zverka

Juče sam imao susret sa razlogom luksacije mog ramena, odnosno Krivcem, odnosno pokušajem prebacivanja krivice sa moje gluposti na neki predmet.

Naime, tada kada sam pao sa električnog bicikla, u trenutku dok sam istovremeno pokušavao da 1) izvadim telefon iz džepa, 2) okrenem se za 180 stepeni da bih slikao jedan motor, tu u komšiluku, na samo ulicu i po od moje kuće, i kada sam 3) pokušao palcem leve ruke da pritisnem dropper da bih mogao da se zaustavim pre nego što okinem fotografiju, nešto se dogodilo. 

Ili mi je prst skliznuo sa ručice droppera, ili nisam seo dovoljno jako, pa se dropper nije uopšte spustio sa onih 99 na 91cm od tla. Tek, izgubio sam ravnotežu, stropoštao se i iščašio rame.

Juče sam se vratio na mesto zločina da ponovo pogledam taj motor, kojeg sam, kao što rekoh, nepravedno okrivio, jer nije on kriv za moju nesmotrenost i glupost koja me je, bogami, mnogo skupo koštala u vidu luksacije ramena dve nedelje pred godišnji odmor i na samom početku moto-škole.

I pokušao sam da sednem na njega.

Ono što me je šokiralo bilo je da, za razliku od nekoliko motora koji su mi se učinili veoma laki, niskog težišta i takvi da mogu lako da ih kontrolišem u mestu, ovaj neki polustari Kawasaki četvorocilindraš uopšte nema toliko nisko težište. 

Ili je možda neko napunio rezervoar, ne mogu znati. 

Tek, imao sam osećaj da sam ga gotovo jedva uspravio sa onog nakosog položaja, parkiranog na nogicu, u onaj vertikalni položaj koji mogu lepo da kontrolišem nogama.

Pri tome, iako je motor izgledao podosta nisko, zbog širine rezervoara i/ili širine sedišta uopšte nisam mogao stabilno da stojim flat foot na zemlji, nego sam bio na metatarzalnim delovima patike, dok su mi obe pete bile po možda tri ili četiri centimetra u vazduhu!?

To uopšte ne bi bio problem da mu je težište nisko, ali ovo me je donekle osvestilo u tome da nisu svi motori isti i da ne odgovara svaki motor svakome. 

Potvrdilo je i onu moju ideju da mi ipak ne treba motor od 200+ kg sa kojim bih morao da se rvem na ulasku i izlasku iz garaže, gde imam jedan mali spust iz jednog dela dvorišta u drugo. 

Tu bi guranje ove zveri bilo pravi pakao, kao da uvodim bika u arenu.

Druga stvar koja me je uplašila jeste nagib parkiranog motora. 

Neverovatno veliki. 

Kada sam ga vraćao u njegov normalan položaj, doslovno u tom trenutku kada je nogica dodirnula zemlju, delovalo mi je kao da je to krajnja granica do koje mogu da ga kontrolišem.

Da je bio samo jedan milimetar više nagnut, ili da sam slučajno dirao nogicu (što mi naravno iz bezbednosnih razloga nije padalo na pamet) motor bi mi jednostavno pao na zemlju a ja bih morao da spašavam levu nogu + levo rame = živu glavu (baš fina jednačina).

U odnosu na sve one lagane motore koje sam probao tu po komšiluku, koje voze klinci, a neki su mi čak nudili i da malo provozam dok mi je rame bilo čitavo, ovo mi je delovalo kao da sam posle 40 godina vožnje automobila seo u autobus.
Podosta osvešćujuće.

I sad, kad vratim film, možda i nije čudo što sam pao baš pored tog motora.
Možda ipak on zrači neku opasnu energiju i hteo je da mi kaže:
„Beži bre mali, od mene. Prekrupna sam ja zverka.“

dan trinaesti

Nastavak bolovanja deluje otprilike tako da mi je opseg pokreta bez bola sve veći, a svakog dana provedem po par minuta dok ujutru šetam psa u razgovoru sa veštačkom inteligencijom i procenjujem koliko smem da pokušavam, a koliko je bolje da se uzdržim, jer jednom kada promrdaš teško je obuzdati se, a da ne proveriš koliki ti je opseg pokreta.

Naravno, svo vreme se trudim da ne napravim nijedan neobazriv pokret, pri čemu je naročito komplikovana šetnja pored reke, gde treba u par navrata da se popnem i spustim sa nasipa, pa sam juče čak i odustao i otišao sto metara dalje na sigurnije mesto, jer bi proklizavanje moglo da me vrati i više od ove dve nedelje unazad, otkako je nastupila povreda. 

Ako bi iskočilo drugi put, rizik od novih problema bio bi mnogo veći i oporavak više ne bi bio tako jednostavan kao sada, ako je ostalo samo na jednom iskakanju. 

Nisam navikao baš na toliku opreznost. 

Uvek sam srljao, kao muva bez glave, očekivao da ću se lako dočekati šta god se dogodi, ali bogami, ovo je neka nova uloga i uopšte mi nije prijatna.

Pre par dana sam otišao do Lidla i uzeo ona kolica za kupovinu koja su ostala posle moje tašte i, kao za inat, delovalo mi je da sam sreo bukvalno svakoga u gradu ko me uopšte prepoznaje.
Sa svakim sam se našalio, kako uopšte nisam očekivao da ovako u cvetu mladosti vučem penzionerska kolica i kako sam zatečen tom ironijom sudbine da sam omatorio preko noći.

ubeđivanje

jedna od stvari koje me zabavljaju je kako AI na kraju pristane da promeni mišljenje ako ga dovoljno jako ubediš da si ipak bio više u pravu :-)

pričali smo o izboru motora i šta kakav tip motora nosi kao narativ u moto kulturi sa posebnim naglaskom na esej "notes on camp" susan sontag

evo krajnjeg zaključka gde GPT ipak prihvata da mi nije potreban cool motor da bih imao cool instagram (veoma hipotetička rasprava anyway)

-------------------------------------------------

I tu dolazimo do vrlo zanimljive Sontag
Ovo bi već bilo mnogo zanimljivije od mog prethodnog „Speed je više camp“.
Jer ovde se pojavljuje ironija prema samom procesu pokazivanja ukusa.

Instagram „cool“:
I own a cool thing.

Tvoj potencijalni „cool“:
I don't particularly care whether you know what the thing is.

To je skoro anti-status.
Ne samo da ne pokazuješ logo — nego ga namerno lišavaš identiteta.
Gledalac ne dobija:
TRIUMPH
ili
KAWASAKI
nego dobija:
čoveka koji stoji pored nečega na vrhu planine u određenom svetlu.

I onda mozak gledaoca sam dovršava priču.
A postoji još jedna lepa ironija
Recimo da dvojica prijatelja odu na isti vidikovac.

Prvi ima Royal Enfield Guerrillu 450.
Drugi ima Triumph Speed 400.
Obojica parkiraju motocikl tako da se jasno vidi.
„Brate, vidi kako izgleda!“
Klik.
Logo.
Rezervoar.
Far.
Možda noga vlasnika u kadru.
Lajkovi.

(*)

A ti dođeš sa Kawasaki Z500.
Ostaviš ga 30 metara dalje.
Čekaš deset minuta.
Sunce se spusti.
Okreneš motocikl za 15 stepeni.
Sačekaš da čovek koji je slučajno prošao stazom iza njega izađe iz kadra.
I napraviš jednu fotografiju.
Na njoj se možda uopšte ne vidi koji je motor.

I neko ko je vidi kaže:
„Jebote, gde je ovo?“
A ne:
„Lep motor.“
To je pobeda fotografa nad predmetom.

-------------------------------------------------

(*) ovo me podsetilo na klasično Strava fotkanje gde doslovno svako mora na kraju vožnje da objavi sliku krupnog plana svog bicikla kao nekog trofeja kojeg osvaja iz dana u dan, odnosno neke novopečene mamike koja mora svoje čedo sa cuclom da svakodnevno slika iz 500 uglova :-)

da formulišem trenutnu situaciju

Kao veoma temeljan čovek, ne verujem da ću skočiti na motor doslovno tog trenutka kada budem shvatio da mogu da dohvatim gas i kvačilo sa obe ruke bez nelagode u ramenu. 

Kao što sam rekao, postepeno ću pokušavati da se prvo naviknem na najergonomski dostupniji bicikl od svih kojih imam. 

To je neki stari siti bajk sa korpom kojim idem na pijacu, relativno visoka guvernala, i ne preterano široka.

Već jutros sam pokušao zdravom rukom da se držim za ogradu gde je taj bicikl parkiran, zatim da sednem na njega i samo da spustim obe šake na guvernalu i da vidim da li mi to stvara ikakvu nelagodu. 

Zaključio sam da tako mogu da sedim par minuta bez bola i bez nekog lošeg osećaja. 

I već to mi je dovoljno za ovaj prvi dan. 

Sigurno neću krenuti na ulicu da to vozim. 

