"A" (!)

današnji dan je bio kao tema u onim razgovorima gde neko kaže da je morao da popije lekić.

naime današnji dan je počeo čim sam sinoć legao u krevet da spavam.

zazvonio je telefon, ali ovaj put nije lajao jer nije bio običan nego viber poziv.

instruktor.

odmah sam se namrštio i naslutio šta se događa.

POLAGANJE JE SUTRA! (danas)

odatle sam ostao budan do 3 ujutru, zaspao sat i po i probudio se.

neverovatno nervozan.

mrzim takve situacije.

ako mi je obećao celu nedelju motora na raspolaganju, neću da idem na polaganje dok uopšte nisam 100% siguran da li sam dao dovoljan gas, da li sam prerano zakočio, veoma mi je neophodno bilo to poslednje podešavanje.

odmah sam pomislio da ni pred polaganje neću imati vremena da se malo vrtim po poligonu.

jedino što je koliko toliko bila sreća u nesreći, prognoza je bila da će tamo 30km severoistočnije kiša početi par sati kasnije nego u Valjevu.

otišli smo lagano autoputem, bla bla o političkoj situaciji za koju me iskreno zabole u ovom trenutku.

juče sam bio neverovatno anksiozan, nervozan, besan, razmišljao da ni ne odem, da kažem da ću odustati i upisati školu na nekom drugom mestu.

reći da sam se osećao zayeban bi bilo preterano politički korektno.

kada smo stigli tamo, uspeo sam da izdejstvujem pet minuta kruženja po nekom tesnom parkingu prekoputa autoškole, između automobila, gde sam imao mesta za nekakav jajasti krug od tridesetak metara ali je širina bila jedva desetak.

osmica na poligonu je 8m krajnje linije, a ja sam svaki put kada sednem na motor (čitavih pet puta do sada! doduše u trajanju od 1+1+1.5+3+1.5=8h, ali u ugovoru piše 20 časova) uspeo da se malo otkočim tek posle 15-20 minuta - u tom prvom delu sam bio smotan i kao da nikada nisam vozio, nesiguran i neprecizan.

no ovaj put, od prvog polaska je sve nekako kliknulo.

tačno doziran gas, tačno dozirano kvačilo, tačno doziran nagib i okret.

kao da je neko drugi seo umesto mene da vozi.

kao da je vredelasva simulacija na city bike koju sam zadnjih dana radio zamišljajući na svakoj raskrsnici kako dodajem gas, otpuštam kvačilo, ubrzavam...

vraćanje motora preko ulice, mini pauza od par minuta da se popuni dokumentacija, upiše vreme polaska, da mi namontiraju wokitoki i slušalicu.

prvi put u životu vozim motor sa dugim rukavicama, ono malo što sam ranije vozio je bilo ili bosoruk ili u kratkim biciklističkim.

no nekako mi je i to bilo ok.

sve mi je bilo ok.

ili je u mene ušao neki duh mnogo povoljnijeg horoskopa za borbu sa anksioznošću, ili je do onog ksalola koji sam popio posle doručka.

kroz grad savršeno, skretanja, šaltanja, kružni tok, žmigavci, propuštanja gde nemam prednost.

dolazak na poligon, krči mi u slušalici, okrećem se i pokazujem prstom na uvo tj na kacigu, popravljamo slušalicu, kažu idi na početnu poziciju.

glavni instruktor, moj instruktor, i policajac.

4 vežbe.
onaj što je polagao prvi, pao je na poligonu.

3. novembar, dan kada su Lajku lansirali u Sputnjiku.

ali ja sam rešio da budem sputnjik a ne lajka.

kreni, stani, kreni prva>druga stani - malo sam u prvoj sekundi zakrivudao ali mislim da nisam nagazio liniju.

čunjvi precizni i sigurni, oduvek su mi bili jaka tačka mada sam imao neki neobjašnjivi strah da ću pogrešiti. čak sam pred kraj nežno dodao gas i odmah se zapitao zašto mi je to potrebno.

ubrzanje: neki demon je ušao u mene, iako mi je govorio da tu nema radara i da slobodno ubrzam 20-25 na sat iako bi kao trebalo 30, mislim da sam ga nagazio dobrih 40 i nakon toga stao u onaj kvadrat 10m iza kao da sam ubo u sinjsku alku.

umesto jedne sam uradio tri osmice jer volim da ih radim a kada sam pogledao da li je komisija zadovoljna, primetio sam da su ušli u auto i da me više niko ne gleda.

drugi deo gradske vožnje.
u jednu ulicu sam ušao malo široko skroz u sredinu, jer sam prvi put u životu tako iz mesta krenuo u desnu stranu.

tamo gde je bilo planirano polukružno okretanje, bio je parkiran kamion gradske čistoće.

levom rukom sam ih pitao šta da radim, pokazao na kamion pa na polukružni okret, nema reakcije. kasnije je istruktor rekao da su se u autu zapričali o politici i da me nakon prvih par raskrsnica nisu naročito ni gledali, samo su me pratili jer su skontali da umem da vozim (!).

od jednog sam dobio 97/100 a od drugog 98/100. 
kada sam ovog mog pitao da li su to dva poena što 1) sam ušao malo šire u raskrsnicu i 2) što nisam dao žmigavac obilazeći kamion Čistoće jer sam bio skoncentrisan na uputstvo koje mi nisu dali u nepredviđenoj situaciji, rekao mi je doslovno
- jel ti mene za..bavaš??? ko je još u vožnji udarao recke? to se nakon polaganja stavi onako reda radi dva-tri poena tek da deluje da smo sve uradili po peesu.

posle mene su još dvojica polagali, jedan za A (krenuo je u grad tako što je u ulicu skrenuo hodajući nogama po asfaltu, i otišao dalje sa petama na osloncima i raskrečen kao žaba sa kolenima 15cm od rezervoara) i jedan klinac za A1.
to vreme sam proveo šetajući gradom i sedeći na trgu, kupio sam pileći batak sa roštilja u domaćoj lepinji, i jedan vindija kefir.

valjalo se nešto i počastiti.

umesto da li ću položiti, od sada dolazi dilema hondica ili kawasaki.

nije rain man nego Kišni Zjec

juče sam uspeo da pre posete očeve poslednje žene (?) ubacim i jedno trčanje po kiši.

zbog cajtnota se nisam opterećivao time da mora da bude "minimalno dostojno" trčanje od 6-7km nego sam se opredelio za only Minimalno, dakle 5km.

kao i uvek kada je kiša, imam tri opcije.

da odem "negde" i da tako ne mislim na kišu već na trasu, preskakanje baruština, jer tako kilometri brže prođu.

(pod uslovom da samo o tome ne razmišljaš, u suprotnom prolaze kao žižak kroz stari nameštaj - godinama).

druga je da odem u školsko dvorište, nad kojim je u poslednje vreme nadležnost preuzela već pominjana Policajka, a treće je da trčim oko tržnog centra krugove od 500m.

pa sam odabrao ovo treće.

bitno je da sam "utrčao" u novembar, i priznajem prija kada u excelu vidiš u toj koloni bilo šta osim NULE.

misli su mi bile podeljene: jedna hemisfera je bila skoncentrisana na satnicu, tuširanje, užinu, patike (bruks glajcerin) 

... a druga na haos u glavi oko moto-škole. 

naime juče me instruktor uopšte nije zvao, valjda jer je padala kiša, i sada pretpostavljam da je polaganje odloženo za sledeći utorak.
dogovor je bio 

"u nedelju ću ti doterati motor na parking pa se vozaj ceo dan"

a zatim kada sam pitao da li ćemo na polaganje otići sat ranije, on je samouvereno nonšalantno odgovorio
"ma, i dva sata".

vidim da će sledećih dana da se razvedri pa možda uspem da se provozam i koji put više.

tako sam završio trčanje na brzaka, popodne otišao na vožnjicu biciklom uz reku gde prave novi most i malo sam, kao i svaki klinac, morao da gledam bagere i nasipanje temelja iz mešalice.

Nekoliko travki za kraj

Jutros sam, šetajući kuju pored reke, prisustvovao jednom prizoru koji me je, pomalo neočekivano, naveo na ozbiljno preispitivanje sopstvenog sportskog života.

