utorak, 24. svibnja 2022.

trčanje, i to kakvo!

eto došlo mi da trčim i rekoh sad il nikad, i odoh na trčanje i vratih se živ i zadovoljan.
biciklom pony (što je Milijana gony) sam otišao do poslednjeg mosta i odatle nadalje kasom prvih 500m po ravnom i dalje ubrdo.
nakon 2.1km uspona sam stigao na raskrsnicu, i od nje napravio dva kruga pored manastira, svaki od 4.2km, i po tome je ovaj trening uvek bio poseban jer uz/niz do te raskrsnice izađe 4.2km, i plus 4 kruga iste dužine sve ispadne polumaraton th 21km.

nažalost nisam nikada trčao više od uz/niz plus pet krugova što je nekih 25.2km, mada sam oduvek fantazirao o tom najtežem od svih treninga koji bi išao uz/niz + 9 krugova i imao 42km okruglo.
no to bi potrajalo blizu 4 sata kada sam bio u formi, odnosno 4.5 sata ovih dana, pa bi trebalo organizovati skrivenu okrepu na nekoj tački itd itd, status veze it's complicated.

sveukupno sam napravio prosek ispod 6'20'' što je više nego zadovoljavajuće za treće brdsko trčanje u godini, nakon toliko godina redovnog treniranja.
dva puta sam išao onaj trening pod Medvednikom, i evo ovo sad.
naravno, pošto sam imao puno uspona (nešto sitno preko 500m) i isto toliko spusta, dosta grbavog makadama sa krupnim kamenjem, garmin app to nije imala pojma pa mi je smanjila procenu vo2max sa već sitnih 53 na 52, hvala app-e nije trebalo.

baš da vidim koliko je moguće utrenirati se (!) ovako u zadnjoj nedelji pred brdsku trku, a i koliko je kilograma moguće skinuti (najverovatnije jedan ili nijedan) u nekoliko dana.
kao što imamo ono "ne goji se prase pred božić" tako valjda treba da postoji i "ne stavlja se prase na dijetu pet dana pred brdsku trku" pa eto.

ponedjeljak, 23. svibnja 2022.

crkao bojler, zovite policiju

bilo je dosta posla danas, a dan mi je počeo na internetu.
guglao sam kako razlikovati crknuti grejač od crknutog termostata iako sam već pretpostavljao gde je kvar, i na kraju došao do nekakvog termičkog osigurača koji stoji u grejaču i prekida strujno kolo kada temperatura vode pređe 100% jer bi to značilo da je crkao glavni termostat pa bi bojler eksplodirao.
obzirom da sve to rastavljam prvi put, nekoliko puta sam telefonom slikao kako je šta stajalo, da bih mogao isto tako da vratim.
bogme dosta je sve nepristupačno i pola šrafova je na skroz sumanutom mestu pa sam neke morao brusilicom da zarežem da bi mogli da se vrate šrafcigerom jer je pristup cevastim ključem nemoguć a šrafljenje viljuškastim 30 po 30° mi je delovalo sizifov posao za strpljenje.
a nije baš ni da sam imao vremena da pola sata vrtim 4 šrafa.
kad je sve proradilo, nigde veće sreće.
novi bojler je 50€ a ovaj osigurač evro i po pa se eto nešto i uštedelo.
onih tri puta po sat vremena rastavljanja čačkanja i sastavljanja se računaju u školu kućnih majstorija a ne kao izgubljeno vreme.

to je bila prva polovina priče, pa ide trčanje gore-dole od 12km, pa ide druga priča.
otišla Lola kod zubara, ja ostao da se istuširam.
i zapne njena mama kao mutav na telefon, zašto nisam i ja otišao da joj pravim društvo.
evo rekoh, odoh, da ne budeš više dosadna.
mi smo tu u dve kuće ali se viđamo u dvorištu tako da ne živimo zajedno nego dođemo kao neke komšije.
i odšetam tu dva kvarta do zubarke i sednem na stepenište od ulaza u zgradu da mazim neku mačku bez repa.
i mazio mačku i mazio mačku.
pa izvadio ključeve pa se igrao s mačkom.
pogledao bih na sat ali ga nisam poneo, a ni telefon.
samo ključeve.
pa mačka otišla pa se vratila, pa mazio mačku.
pa skidao dlake od mačke sa majice i taman se očistio pa opet mazio mačku.
i dođe policija.
to je bilo dobrih sat vremena nakon što sam seo tamo.
a zubarka buši li buši, kontam da je do kičme stigla.
ličnu kartu.
nemam, šta će mi na dve ulice od kuće.
ime, prezime, šta radite ovde, neko je prijavio da sedite.
druže rekoh počinjem i ja da se pitam šta više radim ovde.
znate vi nas, vozimo bicikle trčimo, vaš kolega s nama trenirao godinama, drugi kolega vodio biciklistički klub, treći kolega atletski klub, ma znamo mi vas...
i u tom času policajac naglo zastaje i viče ODOSMO MI DA NE ISTRAUMIRAMO GOSPOĐU,
a ja njega za rukav čekaj bre malo da joj kažete da ste zbog mene došli.
i tu se oni ispozdravljaše i sedoše u auto doviđenja doviđenja a mi dalje lagano kući.
i šta je bilo sa zubom?
pa ništa, očistila pa lepila pa odlepila pa opet čistila pa opet lepila i sad lepo stoji.
jebo zub zbog kojeg umalo završiš u zatvoru.

nedjelja, 22. svibnja 2022.

dan posle

pomalo me je zbunilo post-race stanje jer po onoj vrućini nisam dobio ni proliv, niti su me mučila leđa do granice da moram da legnem, niti mi se tražilo pivo jer mi je od svega drugog muka. 
lepo sam hodao, još lepše se osećao, srkutao koktel od kefira i voćnog soka, i to je valjda trebao da bude znak da se ipak nisam preforsirao.
koliko god drugi i treći kilometar trke na to upućivali.
sada bih to otrčao drukčije ali šta ćeš, ni ono nije bilo loše.
tako sam danas krenuo na hajk neodlučan i nesiguran šta da očekujem od nogica svojijeh.
pa sam sasvim živahno odskakutao prva tri kilometra uz rečicu do planinarske staze.
i onda par sati hajka pa strčavanje nazad u grad.
noge sve do kraja okej.
šteta što nisam potrčao malo više.
nekada bih se dan posle kratke trke usudio i na polu-dužinu.
možda treba prihvatiti situaciju da nekad i sad nisu isto.
koliko god mi za tim čeznuli.
forever young.

