali za to je potrebno redovna praksa a ja te poluTehničke spustove napravim jednom u 15 dana a i to jako kratko u minutima da bi se moglo zvati "praksom" tako da nije ni čudo što sam onak malo stegnut kad god je gusto.

nedjelja, 3. listopada 2021.

prema planu i preko plana

plan je bio da potonem u močvarama rezervata Zasavica no na startu su rekli kako ove godine nema blata i da vidiš čuda nisu nas slagali.
jeste na par mesta bilo onako vlažne zemlje, na par mesta korova ili pokošenog dubokog korova, po nasipu je bilo dosta prašine i grbave zemlje, po makadamima svega i svačega što se valjda i podrazumeva.

za razliku od prošle nedelje i TLS (treking liga srbije) kada sam išao onako neodlučno do razdvajanja srednje i velike staze, ovaj put sam planirao da idem na srednju stazu i nisam nešto naročito ni razmatrao dugu. 
razlika je bila u dodatku 6<->6 kilometara napred i nazad po nasipu, što bi bilo super zanimljivo da sam trenirao i bio spreman za mazačinu od tri sata, jer je to idealno da u susretanju pre i nakon okreta vidiš/sretneš sve i proceniš ko je u kakvom stanju i koliko mu treba do pucanja :-)

no ovaj put mi je nakon onih 2h45' po planinama bilo sasvim dovoljno da otrčim 21km po ravnom, i ovo je koliko znam poslednja trka VTL (vojvođanske treking lige).
mislio sam da je od TLS ostala još samo trka ovčar-kablar, no malopre mi je došlo na fejsu da je za dve nedelje još jedna TLS i to veoma zanimljiva na obroncima Zlatibora.
kako se to uklapa sa apatinskim polumaratonom evo stvarno nemam pojma.

ovo je u subotu 16.10. a apatin je u nedelju 17.10. i to doduše nije nikakav problem stići u subotu popodne...
(javljam se za dva minuta dok u mapsima vidim koliki je to put)
...
ajme minimum 4 sata, 30km do autoputa u čačku pa autoputem malo do iznad novog sada i onda po selima truc kljuc dok te negde ne uhvati polizei sa radarom :-/

otprilike će da presudi prognoza
buđavo vreme će da znači trčanje po asfaltu u zavetrini neke lepe grupice tipa pejseri za 1h45 (mada mogu brže ali ne moram) a lepo vreme će gotovo sigurno da me odvede na treking ligu jer bi pride i Lola mogla lepo da se provoza biciklom dok ja trčim, to je predivan kraj i ima asfaltnih puteljaka kroz planine koliko ti duša ište.

no prvo ide sledeći vikend pa polako.
što se tiče ove trke, do 12. km sam imao nekakvo društvo mada rastegnuto i razvučeno, ni u jednom trenutku doslovno grupa ali stalno se neko motao 50m ispred ili iza tako da mi je bilo zabavno.
na razdvajanju su tri momka otišla na dugu stazu, bili su dobrih 300m ispred ali su se previše zadržali na kontroli/okrepi pa sam ih maltene stigao, dok sam video da je na kratku otišao samo jedan, i on minimum 500m daleko jer sam ga *jedva* video.

u isto vreme sam prestigao nekog čiču koji je nekim čudom bio ispred mene (?), to kažem jer sam ga prošao bukvalno duplom brzinom i jednako tako je ostao iza.
možda je malo anticipirao start, da ne kažem "ušao u pucanj" pa krenuo nekih pola sata ranije :-D 
kod prve rampe na nasipu sam izmerio vreme, tj video kada je taj momak prošao i zapamtio stanje na štoperici, koja je pokazala skoro tri minuta, što će reći nekih 650m.
nisam se ni nadao da to mogu da stignem u preostalih 9km (na kraju je ispalo 8.5) a i da sam se trudio ne bih mu ništa skinuo jer je očigledno trčao bar desetak sec/km brže.
bože moj, zlato njemu (senior) zlato meni (veteran), posle trke sam mu prišao i upoznali smo se i fino se ispričali, bar neka korist od svog ovog covid "druženja".