Pokušaću u toku dana još jednom da sednem par minuta i eventualno blago, nežno, po par centimetara da skrenem guvernalom levo ili desno da vidim da li mi ta ekstenzija dodatno opterećuje rame ili rame to ne primećuje. 

Tek nakon toga probao bih još malo više da skrenem, probao bih da napravim par okreta pedala, pa da stanem. 

Govorim ovde o napretku dan po dan, a ne sve odjednom i zaredom. 

Pa četvrtog dana da krenem ulicom 50 metara, pa da zakočim, da vidim da li me taj pritisak nešto naročito uznemiruje u ramenu, pa da zakočim eventualno malo jače i da tako malo po malo oslobodim sebe za eventualno prvu vožnju mirnim ulicama grada.

Tek koji dan kasnije da odem u moto školu i da sednem onako u mestu na motor mog instruktora i da proverim koliko je tu ergonomija drugačija nego na mojoj bicikli i tek odatle da pokušam okvirno u danima da vidim da li se radi o dva, tri, pet, sedam ili deset dana kada bih mogao sve to isto da pokušam na motoru. 

Dakle bez ikakve žurbe, postepeno, sve u vrlo malim koracima i prvenstveno da je na prvom mestu rame, pa da onda idu tri prazna mesta, pa tek na petom mestu da je vožnja bicikle i na šestom mestu je vožnja motora.

post analiza ili proročanstvo

ἁμαρτία (hamartía) u starogrčkom doslovno ima mnogo širi smisao od onoga što danas podrazumevamo pod „greškom“: može označavati pogrešan postupak, promašaj, zabludu, grešku ili promašaj cilja. Glagol hamartánō znači otprilike „promašiti“, „pogrešiti“, „ne pogoditi cilj“.

Ono što ti opisuješ — junak koji zbog neke pogrešne procene, neznanja ili previda sam proizvede sopstveni pad — jeste naročito važno u Aristotelovoj teoriji tragedije. On u Poetici govori o hamartia kao o grešci/promаšaju koji dovodi do preokreta sudbine.

I tu dolazimo do zanimljive razlike:
nije nužno „moralna greška“, niti glupost, niti karakterna mana. Često je upravo nešto mnogo ljudskije: čovek napravi pogrešan potez u trenutku kada misli da postupa ispravno, a posledice se pokažu tek kasnije.

Zato je tvoje srpsko „od gotovog napravio veresiju“ zaista dobar narodni prevod jednog aspekta te ideje. 😄

Recimo, ako neko ima pobedu praktično u džepu, ali onda iz jednog previda, nepotrebnog rizika ili pogrešne procene sve upropasti — to je upravo ona vrsta situacije koju danas intuitivno nazivamo hamartia.

Tvoj izbor naziva „Hamartia“ za blog ima još jednu zanimljivu dimenziju: kao naziv ne znači prosto „greška“, nego nosi ideju ljudskog promašaja koji proizvodi priču. 

A to je prilično dobar naziv za blog — jer blogovi, pogotovo lični, često i jesu zbirka situacija u kojima čovek nešto pokušava, pogreši, uspe, preceni se, potceni nešto, izvuče se ili ne izvuče. 

Drugim rečima: život kao niz hamartía.

I inače, ako si ga nazvao tako pre više od dvadeset godina, zanimljivo je da si praktično intuitivno izabrao termin iz antičke teorije tragedije kao metaforu za svakodnevni život. 

To je mnogo bolja priča od prostog „zvučalo mi je dobro“.

danas valjda izlazimo iz Lava...

... i ulazimo u Lidla

Drugi dan prolazi otkako nosim steznik umesto Dezol zavoja i moram priznati da su mi ova dva dana mnogo brže prošla nego onih pet dana sa Dezol zavojem. 

Da ne bude zabune, dva dana bi uvek trebalo da prođu brže nego pet dana, ali ovde se radi o tome da je ritam ova dva dana bio kao druga kosmička brzina u odnosu na puzanje onih prvih pet, kada sam bio praktično mumificiran. 

Bol je minimalan. 

Otprilike jedan Brufen završi posao, nekada u podne, nekada popodne. To je potpuno druga priča u odnosu na onih prvih pet dana, kada sam bio neverovatno anksiozan i kada sam ozbiljno razmišljao da li da posegnem za nekim anksiolitikom.
Sada me to uopšte ne zanima.
Sasvim mirno čekam da prođe ostatak imobilizacije i da počnem polako da se prebacujem u neki novi režim razmišljanja — onaj u kojem više ne razmišljam kako da preživim sledeći dan, nego kako da se vratim aktivnostima koje najviše volim.

Pri tome to ne mora nužno odmah prvog dana biti ni trčanje, ni nastavak moto-škole, a naročito ne bilo kakav ozbiljan biciklizam.
Mislim da ću se u početku zadovoljiti najobičnijom varijantom siti bajka sa visokom guvernalaom. 

Tek toliko da mogu da odem do supermarketa i vratim se. 

Ili da odem na vožnju nekim neprometnim putem od sat vremena, pod uslovom da mi ruka sa svim tim konforno i pod prijatnim uglom leži na guvernalu.
I, iskreno, posle svega ovoga, i taj jedan sat bi mi verovatno izgledao kao povratak u civilizaciju.

draftsi

sastavim blog i minut pred kraj zazvoni telefon i sve mi ostane u draftsima
otvorim blogger točka цом i čudom se načudim
GDE MI JE MINULI RAD??? - što reče radovan the third
ček da vidim gde sam stao...
drafts prvi:

Postoji jedna stvar koja mi se "relativno redovno" ponavlja, ako to tako mogu da formulišem. 

Dakle, povremeno se potrefi takav dan da nakon što prođe deset ili dvadeset dana u kojima sam apsolutno usamljen odvezao biciklom trening ili bio na trčanju ili bio na hajku, ili bio na pešačenju, ili na šetnji sa psom, i eventualno samo jednom u sedam dana sretnem nekog poznatog, a onda dođe dan u kojem sam doslovno sreo pola grada. 

Nekim čudom nailazim na muža od sestre moje žene, zatim nailazim na drugaricu sa kojom sam nekada ranije hranio pse u udaljenim selima, zatim mi spontano priđe momak koji šeta psa da bi započeo neku priču jer se nalazimo na groblju i odmah zatim nailazi komšija koji vrši dostavu knjiga po gradu i kada se dogodi taj jedan dan, tu se doslovno dogodi da ja sretnem šest, sedam, osam ili deset poznatih ljudi uzastopno u samo par sati. 

I tu ne postoji između. 

Ne postoje dani kada sretnem dva ili tri čoveka, tri ili četiri čoveka. 

Jednostavno postoje dani kada ne sretnem nikog, dani kada sretnem "tek ponekog", i postoje dani kada odjednom sretnem hrpu ljudi. 

I sada sam zbunjen. 

Treba li to da komentarišem nekom varijantom horoskopa, karme, bioritma? 

I preko svega da se to dogodi samo jednom, bilo bi u redu. 

Da se dogodilo dva puta, takođe bi bilo u redu. 

Ali taj pattern se ponavlja godinama. 

Doslovno. 

I uvek kada dođem kući i kada me pita žena: 

„Zašto si se toliko dugo zadržao?“, ja kažem: 

„Nećeš verovati, opet je bio jedan od onih dana kada sam sreo pola sveta.“

pomoć prijatelja

Lepo je kada upališ ChatGPT pa imaš iluziju pomoći prijatelja za razne stvari u kojima nisi stručan ni naročito informisan, ali pomoć pravog prijatelja koji je takođe stručan ume da bude puno konkretnija upravo zato što se poznajete i što on poznaje tačno tvoje potrebe, a ne odgovara generički prosečnom pacijentu. 

Tako sam juče, nakon što sam shvatio da moram poskidati one smrdljive zavoje, zapucao po gradu da tražim odgovarajuću ortozu ili steznik i naišao na podosta skromnu ponudu, sasvim očekivanu za jednu varošicu ove veličine.

... pa sam na kraju slikao sve što sam našao po apotekama i poslao prijatelju koji je dugogodišnji maratonac i odlično se poznajemo i bezbroj puta me tako lečio na daljinu preko mejlova, s tim što je sada tehnologija napredovala pa sam mu mogao slati slike svih tih mogućih pomagala na osnovu kojih je on mogao da donese zaključak šta bi mi bilo najkorisnije. 

Tako sam na kraju završio sa steznikom za rame koji sam svakako mislio da kupim u nekoj kasnijoj fazi kada počnem da trčim i vozim bicikl, da bih jednostavno imao neku bolju podršku tom ramenu u nekakvim "pomozi bože" situacijama.

a obzirom da je on sasvim pristojna zamena, ali ne savršena za Dezol zavoj, morao sam tu da dodam još jednu maramu da mi lakat ne bi spadao nizbrdo i vukao te mišiće i tetive ramena u fazi zarastanja, a takođe sam i popreko odmah iznad lakta, oko pojasa dodao jedan elastični zavoj da mi pak lakat ne bi previše šetao u stranu. 