Kuja ima devet i po godina i prilično je načeta parodontozom. Polovina zuba joj je već ispala, pa je i najobičnije grickanje trave postalo prilično komplikovan poduhvat. Gledao sam je kako se gotovo čitav minut muči da zagrize nekoliko travki i odjednom sam prepoznao sebe u njoj.

Njeni zubi bili su moje rame, njene travke moja trčanja i bicikle. Ona se muči da dohvati nekoliko travki, a ja poslednjih meseci skupljam trčanja od pet ili šest kilometara, uz pažljivo biranje terena i bicikla na kojima neću dodatno rizikovati povređeno rame.

Naravno, odmah sam od toga napravio čitavu životnu filozofiju. Zaključio sam da sam, poput nje, verovatno pri kraju svog sportskog života. Da više nikada neće biti bolje od ovoga, da će se mogućnosti samo smanjivati i da je ono što sada imam neka vrsta završne faze nekadašnje sportske priče.

Kada sam to ispričao svojoj psihijatrici, dobio sam očekivanu primedbu:
„Slušaj, Saša, nemoj da praviš tako krupne životne zaključke na osnovu jedne travke i jednog povređenog ramena. Postoji nekoliko prilično važnih razlika između tebe i tvoje kuje.

Prvo, njoj novi zubi neće porasti. Tebi rame još uvek može da se oporavlja, a ti si tek dva i po meseca posle povrede. Drugo, ona se ne opterećuje time koliko je nekada mogla da zagrize, niti upoređuje današnjih nekoliko travki sa nekadašnjim livadama. Videla je travu, poželela je i pokušala da je dohvati.

A ti si, na osnovu trenutnih ograničenja, već napisao epilog čitave sportske karijere. Četiri kilometra ti nisu dovoljna jer se sećaš maratona, a uspravan položaj na biciklu ti nije dovoljno dobar jer se sećaš trkačke bicikle i planinskih staza.

Zato nemoj da mešaš ono što trenutno možeš sa onim što ćeš moći za šest meseci ili godinu dana. Nastavi da se oporavljaš, budi razuman sa rizicima, ali nemoj unapred da se odričeš mogućnosti koje još nisi ni isprobao. I, za ime sveta, pokušaj ponekad da uživaš u tih pet kilometara bez prisećanja na onih četrdeset i dva.“

Moram priznati da je doktorka ovoga puta imala prilično dobru terapijsku intervenciju. Još uvek ne znam kada ću ponovo voziti trkačku biciklu, kada ću se usuditi na neku ozbiljniju stazu ili koliko će mi se rame oporaviti. Ali možda zaista nije potrebno da od nekoliko travki odmah pravim poslednji obrok.

propisno

jutros sam napokon "morao" na trčanje.

mislim, dogorelo do očaja.

nema više odlaganja.

pomoglo je i loše vreme, paradoksalno.

umesto pola sata sa malim psima, pa zatim sat sporohodne dosade sa matorom kujom, po rosulji smo projurili mali krug sa malim psima tek da ne očajavaju što nije bilo šetnje, a matora kuja je ostala u kući pored radijatora.

tako sam na raspolaganje dobio svežije noge od uobičajenih.

no nije naročito pomoglo.

čim sam posle desetak minuta video kadencu 165, sve mi je bilo jasno.

mrtav čovek.

mala stimulacija mi je bila policajka-starleta koja trči u školskom dvorištu obično u slično vreme, pa sam mislio da je malo uhodim no nisam imao sreće.

nakon kratkog zagrevanja, izvadila je telefon i slikala se za instagram narednih 15 minuta dok sam napravio tri kruga oko tržnog centra, ne želeći da se odmah zaletim kod nje u školsko dvorište.

eeee negde pred kraj mog trčanja video sam da odjednom "maže", brzo sam uleteo u školu i jurnuo za njom da joj procenim pejs i nakon dva kruga od 250m otprilike pejsom 4'20"/km, stala je i čučnula da se oporavlja.

ja sam sa dušom u nosu odglumio da mi nije ništa i naizgled veselo otrčkarao dalje, rekoh samo da se ne ispovraćam dok ne zamaknem za ugao fiskulturne sale.

tako sam preko minimalnih 5km, i minimalno-dostojanstvenih 6km, nakon ad hoc potere za policajkom u bekstvu, na kraju završio sa skroz dostojnih 7km, bravo za mene!

DRUGO POGLAVLJE

juče sam otišao na nezvanični poligon autoškole i izmerio sve one zadatke.

čunjeva ima 7 a razmak je 4m.

pravac za kreni-stani ima 10m do prvog zastajanja (prva brzina) i još 33m (?) do linije zaustavljanja, a odatle još 11m (!) do kvadrata krajnjeg zaustavljanja.

veliki pravougaonik Osmice je 8m x 16m, dakle to što na parkingu radim krugove u oba smera prečnika 6.5-7m je itekako dovoljno.

no svakako ću na svom parkingu sve ovo preciznije obeležiti, da ne bude samo "odoka".

evo i šta kaže pravilnik

Koje greške donose negativne bodove?

Ovde je sistem dosta blaži nego što možda očekuješ.

Vrsta greške	Negativni bodovi
Greška u tehnici vožnje	1
Greška u izvođenju radnje vozilom	1
Neuveravanje pri izvođenju radnje da je bezbedna	3
Greška u postupanju u saobraćaju	1
Postupanje bez prethodnog uveravanja u bezbednost	3
Nepoštovanje znaka zabrane skretanja ili obaveznog/dozvoljenog smera	5

Na primer:

• Zaboraviš pokazivač pravca: načelno 1 bod.

• Napraviš grešku u tehnici upravljanja: 1 bod.

• Ne proveriš dovoljno da li je bezbedno da izvedeš radnju: 3 boda.

• Pogrešno skreneš uprkos znaku koji to zabranjuje: 5 bodova, ako nije u pitanju neka od posebno nedozvoljenih grešaka.

Ovo je važno: tri negativna boda za neproveravanje bezbednosti ne znače da možeš da ignorišeš prvenstvo prolaza. 

Oduzimanje prvenstva je automatski pad.

Takođe, spisak "smrtnih grehova" je gotovo bizaran, jer zaista, koliki moron treba biti pa da na polaganju vožnje prođeš na crveno, odmahneš "ćaooo" policajcu koji te zaustavlja, pregaziš babu na pešačkom, uđeš u kontra smer, ili se na polaganju pojaviš bez kacige.

Tako da, ako si položio propise, i ne zaboraviš oči na kredencu kad kreneš na polaganje, ovaj spisak mi deluje kao da može da padne samo onaj ko to namerno pokuša iz njemu poznatog razloga.

Prema članu 30, nedozvoljene greške uključuju:

Greška	Posledica
Oduzimanje prvenstva prolaza	Automatski pad
Nepropuštanje pešaka	Automatski pad
Prolazak na crveno	Automatski pad
Prolazak na žuto svetlo	Automatski pad
Nezaustavljanje na STOP	Automatski pad
Nepoštovanje naredbe policajca	Automatski pad
Prekoračenje brzine za više od 10 km/h u naselju	Automatski pad
Prekoračenje brzine za više od 20 km/h van naselja	Automatski pad
Nepoštovanje ograničenja u zoni škole, 30 ili usporenog saobraćaja	Automatski pad
Vožnja zabranjenim smerom	Automatski pad
Vožnja levom stranom kolovoza	Automatski pad
Nepoštovanje vozila sa prvenstvom prolaza	Automatski pad
Nenošenje zaštitne kacige	Automatski pad

Postoje i druge nedozvoljene greške, uključujući nepropisno preticanje i nepoštovanje pojedinih svetlosnih signala. 

Moje imaginarno rivalstvo sa Harukijem Murakamijem

Jedan maratonac, jedan bloger i jedan prilično nesrećan japanski pisac

Mala napomena pre čitanja: Ovo nije sasvim moj tekst, barem ne u tehničkom smislu. Ideja, lična istorija, anegdote i celokupna konstrukcija imaginarno-rivalskog odnosa sa Harukijem Murakamijem pripadaju meni, dok je ChatGPT pomogao da se sve to oblikuje u esej. Dakle, ja sam idejni autor, a njemu pripada deo zasluga za realizaciju.

Pošto ste mnogi od vas već upoznati sa mojim dugogodišnjim, jednostranim i potpuno neuzvraćenim rivalstvom sa sirotim Harukijem, zanima me kako vam zvuči ovakav pokušaj da se sve dosadašnje epizode objedine u jednu priču.