malo slikanja s magarcima, gulaš od mangulice, domaći organski 100% sok od aronije i pravac najbliži lidl da vidim šta zanimljivo ima od alata :-)
našao sam za 5€ torbicu za biciklu sa mini alatom i mini setom za krpljenje guma unutra, dakle po ceni torbice sam sve ostalo dobio besplatno, bingo!
i još jedna sklopiva 30cm testera za grane, i set klema i kojekakvih nastavaka za žičice sa sve multifunkc. kleštima za postavljanje istih, opet bingo!

rekli su da mali maga ima dva meseca,
iz ovog ugla deluje veći od majke ali nije ni 20% njene veličine.


subota, 2. listopada 2021.

san koji će to i ostati

odmah ću staviti dve slike koje bi govorile više od hiljadu reči ali pošto ne znate kojim povodom ću ih staviti, svakako ću nakon toga morati da otkucam i tih hiljadu reči, bemmumiša



kaže da je svanulo +8° na našoj terasi pa je moguće da zračenje toplote od kuće malo promeni zvaničnu temperaturu od one u mini-meteo-stanici koja se nalazi kilometar istočno u njivi Poljoprivredne škole, tamo je vazda magla i hladno
uglavnom prognoza je rekla minimalna +7, garmin je odnekud iskopao da je trenutno +5 iako je minimalna najavljena +8, i tako u krug, svako gura neku svoju priču.
A EVO O ČEMU SE RADI:

odavno sam imao jedan totalno sumanut i bespotreban i kontraproduktivan plan PO SVAKOM MOGUĆEM PITANJU, osim što je eto fora napraviti nešto što mi je palo na pamet.
razloga bez, što bi rekli klinci.
ideja glasi ovako, trčati sat vremena, odmarati se sat, trčati sat... i tako od jutra do mraka.
naravno da se ne bih premorio, sigurno to ne bih pokušavao krajem juna kada dan traje 18 sati, nego u neko vreme kada je dovoljno toplo i prijatno vreme, bez bljuzge i ledene kiše, a opet kada je dan dovoljno kratak da mi smanji muke.

recimo danas, obzirom da sviće (prva slika) u 6:38 a sunce zalazi u 18:22, u teoriji, jer u Valjevu zađe dosta ranije pošto je zaklonjeno planinama na zapadu, to bi značilo da bih mogao da trčim od 07-08 i 09-10 i 11-12 i 13-14 i 15-16 i 17-18 što izađe šest puta odnosno ispalo bi nekih 55-60km već zavisno koliko bi brda bilo na tim trčanjima

dalje tu postoji i jedan detalj tehničke prirode
možeš šest puta krenuti od kuće i vratiti se, a možeš i nešto drugo recimo
odeš u 7 vratiš se u 8 i još nešto pojedeš
od 9 do 10 otrčiš u brda, dotle je već toplo, sedneš ispred neke prodavnice i cirkaš kokakolu i jedeš krem bananice i onda odatle odeš neki krug po brdima od 11 do 12 pa se vratiš na isto mesto, cirkaš neki sokić i skrolaš po tviteru, ležiš u travi, i onda od 13 do 14 strčiš nazad u grad, i ostanu ti nakon ručka još samo dva trčanja
ili desetak drugih mogućih kombinacija

dan se samo od juče skratio za čitava 4 minuta,
sa 6:36 do 18:24,
na 6:38 do 18:22.
za samo nekoliko dana će biti od 07 do 18, pa ako sačekam da dođe do 07:30 do 17:30 što bi trebalo da bude datumski oko ravnodnevice, onda bih imao izgovor da je dan kratak pa mogu da trčim samo pet puta
8-9, 10-11, 12-13, 14-15, 16-17 :-)
i gle odjednom ne zvuči strašno nemoguće, 50-60 km sam trčao i izjednom a kamoli da bi mi bilo teško iz pet puta

sada dalje razvijam ovu ideju i neki ultraš (ili prosto zaludan čovek) bi mogao ovako da krene posle zime, pa jednog meseca da ode na 5 jednosatnih trčanja, sledećeg meseca na 6, 7, 8, i već dokle je moguće.
za još glupih ideja ostanite na ovom kanalu.

petak, 1. listopada 2021.