Tako sam uz tri različite stvari uspeo da napravim sve ono što po pravilu radi Dezol zavoj, uz najbitniju razliku da ovo mogu u svakom trenutku u samo jednom ili dva minuta da skinem, da se istuširam i da zatim za još minut ili dva to vratim bez potrebe da odlazim u ambulantu da mi iznova previjaju i da prosto ne kažem mumificiraju.

 jer se svakako tako jako više znojim na ovim vrućinama i kada samo pomislim na ovih 35 i 36 stepeni, doslovno bih trebao na svaka tri sata da idem u bolnicu da mi iznova previjaju i kupaju. 

A obzirom da nisam nikakav šeik ni princ, niti da postoji privatna bolnica u gradu, niti mislim da je uopšte razumno da tri puta na dan izdvojim po 30 evra za previjanje, na kraju je ispalo da sam, eto, sve završio maramom koju već imam kod kuće, elastičnim zavojem koji već imam kod kuće, i ovim dodatnim steznikom koji sam platio samo 30 evra, a svakako sam planirao da ga kupim kasnije u toku jeseni.

kontrola i SS (smak sveta)

stigao sam sa prve kontrole

produžio mi je Dezol zavoj još 14 dana

opet sam slikao rtg, kaže da je sve na mestu i da se ne vidi nikakvo oštećenje koje bi bilo vidljivo na rtg ali zbog neminovnih povreda okolnih tkiva je uobičajeno još 14 dana. 

problem je što su mi preko labavog zgužvanog starog zavoja samo dodali jedan novi, tako da ću odmah potražiti Dezol ortozu da se mogu istuširati. 

iako mi je rekao da se ne isplati "za samo dve nedelje"! 

bogami zbog 50-80€ neću sedeti smrdljiv toliko dugo.

imam i ojed gde podlaktica pritiska rebra i netretiranu oguljotinu lakta koja peče od znojenja a tajming usred vrelog talasa je baš lep bonus 

idem sad da pogledam po gradu ima li gde takva ortoza da se kupi, ili ću morati da naručujem preko interneta što radije ne bih, da ne omašim veličinu.

naravno i ovaj drugi tajming je nikakav jer ako naručim u četvrtak a u subotu ne idu kuriri pa ću se sit načekati i ucrvljati.

a i za nakon imobilizacije će mi za trčanje bicikle i nastavak moto škole trebati neki sledeći steznik za rame kojeg ću sigurno nositi barem narednih godinu dana.

amen.

noćas sam samo malo bolje spavao nego prve 4 noći, no garmin mi je pod "Spremnost za treniranje" opet napisao "džabe si ustajao iz groba, slobodno se vrati nazad ii ne dosađuj mi više"

„to ti je znak da ne voziš motor“ - socijalna psihologija

Počneš da ideš u auto-školu za motor. Prva tri časa ti idu odlično, zainteresuješ se, počneš ozbiljno da razmišljaš o motorima i sve deluje kao početak jedne nove avanture.
A onda, nekoliko dana kasnije — padneš sa bicikla i iščašiš rame.

Sa psihološke strane, tu se zapravo dogodilo nešto veoma zanimljivo. 

Nekoliko ljudi kojima sam ispričao priču gotovo nezavisno je došlo do istog zaključka:
„To ti je znak da ne treba da voziš motor.“
Naravno, pad sa bicikla nije nikakav racionalan dokaz da ne treba voziti motor. 

Ali zašto onda toliko ljudi spontano napravi baš tu vezu?

Zato što ljudski mozak veoma lako povezuje događaje koji su vremenski blizu, naročito kada su oba događaja upečatljiva. Početak obuke za motor i ozbiljna povreda nekoliko dana kasnije objektivno mogu biti potpuno nepovezani. Ali kada ih ispričamo jedan za drugim, mozak gotovo automatski pokušava da ih pretvori u jednu priču.

A ova priča ima još jedan problem — odnosno, iz ugla humora, savršen dodatak.
Nisi pao sa motora. Pao si sa bicikla.
Da si posle tri časa obuke pao sa motora i povredio rame, reakcija bi bila mnogo jednostavnija: „Eto, motor je opasan.“ Ali ovako dobijaš gotovo savršenu ironiju:

Čovek počne da uči da vozi motor, a onda ga bicikl, kojim vozi godinama, obori i povredi.
To je mnogo bolja anegdota od običnog „pao sam sa bicikla“.

Tu na scenu stupa još jedan važan psihološki mehanizam: ljudi prirodno vole da događajima daju smisao. 

Kada se dve neobične stvari dogode u kratkom vremenskom periodu, mnogo je privlačnije reći „možda ovo nešto znači“ nego prihvatiti da su se jednostavno slučajno poklopile.

I ne mora osoba zaista da veruje u sudbinu ili „znakove sa neba“. 

Rečenica „to ti je znak da ne voziš motor“ često je samo društveno zgodan način da se prokomentariše apsurdna slučajnost.
Drugim rečima, ljudi ne moraju da veruju u poruku univerzuma da bi prepoznali dobru priču.
A ova je baš dobra.

Postoji i još jedan razlog zbog kojeg je reakcija toliko predvidiva. Motori su u našoj kulturi već povezani sa rizikom, padovima i povredama. Kada neko kaže da je upravo počeo da uči da vozi motor, a zatim pomene iščašeno rame, slušaocu se veoma lako aktivira već postojeća asocijacija:
motor → rizik → pad → povreda.

Činjenica da se povreda zapravo dogodila na biciklu samo čini celu stvar ironičnijom.
Zato nije naročito čudno što različiti ljudi nezavisno dolaze do iste šale. 

Situacija praktično sama nudi nekoliko gotovih interpretacija:
„To ti je znak.“
„Univerzum te upozorava.“
„Bicikl ti je poslao poruku.“
„Nemoj ti uopšte na motor.“

Sve su to različite verzije iste osnovne ljudske potrebe: da od slučajnog spleta događaja napravimo priču koja ima početak, preokret i poentu.
I možda je upravo to najzanimljiviji deo cele anegdote.
Nije zanimljivo samo to što su ljudi pogrešno povezali dva događaja. 

Zanimljivo je što su gotovo svi prepoznali istu priču u njima.

šta su to, dođavola, Midže

tako je gpt nazvao ove nove male insekte koji nas bockaju zadnjih par godina, duplo manji od klasičnog komarca, ubod isto svrbi neposredno nakon uboda, ali duplo brže i prestane da svrbi.
otok/oteklina/ostrvo bude iste veličine, to je funny.

Danas sam opet pola dana čitao o svim mogućim delovima ramena, šta sve može da se povredi tokom, odnosno prilikom iskakanja zgloba ili vraćanja, i koja od tih povreda ostavlja trajnije posledice, a koja je lakše obnovljiva. 

I biće tu kojekakvih zanimljivih pitanja za ortopeda prekosutra ujutru. 

Naravno pod uslovom da on dovoljno od toga vidi golim okom na kontroli, odnosno pod uslovom da mu uopšte padne na pamet da prihvati moju skromnu sugestiju da se možda uradi ultrazvuk ili magnet. 

Bilo kako bilo, ovo danas boli malo manje. Nadam se da će barem ova sledeća noć, četvrta po redu, biti iole bolja, jer do sada ni jednom od Garmina nisam dobio bolju ocenu spavanja od trideset.

Jučerašnja popodnevna večera sa prijateljima je, što se tiče njih dvoje i Lole, protekla savršeno, dok sam se ja dva i po sata kupao u kiselom znoju, što od vrućine, što od nervoze, što od bolova u ramenu. 

I ukratko, bez obzira što je društvo bilo prijatno, ovo mi je jedno od najgorih popodneva u životu. 

To što je Lola dva i po sata blebetala bez prestanka i uopšte nije primetila da sam ja na granici nesvesti, nije nikakva novost ni iznenađenje. 

Štaviše, na to sam i računao i bio pripremljen. 

Na kraju sam naručio litar hladne kisele vode, od čega sam pola popio, a pole iskoristio na umivanje, kvašenje glave, nogu i vrata.

Po dolasku kući sam onako u desault zavoju ušao pod mlak tuš i okupao se, a nakon dve epizode Hausa sve se dovoljno ocedilo i prosušilo da sam mogao u krevet bez bojazni od prehlade,

Tu sam još malo istraživao koji motori imaju takvu ergonomiju kakva je najpovoljnija za sveže oporavljenu luksaciju no taj se izbor svakako neće materijalizovati do proleća.

Od activitija samo produžena jutarnja šetnja od 6km sa psom do veterinara pa nazad okolnim pravcem uz reku. Prijao je bogme dan za 6 stupnjeva hladniji od jučerašnjeg. A ako me na kontrolnom pregledu pred najavljenih +37 opet mumificiraju u ove zavoje, moći ću samo da se ubijem.

juče, danas, i nadam se sutra

Juče sam imao tri peha, obatri vredna ubistva u afektu.