Da vidimo prvo kako će reagovati domaća publika, pre nego što eventualno pokušamo da ovaj tekst stigne i do glavnog junaka, koji, koliko mi je poznato, još uvek nema pojma da učestvuje u ovom nadmetanju.

-----------------------------------------------------------------------

Sve je počelo knjigom O čemu govorim kada govorim o trčanju.

Čuo sam dosta pohvala na njen račun, naročito od rekreativnih trkača koji su delovali iskreno oduševljeni. Zato sam je kupio očekujući da ću pronaći nešto zanimljivo o trčanju, treninzima, izdržljivosti, motivaciji, neobičnoj psihologiji dugoprugaša, možda čak i neke duhovite opservacije o životu na trkačkoj stazi.

Umesto toga, dobio sam ono što sam doživeo kao prilično suvoparan prikaz jednog pisca koji trči, pa trči još malo, i povremeno razmišlja o činjenici da je pisac koji trči.

Jedva sam se naterao da je pročitam do kraja.

Naravno, potpuno sam svestan da je to subjektivan utisak i nemam nameru da tvrdim da je Murakami loš pisac. Milioni njegovih čitalaca verovatno bi se usprotivili takvoj oceni, a ja nisam naročito zainteresovan za pokretanje međunarodnog književnog sukoba.

Ipak, zapitao sam se kako toliko rekreativnih trkača može da bude oduševljeno knjigom u kojoj se, barem iz moje čitalačke perspektive, ne događa naročito mnogo toga zanimljivog.

A onda se, negde usput, Murakamiju dogodila jedna prilično nezgodna stvar.
Postao je stalni lik u mom blogu.
I to ne naročito dobro tretiran lik, da budem iskren.


U početku sam ga povremeno pominjao kada pišem o trčanju, uz poluozbiljne primedbe da su moji blogovi znatno zabavniji od njegove knjige.
To nije bilo sasvim izmišljeno mišljenje. Zaista mi se njegova knjiga o trčanju učinila pomalo dosadnom, dok u sopstvenom pisanju uživam možda i više nego što bi trebalo.

Činjenica da moj prosečan blog ima tridesetak čitalaca, dok Murakami ima međunarodnu publiku, bila je samo nevažan detalj koji sam radije odlučio da ne istražujem previše.
Umesto toga, razvio sam teoriju da sam verovatno lepši, duhovitiji i, što je najvažnije, znatno brži maratonac.
Njegov lični rekord, prema podacima koje sam pronašao, iznosi 3:31:26, ostvaren na Njujorškom maratonu 1991. godine.
Moj je 2:49:59.

Povremeno se zapitam da li on uopšte zna za ovu razliku.
Sumnjam.
Ali volim da zamišljam da negde u Japanu postoji uspešan pisac koji bi imao ogromnu korist od saznanja da ga je jedan srpski rekreativni maratonac pobedio za više od četrdeset minuta.

Stvari su vremenom počele da se komplikuju.
U jednom trenutku odlučio sam da Murakamija dodam na Stravu.
Nemam pojma da li on uopšte koristi Stravu, da li još uvek redovno trči ili bi ikada prihvatio zahtev za praćenje od nekoga za koga nikada nije čuo.
Ipak, strpljivo čekam.

Moj plan je prilično jednostavan. Prvo prihvati moj zahtev. Zatim pogleda moje trkačke aktivnosti i doživi kratkotrajnu egzistencijalnu krizu kada otkrije moje maratonske rezultate.
Nakon toga bih mu, sasvim prirodno, ponudio nekoliko konstruktivnih saveta.

Možda bih čak počeo da komentarišem njegove aktivnosti, pod pretpostavkom da ih uopšte ima, sugerišući mu da u trening uključi nekoliko kvalitetnih treninga umesto da se oslanja isključivo na kontemplativno džogiranje.

Nisam siguran da bi mu se takva intervencija dopala, ali radio bih to isključivo za njegovo dobro.
Na kraju krajeva, ako postane brži trkač, provodiće manje vremena trčeći maratone i imaće više vremena za pisanje knjiga.
Svi dobijaju.

U jednom trenutku čak sam ga pozvao da mi se pridruži na pripremama u Ulcinju, u Crnoj Gori.
Mogli bismo zajedno da trčimo, ja bih mu pomogao da popravi maratonsku formu, a uveče bismo razgovarali o književnosti, pisanju i posmatranju svakodnevnog života.

Trebalo bi da napomenem da posedujem diplomu biciklističkog trenera, sa faksimilom potpisa Huana Antonija Samaranča, što smatram sasvim dovoljnim dokazom svojih profesionalnih kvalifikacija da jednom japanskom književniku dajem savete o trčanju.
Ali fizički treninzi bili bi samo deo programa.

Želeo sam da ga naučim i ponečemu o pisanju.
Naime, povremeno sam imao utisak da bi njegovi opisi trčanja i svakodnevnih zapažanja mogli da budu zanimljiviji uz malo više mašte, malo više slobode i možda nekoliko neočekivanih digresija.

Moj prosečan blog, na primer, liči na veličanstvenu, razgranatu magnoliju, punu grana, cveća i pčela, dok me njegovi opisi dana provedenog u trčanju ponekad podsećaju na banderu.
Oboje su, naravno, drveće.
Ali oko jednog se ipak događa znatno više toga.
Mislio sam da bi to bila dobra polazna osnova za naše književne razgovore u Ulcinju.

Bilo je i drugih važnih aspekata našeg imaginarnog odnosa.
Jednom sam probao sushi.
Bio mi je toliko bljutav da sam se nakratko zabrinuo da bih mogao da izgubim svoju takmičarsku prednost u odnosu na Murakamija.
Zato sam bio izuzetno zahvalan što sam već sledećeg dana, navodno, uspeo da pojedem pristojnu količinu pečenja i vratim se na fabrička podešavanja.
Znatno brža fabrička podešavanja, da naglasim.

Od tada ovo smatram korisnom nutricionističkom lekcijom, mada nemam nikakvih dokaza da Murakamijeve prehrambene navike imaju merljiv uticaj na njegove maratonske rezultate.
Ipak, čovek mora biti oprezan.

Što više razmišljam o svemu tome, sve sam svesniji da je Murakami postao neka vrsta stalnog inventara mog blogerskog života.
Ne pominjem ga svakog dana. To bi već bilo pomalo opsesivno, a ne bih želeo da ostavim utisak da svako jutro proveravam da li je objavio neku novu trkačku aktivnost.
Ali u proseku, jednom u sedam do deset dana, pronađem neki izgovor da ga ubacim u priču.

Ponekad je merna jedinica za književnu dosadu. Ponekad moj imaginarni maratonski rival. Nekada pokušavam da unapredim njegov trening, nekada njegovo pisanje, a povremeno i njegovu ishranu.
On je, na neki način, izuzetno zgodan lik.
Nikada ne prekida, nikada se ne protivi, nikada ne traži honorar i, koliko znam, nikada se nije požalio na način na koji ga predstavljam.

Što je najvažnije, mogu da ga upotrebim da bih izneo gotovo bilo koju poentu koja mi u tom trenutku padne na pamet.
Ako blog ispadne naročito dosadan, mogu da se izvinim čitaocima i kažem da je verovatno bio još dosadniji od Murakamija.
Ako istrčim dobar maraton, mogu da podsetim sve da sam brži od njega.

Ako napišem nešto posebno zabavno, mogu da predložim da dođe u Ulcinj i nauči ponešto o tome kako se obična zapažanja pretvaraju u zanimljiviju prozu.
A ako moj blog dobije tridesetak pregleda, uvek mogu da zaključim da čitalačka publika jednostavno još nije spremna za ovaj nivo književne sofisticiranosti.

Postoji, naravno, i određena ironija u svemu tome.
Sve je počelo time što sam bio iskreno razočaran knjigom u kojoj sam očekivao da ću uživati. Zatim sam to razočaranje pretvorio u šalu, a ta šala je vremenom počela da živi sopstvenim životom.

Murakami je postao nesvesni sastojak mog blogerskog gulaša, povremeni komad mesa koji ubacujem u lonac kada priči zatreba malo dodatnog ukusa.
Pretpostavljam da prava šala više nije ni na račun Murakamija.