naučno istraživanje

nakon lagane vožnje danas, mogu da opišem to jučerašnje ispitivanje napona po kiši, srećom me nije udarila struja
JER JE BATERIJA BILA PRAZNA
ali evo o čemu se radi:

trčim juče neki tamo drugi treći kilometar i spazim puls 165 a idem ono laganica
odma rekoh GREŠKA
obzirom da nosim puls traku malo jezikom ovlažim prst pa podvučem pod one elektrode ili senzore ili kako se to već zove, kao ako se nisam oznojio pa da PODMAŽEM
ništa, puls ode preko 170

pipnem žilu na vratu, rekoh možda me upravo udara neki infarkt, tok tok tok vidim da to nije preko 120
dobro je, za početak barem ne umirem, dalje ćemo lako
podignem sat malo od ruke i spazim da mu svetle ona zelena svetla za merenje pulsa
ZAŠTO ON MERI, AKO MERI TRAKA?
zar ne treba on da prištedi energiju ako mu već neko drugi radi posao?

skinem sat skroz, i prislonim mu leđa uz windproof prsluk koji nosim u ruci, sada mu je poleđina crna površina
umesto pulsa mi se pojavi "---"
dovraga, dakle traka ipak ne radi!
vratim sat na ruku, on nastavi sa 152 pa opet ode na 168.
hmm
odskrolam na sledeći ekran, tamo mi piše kadenca 170
malo zavrtim nogama, ode na 180, utom naiđem na uspon i znatno usporim, ona se vrati na 162
DAKLE KADENCA RADI

ali kadenca se valjda meri preko puls trake, kao i sva ostala running dynamics, vert i horiz oscilacije, balans L/R i ostale zayebancije?
odskrolam na sledeći ekran da pogledam dinamiku trčanja, tog ekrana nema
imam samo live i lap, onako kako sam ih personalizovao, taj treći je nestao
vadafak???
otkud mi kadenca ako puls traka ne radi???

SKINEM PULS TRAKU, onako u trku!
kadenca i dalje radi.
ubrzam, 180, usporim, 166, sve regularno.
PALI MI SE LAMPICA!
sat ima žiroskop, kako drukčije zna kada noću okrenem ekran u vodoravan položaj da pogledam podatke, on automatski upali svetlo.
DAKLE KADENCU IMAM I OD SATA, ne samo od puls trake.
koja je crkla.
vratim je na grudi da je ne nosim u ruci, nemam šta štedeti kad je baterija mrtva.

dođem kući, izmerim, 2.0V
setim se i da mi je negde na pola treking lige pokazivalo 166 a ja bio ushićen kako me dobro "radi" adrenalin, verovatno sam i tada merio satom a ne trakom, i verovatno je i to bila greška :-/
kada je baterija trake ispod 3V, on mi javlja "hr sensor battery low" pre nego što siđe na 2.8V
a sada, obzirom da je baterija na 2V, sat ni ne zna da sam je stavio, radi kao da sam pošao na trčanje bez nje, nema šta javljati jer traka ne postoji, i usput mi ugasi running dynamics ekran jer je bespotreban

verovatno je dovoljan i mozak šišmiša da bi se to ukapiralo ali iz nekog razloga sam se osetio nobelovski srećan što sam u samo dva kilometra trčanja uspeo da dešifrujem rebus
bravo ja
stavio sam novu bateriju, od sutra ću opet viđati realne pulseve

četvrtak, 30. rujna 2021.

gde ti je bicikla?

guram žutu guju pony (što je Milijana gony) prema kapiji, do koje od kuće imam 30m kroz dvorište, i skontam da je počela rosulja. 
i da onih vlažnih +14 koji su do pre marende delovali (feels like...) kao +18, sada uz neki vetrić deluju kao +11, i lepo naslonim žutu guju na onu nogicu za parkiranje i izađem na ulicu peške.
ništa commute do/od trčanja, ko je lud da se mrzne.

naravno da je to donelo promenu plana jer sam planirao da izađem iz grada negde na zapadu a sada mi je taj zapad tri kilometra ulica daleko, pa sam se odlučio za sever koji mi je puno bliži.
jedino što se semafor za sever odnosno tačnije severozapad nalazi par stotina metara istočno pa sam tako praktično krenuo skroz kontra od zamišljenog, baš kao što je i buđavo vreme bilo kontra očekivanja.
i još me tu sretne komšija i viče preko ulice "gde je bicikla" samo što mu ne rekoh "jedi govna".