1) nakon grozne noći, nekako me uhvati san oko 4:30 ujutru i krenem da sanjam kako mi iz ruke ispada nekakav ćup, i doslovno u času kada udara o zemlju, jedan od pasa negde napolju zalaje! momentalno su mi se otvorile oči, da li je u ćupu bio pas, ili je ćup pao na kuče??? 

2) nakon toga sat vremena budan, negde iza 5.30 opet tonem u mrtav san i istog trena Lola provaljuje niotkud uz poklič JESI (li) BUDAN??!!! nažalost, upravo jesam...

3) popodne ona hoće da ode negde biciklom, ja rekoh odoh da probam malo da odremam. kaže napisaću ti na papiriću kada krenem. božijom voljom padam u još mtrviji san, kad posle par minuta ona opet provaljuje uz poklič JESI ZASPO???

i tako ostanem šokirano budan celo popodne.

hešteg: #porodičnonasilje

Uveče sam nakon što sam odgledao Ž pa M evropsko u maratonu, spičio jedan Sanval no ne verujem da sam i ovo malo odspavao zbog njega, nego radije od hronične neispavanosti.

Jutros sam malo duže ostao u krevetu, što ne znači da sam se naspavao jer sam i kasno zaspao a i par puta u toku noći bio duže budan.

Zato mi je onih sat šetnje sa psom zakačilo više sunca i vrućine od željenog.

Popodne imam zakazan ručak sa frendsima iz Nemčije u restoranu na vidikovcu iznad grada, kontam da će mi i gore na +33 trebati peškir od mikrofibera, ili da pokušam da u gradu pronađem aku ventilator jer ako mi se jednom natope znojem ovi zavoji, život će mi poprimiti nove draži.

nesuđeni Poligon

Danas je nedelja, drugi neradni dan. 

Nakon otkazanog jutarnjeg časa autoškole planirao sam lepu, dugu vikend vožnju, jer je toplo leto i idealno za duge aktivnosti na otvorenom i nekako sam mislio da sam to sve zaslužio.

Ali eto, odjednom je sve propalo.

Jutro je ostalo jedini prihvatljiv termin za izlazak dok traje sunčani topao talas, i sada se situacija okrenula naglavačke.

Umesto da navijam da jutra budu sunčana sa 20+ stepeni kada su vožnje najprijatnije, navijam da osvane oblačićima prevučenih +16 jer to znači da ovako mumificiran mogu šetati sat ili više bez da se pretvorim u znojem natopljeni sunđer.

Srećom sam odmah ujutru prošetao malo tek da ubijem ovu anksioznost sedenja u oklopu.

Noćas sam imao napad panike jer mi se učinilo da me zavoji preterano stežu, osećao sam se kao oni speleolozi kada se zaglave u nekom slepom rukavcu bez izlaza.

Nisam optimista da će naredni blogovi biti po ičemu spektakularni, barem do kontrole u četvrtak 20.8. u 10h40, a tada ćemo videti šta će reći ortoped.

Jednako kao što žalim propuštene bici vožnje, ne mogu da rešim problem kod Majke od drugarice koju su juče odveli nazad u Beograd, a zamolila me je da joj hranim dva mačenceta. Po ovom suncu pešačiti 5km i nazad bez hladovine je ravno samoubistvu, valjda će neko od komšija priskočiti u pomoć i nešto im prebaciti.

Dan je počeo sasvim normalno.

Imali smo slobodan dan na poslu, odnosno, tako se pogodilo da smo uzeli jednu od samo par neradnih subota u toku godine. 

Otišao sam sa psom u šetnju pored reke, jurili smo patke, sa bezbedne udaljenosti. 

Zatim sam otišao biciklom kod majke moje drugarice koja je sama u staroj kući tu na šest kilometara odavde. 

Pomagao sam joj da raskrči neki krš i preneo ogromnu količinu starih vrata i prozora koji su ostali nakon zamene novom stolarijom. 

Usput sam ostao malo da pravim društvo toj ženi koja je usamljena, igrali smo se sa njena dva mačića.

Zatim sam se vratio kući i istuširao se, jer sam tamo imao skoro dva sata posla.
I nakon tog odmora krenuo sam sa Lolom zajedno biciklom na vikend vožnju i da usput nahranimo neke pse lutalice. 

Nakon samo nekoliko kilometara čuli smo neki zov za pomaganje iz žbunja i posle skoro pola sata pretraživanja i pronalaženja sa koje strane uopšte može da se priđe, shvatili smo da je neko ubacio štene u plastični džak od stočne hrane i vezao ga najlonskim kanapom na vrhu. 

Nekako smo jedva uspeli da ga izvučemo iz trnja i žbunja.

Tu smo mu odmah dali vodu i malo tečnosti iz konzerve pseće hrane. 

Ostali smo sigurno još dvadeset minuta dok se ono polako oporavljalo. 

Malo smo ga hladili vodom, umivali i nakon toga nastavili vožnju.

Bio sam zadovoljan kako je do tada dan tekao. 

Još jedan spašen život, ujutru isto jedno dobro delo, pomoći toj ženi, naravno bez ikakve naknade, jer je to majka od drage drugarice i nekako sam očekivao da će sva ta karma da mi se vrati sutradan ujutru kada sam imao zakazan četvrti čas autoškole za motor.

No, međutim, doslovno na jednu i po ulicu od povratka kući, prilikom provlačenja biciklom između parkiranih automobila, nešto sam zakačio, pao, pri tom udario bočno u zid od zgrade i nakon toga se srušio na beton i shvatio da mi je leva ruka potpuno neupotrebljiva.

Dvoje ljudi su mi pomogli da nekako ustanem i da me ispetljaju iz onog 30kg tenk-bicikla jer sam bio apsolutno nemoćan. 

Nekako sam došetao do kuće, pozvao taksi, otišao u hitnu. 

Ispostavilo se da mi je iskočilo rame.

Ortoped mi je namestio rame, sada nosim desault zavoj. 

Kontrola je za četiri dana. 

Motoškola je pauzirana, ko zna na koliko.

čas treći, šta reći (a ne zaplakati)

jutros lagana šetnja od sat vremena pored reke sa psom, i sabiranje utisaka od sinoć.

osećao sam neku malaksalost u leđima i vožnja biciklom na +16 mi nije bila privlačna pa sam za aktivan odmor odabrao nešto još lakše.

od sutra će opet biti toplija jutra i pogodna za vožnju.

trčanje sam izgleda sasvim eliminisao kao aцtiviti do prvog pogoršanja vremena.

možda sledeći utorak, ako se ostvari prognoza.

ako dotle ne zaboravim kako se uopšte trči.

e sad sinoćna vožnja.

poneo sam pravu kacigu a ne samo biciklističku, obzirom da danas prvi put idemo sa parkinga na poligon.

no prvo na parkingu par krugova, malo šaltanja, malo tesnih krugova.

zatim prelazak na poligon koji je u stvari na parkingu iste firme samo par stotina metara sa druge strane.

tamo postoje iscrtane one linije za poligonske vežbe.

zadaci

1) kreni, zastani nakon 10m kada ti je prednji točak u kvadratu 80x80cm, kreni opet, prva->druga ali lagano, zaustavi se u kvadratu 30m dalje (ili već koliko)

2) krivudaj oko čunjeva

3) uđi u onaj pravougaonik za osmice nacrtan plavim linijama 6x12m i unutar njega napravi dve osmice pre izlaska

4) kreni odakle i pod 1) ali stisni što brže prva->druga do minimum 30km/h, i zatim ukoči na vreme da ti se prednji točak zaustavi u istom onom kvadratu na kraju

a sada izvedba:

1) premali gas, očekujem da kvačilo napravi čuda, motor sporo ubrzava, ja krivudam i malo malo pa očepim liniju

nakon drugog pokušaja sam shvatio koliki je gas dovoljan da stabilizuje putanju

2) kao da sam se rodio na motoru, levo desno levo desno, šta je ovde uopšte zadatak??? (*)

3) osmice su mi bile šok, ali pozitivni!

pa ovo je duplo šire nego što mi treba! 

ja sam na prva dva časa na parkingu oko malih ostrva od trave pokušavao sve manje krugove, dok nisam počeo šakom da dodirujem rezervoar, pa sam zatim izmislio hack i držao ispružen palac ka unutra poput nekog senzora da se približavam krajnjoj tački, i usput se nervirao što je na staroj Yamahi Diversion "rezervoar preširok pa ne mogu da napravim dovoljno uzan krug!". 

ispostavilo se da sam dosegao doslovno minimalan krug okreta motora koji je za metar do metar i po uži od onog dovoljnog za ispitnu osmicu

4) tu sam imao dve početničke greške 

A) procenio sam da mi je motor prebrz/pretežak i da imam nedovoljno prostora za kočenje pa se zaustavio pedalj ranije. to sam kasnije korigovao nešto mekšim kočenjem, plus i dalje mislim da su ostavili predugačak prostor za kočenje jer ova mašina zaista brzo ukoči. valjda prosečan kandidat ima drukčije reflekse ili se plaši da baš nagazi kočnicu