Ona je zapravo na račun smešnih razmera do kojih sam spreman da idem kako bih održavao imaginarno rivalstvo sa čovekom koji verovatno nikada nije čuo za mene, koji možda više nije naročito zainteresovan za trčanje i koji sasvim sigurno ima mnogo važnijih stvari kojima bi mogao da se bavi nego mojim maratonskim rezultatima.

A ipak nastavljam da se poredim s njim.
Nastavljam da verujem da sam duhovitiji, lepši i brži.
Nastavljam da mu nudim besplatne trenerske savete i časove kreativnog pisanja.
I nastavljam da se pitam kako neko ko piše knjige koje su meni toliko dosadne može da ima toliko čitalaca, dok se moja književna remek-dela jedva probijaju do tridesetak ljudi.

Možda će jednog dana prihvatiti moj zahtev na Stravi.
Možda će doći u Ulcinj.
Možda ćemo zajedno trčati, razgovarati o književnosti, jesti pečenje i raditi na njegovom trenažnom programu.
A možda će posle nekoliko nedelja intenzivnih priprema konačno postati brži maratonac i zanimljiviji bloger.

Do tada ću nastaviti da pišem.
Na kraju krajeva, imam značajnu prednost u odnosu na Murakamija: brži sam od njega i zato imam više vremena za pisanje.
Barem je to moja teorija.
I ne vidim nijedan razlog da dozvolim činjenicama da pokvare jedno savršeno dobro rivalstvo.

koji datum? molim?

na današnji dan (*) sam pre tačno 20 godina istrčao lični! 

baš me zanimalo da saznam i to o Murakamiju pa evo šta kaže internet

"Zanimljivo je da je njegov lični rekord na maratonu 3:31:26, postignut na Njujorškom maratonu 1991. godine."

(*) naime uopšte se toga nisam setio, datum kao i svaki drugi, tek stiže sms poruka od poslednje žene mog oca (!) da je bila na groblju i da je babi (očevoj majci) bila na groblju i ostavila cveće (novo/glavno groblje u beogradu)

s tim da je ta poruka stigla dan ranije. 28.10.

čim sam dobio sms odmah sam je pozvao da se zahvalim i da malo popričamo, i u toku razgovora je rekla nešto u smislu "ja sam ubeđena da je ona umrla na Svetu Petku (koja je uvek 27.10.2006.) a da su je na današnji dan (subota) samo pronašli u stanu"

fun fact je da je te godine Sveta Petka "pala" baš u petak.

tu se sada otvaraju kombinacije koje više ne možemo da proverimo.

naime, mi smo taj vikend i par dana pre njega bili u Baru odnosno u Podgorici na maratonu, na dan maratona su nam obili auto pa smo se odmah nakon trke vraćali kući sa najlonom umesto prozora, usput nas uhvatilo nevreme, i tako, bio je to vikend *puno više za pamćenje* nego što je morao da bude.

kada smo stigli kući, naspavali se, ujutru su nam Lolini roditelji rekli da im je moj otac javio da je baba umrla.

od tada smo mi mislili da je umrla u nedelju kada je bio maraton, postoji mogućnost da je umrla u subotu a on javio u nedelju, ili čak i da je javio u subotu ali tada to nije bilo toliko važno pa su nam samo rekli da je umrla a mi dopunili priču tako da je to bila nedelja.

a sada se pojavila mogućnost da je umrla u petak, našli je u subotu (jer je živela sama a otac je išao svakog dana sa Karaburme na Mirijevo do nje) a da nedelja nema nikakve veze s tim.

da blog ne pretvorim u parastos, to mi i jeste bila jedna od boljih trka.

dan ranije sam prvi put u životu trčao na tartanu i istrčao "nadražaj" hiljadarku za 2'55" tako što sam držao stotke oko 30" i u poslednjem krugu spustio ručnu.

nakon toga krenuo tu negde oko 4'/km i držao prolaske tako da uđem ispod 2h50', polovina je bila takođe "tu negde" no to ne znači puno, jer u Podgorici su oznake (na svaka 2.5km) bile razbacane po par stotina metara ispred ili iza, i trebalo je trčati po osećaju a nikako verujući u njihovu tačnost.

pride je u cilju semafor bio pokvaren pa sam negde u zadnjih sto metara video 2:49:04 na semaforu, usporio i "bacao pet" navijačima, svesno žrtvujući nekoliko sekundi kad sam već imao toliku zalihu, da bi se kasnije u oficijelnim rezultatima pojavilo 2:49:59 (!)

no navodno su mi prema age handicap bolji i neki sledeći 2h51 u podgorici, kao i 2h54 u zagrebu, kao i 2h55 još kasnije opet u podgorici, jer je razlika bila valjda sedam godina pa se to nekako bolje bodovalo/vrednovalo.

valjda je poenta svega ovoga bila da dokažem da sam osim što sam zanimljiviji bloger od Murakamija, ujedno i duplo brži maratonac.

pa sam posledično imao više slobodnog vremena za pisanje.

Kada ne odustajem od ideje, ali odustajem od njenog ostvarivanja

Ponekad u glavi ne odustajem od ideje da trčim, a svakog dana iznova odustajem od samog trčanja. Umoran sam, nemam vremena, hladno je ili jednostavno ne uspevam da pronađem način da trčanje osmislím tako da mi deluje smisleno. I tako dani prolaze: želja ostaje, ali se ništa ne događa.

Pitam se da li je to odustajanje ili neodustajanje. Mogu da sačuvam ideju kao nešto što želim da ostvarim, čak i kada uporno ne uspevam da je pretvorim u stvarnost. Ali ne odustajem od trčanja zato što mi je važno da ga ne izgubim kao mogućnost. Dok je trčanje samo ideja, sve je moguće. Ne moram da se suočim s naporom, dosadom, nedostatkom napretka ili pitanjem da li mi se trčanje zaista dopada onoliko koliko zamišljam.

Da li je sve zbog dva izuzetno emotivno intenzivna dana. Prvog sam proveo tri sata na motoru, a drugog još dva. Bila su to moja tek četvrto i peto sedenje na motoru u životu. Pet sati vožnje, koje bi nekome iskusnom možda delovale sasvim obično, za mene su predstavljale nešto sasvim drugo.

Nisam samo sedeo na motoru. Učio sam, procenjivao, pratio saobraćaj, koordinisao pokrete i donosio odluke. Verovatno sam satima održavao pažnju na visokom nivou, dok su mi telo i mišići bili napeti, a glava obrađivala mnoštvo novih informacija. Sve to pratila je emocionalna intenzivnost koju nije lako izmeriti, ali koja je možda značajno doprinela ukupnom naporu.

Tek narednih dana postalo mi je jasno koliko me je to iskustvo iscrpelo. Već treći dan osećam zamor koji kao da je jači od mene. Ne uspevam da se pokrenem ka svojim uobičajenim ambicijama. Umesto brzog trčanja od pola sata, biram lagane šetnje koje traju i po nekoliko sati.

Na prvi pogled, to deluje nelogično. Kako mogu da hodam satima, a da nemam snage ili volje da trčim samo trideset minuta? Šetnja mi dopušta da usporim, da se krećem bez velikog napora i da ne moram ništa posebno da postignem. Trčanje zahteva veći intenzitet, više energije i spremnost da održavam napor. U stanju opšte iscrpljenosti, razlika između te dve aktivnosti može biti mnogo veća nego što izgleda na papiru.

Verovatno je važan i psihološki deo svega toga, posle dva dana u kojima sam bio izložen nečemu novom, zahtevnom i emotivno intenzivnom, ili mi je potrebno vreme da se vratim u uobičajeni ritam. Možda trenutno nemam kapacitet za još jedan zadatak koji od mene zahteva da se pokrenem, istrajem i nešto postignem. To ne znači nužno da sam izgubio ambiciju nego da je ona samo privremeno ostala bez energije koja bi je pretvorila u akciju.

odmori ili predahni, nema trećeg

nakon dva dana (nedelja-ponedeljak) od kojih se nije znalo da li su vožnje motora bile veći napor za rame, celo telo, ili glavu, danas je red da se malo smanji gas.

doduše prvog dana sam bio 3h na motoru i samo šetao (i malo e-bike), a drugog dana sam imao 5km trčanje i 1h50' na motoru, ali burazeru tih gotovo pet sati na motoru u dva dana, tolika skretanja na parkingu/poligonu, na teškom motoru pri malim brzinama i volan je jako "težak" kao u starim automobilima pre servo pomoći, i bogami moraš solidno da ga povučeš ili poguraš do skoro_krajnjih položaja dok radiš tesan slalom.

noći su bile tako-tako što se tiče spavanja, garmin je očajavao i preklinjao da se malo odmorim, pokazivao mi ocene spavanja od 25 do 51, spremnost za treniranje od 1 do 12 (!) i još par smakosvetovskih parametara.