dalje sam kroz rosulju trčao nepuna dva sata Tempića i to više nije bitno, osim da vidim koliko imam km u septembru:
(par minuta kasnije)
izgleda da sam u septembru pretrčao 244km što je manje od 253 u januaru i trenutno je drugo mesto za ovu godinu ALI pazi sad, obzirom da sept. ima 30 dana ovo mi je 8.133 km dnevno, a u januaru sam imao 8.161 km/dan
da sam pretrčao samo kilometar više, imao bih 8.200 km po danu i to bi bio rekord!

ali šta ću, malo sam i umoran, sinoć sam bio u provodu sa dve mačke...


nešto poput onog glupavog ekipnog 3 muškarca pa 3 žene hronometra na bici Svetskom gde je neko nakon skoro sat vožnje ostao bez medalje zbog 4 stotinke (!!!)
dođe mi da otrčim kilometar oko kvarta sad :-D 
ili ipak ne, neka sačeka oktobar...

što se tiče patika pak, nekako su mi sve odjednom dotrajale, s tim da to "odjednom" traje celu godinu pa su par meseci sve bile "nove" pa par meseci opet sve bile "sim-tam" i sad gle opet je sneg iznenadio putare :-) 

Mizuno Shadow 646
Brooks Ravenna 9 776
Salming enRoute 523
Asics Hyper TRI (1) 499*
Asics DS Racer VII 834
Asics Noosa FF 580

* s tim da ove hyper tri nisu ni predviđene za više od 400km i već su istrošene no ovo (1) u zagradi znači da imam još jedan noviji par, kojem gle čuda u zagradi piše (2)
Salmingice još uvek deluju kao nove, Mizuno takođe, ove plave bruksice su već načete i na mestima će im đon vrisnuti tj otpašće mu pokoji sitni komadić.
imam i model Asteria od bruksa i one su skoro nove, zamišljene za utrke kojih nema.

mogu samo sa čežnjom da se sećam onih mizuno wave rider koje su 2013. prešle 1900km, a nije ni prošlo toliko godina da bi se prisećao industrije patika kao ove auto- kad za volvo limuzine iz 70-ih kažu eh to je bio tenk, ovde se sve srozava napola bukvalno svake sezone

srijeda, 29. rujna 2021.

dva dana dva putića

u nekom beznađu se pojavio tračak nade i u šugavom danu (oće kiša neće kiša oće piški neće piški) sam pronašao kombinaciju koja mi neće zgaditi život i da vidiš čuda sve je ispalo oke.
ako nešto mrzim onda su to oni dani kada mi je muka od samog polaska, od onog "prvi korak je najteži", i nekad mi dođe toliko težak da mi je prosto nemoguć.
kako sad da izađem na ulicu i da pritisnem START i da sat počne da odbrojava i da ja zaista i napravim prve korake, kako?
onda mi je uglavnom lakše da pobegnem od tog mesta od kojeg mi je muka, sednem na biciklu i odem makar kilometar-dva od te Točke iz koje mi je teško otisnuti se i sa nekog skroz drugog mesta hop krenem i nastavim da trčim.

što bi neko reko iz ove se kože ne može, E PA MOŽE, sve se može kad mu se zna doskočiti.
eto baš tako kao što i danas gledam di ću i šta ću, tako sam i juče otišao u neku točku 15km udaljenu od kuće (ali ne biciklom) i odatle po prvi put u životu krenuo na trčanje i delovalo je kao start neke udaljene utrkice jedino što drugih trkača nije bilo baš mnogo, štaviše nisam video nijednog.

al koga briga, trka je trka i nova destinacija je uvek inspiracija bez obzira što sam tuda milion puta prošao nekom od biciki ali protrčao sam samo jednom. 
tojest dvaput u životu, onog dana kada sam sa Anom Subotić trčao dužinu 28km pa smo baš od te raskrsnice dodali jedan trokut i kroz nju se opet vratili, no nastavili smo dalje pravo ka gradu a ja sam juče nakon parsto metara odmah skrenuo u brda.

očekivao sam da ću se vući i mrcvariti jer ipak je 48h relativno brzo za sledeće trčanje nakon teškog traila od 2h40' otrčanog na skoro_pa_max intenzitetu za tu dužinu.
no nekako mi je krenulo i vrlo je moguće da se uključio onaj mehanizam od ranijih godina kada sam dan-dva nakon vikenda (trke) trčao sasvim dobre treninge dok me je još držao adrenalin.
obzirom na brzine kojima sam skakutao cele godine ovo je bila teška mazačina i jurnjava pa sam unatoč 265m uspona završio sa prosekom oko 5'/km što na takvom ad-hoc treningu nisam mogao ni da sanjam.