subota, 21. svibnja 2022.

kros trka u Inđiji, cilj na +28°

ukratko unajkraće, bio na krosu ili trejlu ili čemu već, stigao ukupno valjda sedmi od 500 ljudi a prvi u kategoriji koje su malo sabili pa ih je bilo samo tri.
bio sam srećan prvi kilometar i zadovoljan brzinom dok nisam ugledao puls 160 koji u tom času uopšte nisam primećivao, osećao, ništa nije ukazivalo da je toliko visok.
pa sam malo smanjio doživljaj dok ne bude prekasno, ali je naravno već bilo kasno.
uvek su zez te trke po vrućini.
i do kraja mi je ritam naravno postepeno padao tojest ne do kraja nego negde do 2/3 trke od 9.3km čini mi se da je pokazao sat.
a prosek okruglih 12.0 km/h.
koliko je to sporo a koliko manje sporo po ovoj džombastoj zemlji i travi, nemam ni to pojma.
negde oko petog i osmog kilometra me je hvatao nagoveštaj onoga što zovu bodac, desno na dnu rebara praktično 10cm od želuca, mrzi me da guglam i otvaram slike iz anatomije da bih video šta se tamo nalazi.
srećom nije se pojačalo do granice da moram da stanem nego sam onako na "neće valjda" nekako produžio pa se valjda smirilo.
zadovoljan sam u smislu treninga, svaki se računa, a umesto slika gde trčim ili stojim na proglašenju evo ove s kozama :-)


naime negde već u prvom kilometru kada smo prolazili pored velikog imanja koje se prostire celom dužinom staze trke, dva jareta su potrčala sa trkačima i uz dreku nastavila da jurišaju pored nas. u petom kilometru smo prolazili istim delom treka i nisam znao da je u međuvremenu celo stado koje broji stotine koza i jarića ušlo u trku i pretrčalo par kilometara da bi se zaustavili u šumarku gde je bio okret.
ova slika je mnogo luđa od one kada su pored mene trčala dva jareta, ovo je bukvalno čobanski trejl :-) 

petak, 20. svibnja 2022.

poluodmor

kao u školi kad imaš veliki odmor od 20 minuta i mali odmor između časova od 5 minuta, tako sam i ja napravio mali odmor pred sutrašnji kros.
a odmor je bio u vidu laganog trčanja (8km) jer nisam hteo da ostavim čitav dan odmora, gledano na duži rok važnije mi je da se vraćam u trčanje na bilo koji način, nego da neam pojma istrčim sutrašnji kros po 4'50'' umesto po 5'.
pa će biti šta bude.

ispalo je da sam juče trčao tempo po 5'06'' a imao sam dojam da trčim brže, a danas sam trčkarao neobavezno po 5'40'' i nije mi jasno kako je tako mala razlika, da nemam sat rekao bih da je bilo 4'45'' naspram 5'55'', ali eto NIJE.

nisam hteo (u svkaoj rečenici ponešto nisam hteo) da idem na onu trku gde je prošle godine bilo prvenstvo na 10km, valovita staza ali u laganom spustu od starta do cilja, jer je malo predugo putovanje PLUS je trka kasno popodne pa treba negde spavati, PLUS nisam se nešto lepo proveo prošle godine i jako mi je teško palo tih 45 minuta tempa, pa sam rešio da se ne vraćam na mesto nezgode.
a ovaj kros je u nekom skroz šestom gradu u kojem nikada nisam trčao trku, start i cilj je na zanimljivom mestu, sve je nekako drukčije, i eto razloga da se kroz promenu uvede nešto novo i lepo u život.

već sam unapred zadovoljan iako tek sutra idemo tamo.
čudno je vreme za zahuktavanje sezone i trkâ, obično to prođe s majem a sada krajem maja tek počinjem da se budim, cela godina mi je nekako šlogirana jer sam 3 meseca bio okupiran onim renoviranjem kuće.

vratio sam se na onih 68kg što znači da opet imam samo 2kg viška a tih imaginarnih 66kg ako ikada opet budem imao deliće me samo 3kg od savršenstva za maratone, no mislim da su ova prva dva na vrhu neuporedivo važnija od onog posle tesanja.
pivo sam odavno smanjio ali moram malo i obroke, sad ide onaj tužić iz kojeg prskaju suze.
generalno kada si prezadovoljan životom apetit ti se smanji sâm od sebe, a ja budem zadovoljan dan-dva-tri i onda dođe dan odmora i bole me noge i ne mogu da treniram i onda krenem da se utešno najedem kao bajagi to mi je pasta party pred sutrašnji povratak treniranju i onda se taj mali odmor pretvori u veliki odmor i dopadne mi se bajk & hajk i zaboravim na treniranje i opet sam zadovoljan što blejim po šumama i klisurama no to je utrošnja energije gotovo pa zanemarljiva a obroci kao posle maratona i tako u krug, tri dana sreće pa tri dana tuge barem što se tiče raspoloženja moje kućne vage.

četvrtak, 19. svibnja 2022.

juriš

eto potrčah i ja na treningu!
da ne poveruješ!
kao imao sam sat vremena pre posla pa da uknapim.
rekoh da odem ponikom do stadiona, pa ako neko trenira na pomoćnom onda ću na glavnom na raskopanoj stazi od šljake da uradim 300-tke, a ako je pomoćni pust onda ću tamo dijagonale.
no negde se potrošilo 20-ak minuta pa nisam više imao vremena za biciklu, rekoh trčaću od kuće.
tako ću do stadiona (nepuna 2km) da vidim u kakvom su stanju i šta im se uopšte trči.
(*)

zaključio sam da su nit'-nit' pa sam samo prošao pored stadiona, video sam u daljini nekog rekreativca smešne građe i još smešnije tehnike ali je delovalo da trči istom brzinom kao i ja.
ho ho.
onda sam kao malo pokušao da ubrzam pa sam prešao u tempo, blago uzvodno.
gore pred okret sam zastao na maloj brani da se istegnem, malo većao da li da okrenem nazad za total od 7km ili da produžim preko kupsera, pa sam ipak odabrao ovo drugo.