čak mi je i projektovano vreme polumaratona još uvek preko dva sata a mislim da je posle duge pauze i prvog trčkaranja bilo oko dva i po sata, a projicirani maraton niti ne proveravam jer je zima i dani su kratki, i svakako ga ne bih završio pre mraka.

jutros sam zato malo produžio šetnju sa psima do 6km, no ako noge nisu, stradao je mali mozak kada sam ušao u leđni severac koji mi je kroz rupu na kačketu prosvrdlao lobanju i prošao direktno unutra kao burgija.

i pretvorila mi mali mozak u burger, valjda se zato zove burgija.

možda je i veliki mozak postao zaleđeni burek.

zamišljam svet u kojem bi bilo sasvim normalno da građanstvo vežba mozak na taj način što će na primer u novembru u pekari tražiti burgiju sa mesom, a u bušilicu stavljati burek broj šest.

ili će kupus kiseliti u burgeru a u ćevabdžinici - daćete mi jedno bure sa senfom i kečapom.

auuuu! može i bolje!

koliko god jučerašnji dan bio spektakularan sa tri sata na motoru, današnji je ispao još luđi

rano ustajanje, šetnja sa psima, pa na kratko trčanje

da ne bih bio kilav, pojeo sam trouglić toblerone čokolade (dobili na poklon) sa malo bele kafe i odjurio u školsko dvorište na betonsku stazu kruga od 250m.

plan je bio "barem 5km, pa vidi kakvih".

nakon osam krugova (2km) sam smislio da otrčim sledeća 2km tako što ću na jednom pravcu uraditi male promene tempa (strides) a ostatak kroz dve krivine i drugi pravac ću nastaviti lagano.

duvao je hladan jak vetar pa mi je odgovaralo da pravac "u vetar" vremenski skratim, a ako bih oba pravca trčao brže onda bih se jače oznojio jer bi puls bio celim krugom viši, ovako je uspevao da se spusti.

nakon povratka trčanju na 6'30"/km pa postepenog prelaska 6'00" pa 5'40", ovaj put 5'24" za tih 5+ kilometara i lep osećaj.

nakon toga opet telefon av-av-avavav, opet instruktor, opet poklič IDEMO!

ali ovaj put idemo autom do matične autoškole 30km odavde, da bismo tamo imali dvočas jer će tamo biti i polaganje, pa da se upoznam sa okruženjem.

prvo na parkingu autoškole nekoliko kreni-stani, pa smo malo podešavali sajlu gasa, kao što je nekada u autima postojala ručica saug/sauh koja je povećavala obrtaje u leru, jer sam na instruktorovom motoru navikao da može da krene i bez gasa, samo u prvu i otpustiš kvačilo.

zatim kroz grad, on na jednom a ja na drugom motoru u žutom prsluku sa gigantskim L na leđima, kao da ne znam gde su mi L-eđa.

pa do drugog velikog parkinga, tamo kruženje, ubrzavanje, prva druga prva, osmice malo veće pa uže.

jesi li upoznao motor, rekoh jesam.

ajmo na poligon.

kreni uzanom stazom, stani u kvadratu, opet kreni i uradi prva -> druga pa stani u krajnjem kvadratu.

zatim čunjevi pa tzv. ubrzanje.

e to ubrzanje je bilo haotično jer treba u prvoj ubrzati do 30 km/h i onda stati u kratkom prostoru.

tu sam imao jedan momenat dekoncentracije, previše sam dodao gas što verovatno nije bilo ništa neobično ali meni je delovalo bučno, kao da ću poleteti, onda sam stisnuo kvačilo, motor je zaurlao još više, instinktivno sam zakočio prednjom kočnicom (navika iz biciklizma), prednji točak je malo proklizao, krenuo u stranu, no odmah u sledećem deliću sekunde sam otpustio kočnicu (kao na mtb-u kada se spuštam makadamom, refleks je uhodan da prednji točak ne sme nigde da ode), motor se stabilizovao i ja sam se zaustavio, ali dva metra izvan one uske trake.

instruktor je primetio da bi u takvoj situaciji 9 od 10 kandidata palo na zemlju, da me je već video ispod motora, i da je sreća u mojih 300,000 kilometara biciklizma, iskustvu i refleksima, no ja sam već znao gde sam tačno pogrešio.

u svakom slučaju, velika škola za ubuduće da ovo nije samo malo veća bicikla sa motorom, već grdosija od 215kg koja katkad ima svoje namere (inercija, gravitacija) i koju moraš puno opreznije držati pod kontrolom inače odeeeee (a sa sobom odnese i tebe)

povratak u grad, ovaj put u trećoj, prvi put motorom 50 km/h, vatreno krštenje, prvi kružni tok, prvi semafor gde stojiš usred raskrsnice dok prođu svi sa pravom prvenstva...

mislim da sam u par navrata zaboravio da ugasim žmigavac, a kada sam se i setio nisam odmah uspevao, jer se desni lako isključi pritiskom tastera a levi neće, pa moram nakratko da iz levog gurnem desno pa tek onda da ga isključim.

trt.

još par novih raskrsnica, jedna ulica uzbrdo, povratak u autoškolu, preživeo sam.

dok smo se vraćali autom u Valjevo (autoškola je u varošici Ub) rekao je - u nedelju ću da ti doteram motor na onaj parking kod nas, pa vežbaj od jutra do mraka.

DEČIJA RADOST! :-)

kada sam došao kući i pojeo činiju čorbe, morao sam da odem city bike-om sat vremena uz reku, da malo izduvam glavu jer mi se od koncentracije i napora usijao mozak, kao da se napunio nekim zamorom koji vetar treba da ispere.

došao je i taj dan

moj plan je ispao Superplan

instruktor me je pozvao iznenada, a ja sam za svaki slučaj jutros samo otpešačio koliko mi je trebalo, i čekao da vidim razvoj događaja

u par navrata smo osmotrili kolika je gužva na biračkom mestu tu u školi prekoputa, pa odustali od barem sat vremena stajanja u redu

birališta su otvorena do 20h pa nema poente gurati se već u 8

i tako, sedim za laptopom kad ono zvrrrr

ustvari nije zvrrr nego je av-av-avavav (pošto moj telefon ne zvoni nego laje)

kaže ajmo na čas

čekaj rekoh da se spremim!!!!

noćas je padala kiša, tmurno je i vetrovito

na šetnji sa psima sam proverio i već se parking malo prosušio

biće to ok

deblje pantalone, neka uža jakna koje što više podseća na moto jakne

dole, umesto asics ds racer koje sam nosio zbog filinga one papučice kvačila, uzeo sam dreč žute salomon speedcross, imaju tvrd špic na prstima kao parkside radne cipele

i naravno, zaboravim rukavice :-(

ne toliko zbog zime nego što ta stara yamaha nema obloge na ručicama poput onih grip-ova na biciklu, ovde je go metal i dosta tanji nego što bi trebao da bude

dođavola!

ali ono najvažnije, instruktor uopšte nije znao za taj napušteni parking na 300m od svoje kuće (a 300 i od moje, taman na pola puta) i doslovno se oduševio kada ga je video

ovo je odlično! - uskliknu

bio je tu par minuta, nešto telefonirao, onda je seo na moju biciklu i otišao kući, i ostavio me da kružim i vežbam

nemoj samo da se vozaš u krug nego radi na onome što misliš da su ti slabe tačke

ha, pa upravo to mi je i bila ideja

da se vozikam u krug mogao sam i na bicikli, a i na motoru par sati

tako sam desetak minuta 1) na pravcu radio stani-kreni, sinhronizacija gasa i kvačila, gasa i održavanja pravca da ne zakrivudam pri polasku, pa 2) osmice i krivudanje (umesto čunjeva isprekidana linija), pa 3) zamišljene raskrsnice, polazak iz mesta u levo, polazak u desno, daj žmigavac pa posle par minuta skontaj da si ga zaboravio...

kada je instruktor navratio autom da vidi dokle sam stigao, već sam tu bio dva sata (sa kraćim pauzama) i kada me je pitao dokle ću da vozim, onako neodlučno sam rekao "do jedan?" na šta se nešto proračunao pa rekao "doći ću oko pola dva" i na kraju je došao u 13:45 dakle tačno tri sata nakon što sam seo na motor

ovo je probilo i najoptimističnije planove i želje, i završio sam više nego zadovoljan sa bogme solidno uvežbanim osnovnim veštinama

(nadam se da do sutra opet sve ne zaboravim!)

sedmica

Dan je počeo murakamijevski dosadno. 