imam dve i po nedelje fore da se malo utegnem za apatinski polumaraton ako se na vreme odlučim za taj putić, imam na raspolaganju i par trkica u dva vikenda koji mu prethode, potrebno je samo da se držim tog putića jer je dovoljno da samo malo skrenem na neki drugi šalala rikaveri hajk end bajk kolosek i ode voz dok si reko keks.

tako da, 99% su šanse da ću da sednem na žutu tojotu i odem na neko remote trčanje po okolnim selima.



utorak, 28. rujna 2021.

dve stvari

prva stvar
 
svu noć kucala je na mom prozoru
omražena jesen prstima od kiše
a u zoru dok sam se budio 
ptico malena 

druga stvar

obzirom da je pljuštalo zaobišao bih trailove narednih dan-dva mada nije pod obavezno, ali ipak, ima i toliko drugih putića kojima je zabavno proći pa izvolte

treća stvar 

nakon malo pomnije analize sam primetio da su na Divča trejlu neki odustali jer im je bila preteška staza a neki jer im je bila preteška šminka što znači da je život jedan veliki učitelj koji nam uvek daje prostor za napredak, ako smo mladi i perspektivni i voljni da pazimo na času

nadam se da je ovaj barem pobedio ako se neko potrudio da na njega pusti čopor pasa


četvrta stvar

nisam očekivooooo (radovan treći) da će noge da me bole više prekosutra_od_trke u odnosu na sutra, tojest juče, a zašto nisam očekivao kad je uvek tako, eto ne znam ni to, pa samim tim ni to nisam očekivao, da me zatekne nešto podrazumevano tj očekivano

stvar treća

juče mi se rikaveri vožnjica pretvorila u trosatno žuljanje na bicikli tokom kojeg sam otputovao da 25km udaljenog sela i još pride iz njega napravio neki istraživački krug po vrhu brda, sve bez opreme kramponki i ostalog, samo onako u šorcu i majici i na nekim city gumama

obrati pažnju na poslednju stvar

opet nešto što se podrazumeva ali kod mene izgleda ništa tako ne funkcioniše, a to je da sam još uvek zadivljen onolikim pulsevima u nedelju, na treningu mi je sve preko 148 žestoka žestina a na trekingu sam u jednom trenutku trčao uzbrdo sa pulsem 166 a da nisam ni primetio, i onda naravno nije čudo da i treniraš na 10% višem intenzitetu kada svakog vikenda na trci pomeraš granicu dokle gaziti, a ovako se uspavaš i sve ti je nja nja napor

stvar druga

izgleda da neće biti neke bitne kiše narednih dana osim još malo večeras i sutra, pa bi do vikenda trebalo da se sve osuši za sledeću treking ligu.
odoh da vidim kolike su staze pa se vraćam za par minuta
13.2km - 21km - 33.5km
čisto sumnjam da će da mi se trči tri sata obzirom da do kraja godine ne vidim mogućnost da trčim neki maraton ali nikad se ne zna, kao i uvek verovatno oportunistički na odvajanju srednje od velike staze pitam sudije koliko je ljudi gde skrenulo pa odlučim na licu mesta :-D 

ponedjeljak, 27. rujna 2021.

gledam pa se začuđavam

bacih pogled na rezultate Divča Trejla pa vidim da su recimo trku od 32km ispod 6 sati završili samo jedna žena i osam muškaraca, a da su trku od 14km ispod dva sata završili samo opet jedna žena i deset muškaraca.
mogu da se čudim koliko hoćeš ali dok ne vidim uživo kuda je Vlajko to trasirao ništa mi ovi brojevi ne znače, tj nemoguće je razlučiti da li je staza bila teška/spora, ili je bio slab repertoar učesnika.