lagano do kratke uzbrdičice, 30 trokoraka do gore što je recimo 30'', pa lagani strč na drugu stranu i još koji metar po makadamu da dopunim do 4.5km, onda opet 30 trokoraka pun gas do vrha i dalje kući u opet onom Tempu koji mi je nekada bio oko 4' a sada je oko 5' po kilometru :-(
sećam se da sam pre nekoliko godina tugovao što sam u Ljubljani na maratonu imao JEDAN KILOMETAR preko pet minuta, a sada mi je teško da pretrčim kilometar tom brzinom bilo kada i bilo gde.

a sad o onoj (*) gore.

negde sam pročitao da nikada ne treba unapred odustati od treninga.
kažu da ako ti se čini da ti "neće ići", otiđi na zagrevanje i sve odradi po pe-esu, malo lagano malo tempo malo istezanje malo ubrzanja i probaj ako imaš u planu deset tristotki (kao što sam ja imao) da uradiš prvu, pa ako BAŠ ne ide, e tek onda odustani.
mada uvek postoje šanse da ćeš ipak da uradiš barem pet komada što nije 10 ali je opet više od nijedne.
eto to sam želeo da kažem, hvala na pažnji.

srijeda, 18. svibnja 2022.

˛˛˛˛˛˛˛˛

e pa sad ovako.
opet pomalo naopako.
a možda i ne skroz.
naime nakon sunca i još sunca i grmljavine, danas je verovatno bio dobar dan za trčanje.
sreda posle maratona nije baš neki termin kada noge plaču za trčanjem, ali od sutra je opet sve toplije pa je trčanje manje privlačno od bicikle.
danas takođe zbog nekih obaveza nisam mogao na ono pominjano "jutarnje trčanje" koje bi preko leta trebalo da mi postane redovno.
što kraće i što efektnije, razbuđivanje takoreći.
od sutra verovatno.

danas sam pak morao da odem da proverim gde su i šta rade one tri male kuce koje nisam našao u ponedeljak a ostavio sam im hranu, tako da mi je vožnja bila neminovna.
pošto nemam skuter jelte.
a i to me nervira, što su uveli obaveznu A kategoriju za skutere, ranije si mogao sa položenim B za auto da ih voziš.
i staviš opremu u ono koferče iza sedišta, parkiraš se negde, odeš na trčanje, presvučeš se i vratiš očas posla.
bezveze.
a polaganje za motor brate mili skuplje nego motor, to ranije nije tako bilo.

u subotu postoje dve neke trke, jedna tipa kros i druga tipa ulična, obe unutar sat vremena, pa ne znam da li da idem, i na koju.
pre bih na ovaj kros, nekako mi je privlačnije jer je ujutru a ona druga je popodne po vrućini.
jeste da sam adaptiraniji od većine ali to mi više ne igra neku ulogu jer sam spor čak i ovako adaptiran.
pa je bolje videti neke druge predele i trčati nekom novom stazom.

utorak, 17. svibnja 2022.

je suis sasha

milion godina pre ovih "je suis" fora, postojao je film Saša o partizanskom diverzantu i u kojem u jednoj sceni neko kaže "svi smo mi Saša".
lako je njima da svi hoće da budu saše kada sam ja ovako lep i pametan ali ko kaže da ja hoću da budem kurta i murta, za ljubav je potrebno više učesnika.
čak i narcis koji voli sebe nije jedna ličnost nego onaj koji je zaljubljen vidi neku lepšu verziju sebe i skroz drugog čoveka, jer kada bi se iskreno pogledao nijedan čovek ne bi mogao u sebe da se zaljubi.
tako da i njega ima dvojica, barem, kao što je čest slučaj sa sličnim poremećajima.
tako u meni čuči onaj što bi trčao i onaj što ne bi, onaj što bi samo džogirao i onaj što bi samo išao na trke i peglao deonice na stadionu, ima ih burazeru čitav tim.
večeras sam pisao mejl onom frendu iz italije pa sam se dosta nakucao na tastaturi, obično jednom u nekoliko nedelja to dođe na red pa onda skratim blog, da ne bih iste stvari pisao dvaput, a njemu sam ionako drobio o iznenadnom maratonu koji sam već opisao.
danas je bio dan odmora sa nešto malo grmljavine i pljuskova, tako da nemam ništa dramatičnije da prijavim od jednog praska 300m od šume u kojoj sam bio. 
nijedno drvo mi nije palo na glavu kao što je očito iz ovoga što sam još uvek živ, mada kakve sam kurate sreće na neku foru bih verovatno istovremeno ostao i živ i bez glave.

ponedjeljak, 16. svibnja 2022.

dan posle

Dan Posle nikad nije najteži, najgori je dan nakon Dana Posle.
tako je bilo i danas, pod utiskom onih lekova koje mi je frendica preporučila probudio sam se svež kao rosna trava i odjurio biciklom da počistim na groblju jer bi danas babi bio 101. rođendan.
nakon posla sam opet skočio na biciklu ali druge vrste i pojurio ne baš na trening ali eto na rikaveri vožnjicu, pod uslovom da se rikaveri može zvati išta na plus trideset.
malo vožnje malo odmora po raskrsnicama i analiziranja mapsova, ovaj put se nisam s mapsima posvađao nego smo lepo sarađivali i pronašli par zanimljivih prečica.

kao što rekoh, glavna muka će da bude šta raditi sutra kada me stigne zamor od maratona a možda i neće, to niko ne može znati ovako rano.
obzirom da sam zbog netreniranja, povrede, vrućine, trčao jako lagano i u prvom satu gledao pulseve tek iznad 130, možda se nisam previše ni umorio.
kako bih rekao, nisam ni bio u stanju odnosno dovoljno utreniran da bih toliko zagrizao i iscrpeo se.
a kad se trkaš u nižim brzinama, to i nije neka trka.
barem sam imao dovoljno vode, za razliku od neke zamišljene Dužine koju bih otrčao kod kuće.