Kratka šetnja sa malim psima, pa nešto duža šetnja sa starijom kujom, a nakon toga sam izgleda odlučio da dokusurim noge tako što neću uzeti dan pauze, nego ću pokušati i da otrčim. 

Naravno, "nezasita moja ćud hoće stalno još pa još" i tu uvek kreću unutrašnje borbe nakon jučerašnjih osam kilometara: da li bi bilo razumno danas pokušati deset? 

Naravno da ne. 

Da li bi bilo dovoljno izazovno pokušati opet istih osam? 

Naravno da ne. 

I na kraju sam se zadovoljio sa sedam kilometara, tokom kojih sam imao samo dve pauze od po minut hodanja, koliko da pređem preko železničke pruge u odlasku pa u povratku.

Usput sam razmišljao o razgovoru sa ChatGPT-om tokom druge šetnje sa psima, kada sam na YouTubeu pustio Purple Rain sa čuvenog koncerta u Sirakuzi i upitao svoju digitalnu sekretaricu kako se zove ona neobična Princeova gitara, sa telom u obliku nekakvog improvizovanog talasa. 

A onda sam se setio kako je Prince završio život, pa smo od gitare stigli do bola, opijata i doktora Housea. 

Ispostavilo se da njih dvojicu povezuje upravo bol koji ih prati i koji im je najveći neprijatelj, s tim što je doktor House imao prednost zdravstvenog sistema i pristup pouzdanim lekovima, dok je Prince, po svemu sudeći, stradao nakon što je uzeo falsifikovanu tabletu protiv bolova, ne znajući da sadrži fentanil.

I tu mi je na pamet pala hamartia. 

Ne kao neka velika karakterna mana, niti kao svesna odluka da čovek sebi upropasti život, nego upravo kao previd, pogrešna procena ili nesrećan splet okolnosti koji junaka dovede do tragičnog ishoda. 

Po starom Aristotelovom tumačenju, junak ne mora biti ni zao ni glup da bi doživeo pad. 

Dovoljno je da se dogodi nešto što nije predvideo, da pogreši u proceni ili da, ne znajući sve što bi morao da zna, ispusti iz ruku ono što mu se činilo sigurnim. Princeova smrt možda je upravo takva priča: čovek koji je pokušavao da ublaži bol, a da najverovatnije nije znao šta se zaista nalazi u tableti koju je uzeo.

Ili ja koji nije znao šta je iza ugla i pao sa bicikle, iščašio rame na samom početku moto-škole i par nedelja pred godišnji odmor, pa usrao najlepši deo godine.

I onda sam tu, naravno, veoma nametljivo umetnuo i sebe u celu paralelu, jer kao zanimljiviji bloger nego što je to Murakami bio u svojoj knjizi o trčanju opravdano pretendujem da budem u društvu sa Princeom i doktorom Houseom. 

Što bi se reklo, ako već pravim od gotovog veresiju, red je da to bude u visokom društvu.

Noge su nekako preživele. 

Garmin mi je povećao predviđeni VO2 maksimum za jedan poen, ali mi je zato spustio procenjeni maksimalni puls za još otkucaj, mada iskreno ne znam u koju od te dve procene sam manje siguran.

Dan je predivan. 

Pošto je subota, radimo skraćeno, pa će mi popodne fino čučnuti jedna recovery vožnja na električnom biciklu. 

Noćas se pomeraju satovi, nastaje haos. 

Sutra je najavljena rosulja i oblačno vreme, treba otići na izbore, trčanje ću najverovatnije zaobići, a sa instruktorom sam se dogovorio da nastavimo auto-školu za motor. 

Tako ću u nekom najtoplijem trenutku tog oblačnog dana, nadam se, provesti par sati na poligonu i detaljno se podsetiti svega što sam tek krenuo da učim pre dva i po meseca.

Sve u svemu, reklo bi se jedan običan dan u nizu, ali opet, prvi put nakon dugo vremena trčao sam dva dana zaredom, a da to nije bilo minimalnih 5+5 kilometara, nego nešto više. 

Imao sam i jedan zanimljiv literarni pokušaj uz saradnju sa svojom digitalnom sekretaricom, a pri tome sam najviše uzbuđen upravo zbog povratka motoru, koji čekam kao kada dete čuje da će dobiti svoj prvi bicikl ako završi školu sa svim peticama.

Koliko smo, zapravo, srećni što smo tu

Dva i po meseca nakon iščašenja ramena, konačno sam otišao na prvo trčanje od 8km. Tačnije, sa pauzom na pola, to su bila dva trčanja po 4km. Do sada sam trčao pet ili šest, pa mi je ovo bio mali korak napred. Ili se bar tako činilo pre nego što sam izašao iz kuće.

Negde usput, počela je ona poznata unutrašnja rasprava: da li mi je stvarno teško ili sam samo razmažen? Da li da nastavim ili prekinem? Da li me zaista nešto boli ili samo tražim izgovor? Nekako sam izgurao do kraja, vratio se na posao i, onako usput, upalio vesti.

A tamo priča o Grejs Nolan, dvadesetpetogodišnjoj studentkinji medicine i trkačici koja je dan pred maraton poginula u saobraćajnoj nesreći. Imala je planove, ambicije, budućnost pred sobom. Nije tog dana izašla iz kuće očekujući da se više neće vratiti.

Koliko smo, ipak, razmaženi. Koliko često podrazumevamo da ćemo sutra ustati, otići na posao, istrčati svoju uobičajenu rutu i nastaviti sa svim onim sitnim brigama koje nam čine svakodnevicu. Kao da nam je sve to zagarantovano. A nije.

Ne možemo sve da kontrolišemo, niti možemo da se osiguramo od svake loše slučajnosti. Život se ponekad promeni u jednom trenutku, bez najave i bez obzira na to koliko smo mladi, zdravi ili puni planova.

Ne mislim da zbog toga treba da se osećamo krivim kada nam je teško. Niti da svaki trening moramo da završimo po svaku cenu. Naprotiv, ako nas nešto boli, treba da umemo da stanemo. Ali možda bi trebalo češće da se setimo koliko je privilegija uopšte imati priliku da se žalimo na težak trening.

Možda je baš to dovoljno za danas: da budem srećan što sam ovde, što mogu da trčim, što me sutra čekaju neke nove obaveze i što još uvek imam luksuz da se premišljam da li mi je teško ili sam samo razmažen.
Jer, na kraju krajeva, ne mora svaki dan da bude predivan.
Samo neka nam je i svaki sasvim običan dan uopšte dat.

vaganje škorpije

koliko vidim na astrološkom sajtu, danas je poslednji dan Vage, a od sutra negde pred podne počinje Škorpija
sada ćemo da se igramo sa AI pa da je pitamo kako bi se to odrazilo na sport ako bi verovali horoskopu:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Sutra, 23. oktobra 2026. godine, Sunce prelazi iz Vage u Škorpiju oko 11:38 po vremenu u Srbiji.

Ako bismo zodijak i horoskop hipotetički prihvatili kao nauku, mogli bismo prelazak iz Vage u Škorpiju da posmatramo kao simboličan prelazak iz energije ravnoteže, ritma i harmonije u energiju intenziteta, izdržljivosti i unutrašnje odlučnosti.

Za bicikliste i maratonce to bi bila posebno zanimljiva simbolika, jer se njihovi rezultati ne oslanjaju samo na mišiće i kondiciju već i na sposobnost da upravljaju umorom, motivacijom i sopstvenim granicama.