upravo smo na Rajcu komentarisali tu nelogičnost da se na treking ligama dobije duplo češće okrepnih stanica i to za deset (!) puta manju startninu, i da je nemoguće da ima toliko fensi trkača i planinara željnih da se okite učesničkom medaljom i majicom da bi bezglavo popunjavali prijave i uplatnice samo zbog tih statusnih simbola.
a opet kontam da i nije toliko neverovatno, čim ih toliko ima.
kao sad mi dođemo na treking ligu i mi smo nižerazredna trkačka bića jer nismo unapred uplatili šarenu medalju i šarenu majicu - pa zašto onda trčimo uopšte pitaju se ljudi na Rajcu u startnoj zoni - jedan reče pa valjda se razlikujemo po tome što mi volimo "samo" trčanje a oni vole majice i medalje u tehnikoloru.

da stvar bude još perverznija, na dužoj stazi je završilo samo 19 muškaraca od 47 prijavljenih/uplaćenih dok je kod žena je taj odnos još katastrofalniji 4/14 iako je poznato da u trkačkim krugovima žene generalno puno manje odustaju, bukvalno je sve ispalo naopako na toj trci i izvan logike. 

to što ja već godinama sve budno pratim i mislim da sam tu kao neki psihofizički insajder, očigledno više ne pomaže u analizama jer se fond trkača menja iz dana u dan, novi su trendovi i nove navike, nove stvari postaju fensi i više se ne zna ko je tu hrčak a ko onaj točak koji se okreće, da li fensi ljudi proizvode fensi ponudu koja ih onda zadovoljava ili fensi ponuda pofensuje ljude koji postaju sve fensiji, krug je very začaran. 

pa sve češće shvatam da me "zabole".
da citiram Vedranu Rudan tj deo poslednjeg intervjua:

"Uživam u korona vremenu. Ne volim druženja, grljenja, ljubljenja. Dabogda bili u koroni dovijeka. Treba nam prostora, previše je ljudi oko svakoga od nas. Ni najskuplji parfem ne može ubiti smrad ljudskog bića. Korona nas je produhovila, pokazala nam kako samoća može biti lijepa. Sjedim doma, pišem, nitko mi ne zvoni na vrata, nitko mi ne dolazi u goste, čitam dobre knjige, gledam filmove koje želim, slušam koncerte, gledam kazališne predstave. Moj korona život je svakodnevna velika fešta."

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

što se tiče moje treking lige otišao sam sa namerom da baš istrčim srednju stazu od 26km računajući da mi više od 3h trčanja nije potrebno, i da je ovo prava mera za neku tempo-dužinu. igrom pukog slučaja se potrefilo da je nekoliko spremnijih momaka otišlo na Veliku stazu pa je ispalo da sam prvi skrenuo na Srednju, hoću da kažem da nisam bio najjači juče niti je postojalo šanse da to mogu da budem pored toliko ljudi koji redovno treniraju i posećuju trke.

od ovih bržih sam se prvu trećinu staze ganjao sa nekih 6-7 koji su bili čas ispred, obično zato što su jurcali nizbrdo a ja pokušavao da se odmorim i pazio da se nigde ne okliznem u road patikama, a na svakom usponu sam ih polagano stizao i prestizao jer sam ja išao na varijantu da idem što jednoličnijim tempom a oni su išli na fazon da se ne može 4 sata trčati pa će uspone da hodaju a ostatak da trče.

u drugoj trećini staze je i to prestalo da važi pa me više niko nije stigao od svih koje sam pretrčao na zadnjem usponu, osim samo jednog momka koji je imao ranac pa me je prošao pred česme dok sam pio vodu no onda je došao sledeći težak uspon na vrh Suvobora gde sam stigao još jednog kojeg do tada uopšte nisam ni video u trci, tako da kontam da su u tom času ispred mene na Dugu stazu skrenuli možda trojica ili četvorica.

vidim po rezultatima da je od njih možda jedan i po zadržao približan ritam dok su dvojica ili trojica dramatično pali u tom poslednjem delu pa uprkos prva dva brza sata imaju jako loš prosek na kraju što očigledno upućuje na to da su se jedva dovukli onaj zadnji najlakši deo od 5km do cilja. ko zna kako bih se i ja proveo da sam morao da trčim sat duže, tako da važi isto kao i za Divču, dok nešto ne probaš ne preteruj sa filozofiranjem.

nedjelja, 26. rujna 2021.