eh da, jednu stvar nisam pomenuo uz vezi maratona.
poneo sam one NB evoz patike od dva dinara, i poneo sam uloške koji mi super odgovaraju iz starih asics noosa ff, i šta, zaboravio sam da ih promenim.
pa mi je bilo malo tvrdo ispod prednjeg dela stopala (ball of the foot) pa je počelo da žari od trenja i onda sam od 15-og km pa sve do 30-og stalno kvasio tj prskao noge na svakoj okrepi ne bi li se nešto vode slilo dole u čarape da ohladim i podmažem to mesto trenja, no to sam pokušavao bezuspešno sve negde do 32-33. km gde sam uzeo flašicu i doslovno sipao vodu odozgo u pertle i napokon napunio patike koliko je trebalo, kao da trčim po pljusku.
trenje se smanjilo i do cilja nisam osećao probleme, a na kraju završio sa jednim polu-plihom sa strane, ništa strašno.

danas mi je pred kraj vožnje otpao deo kraste sa rane na potkolenici i istisnuo sam još malo neke limfe i krvi, pa posle tuširanja dobro naprskao antibio sprejem.
bit če bolje.

nedjelja, 15. svibnja 2022.

maraton 8-O

nije rezultat osam naspram nula
nego je neki emođi sa izbečenim očima i razjapljenom čeljusti.
čeljušću?
čeljustima?
juče sam imao napad panike jer bol u kvadrima nikako nije hteo da se metabolizuje u nešto prijatnije, pa sam pozvao drugaricu farmaceuticu koja usput trči i klupska mi je drugarica i zajedno smo pretrčali poslednji polumaraton.
izložio svoje probleme, rekao da bih zbog bolova u mišićima i visoke temperature u najavi odabrao nešto ali šta.

onda mi je ona sistemom eliminacije preporučila neki nikad_čuo prašak i neki nikad_čuo gel, nema teorije da bih to mogao da primenim eto bez njene pomoći, rekoh joj dugujem ti neko čašćavanje ako to upali a i ako ne upali, zbog truda i poklonjenog vremena.
no na kraju razgovora je usledio mlako-hladan tuš, reče mi - ali znaš, to će te držati donekle, no teško da će baš ceo maraton.
pa brate mili šta mi znači i 35km da me drži ako ću zadnji sat da hodam?!

no eto, na neku foru je držalo sve do 40-og km.
već oko 30-og sam iz "okej" u "hmm" status, onda sam nekako klimao do 33-34, onda sam počeo da razmišljam koliko usporiti a to je ujedno taj famozni deo gde je uvek povetarac u leđa i bez ijedne senke i kao da trčiš u sopstvenom dahu, znoju, nešto poput ovog modernog kuvanja na pari.
da su me uhvatili ljudožderi (ili bilo kog drugog pored mene) dobili bi najzdravije pripremljen obrok.
negde sam čitao da gazela može da beži toliko brzo da joj se od toplote koju oslobađaju mišići praktično skuva telo, eto dokaza da pripadam gazelama iako sam tu ozbiljno usporavao sa 11 na 10 km/h.

možda sam trebao da roknem po dva ta praška ujutru u 04:30 kada je odsvirao alarm i u 07:45 u startnoj zoni, ko zna.
ili da sam negde pred zadnji sat popio nešto na bazi kofeina, neku red bullčinu, možda bi mi nateralo rumenilo u obraze i poguralo temperaturu iznad zone ježenja pa bih otkaskao sve do cilja ali eto, što je bilo bilo je.
predzadnji pravac nikako da se završi, prešao sam sa avenije na trotoar koji je bio pod drvećem i tuda trčao između šetača, i čak sam izgurao i ceo pravac do uspona na most što je dobrih 3km nakon prve pomisli da došetam do cilja.
prosto sam se napola ugasio u tom času.
satnica me je toliko poremetila da mi je doručak prošao prerano i već od 20-og kilometra sam bio mrtav gladan, i tako sve do cilja, koliko god puta da sam uzeo četvrt banane ili popio ponuđeni izotonik. 

i tako sam napravio sendvič od kratke šetnje, 100m na najstrmijem delu uspona na most, pa 500-tinak metara trčanja do okrepe, pa malo iza toga 50m metara šetnje uz drugi uspon, pa kilometar mrtvačkog kaskanja po ravnom, i na kraju 50m šetnje uz onu strmu ulicu gde vrište navijači s tim da sam i tuda prošao trotoarom jer je hladovina a ne kroz špalir mahnitih fensera ogrnutih klupskim zastavama.
gadim se od tog nagona za pripadanjem nečemu, klubu, pokretu, stranci, trčanje je ipak jedan strogo individualan sport.
i naravno zadnjim pravcem sam opet otkaskao zadnjih 500m, to je već lako.

tako ispade sam ipak pretrčao ceo maraton jer sam nakupio oko 200m šetnje a sat mi je prešao 42.4 km i eto ipak pobedice.
plan je bio da preživim i budem zadovoljan, ili da nekom čarolijom stignem ispod 4h i da slavim kao da sam postigao nemoguće, i eto, postigoh nemoguće.
jes bilo potesno, na kraju je na satu ispalo 3h58 a na semaforu 3h59, no imajući u obzir nedelje netrčanja, skoro mesec dana proveden u hajkovima pod flasterima i u nekakvim mlakim vožnjama, i preko svega ono prvo prâvo trčanje na kojem sam iskidao mišiće koji su zaboravili na trčanje, svaka čast Klupskoj što mi je pomogla da ugojim prase pred božić.

petak, 13. svibnja 2022.