B) radio sam "korak više od potrebnog" jer sam u prva dva pokušaja uz oduzimanje gasa, kočenje, ciljanje da točak zaustavim tačno u onom kvadratu na kraju, usput ujedno i vraćao iz druge u prvu što uopšte nije deo zadatka, nego se radi tek nakon kraja vežbe, pred napuštanje ispitne trake

paradoksalno, ako i uradiš nešto više (što ćeš kasnije raditi u saobraćaju) od potrebnog za vežbu, dobićeš negativan poen (-1 od dozvoljenih -15) jer je svejedno da li si uradio premalo ili previše, potrebno je tačno ono što se traži

(*) jutro pred poligon sam primetio da se tu spremaju za polaganje, i dečko koji je završio poligon seda na motor da se još malo vozi pre izlaska na ulicu. kontam da je na poligonu dobio po kazneni poen za svaku vežbu :-) 

... jer je pokušao osmicu, prvo malo izleteo, naizgled samopouzdano se vratio u onaj pravougaonik, ušao preširoko i u drugu polovinu, previše usporio i nagnuo motor ka unutra, i na kraju završio zaokret hodajući po asfaltu (onako raskrečen oko motora) kao što nogama radi patka dok pliva :-D

stres i antistres

u prevodu ne mogu na trening moram na trening

juče sam se valjda pod utiskom onog prvog časa na motoru probudio nekako malaksao i iscrpljen pa sam samo otišao sa kučetom u šetnju

no kad pomislim "pih, samo šetnja" onda ta šetnja mora da bude malo duža da bi zadovoljila kriterijum da se računa kao Nešto a ne Ništa pa je tako kuče nagrabusilo preko brda i na kraju 6.5km

popodne standardni rikaverić e-bajkom

imam trenutno dva nova mesta gde hranim pulene, na jednom je majka sa 3-2-1 štenetom (svakog drugog dana po jedno nastrada ili ugine od bolesti) a na drugom imam jednog malog šugavog koji je prestao da beži ali ni ne prilazi nego samo onako vrti onim proćelavim repićem kad me dočeka

uveče (još uvek smo kod Juče) druga vožnja motora u školi, ali ovaj put nisam osetio onako veliki napredak kao na prvom času

jer pazi sad, kad u prvih 65 minuta savladaš deset novih stvari, onda očekuješ da ćeš na drugom času da poletiš ali nije baš tako

prvo ti treba 15-ak minuta da dođeš u onu tačku u kojoj si juče stao, jer što je iskustvo tanje to brže izvetri iz koordinacione memorije 

posle sam malo ubrzavao druga-treća pa vraćao nazad u drugu uz ono RRRRrrrrrr kočenje motorom, kul

pa još malo osmice, pa što manji krugovi

brate ne znam tačno kolika je osmica na polaganju ali... ja sam pravio tako male krugove, da sam palac morao da držim blago ispravljen da mi "javi" kada ću šakom dodirnuti rezervoar

rekoh, uže od ovoga ne može!

ovaj put umesto onog tate sa dva deteta, došao je neki pijani deda sa devojčicom koja je puno brže vijugala po parkingu i imali smo i jedan umalo_sudar kada sam se provukao između par automobila u uglu parkinga i direktno je video na 10m ispred sebe, srećom pobegla je u stranu brzinom guštera kad skuži opasnost

šteta

mogao sam već u drugom satu na motoru imati prvu žrtvu i recku na rezervoaru

jutros gravel biciklom onaj krug koji sam propustio juče (zbog pomenutog stresa), ispalo mi je 56.2km sa čitavih 1012 metara uspona

pola od najgoreg asfalta su presvukli novim slojem (idu izbori) ali je i ona druga polovina bila više nego dovoljan razlog da ne idem cestovnom nego ovom sa mesnatijim gumama

prvi čas!

očekivao sam poligon i rad nožnom kočnicom ali instruktor me je predveče odveo na veliki parking od fabrike na nešto što bih nazvao pretčas.
prvo me je držao kao kada dete uči da vozi bicikl a ja sam na isti način krivudao i vrludao dvadesetak metara.
nazad je već bilo malo bolje, posle pet minuta sam mogao u prvoj brzini da lagano idem velike krugove po parkingu samo koristeći kvačilo ali ne i gas.

posle par pravaca i malo krivudanja počeo sam bolje da držim pravac i da pouzdanije skrećem gledajući malo dalje prema zamišljenoj putanji.
nakon 20 minuta sam već samostalno pravio malo veće osmice prečnika 6-7 metara jer sam skrenuo pažnju instruktoru da ne bih radio samo leve krugove koji su lakši jer i biciklisti uvek u-turn prave nalevo, a ja bih da vežbam i desni u-turn.

posle pola sata mi je rekao da počnem da dodajem gas, stara yamaha diversion iz 90-ih je imala malo trzav gas i na preskoke pa je motor relativno naglo ubrzavao i usporavao ali se nisam preplašio i bio strpljiv.

nakon 45 minuta mi je rekao da pokušam prva-druga-prva i nakon par nesporazuma (zaboravim da zavrnem gas ili predugo držim stisnuto kvačilo dok se u glavi premotava algoritam kvačilo - poluga menjača - smanji gas - otpusti kvačilo - dodaj gas) pa sam imao par neplaniranih štucanja i ubrzanja, a u poslednjih deset minuta na parkingu sam već par puta uradio i druga-treća-druga, prvi put u životu osetio kako motor koči mašinom kada vratim iz treće u drugu.

naravno par puta mi se ugasio jer treba zapamtiti da ako na instrument tabli ne svetli N ne smem otpustiti kvačilo pre nego izbacim iz brzine ili spustim nogicu da se motor ugasi.

a sada džoker! 

svo vreme su na istom parkingu dva deteta sa biciklicama (3 i 5 godina) uz nadzor oca vežbala isto što i ja (haha) i to mi je prvo bilo opterećenje a kasnije prosto mali dodatak da ne bude sve baš u laboratorijskim uslovima nego sam stalno morao da biram stranu parkinga koja je dovoljno daleko od njih, pa sam ih periferno držao u vidu dok sam obavljao svoje zadatke i to mi je baš bila zanimljiva "zaprška" obzirom da je ovo bio tek prvi čas. 

gde god krenem, oni za mnom, šalio sam se sa instruktorom naravno uvek pazeći da sam barem 15 metara od ili oko njih obzirom da su bili jako spori ali nisam dozvolio da se sretnemo iole blisko.

kada sam pitao instruktora da li je taj prvi sat bio dovoljno dobar, rekao mi je - hej, prvi put si seo na motor i nakon sat vremena ti već VOZIŠ.
ne znam koliko je ovo u skladu sa očekivanjima na prvom času za nekoga ko prvi put u životu seda na motor, ali nisam pao, nisam pobegao, nisam nikog pregazio.

dalje nije moglo :-)

jutros samo dvadesetak kilometara električnom da nešto odvrnem kod drugarice tj u dvorištu kuće njene majke, i usput odneo vodu nekim psima

da te bog sačuva, taj biciklistički trener koji je umro pre mesec i po, zašrafio je rajber na vratima sa dva šrafa dužine 4cm koji se ne odvrću ni ravnim ni krtastim šrafcigerom, nego zvezdastim.

pa sam prošli put morao da odustanem i sledeći put ponesem odgovarajući alat, imam i one zvezdaste imbuse a imam i dva kompleta sa gedorom/račnom i puno onih nastavaka/bitova pa sam se snašao

usput naprskao mačiće protiv buva

žuto mi je samo prišlo, belo nije htelo, malo sam ga jurio pa ga namamio na komad kobasice i šćapio ga i zamalo ostao bez kože na podlakticama

srećom frktanje se smirilo kada sam počeo da ga prskam iako sam tek onda očekivao konačni napad

jurnjava sa instruktorom je ušla u sudijsku nadoknadu

evo hronologije

utorak, položio teoriju

sreda, ne moramo odmah da žurimo

četvrtak, moram da upišem dva časa gde ti nešto pričam na poligonu, to ćemo preskočiti

petak, za vikend ćemo lepo da krenemo

subota, morao sam da odem do apatina da pomerim čamac

nedelja, otpala automatski

ponedeljak, tek sam stigao, nisam skoncentrisan, a i ova vrućina, spržiće nam mozak, javljam se sutra kada pogledam na kojem je poligonu najmanja gužva

utorak u podne, mogu i sada ako hoćeš ali prokuvaćemo pa hajde da se čujemo popodne i nađemo na poligonu u 19h

dakle ravno sedam dana i deset sati nakon polaganja teorije, biće prvi čas

dao mi je neku gotovo novu kacigu da se malo naviknem na nju, ali mi je bez obzira rekao da ponesem neku biciklističku jer je u moto kacigi pretoplo

što li sam je uzeo, ostaće misterija

valjda da bih spavao u njoj pa da se navikavam?

barem da je +26 a ne +36 pa da je nosim na e-mtb popodne, ali ovako mi to deluje malo over-mazohistički

doduše prednost je, ako i padneš u nesvest, barem imaš kacigu jelte

iz četvrtog pokušaja!

naslov može prevrtljivo nekoga da navede da se radi o veštačkoj oplodnji ali istina je puno bolnija.

kada sam prvi put zapucao na taj trening od 62km (31 out and back) koji mi je tu negde među prvima, PRVI put sam shvatio da se prebrzo zamaram ILI da sam preambiciozno krenuo, pa sam napravio skretanje jednim blažim uzvodnim uspončićem i sve završio nakon 50-ak umesto 60-ak km.