međublog sa razlogom

elem dočekao sam nedeljno predveče, na pomalo čudan način
nakon svih onih vozikanja i poluodmaranja više nisam ni mogao da znam koliko sam odmoran a koliko baš i ne
juče (subota) sam po ko zna koji put krenuo u istu akciju i napokon je ipak izveo do kraja
radi se o tome da treba bilo kojom od bicikli stići do podnožja brda, odnosno do jednog od potplaninskih sela, i da odatle treba napraviti jedan krug

taj krug se lepo vidi na karti, a prilikom ranijih "hajkova" sam skontao kuda tačno prolazi put, i naravno da, obzirom da relativno poznajem tu nazovi visoravan, nisam mogao predugo da čekam dok ne "overim" i taj možda poslednji od važnijih prilazaka planini
ustvari se radi o dva brda koja su maltene spojena, nešto tipa brushalter :-P 

da bih dodatno zapaprio sebi čorbu, bespotrebno kao i uvek, potražio sam prečicu do tog sela
treba preći preko nekog potoka, jaruge, kako god nazvati
i onda sam malo tumarao gledajući ta brda od prekoputa, i ne odolevši izazovu sleteo biciklom niz jednu livadetinu kilometar dugačku, i zabio se u taj potok kao pikado strelica
ali avaj, nema šanse

sa druge strane su guste strme šume, potok je presušio ali je par metara dubok taj kanal i sa obe strane relativno strm, u nekoj totalnoj avanturi bez bicikle bih možda i pokušao da se probijem ali vukljati 15 kila težak mtb kroz šipražje nikada nije bila pametna ideja 
onda sam malo lutao od te livade levo pa desno, prvo upao u rub tog potoka i naišao na nekoliko predubokih rupa pola metra prečnika, da li su od lisica ili jazavaca nemam pojma a ne moram ni da saznam, rekoh

onda sam povrh nekih kukuruza bočno išao još nekoliko stotina metara strmo gore pa dole da bih shvatio da ni tu nema šanse preći na drugu padinu, i na kraju se kroz šumu nekim skroz trećim putem vratio na greben, te obišao desetak kilometara makadamima da bih stigao gde sam uopšte i krenuo

nakon toga sam imao par sati fore da razmišljam da li je teže sa biciklom 1) ići uzbrdo, nisam imao ni krampone ni sprinterice nego obične gume za asfalt a uz makadam po kojem se valja kamenje veličine pesnice preko sloja sitnijeg kamenja ne bi bilo moguće nikakvim bajkom se popeti, eventualno neki motor za cross ili quad, nemam pojma, ili 2) ići nizbrdo po strmim livadama (i up i down je bliže 15-20% nego prihvatljivih desetak) prepunim trnja i koječega, pa sam osim što mi umalo oči ispadoše od bečenja dodatno premorio i leđa i koješta još jer sam osim guranja morao i da nosim bajk

tačnije tu se ne radi o guranju jer bicikla odeeeee, ako kočiš prednjom kočnicom zadnji deo se propinje i skače po tebi, ako samo pipneš zadnju na tom točku nema nikakve težine i momentalno kreće proklizavanje i jedino što postižem je da ošmirglam zadnju gumu

no sve to se na kraju isplati jer me bicikla doveze tih 15-ak km od grada do podnožja brda, i još važnije vrati me nazad
takvi izleti imaju prednosti i mane ali definitivno pobeđuju varijantu da svakog dana bez bicikle pretrčim i preplaninarim nekih 40-ak km!

pogledi sa vrha su bili fenomenalni, ostalo je da sačekam sledeće jutro da vidim koliko sam umoran, a od svih trka sam u tom času bio odustao
imali smo na raspolaganju u subotu polumaraton i 10km u Kruševcu, i čak sam dan ranije video na trkačkoj berzi dva oglasa za poklanjanje startnog broja no put mi je bio predugačak i neprivlačan
za nedelju smo imali trail sa paprenim startninama tu na Divčibarama na 40km od kuće, 5km 10km i polumaraton u Čačku, i treking ligu na planini 50km udaljenoj ali sa pomalo preranim startom

jutros sam se probudio, za vreme doručka pitao Lolu "a da ipak odemo na Rajac" i za sat i po smo završili na last minute prijavama za treking ligu sa tri raspoložive staze od 17km, 26km, i 34km.
ali to bi već bilo previše za jedan blog, pa ću sačekati sutra da mi se slegnu utisci :-)