lagano u propast

pa imam dve-tri stvari da saopštim.
dan odmora ili recimo_odmora je prošao uspešno, nisam se skuvao na vrućini jer sam vozikao lagano i usput plakao jer me bole noge od onog sumanutog nizbrdo trčanja prilikom povratka s planine, sreća u nesreći je da barem nisam ništa iskrenuo ni slomio.
dan odmora se završio trijumfalno jer mi je drugar pronašao broj za maraton u nedelju.
velika potražnja je za "brojem viška" na 21km a niko nije lud da trči maraton po ovoj vrućini i naravno da sam bio naivan ako sam očekivao da ću bolje proći.
garmin mi je čestitao što sam se aklimatizovao na vrućinu i to celih 13%, alo burazeru rekoh a gde je ostatak???
još možda i najglavnija stvar iliti stavka iz ovog saopštenja je da sam nemajući pojma šta me čeka, načisto upropastio noge u četvrtak.
ovaj osećaj u kvadri(cepsi)ma je poput onog kada nespreman istrčiš neki brdski maraton pa te posle toga nekoliko dana bole noge tojest svi završeci mišića.
onako kad stegneš nogu kao na slici iz anatomije, sva mesta na obe butine gde se završava onaj nabubreni deo mišića, tu je bol i mali kao grčić.
znači užas.
koliko će to da se popravi do nedelje, veliko je pitanje ali neki trag će garantovano ostati.
dobro, zbog vrućine ću morati da trčim bez kofeina pa to eliminiše poznatu grešku da zbog kafe ili energetskih pića ne osećaš napor, kreneš brže jer ti deluje lako, ranije dehidriraš i (ranije) krenu grčevi.
a nisam nikada ni trčao maraton u 8 ujutru, možda neku dužinu na treningu ali u prethodnom životu, već duže vreme imam neki popodnevni ritam nakon posla, ili eventualno podnevni start vikendom.
čak je i NS polumaraton startovao u 11h45 što sa jutrom nema nikakve veze.
dakle haos je u najavi, u nogama je već u poodmakloj fazi, kreće i ovaj u glavi, pa neka se fino druže do nedelje tamo negde oko podne, kontam da nema šanse da ga završim ispod 4 sata.
tojest ima šanse ako shvatim da mi je previše pa negde skratim, ali o tom potom.

četvrtak, 12. svibnja 2022.

mauntin raning

došao je i taj dan 
biciklom 24km do podnožja planine
pa na najlepši krug za trčanje od 22km, koji sam skratio na 19km
naime bila je vrućinčina, mobitel je rekao plus 27 u hladu, a bilo je i žarkog sunca
i vetra u leđa
pa kad sabereš sunce koje te spaljuje uz povetarac koji te prati uzbrdo, eh da prvi deo trčanja je naravno uzbrdo
i kad na to sabrano dodaš vodu, bilo bi podnošljivo ali vode nigde nije bilo
gore na pola kruga je uvek bila neka improvizovana sudopera namontirana uz drvo i do nje cev plus česmica, što su valjda šumari napravili, no ni tu nije bilo vode

i tada je postalo kritično 
odatle postoji prečica koja je dosta urasla a puteljak je da se sav polomiš, pa sam skrenuo na prvu sledeću alternativu
no i ta prečica je u katastrofalnom stanju, voda je izlokala put do te mere da se vidi kako su i traktori jedva prolazili u cik cak
no nekako sam se strmoglavio svo vreme razmišljajući da li mi svo to lomatanje zaista štedi neko silno vreme, obzirom da bih na celom krugu od 22km imao dosta blagog i pitkog spusta pa je trčanje dosta lakše
no već je bilo kasno

i onda sam došao u selo u kojem sam ostavio biciklu i čak ni ta česma nije imala vodu, doduše presušivala je i ranijih godina ali zadnji put kada sam prolazio bilo je vode
i onda biciklom 5km ka kući do izvora, pa još sledećih 6km, pa tu primetim da sam na česmi gde sam se prvi put kupao zaboravio okačen buff na ogradu, pa 6km nazad da ga uzmem i da se još jednom okupam, pa nazad 5km prema kući do škole u kojoj postoji česma da se treći put okupam, poturio kačket i glavu pod vodu i tako stajao ceo minut
i onda još 16km do kuće, i opet sam stigao tri sata pre mraka, baš je lepo ovo leto sa beskrajnim dugim danima

obzirom da sam desetak puta zastao u hladovini da dođem do daha i obrišem glavu dresom koji mi je visio preko kaiša od torbice, napravio sam solidan prosek jer sam naravno pravio pauze na najstrmijim delovima pa sam uvek nastavljao uspone donekle svež
da je bila trka, čip bi mi pokazao puno lošiji prosek, eto prednosti trening-izleta 
nisam očekivao da ću ovako rano u godini doživeti prvi topless trening ali eto

srijeda, 11. svibnja 2022.

Back to business

napokon lepi dani!
opet na bicikli, krug od 66km ali sa samo 882m ukupnog uspona.
opet sam prošao pored onog kamenoloma u kojem je voda popunila rupe i napravila ova jezera, doduše ono veće su zatrpali pa će možda i ovo uskoro...


i za naredne dane je najavljeno lepo vreme pa sam imao ideju da nastavim sa vožnjama popodne a da počnem da ubacujem trčkaranja ujutru.
s tim da taj plan već u startu neće moći da se ostvari jer sutra ujutru imam neke obaveze druge vrste, a moram i na šišanje čim to prođe.
pa mi je nezgodno da se oznojim pre toga jer bi me pola sata trčanja koštalo sat vremena zbog pripreme i kasnijeg tuširanja.
pa bumo vidli šta će biti.
trčao sam zadnji put na Đurđevdan što je bio petak a sutra je četvrtak i podosta krajnje vreme za aktivnost sličnog tipa.
hajk mi se smučio.
možda izvedem neku kombinaciju bike-run-bike.
to mi je inače omiljen način da provedem dan, 
naravno nakon neke duge vožnje koja će mi uvek biti na prvom mestu.
a i nisam odavno izveo to sa biciklom, doduše nema nekog paklenog izbora kuda trčati pa uglavnom vrtim onaj planinski krug od 22km, za šta je potreban maltene ceo dan jer je start/cilj udaljen 24km neravnog terena pa dosta izgubim na transportu.
nisam nikada ozbiljno shvatio sebe kada sam pričao kako bih kupio neki motorić za takve akcije, koliko god bi mi to znatno olakšalo stvari.
na trčanje bih došao odmoran, vratio bih se puno lakše, i ostalo bi mi puno više snage za sutra.
za duatlon ionako nikada nisam trenirao tako da specifičnost organizacije ničemu konkretnom ne služi, osim da se umorim više nego kada bih samo vozio ili samo trčao.
bumo vidli.

utorak, 10. svibnja 2022.

Title

gledam kako je pomalo patetičan tekst pesme Here I go again:
"... 'cause I know what it means
to walk along the lonely street of dreams"

tinejdžerski jelda, ali dobro, to je i publika, tinejdžeri i oni koji to ostanu do 60-te.