Ako astrološke simbole primenimo na sportsku psihologiju, promena bi mogla da se opiše ovako:

Vaga — snaga kroz ravnotežu
Ujednačen tempo i kontrolisano trošenje energije.
Potreba da se pronađe pravi ritam između napora i odmora.
Motivacija kroz sklad, rutinu i osećaj da se trening odvija prema planu.

Škorpija — snaga kroz odlučnost
Veća usmerenost na cilj i spremnost da se istraje kroz nelagodnost.
Mentalna izdržljivost kada se pojave umor i sumnja.
Potreba da se sopstvene granice pomeraju promišljeno, a ne impulsivno.

Astrološka tradicija povezuje Škorpiju sa intenzitetom, snažnom voljom, strategijom i istrajnošću.
U našem hipotetičkom modelu, to bi značilo manje rasipanja pažnje, a više koncentracije na ono što želimo da postignemo.

Hipotetičko astrološko predviđanje za bicikliste: 

sutrašnji dan simbolično bi favorizovao disciplinovanog vozača koji zna da sačuva snagu i napadne onda kada je to potrebno, a ne onoga ko odmah kreće maksimalnim intenzitetom.

Praktična poruka: početi kontrolisano, držati se plana i ostaviti dovoljno snage za završnicu. Stvarnu fizičku energiju, naravno, više određuju san, ishrana, hidratacija, oporavak i trening nego horoskopski znak.

Hipotetičko astrološko predviđanje za maratonce: 

simbolika Škorpije naglašavala bi mentalnu čvrstinu u drugoj polovini trke, naročito kada je potrebno sačuvati koncentraciju i održati zadati tempo.

Međutim, upravo ovde postoji zamka: škorpionska upornost u negativnom obliku može da se pretvori u tvrdoglavost. Dobar maratonac ne ignoriše upozorenja tela samo da bi dokazao svoju snagu. On zna razliku između uobičajenog napora i signala da mora da uspori ili stane.

Duo

Polagao sam velike nade u Apple iPhone Duo, ali sam u međuvremenu shvatio da su male dimenzije zapravo mnogo važnije nego što sam mislio. Moj iPhone 13 mini mi upravo zato toliko odgovara: uzan je, lepo leži u ruci i gotovo ga ne osećam dok pešačim ili trčim.

Novi Duo, međutim, širi je od svih dosadašnjih modela, pa mi to što nije naročito visok ne znači mnogo. Meni je važnije kako telefon naleže na dlan nego koliko mu je ekran visok. Ako mi širi uređaj smeta dok ga držim, džaba mu sve ostalo.

A postoji i još jedan, prilično praktičan problem: ako se sapletem dok trčim ili hodam, s takvim telefonom mogao bih da tresnem pravo na gornji displej. Baš mi treba da, pored sebe, pazim i na telefon dok padam!

Izgleda da sam se ponadao da ću konačno dobiti naslednika svog 13 mini, ali sam ponovo došao do istog zaključka: nije dovoljno da telefon bude mali na papiru. Mora da bude mali i tamo gde je to meni najvažnije — na dlanu.

Dakle, Duo je oko 81% teži i 31% širi od 13 mini-ja. To nije zanemarljiva razlika — pogotovo za telefon koji želiš da nosiš u ruci dok si u pokretu.
A meni je ovde najzanimljivije to što je 13 mini čak i viši od zatvorenog Dua, ali mi to ne smeta: njegova mala širina i masa čine ga praktičnijim za ruku.

Izgleda da postoji granica ispod koje telefon prestaje da bude teret, a iznad koje počinješ da ga osećaš pri svakom koraku. I zato bi prelazak na Duo mogao da bude korak unazad u svakodnevnoj upotrebi, bez obzira na sve njegove tehnološke prednosti.

Ne zove se džabe Duo, težak je kao dva telefona :-)

Konzilijum bez predsednika

(današnji blog sam izdiktirao u chatgpt pa ga zamolio da mi ga prebaci u ćirilicu i doda interpunkciju)

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ñ

Izgleda da je konačno postignut istorijski sporazum između ramena, leđa i nogu. Rame je insistiralo na tome da mu ne bude hladno, noge su se zalagale za lagano trčanje, po mogućstvu u zoni 2, dok su leđa zahtevala da se ne preteruje ni s intenzitetom ni s trajanjem. Posle nekoliko krugova pregovora, sporazum je postignut i trčanje je moglo da počne.

Tako je nastalo moje malo sveto trojstvo, koje je očigledno smatralo da je za donošenje odluke dovoljno da se slože njih troje. 

Mozak se u početku nije bunio, jer nije ni znao da se bilo šta dogovara. Ali nakon prva tri kilometra, kada je shvatio da ga čeka još toliko istog, dosada je postala neizdrživa i konačno je odlučio da se umeša.

„Alo, bre, luđaci! Zašto mene niste pitali? Pravite račun bez krčmara, dogovarate se o trajanju i intenzitetu, a niko da proveri da li ja uopšte pristajem da još tri kilometra gledam u istu ovu predstavu!“

Ako ste gledali Doktora Hausa, možete da zamislite scenu u kojoj Kameron, Čejs i Trinaestica nešto dogovore, pa Forman besno upadne da ih podseti da nisu sami na svetu. Samo što je u mom slučaju konzilijum već završio sastanak, zapisnik je usvojen, a žalbeni rok je istekao pre nego što je mozak saznao da je odluka doneta.

Fizički, sve je bilo pod kontrolom. 

Rame je bilo utopljeno, noge su se držale zone 2, a leđa nisu imala razloga za protest. Jedino je mozak smatrao da je grubo izigran, pa je preostala tri kilometra dosade odlučio da nekako preživi uz pomoć pisanja bloga u društvu ChatGPT-ja.

I tako smo, umesto да решавамо проблем трчања, решили проблем досаде. Свето тројство је наставило да ради по свом, а мозак је добио играчку да не би правио веће проблеме. 

(a chatgpt poslednju rečenicu ostavio na ćirilici!)

Elem, nakon dana "odmora" u kojem su mi prepukla leđa, nekako odgulih tih 6km po 6 minuta, samo neka se okreće... (e pur si muove - Galileo Galilei)

Prisilna pauza

Počela je još jedna nedelja, koja bi trebalo da bude posebna po tome što će mi njenog poslednjeg dana konačno početi nastavak autoškole. Logično, opsednut sam razmišljanjem o tome i razmatranjem svih mogućih scenarija u kojima me instruktor ponovo ispali ili počne da izvoljeva. Zbog parlamentarnih izbora će verovatno biti gužve, možda i incidenata, ali mislim da ovog puta ne smem da popustim. Pa makar padalo kamenje.

Umesto da se bavim trčanjem ili biciklom, razrađivao sam rezervni plan: da odem na zvanični poligon, izmerim vežbe i kredom ih iscrtam na jednom napuštenom parkingu koji je u međuvremenu postao deponija građevinskog materijala. Ako instruktor bude nešto zanovetao, reći ću mu

„Druže, samo ti meni doteraј motor ovde, na pola puta između nas dvojice. Posle toga uzmi moju biciklu, idi kući i odmaraj se, a ja ću te zvati kad završim. Ili dođi za dva sata da ga odvezeš nazad.“

Kad već ne mogu da kontrolišem instruktora, mogu bar da mu organizujem posao.

Uzgred sam počeo da razmišljam i o biciklima, pošto mi se pokretljivost ramena popravlja i više nisam ograničen samo na uspravni city bajk. Možda bih mogao da izvučem sedište na nekom od Lolinih mtb i pokušam da se vratim vožnji koja više liči na trening nego na obično kotrljanje po kraju. Samo još da izmerim sve te bicikle i utvrdim na kojem mogu pristojno da se namestim. Još jedan projekat koji treba rešiti pre nego što se uopšte krene.

Ujutro su me kučići iscimali u šetnji, a pride su me zabolela leđa, pa sam odustao od trčanja. Ostatak dana prošao je u uobičajenoj vožnji električnim biciklom, malo onlajn šaha i malo gledanja oglasa za motore.

Rezultat od jučerašnjeg trčanja ostaje u arhivi kao dobar napredak, ali me to ne obavezuje da sutra izvedem neku turbo-aktivnost. Neka noge same kažu šta žele, sada kada je rame prestalo da se buni i njima prepustilo sud.