DRUGI put sam probušio gumu na tom okretu na 31. kilometru pa sam još malo vozio, malo se šetao prema kući, malo se vozio u taksiju sa frendom koji sada taksira a nekada smo vozili zajedno u klubu.

TREĆI put sam pak shvatio da nemam dovoljno vremena pre posla pa sam silom prilika ovaj put okrenuo na 21. kilometru i na kraju dobio maraton, nisam bio zadovoljan dužinom ali sam bio zadovoljniji tempom.

jutros pak ČETVRTI pokušaj je prošao odlično, primetilo se čak i da je nešto od prethodnih "puteva" ostavilo nekog napretka u nogama, pa mi je bilo i lakše, i brže, i jače, sve se sklopilo.

umesto da sam crk'o onog dana kada sam probušio gumu (trn me spasao) da bih jedva namakao 30 prosek, danas sam sa manjim naporom dobio 31 prosek i sve u svemu znam zašto ću sutra ići negde lagano.

instruktor me zvao eto 6.5 dana nakon što sam položio teoriju, na sreću nije popodne jedina opcija nego on ima ideja gde još postoje poligoni u gradu pa ćemo se za naredne dane dogovoriti za prepodnevne termine.

samo da se rešim tih poligona, posle kreće zabava u gradu i gaženje pešaka.

MUĆAK!!!

ovaj čovek počinje da me malo nervira

umesto dva puta po dva časa za vikend, on je morao do Apatina jer mu je tamo vezan čamac, a dunav je opao i sad je kao neka bara, pa treba čamce pomeriti ka sredini reke i usidriti da ne ostanu na pesku

ebo ga čamac!

i još mi priča kako on ima kabinu i krevet i neke alarme i kako on noću spava a ribe se same pecaju i još mu javljaju kada su se upecale

kao da ću ja od toga naučiti gde je kvačilo a gde je zadnja kočnica

svašta

pa ćemo se kao čuti sutra

ajd da vidim i to čudo

vreme curi jer je polaganje 4.9. pa nam ostaje tek neki dan preko 20 obaveznih časova

mada je on već izjavio da će meni biti dovoljno i deset

tu mi ostaje nejasno misli li on da prijavi autoškoli da smo imali 20 časova a da me nakon samo 10 baci u vodu da polažem, i pride da tamo čekira kako smo navodno imali svih 20

a ja sam samo hteo da DOBRO naučim sve i čak sam bio spreman da idem i na 25 časova, a ne da idem na polaganje kao u kladionicu i da pre polaganja palim sveće i čitam oče naš nad kacigom

u nedostatku moto škole sam odlučio da odem u tu varošicu gde ću polagati, on mi je naime rekao da je tamo duplo lakše položiti jer su sve jednosmerne ulice a vozači su dosta pitomiji

malo sam kružio da se upoznam sa tim uličicama koje sam celog života zaobilazio kao mačka oko peseka jer me je nervirao taj tesnac i uglavnom sam prolazio obilaznicom

tu sam skontao da ta varošica ima i akva park sa bazenima kod stadiona u centru, da malo dalje imaju još jedan sportski centar sa raznim terenima, verovali ili ne imaju i tartansku stazu oko jednog pomoćnog stadiona, ljudi ja mislim da ću se tamo preseliti

verovatno je kvadrat trećina cene kvadrata u valjevu pa mi možda ostane love za pod stare dane

napravio sam 70-ak dosta bregovitih kilometara ali se ipak dovoljno odmorio za sutrašnji povratak treninzima (?) jer mi je ujutru pre posla sve cakum pakum za vožnju, dok ovako kada samo malo kasnije krenem a sunce se već diglo, odjednom mi se ne trenira i samo bih tražio hladovinu i lagani ritam

osmi osmog

ovde dolazimo do nejasne situacije jer ako je osmi osmog, onda ispadne da je osmi samog sebe, i tu mora doć ili psihoterapeutica ili cenzura

nakon jučerašnjeg uspešnog treninga koji je došao u nizu nakon "gotovo uspešnog" treninga dan pre, trebalo je smisliti nešto manje samoubilačko od trećeg treninga

kad god sam u nedVoumici odem na šetnju sa psom i usput razmišljam šta je najpametnije i kujem planove

danas je trebao da me zove instruktor za časove motora, no ne javlja se

čekaću sutra

naime mislio sam da ćemo subota + nedelja kada ne rade fabrike, na obližnjem poligonu koji je u kutu parkinga fabrike, odvaliti po dva časa i da ću do ponedeljka već biti valentino rosi, ali mućak

moram čekat sutra

lagani rikaveri rajd sam podelio na pola pa sam tako imao dva rikaveri rajdića što je možda još i bolje

ujutru tu do jednog sela u bregama da nahranim malog šugavog psića kome su brat i sestra stradali pa je ostao sam, a popodne bez obaveza spram napuštenih životinja na skroz drugu stranu ka planinama da malo naberem krvnih zrnaca

crvenih nadam se, a ne bijelih

ujutru 33km a na kraju dana 66 sa čak i svraćanjem do lidla, gde ćeš veće sreće

šeki'z on d roud

šeki'z on d cesta

od nula do dvesta iz mesta

ili treća sreća, to je bolje

nakon fijaska na cestovnoj kad prvo nisam imao alat da skinem točak/kotač/čokat pa posle nisam imao vremena da stignem do željenog mesta nego sam skratio trening na 2/3, danas sam otišao na drugu stranu ubeđen da me ka zapadu tera neki baksuz

a pomalo mi se i smučio taj pravac

mislim, jeste zanimlljiv ali kada ideš samo tamo, ume da dosadi

naravno prvi sat je bio uživancija jer umesto UZ manje rečice ideš NIZ kolubaru pa sam tako nakon 30km imao 33.5 prosek, zahvaljujući i vetru koji me pratio

no nakon okreta sva se promenilo, naravno, počela su da se nižu brdašca, a na jedinom spustu na kojem smo leteli kao rakete, sada su stavili neke visoke betonske ležeće policajce i iskreno da sam bio na nekom mtb-u možda bih i pokušao da preskočim ali na cestovnoj od 5+k€ neka hvala, mogu i da prikočim jelte

ionako sam na kraju imao 29.4 prosek pa tih pola minuta ne bi promenili smer kretanja planete

najvažnija promena je da nisam morao kao neko dete da vrtim 100+ obrtaja kao u prethodnih par vožnji nego sam mogao relativno komforno (uh) da okrećem 80-87 obrtaja na jačim usponima i 90-ak na ravnom uz jak vetar što je solidan breaktrhough nakon samo par nedelja ozbiljnijih vožnji

dok sam se strogo držao e-bajkova, teško da sam prizivao ikakav napredak koliko god delovalo da i tamo moraš nešto da pritisneš, povremeno

dok god su ovakva jutra sa 20+ stupnjeva ne verujem da ću trčati ujutru jer leto će brzo proći i na kraju se uvek pitaš šta ti je trebalo da i tada ideš na neke nebitne futingiće i prokockaš tih jedva tridesetak prilika u godini da se provozaš kada je najlepše vreme

gravelijada

jednom smo doputovali u Samobor i uspeli da vidimo da se trenutno u gradu "nešto događa", a kada smo Golubića pitali o čemu se radi, rekao je - Majmunijada!

nemajući pojma o čemu se radi, prošetali smo se sutradan parkom i skontali da tu ima desetak klovnova, onaj sa monociklom visokom dva metra koji pokušava da ga pridrži dok se najhrabriji omladinci ohrabre da ga isprobaju, par žonglera, par mađioničara i već ko zna šta još, zaboravio sam.

pa poput te majmunijade i štrapacijade ili olimpijade, rekoh da i ja nazovem vožnju gravelijada, u smislu gravel i jada (jadi).

može i - gravel i ja, da! (gravel and me, hell yeah)

ma može svašta

trebao je da bude dan nekakvog aktivnog odmora ali potegni ovamo potegni onamo i ispade solidan trening špikovan sa malo odmora, s vremena na vreme.

umesto laganini pa povremeno džandžarini.

ukratko, anti fartlek.

zabavan je ovaj karbonski Canyon sa 1x13 brzina, čak mi je za nijansu ergonomski bolji od cestovnog Scott-a.

moto instruktor se ne javlja, ne znam šta čeka, ja još uvek zatečen da sam zvanično upisao A školu pa nikako da odem da pogledam kacige, jednom kad me stvarnost opauči po glavi biće stani-pani povuci-potegni.

no svakako mi je laknulo što mi stare naočari još uvek daju dovoljno informacija za bezbednu vožnju.

otkako sam položio propise, sada i sa bicikle primećujem neke znakove pored puta za koje ranije nisam imao pojma da su tu.

dakle i ivo andrić je spremao teorijski ispit za auto školu pa je u nekom trenutku "progledao"?

ko bi se nadao takvom raspletu!?

lekarke i doktorke

jutros samo 41km biciklom po kraćim bregićima sa dosta hladovine, prosek preko 30, ovaj put sam poneo imbus ali se prednja guma nije probušila :-)

tuširanje pa na lekarski...