"here I go again on my own
goin' down the only road I've ever known
like a drifter, I was born to walk alone"

ovo je malo bolje, mada su Osvajači bolje sročili u pesmi "lutati je najbolje što znam"
naime neupućeni bi rekli da je najlakše lutati jer ne moraš ni o čemu da misliš ali da bi se kvalitetno lutalo ne bi se smelo zalutati, tako da je umetnost lutanja jedna posebna supermoć, lutati uvek drugim putevima čak i kada ti nisu poznati ali to je poznato okruženje i u svakom trenu otprilike znaš gde si.

ta tema mi se nametnula nakon malo težeg dana u kojem sam što zbog umora što zbog grmljavine odložio "Trening" u korist hajka, a kada se razvedrilo i zaplavilo nebo bio sam već i gladan tako da je dan postao "lep" taman za one koji imaju kasni ritam i ne smeta im vožnja od 18-20 ili trčanje od 20-21 ali vidi vraga, i oni bi pokisli jer je nakon te plavičaste varke nešto kasnije opet počela kiša.

pa je ispalo da sam džabe žalio što nisam "kasni tip rekreativca" jer bih puno više nadrljao kroz pljuskove, ovako sam prošao relativno fino sa dva i po sata hajka dok u daljini grmucka ali mi je barem nad glavom šarenkasto. slikao sam se u travi do kuka, onako raskrečen, pripremajući priču na društvenim mrežama pod naslovom "trava do jaja".

ponedjeljak, 9. svibnja 2022.

dan pobede

dok proslavljamo po ko zna koji put dan pobede nad fašizmom, evo uživo svedočimo ratu rusije protiv fašista i deluje da se svet resetovao na fabrička podešavanja, da ne kažem genetska.
to jest fašizam uvek iznova stisne reset, to je kao korov koji je nemoguće iskoreniti.
bitno je da ga rasađuje vojna industrija, brale moj možda ajfon košta hiljadu dolara ali neke tamo rakete koštaju milione dolara i nemoš ti tome parirati svojim siromašnim đeparcem.

meni bi bilo bolje da je ovo dan pobede nad probijanjem potkolenice, ali nije.
bio je dan pobede nad pobedom slomljenog drveta, jer sam primetio neke dve čudne tOčkice i nešto sam počeo da istiskujem i izašla su iz okoliša rane još dva trna od po santimetar i malko, da ne kažem centimetar.

u amerikama su centi, u francuskoj su santimi, a ja sam samo bio u francuskoj kod tetke a u amerikama nisam bio nikad niti namerava, ko što reče balašević za viroviticu.
amerike su moja virovitica.
mada sam ustvari bio u virovitici.
ne jebote!
bio sam u koprivnici, ali sam stigao kroz viroviticu.
ima neki bar kugla, i tu je bio koncert tri benda, par dana pred plitvice.
i tako mi skockamo dva u jedan kombinaciju.
koštalo me desetak minuta na maratonu ali ajd sad, koga briga.

i tak.
nosili smo mačora na seču jajaca, pa sam po gradu jurio aku brusilicu aku kosačicu aku poklon za jedan dinar bateriju i punjač uz sekač žive ograde i sad mi je podrum pun litijuma kao rudnik koji će nam tek iskopati tu odmah u predgrađu.
još sam uzeo udarni čekić-bušiilcu da nešto još po dvorištu demoliram i eto sreće.
tako da, nakon svega toga, danas samo zvrjanje po brdima, sutra opet TRENING!

nedjelja, 8. svibnja 2022.

nije sve crno ili belo

ponešto je i sivo!
samo da nije nebo!
danas sam imao nekoliko ometajućih faktora koji su se udružili da mi zeznu dan ali nema veze, i ovako sam recimo zadovoljan.
to što je duvalo, ne smeta.
međutim iznad 600m nadmorske je već postajalo hladno, čak i uzbrdo sa vetrom u leđa, spust je još hladniji a dalje od toga nisam ni putovao prema planiranih 1050m visine.
druga stvar su bili auti jer je nedelja očigledno jako špicasta ka planinama pa je saobraćaja bilo kao u gradu a ne u šumi.
i na kraju se ispostavilo da put uopšte nije završen.
mogao sam običnim mtb-om da prođem makadamom čak i bez kramponki nego sa ovim polućelavim gumama ali je taj deo bio toliko prašnjav od silnog prometa da mi se dalje nije ni išlo, i na kraju je to prevagnulo da okrenem nazad.
dalje sam napravio neku omču da izbijem na stazu mtb biciklijade i sreo nekoliko ljudi, bilo mi je dosta čudno što ih negde na 3/4 staze srećem čitava 4 sata nakon starta što znači da su na tih 35km (približno) imali prosek od 9 km/h, pomalo razočaravajuće obzirom da su se svi potrudili da izgledaju kao "pravi" biciklisti.
jednom kad mi noga skroz ozdravi napraviću ceo taj krug, baš da vidim koliko će mi trebati.

subota, 7. svibnja 2022.

izi dej

moram da priznam nešto užasno i sramotno a to je da su me danas toliko bolele noge da mi nije bilo ni do bicikle a kamoli do trčanja.
nešto sam kao flertovao s idejom da tražim broj za bgd maraton ali mislim da su gotovo nikakve šanse da ga završim bez hodanja koliko god sporo krenuo, prosto ne verujem da mogu da trčim 4 sata bilo kojim tempom.
šteta.
no to ne znači da ne mogu da tražim broj, pa trčao 21km ili neki skraćeni maraton, nema ni veze.
možda pokušam narednih dana da potrčim još koji put, ali to sutra biti neće sigurno.
ubiše ne onih 20km posle pauze/povrede.

neću ići ni na mtb biciklijadu jer nijednom od povređivanja nisam seo na onaj veliki mtb sa kramponkama i nemam pojma kako bi se rana (koja zarasta ali svojim tokom bez nekih čarobnih preskoka) osećala na tolikom truckanju jer sam sve vožnje obavljao po asfaltu a ovde se radi o kamenjarima kako uzbrdo tako i nizbrdo.
neke stvari ipak treba da sačekaju da dođe pravi trenutak.

eto tako i eto zato sam danas krenuo sasvim slučajno u istraživačku turu.
rekoh da li ova staza do kupališta igde dalje vodi ili se tu završava.
i onda sam tako dalje i dalje kroz korov kao u pesmi emine arapović "kroz vatre i kroz trnje krčim sebi put, kroz gusto šiblje nepravde natjerat će me u trk" mlatio štapom divlje ruže i koprive i uspeo da izađem nekim ljudima u njivu te odatle kao pesmi balaševića "kroz staze i prečice znane" došao na put koji dolazi nizvodno par kilometara kasnije, DAKLE MOŽE DA SE PROĐE!

pa u tom smislu može da se kaže da dan nije straćen, eto desetinama godina tuda prolazim a nisam znao da između dva kraja postoji veza kao u pesmi "ima neka tajna veza" evo sad guglam ko je napisao tekst a ko muziku i ko je to prvi otpevao, NEĆETE VEROVATI ali nije belo dugme.

petak, 6. svibnja 2022.