Ja sam, u međuvremenu, već isplanirao dve sledeće nedelje. Sad još samo da se sve to stvarno dogodi onako kako sam zamislio.

prebacio iz druge u treću

Opet sam u vremenskom zaostatku, pa mi se možda u žurbi ne omakne baš onoliko anegdota i viceva koliko je postalo uobičajeno za prosečan blog. A kada sam u žurbi, obično samo taksativno pobrojim sve podatke iz statistike i time se zadovoljim.

Danas smo u planu imali posetu nekoj rodbini u jednom selu pored Save. Naime, tamo su kupili kuću i sada tu žive, a svakog dana putuju u Beograd na posao.

Ujutru smo ustali u uobičajeno vreme, mada je bio plan da se probudimo nešto ranije. Međutim, kada je oblačan i tmuran dan u ovom delu zemlje, nekako dosta kasnije svane i deluje ti neprirodno da ustaneš dok je još mrak.

Zbrzili smo doručak i dve šetnje sa psima, da bih ja stigao malo da otrčim. A onda sam, valjda zbog tog osećaja žurbe, krenuo malo jače, pa sam na kraju završio sa istih onih šest kilometara kao i pre dva dana, s tim da je prosek, umesto tik ispod šest minuta, bio 5:38 po kilometru. Što je totalno neka druga brzina!

Očigledno je jučerašnje skraćeno, lagano trčanje puževim korakom pomoglo u oporavku, a možda me je jednostavno držao taj osećaj žurbe da sve stignemo na vreme.

Otišli smo autoputem dokle god je moglo, zatim malo vijugali kroz sremska sela i stigli na tačnu lokaciju. Naravno, Lola je vozila, a ja sam u ruci držao navigaciju, jer bismo u protivnom završili u Kuršumliji.

Nakon kafe, nešto priče i ručka, krenuli smo u šetnju. Dva kilometra do Save, tamo smo se malo zadržali birajući kadrove za Instagram, a onda se peške, kroz šumu, vratili istim putem nazad.

Nekako mi je lakše bilo onih šest kilometara trčanja ujutru nego ova četiri kilometra šetnje popodne. No, barem me rame nije bolelo ni ujutru ni tada, pa sam bio relativno zadovoljan.

Pogledao sam i neke statistike. Nakon što sam evo već ustalio trčanje, otprilike mi fali još stotinak kilometara u ova poslednja dva meseca godine da prebacim kilometražu iz poslednje tri sezone, što ne bi trebalo da bude neki problem.

A inače, i jutros sam trčao u onim novim Hoka Rincon 4, takozvanim brzim patikama. I koliko god sam se trudio da budem ubrzan, isto toliko sam se trudio da se ne deprimiram nakon što mi je, posle prvih 300 metara, zbog lošeg starta, odnosno loše uhvaćene navigacije, sat pokazivao prosek od sedam i po minuta po kilometru.

Srećom, to se kasnije postepeno ispeglalo. Na kraju sam, dakle, istrčao šest kilometara prosekom od 5:38 po kilometru, obišao Savu, prešao još četiri kilometra peške, ispratio rodbinsku posetu i proverio statistiku za poslednje tri sezone. Sve po planu, reklo bi se.

Jedino još nisam uspeo da utvrdim da li sam danas bio brži zbog novih patika, boljeg oporavka ili zato što sam žurio. A možda je tajna napretka u trčanju zapravo vrlo jednostavna: samo treba da planiraš toliko obaveza da nemaš vremena da trčiš polako.

smanjujemo ambicije

Današnji blog će biti nepravedno podeljen, jer uvek bih više voleo da je veći deo o sportu, a manji deo o propratnim pojavama. No, međutim, u gradu se dogodilo nešto šokantno što je višestruko zasenilo mojih jutrošnjih pet kilometara trčanja.

Naime, fantazirao sam da ću ići isto kao juče, 6km, a možda čak i 7, u nekom naletu neopravdane ambicije. No, kako sam krenuo i shvatio koliko sporo trčim i koliko niskom kadencom, videlo se da sam umoran i momentalno sam smanjio očekivanja. Završio sam sa pet kilometara, svejedno zadovoljan, obzirom da je juče bio izvestan breakthrough, pa danas mogu malo da rekonkolidujem noge.

A ono što nas je sve u gradu šokiralo jeste da je momak kog smo znali još iz srednje škole ubio svoju majku, o kojoj se brinuo i negovao je poslednjih nekoliko godina, hranio je, presvlačio je i sve završio na poprilično brutalan način, čije detalje mogu da izostavim. Nakon toga je zaključao kuću, otišao u policiju i prijavio da je počinio zločin.

Što je čudno, imali su veliku kuću na prelepom mestu iznad klisure reke, imali su dva lokala za izdavanje u gradu, potpuno sređen život, resursa i za starački dom i slično. Povremeno sam ga sretao na trčanju kada sam prolazio tim krajem, koji je jedna uzvisina iznad grada sa prelepim pogledima. On je nekim malim motorom odlazio do prodavnice i vraćao se kući sa namirnicama. 

Imali su jednog divnog psa pre nekoliko godina sa kojim je naša kujiца volela da se druži, onako kroz ogradu, i sve u svemu nikom ne bi moglo pasti na pamet da će se sve na tako brutalan način završiti i okončati.

Šta li će dalje biti, samo Bog zna, koliku će kaznu dobiti, koliko godina u zatvoru. Starija sestra mu je preminula pre dve godine od tumora na mozgu i sve u svemu, podosta mučna situacija, a posebno za nas koji smo ga poznavali.

Ono po čemu je bio čuven na završetku srednje škole bilo je prepričavanje kako ima 3.000 gramofonskih ploča, što je bio rekord u gradu. Ja sam se tada tek vrteo oko 150 do 200 i to mi je bilo nešto nepojmljivo. Mislim da mi nikada nismo prešli preko 1.000 ili 1.200, nemam pojma.

Ali, nažalost, narednih desetak godina on će slušati neku drugu muziku, bez ploča, samo u svojoj glavi.

A isteknuće mu i vozačka za motor :-(

poboljšanja

juče sam imao propali pokušaj trčanja i uspešan povratak nekom nazovi biciklizmu.

krenuo sam malo ambiciozno sa idejom da odem 11km do jednog sela preko brda, da odatle otrčim 3-4km do jedne napuštene zgrade prekoputa seoske škole i da proverim da li se pojavio jedan psić kojeg smo do pre sedam dana hranili pa je nestao, zatim da dotrčkaram nazad do bicikle pa na dva točka nazad preko brda kući.

e kada sam stigao na to mesto biciklom, skontao sam da je u toj udolini neka magla i da duva hladan vetar, koji bi me pratio do te škole pa bi me sahranio u povratku onako već malo vlažnog, pa bih onda (iako sam poneo rezervnu suvu majicu) morao biciklom po vetru nazad kući, brrrrr...

tu sam se predomislio i nastavio biciklom dalje, obišao to drugo selo, napravio polukrug prema gradu i na kraju ostao bez trčanja ali sam umesto dvadesetak napravio četrdesetak km biciklom.

mogu reći pomalo me zaboleše i ramena (i zdravo i rovito) i leđa i dupe ali ne od sedenja nego mislim na gluteuse jer mi je malo drukčiji položaj nego na city bike.

zato sam jutros nakon neplaniranog drugog dana odmora od trčanja napravio 6km što je probijanje granice od onih 4 puta po 5km, a i prvi put sam imao prosek ispod 6 minuta, pri čemu su mi i pulsevi bili za desetak otkucaja niži.

gotovo da sam u formi.

danas je 16.10. i ko bi rekao da je prošlo DEVETNAEST GODINA otkako sam daleke 2007. u zagrebu pejsao za sub 3h, to je bilo 14.10. na rođendan moje tašte, zatim smo ostali u Samoboru u ponedeljak pa sam kao nagradu za uspešno odrađen posao zeca otrčao nekih 10-ak km od čega pola po 15% nagibima (ko nije išao ka Rudama i na vidikovac Tepec ne zna kakav je mazohizam propustio), a kada smo se u utorak vraćali (na današnji datum) rano ujutru autocestom, primetili smo neka zbivanja, policiju, šlep službe, i tek kasnije na radiju čuli da je na tom mestu upravo poginuo makedonski pevač toše proeski.