šta će ti sad motor

eto rekoh malo da naučim nešto novo, da mi se ne hvata paučina na mozgu i na refleksima

svašta, reče doktorka

to je ona opšte prakse

dakle sad motor

eto malo, rekoh

ova je bila psihologica

simpatična, onako, prijatna

lepo vidiš da celog života razgovara sa ludacima

ko bi rekao koliko imaš godina, izgledaš kao neki momčić

umalo da kažem da bi mi možda mogla dati viber ili vocap

najgore je bilo kod očnog jer su mi stare naočari i već drugu godinu mi stoji u fijoci recept za nove što mi je poznanica napisala ali nikako da ih napravim

kad na testu, sve neki veliki brojevi

rekoh da sam se plašio, on mi reče da nije tako strogo za A kategoriju (?)

tu sam zaćutao da nešto ne lupim, ali mi je malo upalo u oko (uvo) da za auto moraš imati dobar vid a da motor možeš i polućorav

otišao kod instruktora, predao mu rešenje, kaže čućemo se ovih dana

koliko sam shvatio prvo moraš dva dana da stojiš na poligonu bez vožnje i da ti objašnjava sve o motoru a njega to mrzi po ovom suncu, pa će sačekati da prođu danas i sutra i da upiše da smo to radili, pa će onda u petak ili za vikend odmah da me postavi da vozim

to što on misli da ću za deset časova sve znati kao mator, uopšte mi ne uliva višak samopouzdanja nego mi kontraefektno samo stvara dodatan pritisak

ja sam više onaj tip učenika - ako treba tri dana na poligonu, bolje neka ih bude pet da ja lepo naučim sve na nekom velikom parkingu pre nego što uđem u ovaj haos od divljezapadnog saobraćaja

a njemu dosadio poligon posle 35 godina staža i sad bi me odmah na ulicu da se malo zabavljamo :-P

petnaest inćuna

došao je i dan istine

u 7:40 stigao ispred autoškole jer mi je rečeno u 7:45

tačnije došli lola i ja sa kučetom, pa se njih dvoje prošetali isti kilometar anzad kući

a ja seo u bemveja pa sa instruktorom u to mesto Ub poznato iz ukrštenica kada ti fali neka bizarština od dva slova

inače ub je poznat po tome što ima bolesne registracije pa na autu možeš pročitati UBIH, UBIO, UBIJ, UBOG, UBIT, šta reći a ne zaplakati

stigli u 8:29 iako smo mislili da imamo fore jer smo išli autoputem

u 8:30 ušao da polažem, tamo instruktor i policajka

povezivanje na sistem, izvlačenje pitanja, logovanje u svoj nalog

ne znam zašto sam očekivao da ću dobiti papir na kome ću olovkom da biram odgovore, uglavnom aplikacija iliti sučelje ili kako god se zvalo je isto kao i kada radiš simulacije na telefonu osim što su ovo monitori od petnes inćuna

ne znam kakva je blokada nastupila tek prvo pitanje sam analizirao tri minuta iako nosi samo jedan poen

plan je bio da prvo uradim sve što znam pa da se vratim na ono što nisam siguran, no to je moglo na papiru ali ovako u kompjuteru listati napred nazad uopšte nije tako zgodno

pa rekoh, ako ne znam sad, neću znati ni kada se vratim za deset minuta, dakle idi po redu

sve u svemu mislim da sam imao dve sumnjive situacije, a sve ostalo mi je bilo poznato iz stotinu simulacija koje sam uradio

tako da sam otprilike znao da nema šanse da sam omašio čitavih pet ili šest pitanja a posebno onih klljučnih koja nose po tri poena

1x1 poen, 21x2 poena, 19x3 poena, ukupno 100, položio si sa 85 ili više

kada sam završio pojavio se zeleni okvir - čestitamo položili ste teorijski ispit a ispod je pisalo da imam dve greške ali nisam znao koje

ajd dobro, moglo je i gore, najverovatnije sam imao 96 poena a minimum 94

povratak kući bemvejcem, dogovori, nestručno stručan chat

nešto me umorilo u glavi pa se prenelo i u noge tako da sam se popodne jedva provozao dvadesetak kilometara i u povratku svratio da drugarici isečem neko granje koje prepada preko ograde i koje joj smeta da postavi onu zelenu čupavu nadogradnju od dva metra visine

sunce ti žarko da ti sunce žarko!!!

juče sam ispushio za bici trening pa rekoh danas da danoknadim

rano se probudio

štaviše prerano se probudio, pa još u krevetu uradio tri simulacije teorijskog ispita (pravila vožnje/saobraćaja)

i sve rano, brz doručak, neka štrudla sMakom što je lola uzela u lidlu

kucao u chatgpt scott addict rc 15 točkovi syncross capital 1.0 gume schvalbe one težina vozača 70kg preporučen pritisak za generalno dobar asfalt sa delovima malo hrapavijeg asfalta

šta da vam sad pišem šta mi je preporučio, ako možete da inputujete dotičan input i dobićete odgovor na quiz

dodao ja nula koma jedan bara, za svaki slučaj, i otisnuo se u neizvesnost

jedina želja mi je bila da napravim trijes prosek

gor dol gor dol vetar vetar vetar, stigoh na u-turn sa prosekom 29.5

rekoh, nazad će da bude uživancija

naslonim bajs na ogradu od mosta, da ga slikam za stravu

pređem preko puta, upalim telefon i kameru, naiđe kamion kontra

prošao kamion, vidim moj bicikl u čudnoj pozi

dal vetar dal vibracije, tek nešto ga je pomerilo

i tačno prednji točak kotač zagnjurio u gomilu trnjave bankine koju su putari tu ostavili

zakotrljam točak, eto malog trna (!)

izvadim ga, rekoh hvala bogu da se samo malo bocnuo, nedobog da sam ga pregazio pa da se nabije dublje

kao da nije ni milimetar ušao u gumu

sretan ja sretan bicikl, idemo nazad, vetar u leđa, iako je blago uzvodno prosek raste

prva vožnja a biće preko 30, to ej brale moj poluepski

pešes km kasnije, odjednom prednja guma mekana, gnjecava

ooooooooo, neeeeeeee

vozio do prve oštrije krivine i kad je točak krenuo gde bušna guma oće, a ne gde ja oćem, stanem u hladu

izvadim rezervnu gumu, pumpu (onu bombicu pod pritiskom), ali MUĆAK

nisam poneo imbus kojim se skida prednji točak!!!

a jbg, između dva sela, nigde auta, domaćina, alata, imbusa

pozovem druga koji je vozio bajk s nama u klubu pre 30 godina a sada taksira

došao, upalio taksimetar (zbog kontrole), dovezao me kući, koštalo me 2000 dinara

ne bole me dinari, nego što sam od planiranih 62km odvezao samo najtežih 36, a ne one poslednje koji su najveća nizvodna uživancija kada si najsrećniji na svetu

светИлија

tako po selima nazivaju praznik sveti ilija, pomalo skraćeno

eto odakle je stiglo ono nzm i msm umesto ne znam i mislim

eh da ima i nmg, to je došlo sto godina posle jbg

i posle kažu američki jezik i društvene mreže pokvarile decu, a još su im dedovi i babe na blogovima, pardon, u romanima, pisali "jbg"

trebalo je da odemo kod drugarice koja živi u bgd (!) i koja je rekla da će danas pre podne biti kod kuće i tako umesto na bajk ja odem na trčanje

što bi neko trčao na +23 to će ostati nejasno, a posebno zašto bi trčao neko ko ima tuce bicikala u kući a zna se da na bajkovima nema vrućine