Đ

strčavam niz poslednji spust i primetim na tom starom putu za brdo da su navr naselja postavili tablu ULICA ĐURĐEVDANSKA i to se evo događa upravo na đurđevdan.
aaawwwwwww
i zastanem da je slikam i rekoh vau gle kakva slučajnost i tu se setim da sam istu tu tablu na istoj toj voćnoj pozadini (šljivik valjda) slikao pre nekoliko dana, samo što sam zaboravio šta je pisalo obzirom da su tih tabli ulica okitili svuda naokolo.

a o čemu se radi, radi se o trčanju.
krenuo sam lagano pa onda malo ambicioznije i nisam znao da li mi "ide" ili ne ide, jer su brzine bile još i pomozbog pristojne ali su mi zato pulsevi bili visoki pa nisam mogao da pretegnem ka sreći ili nesreći.

posle 5+km blagog penjanja uz reku sam skrenuo u šumu na hard core trail i uspešačio sledeći kilometar i malko, i dalje odatle sam samo sporadično hodao gde je baš najstrmije a sve ostalo sam trčao, rekoh da ne preopteretim ovu bušnu nogu.

tako da kontam da ću od tih 20.22km (tako se potrefilo, kao godina 2022) da upišem 18 trčanja i 2 kilometra hajka, a snimao sam sve u kontinuitetu i ispao mi je ukupan prosek 6'08''/km.
negde kad sam se već vratio u grad počelo je da grmucka a čim sam ušao u kuću počela je lagana kišica koja se kasnije pretvorila u pljusak.

ne znam koliko će da se raskvase staze po brdima, za nedelju je najavljena neka biciklijada koja se iz podplaninskog sela penje na divčibare i kružno spušta nazad.
nije da moram da idem ali voleo sam tu mogućnost, sad zbog ove noge, nemam pojma, još ako je provod zagarantovano usran zbog blata, hm, sve mi je manje privlačno.

do tamo mi treba nepun sat lagane vožnjice jer je start na 15km odavde ali uzbrdo, tako da imam vremena čak i u nedelju ujutru da se smislim i predomislim.
na kraju krajeva mogu i da usporim i prikočim pred svaku baru, ionako nije takmičarskog karaktera mada sam jedne godine pobedio :-) 

četvrtak, 5. svibnja 2022.

za sekundu

sutra je đurđevdan u kalendaru crveno slovo pa je danas valjalo raditi sve i svašta, jer je sutra ZABRANJENO heh heh.
i negde sam uspeo da uglavim tri sata slobodno pa sam zapucao biciklom na bilo koji krug koji mi je pao na pamet.
i tako kreće anegdota.

naravno da na svakom usponu i spustu postoje tzv. segmenti gde se biciklisti trude da nadmaše sebe ili sve ostale, no obzirom da sam krenuo mtb-om i sa ovom probijenom potkolenicom koja pulsira po neravninama, svestan da ću da završim vožnju sa prosekom od 20-22 km/h a ne 40 kao na Điru, nisam uopšte o tome razmišljao usput.

pred jedan od prevoja sam zastao da slikam panoramu jezera, seo na biciklu, polako krenuo i prevalio se preko brda, počeo da se spuštam, gledao desno kuda sam nekada trčao i provlačio se između dva brda.

negde oko trećine spusta sam već postigao lepu brzinu pa rešio da uživam u jurcanju, pognuo sam se prema asfaltu u što vodoravniji položaj, i negde na 2/3 spusta od minut i malko sam već dosegao 79.8km/h, barem tako garmin kaže.

obzirom da nemam diskove nego one obične kočnice morao sam da počnem da kočim već 200m pre oštre krivine na dnu, osećaj je bio kao da na leđima u rancu nosim KAMION koliko me je inercija gurala a ja očajnički stiskao one ručice moleći se da ne pukne neka sajla.

zašto je ovo anegdota?
pa zato što piše da sam izbio na drugo mesto na Segmentu, samo sekundu iza rekordera, eto čak i tako sa mrtvim startom i do pola spusta u leru, pa od pola do kraja u aerodinamičnom napadu.

sudeći po tome da mi je ciklomaster pokazao par stotina metara više od garmina, to je znak da su gume počele da gube pritisak i da ih treba naduvati, jer se ovako točak malo brže okreće pa ciklomaster javlja veće brzine.
kad naduvam gume i uhvatim zalet pred početak segmenta, javiću se opet.

inače sam prešao nekih 52.5km sa 1000+ metara uspona, nisam znao da je krug baš toliko "grbav"

srijeda, 4. svibnja 2022.

veliki dan

eto došla je i prva vožnja i prvo truckanje proboda/proboja/uboda potkolenice na otvorenom putu, i mislim da je prošlo oke'. 
na momente kao nešto pulsira, na momente deluje kao da imam na mestu rane neku izraslinu koja se centrifugira dok okrećem pedale, a na momente ne osećam ništa, čak ni pri jakom naporu, a prošlo je eto, od utorka, dakle kada sam oko 15:40 seo na biciklu bilo je okruglo osam dana od trenutka kada mi je hirurg izvadio onaj ražnjić iz noge i nabrizgao unutra dva šprica joda.
sad kad tako napišem CRNO NA BELO deluje mi da sam malo požurio i sa ovom vožnjom a posebno sa onim trčanjem juče, ali nekako mi je u glavi prošlo više vremena.
povređenom vreme teče kao kad si u vojsci, mesec dana ti se čini kao da si već pola godine tamo zatvoren u kasarni, užas.