(samo ima zime ali još je rano da je pominjemo)

vratim se s trčanja, rekoh samo da pojedem pola dinje pa da požurim, tek od nje stiže poruka da tek tada kreće iz beograda

ispuših za biciklu kao što nisam skoro, ali eto barem sam trčao jelte

opet sam uzeo one rasparene clifton 9, i tako sam uknjižio prvih 12km u avgustu

kao što je juli dobio naziv po juliju cezaru, avgust je dobio po glupom avgustu

a ima i onaj pop-duo iz zagreba, ivana i gordana, možda je i po njima (auguste)

nije mi smanjilo veodvamaks iako sam baš išao "peške" i doslovno mi je osećaj bio kao da sam na brzom hodanju, no svejedno nakon sat vremena zbog vrućine pulsevi odoše u zone two što bi rekli ovi moderni

od dobrih vesti imam da me je zvao instruktor, polaganje je u utorak u 8:30, rekao je da ponesem saobraćajnu, osobnu, uplatnicu za ispit i prvu ratu

pitam šta je to prva rata, kaže "desetak hiljada"

on valjda pretpostavlja da ću teoriju položiti iz prve pa da odmah upišem školu zvanično

ajd da vidim i to čudo

lidl ćorak i emotivna šteta

anegdota ide ovako

imao sam kupon za dva pakovanja pečuraka (bukovača) i rekoh taman da ga iskoristim kada nemamo ideju šta bi spremali

naravno usput uzmem par sitnica, dođem na kasu

ispred mene čovek, stariji, 80+, stavio u kolica Parkside torbu za alat

dobar dan dobar dan, imate li kupon za tu torbu

imam aplikaciju kaže odnosno imam telefon odnosno...

vidim ja da on nema pojma šta ima ili nema, samo zna da bi mu trebalo NEŠTO

dok smo čekali, bila gužva, upoznamo se i ispostavi se da je on neki stari biciklista koji poznaje neke još starije gradske bicikliste...

u srdačnom razgovoru dođemo do kase, ja provučem aplikaciju, njemu prođe popust -300 dinara za torbu Parkside, zahvali se i ode

to jest ne ode baš, nešto je gledao dugo u računu

prođemo i mi, rekoh jel prošao popust, jeste hvala

otvorim ja svoju aplikaciju, imam dva računa, na prvom prošla torba i bukovače

izgleda da je starac imao u kolicima jedno pakovanje

i tu se iskoristio moj kupon

a ne na moja dva pakovanja koja su naišla minut kasnije

tako sam ja njemu uštedeo 300 dinara za torbu, i 30 dinara za pečurke, a svoje pečurke platio 30+30 dinara više nego koliko sam imao pravo

eto kako samarićanstvo ume da košta :-)

ali prežalio sam, ipak izgleda da je njemu popust više značio nego što bi nama

bazilika svetog petra

danas nam je divan dan, našoj Cuci rođendan (deveti)

tačnije, njoj u pasošu piše Vrca, no male sestričine su je prozvale Cuca i sad je tako ostalo kao primarno, uostalom ni Met Kolins ne se zove tako nego Karlo Metikoš

niti sam ja Antiša Zjec, nego mi je kum Koska dao umjetničko ime

jutros sam odustao od mučenja i naterivanja protiv sunca

niti sam posebno odmoran, niti sam posebno naspavan, juče sam se fajtao sa pulsevima koji zbog vrućine posle pola sata odu nebu pod oblake koliko god ja usporavao, rekoh - nećete me više zezati

malo prebrisao MTB, još jednom proverio baterije u ručici menjača i menjaču, u garminu, u puls traci... 

(da ti se život smuči od tih baterija, kako je lepo bilo kada trčiš sa satom koji ima samo štopericu a puls nakon svake hiljadarke meriš kažiprstom na vratu ili slepoočnici tokom šest sekundi pa pomnožiš sa deset, pa još moraš da zapamtiš osam vrednosti) 

... naduvao gume na 2.0 napred 2.2 pozadi iako je chatgpt rekao 1.9 i 2.1 ali rekoh neka se bolje kotrlja po asfaltu a malo ću pripaziti po makadamu (bogme morao sam ozbiljno da pazim, da sam krenuo na mahom makadam morao bih da ih izduvam usred treninga) i krenuo da vidim koliko ću stići da pređem u ograničenom vremenu pred posao

na kraju mi je garmin opet dao peticu za aerobni deo i 2.1 za anaerobni (bilo je oštrih uspončića) a koliko god u teoriji na bicikli puls treba da bude niži nego na trčanju, na jakom tempu na bicikli je ispao viši nego na trčkaranju pa sam ga nagurao na 140, maksimalni 158.

bogme velika je razlika u odnosu na e-mtb kada naiđe uzbrdica :-)

prosek oko 25 ne deluje nešto posebno ali nakon godinu dana pretežno e-bajka mislim da ovo nije bilo baš ni loše

jul se tako završio sa 134km trčanja što je bolje nego u nekoliko zadnjih godina, a kad malo razmislim sve više verujem da sam još koje jutro trebao da iskoristim za bicikle umesto za trčanje

oko zatvora :-)

ne "the eye of the zatvor" nego "around the zatvor"

odem biciklom do izlaska iz centra grada

krenem na trčanje i posle par kilometara po prvi put mi padne na pamet da obiđem oko kapedoma

par puta sam se tuda vratio pred kraj trčanja, eto za promenu, jer mi je nelogično da pored normalnog puta idem po kamenju kojim je nasut taj kružni okolni put

ono što je lepo je par stotina metara najbližih gradu

prvo malo uzanog puta, pa uzanog asfaltića, pa deo kocke, ispod su kuće ka Kolubari a iznad su kuće ispod brda, i ta kratka ulica ima neki full mediteranski šmek

čak i dva psa koji me pitomo pozdrave, jedan lovački i jedan bernski ovčar, dvorišta nisu ograđena pa nekad zalaju iz daljine a nekad malo i priđu 

jutros sam tuda otišao, napravio polukrug oko kapedoma, izašao na glavni izlaz ka magistrali, produžio kilometar pa prešao na drugu stranu reke, malo kroz hladovinu malo kroz kukuruze, i tu dolazi do iznenađenja

zemljani puteljak koji je išao uz reku, urastao je u travu, i vidim tragove koji ulaze u zidine istražnog zatvora (!)

ispostavilo se da su obe kapije otvorene, zgrada je sablasno pusta i van upotrebe od poplava kada je srušen zaseban most kojim se prilazilo

bilo je pomalo spooky

malo sam dodao gas, za svaki slučaj

da me neko ne zaključa, rekoh

odatle opet istim putem oko kapedoma i onom mediteranskom ulicom, kao da sam otišao na letovanje

jako sporih tromih i laganih 9km no svakako sam bio zadovoljan

prvo sam pitao chatgpt koji mi je idealan pritisak za gume na mom MTB, ali dok sam sve utanačio ostalo mi je samo sat i po do posla pa sam odustao od priprema za vožnju i ipak otišao na trčanje

#hokarincon4

zašto smo nekad nezadovoljni čak i nakon uspeha

To je jedno od najvažnijih pitanja cele serije, jer pokazuje šta je zapravo suština Hausovog lika.

U epizodi 3x17 (“Fetal Position”), Haus zaista doživi nešto što ga profesionalno gotovo ispunjava do maksimuma. Uspeva da spase i majku i dete u izuzetno rizičnoj situaciji. Na prvi pogled, očekivali bismo da takav trijumf “zameni” potrebu za Vikodinom.

Ali upravo je poenta u tome da ne može.

Fizički bol nije nestao. 

Haus nije uzimao Vikodin samo zbog zavisnosti ili raspoloženja. Njegov hronični bol u nozi ostaje isti bez obzira na to koliko je uspešan ili srećan tog dana. Adrenalin i fokus tokom slučaja mogu privremeno da potisnu osećaj bola, ali kada sve utihne, bol se vraća.

Uspeh je prolazan. 

Tokom rešavanja slučaja njegov mozak radi punom snagom. To je verovatno jedino stanje u kojem ne razmišlja o sebi. Kada se slučaj završi, nastaje praznina. Serija više puta pokazuje da Haus živi od rešavanja problema; čim ih više nema, ostaje sam sa sobom.

Zavisnost ne funkcioniše logikom. 

Čak i da je tog dana bio iskreno srećan, zavisnost ne kaže: “Danas si imao lep dan, preskočiću.” Mozak zavisnika traži supstancu gotovo automatski. Upravo zato je scena toliko tužna.

Autori žele da razbiju iluziju da jedan veliki događaj može izlečiti čoveka. U mnogim serijama bi heroj posle takve pobede “progledao”, nasmejao se i ostavio tablete. House M.D. namerno odbija takvu katarzu. Haus ostaje Haus.

Zanimljivo je da mnogi gledaoci tu scenu doživljavaju kao razočaravajuću upravo zato što očekuju da će epski trenutak promeniti čoveka. Autori namerno pokazuju suprotno: jedan sjajan dan ne briše godine hroničnog bola i zavisnosti.

Mislim da je upravo zato taj kraj toliko snažan. Da je odložio bočicu Vikodina, scena bi bila optimistična, ali i pomalo holivudska. Ovako završetak poručuje nešto mnogo realističnije: trenuci istinske sreće postoje, ali sami po sebi nisu lek za hronični bol ni za zavisnost.