elem vožnja je bila nekih 20km po ravnjikavom pa desetak kilometara pretežno uspona ka planinama i onda 20 i koji kilometar talasastog spuštanja nazad u grad, e to nazovi spuštanje je jedan od neurotičnih puteva u okolini.
sa 180m nadmorske gde je grad, popnem se 300m nadmorske do najviše tačke, s tim da do tamo imam 500m uspona i 200m spusta, poput neke nagnute sinusoide.
e pa naravno da je isti takav i spust, da bih sa 480 sišao na 180m ja moram da se popnem istih onih 200m i da se spustim niz 500m nizbrdica, poput kao što već rekoh NEKE NAGNUTE SINUSOIDE s tim da je ovaj put nagnuta ka dole.

uostalom poništite (undo) sve ovo što se čitali
i pogledajte sliku koja govori više od tauzend reči
kad se penješ, ovo je itekako uspon, 
a kad se spuštaš, OVO NIJE SPUST!
(onaj smajli koji toliko plače da suze izleću kao iz prskalice za baštu)


utorak, 3. svibnja 2022.

možebitno trčanje

nakon dugog pregovaranja s nogom tj ranom tj rupom tj bivšom-nadam-se-rupom, danas sam uspeo da potrčim MALO DUŽE.
e sad, put dotle je bio trnovit, počev od potrčkavanja par desetina metara pa do pokušaja nizbrdo ali blago nizbrdo da ne bih treskao ranu o asfalt, a ima i jedan drugi aspekat.
a to je...

jedan dan sam pokušao pešačenje bez kompresa, gde je kompres zajednički termin za sve što steže, nego sam samo nosio flaster i nisam bio baš zadovoljan.
evo danas sam poneo dokolenice da mi se nađu ali sam ceo dan proveo samo sa tri flastera onako nalepljena kao krljušti odnosno crepovi.
jelte.
i ništa nije pulsiralo ništa nije bolelo, naravno da postoji NEKI osećaj NEČEG čudnog unutra jer je nemoguće da je nakon 7 dana sve tako zaraslo kao da ga nije ni bilo, ali eto, napredak postoji.

u najavi je par sunčanih dana i valjda bez previše oblaka koji bi zabrinjavali prosečnog biciklistu, pa se nadam da ću malo povratiti redovnost treninga pošto od nekog jakog trčanja još uvek zazirem.
tako da je plan za maj/svibanj da postepeno dodajem poneko trčanje ovde-onde, a da pokušam da se fokusiram na biciklu, naravno ako mi bicikla uopšte krene onako kako sam izmaštao.
suma ili bolje rečeno sumica je da sam postigao nerešen rezultat na kraju dana, 7km pešačenja i planinarenja i 7km trčanja.

nisam ni očekivao neko naročito trčanje tojest ne znam ni šta sam očekivao, pa sam krenuo u nekim starim adidas climacool šupljikastim patikama koje sam oduvek svrstavao u kategoriju "papuče" i koje su igrom slučaja pre 4-5 godina zastale na 393km i tako sam ih nehotice zaokružio na 400 iliti četri stoje.
ako ih nisam pocepao u onih nekoliko kilometara železničkom prugom, možda nastavim da ih nosim onako po gradu kao espadrile.
moda se uvek vraća, vredi počekati.



ponedjeljak, 2. svibnja 2022.

drugi petog

drugi maj mu dođe isto kao i repriza dočeka nove godine, jer kod nas sve mora da se slavi dva dana mada nikad niko nije objasnio zašto. valjda jedan dan za opijanje a drugi za mamurluk, ne pada mi na pamet ništa logičnije.
pa još kada Praznik padne u nedelju, onda se nerad prenosi pa ne idemo na posao u ponedeljak i utorak, a to što smo prvi maj proslavili u nedelju, kao da nismo.
što bi rekao grafit, džaba ste krečili.


danas sam prvi put previo bez među-gaze nego sam sprejem naprskao antibiotik i preko toga zalio malo propolisa i odmah zalepio flastere, zbog lepšeg osećaja stegnutosti. i preko opet kompres dokolenice, s tim da sam na zdravoj nozi nosio običnu čarapu onu kratku biciklističku, da ne izgleda kao da ispod 3/4 trenerke imam hulahopke nego da je očigledno da se radi o nekom asimetričnom poremećaju.

onda je krenulo sa poslom jer pomenuti prvi drugi šesti maj ne važi za privatnike tojest bolje je da iskoristimo da nešto zaradimo kada su svi ostali na mini-godišnjem, i nakon toga nisam bio načisto da li da opet pokušam da malo potrčim ili ne.
pa sam što-je-sigurno-sigurno-je opet krenuo na hajk da bih u povratku odlučio da li mi se potrčkava ili ne. noga ne boli ali pomalo mi je falilo volje.
zato sam prošao istom onom SMZ (stazom mesta zločina) i od onog drveta što me napalo odlomio još jedan komad za uspomenu, trebao sam da ga zadenem za uvo kao zidari olovku ali sam ga samo stavio u džep.




nedjelja, 1. svibnja 2022.

tužan dan

prvi maj sam počeo da mrzim kada je poginuo Airton Sena, a nastavio da ga mrzim još jače jer je tog dana uvek padala kiša i upropastila nam vožnju odnosno bici trening.
kasnije sam se radovao kiši jer pokvari užitak hordama koje odu u planinu da bi nakon roštiljanja ostavile gomile đubreta, pa smo stigli u neku love-hate situaciju da volim kišu na prvi maj a ne volim prvi maj.
 
kako su godine prolazile roštiljanje je postajalo sve popularnije, osim gore navedenog mogao si i da slikaš, i da stavljaš na fejs, i da skupljaš lajkove, pa je to praistorijsko sedenje oko vatre postalo kultnije no ikad.
čak sam napisao i stavku za rečnih pojmova, otprilike ovako nekako:

roštiljanje - ritualni obred u srbalja koji se sastoji od takozvanog odlaska u prirodu, da se prirode ne bi ni videlo, nego se šest sati pilji u gomilu ćumura, sedi u gustom dimu, žvaće ugljenisana kancerogena koža sa bataka i prebrojava koliko je flaša u gajbi preostalo, da bi se na kraju zgarište i smetlište s veseljem i snažnim osećajem postignuća napustilo kao da ga je neko drugi stvorio.

godine i dalje prolaze, "nervoznim korakom" rekao bi Bajaga, ali ja se ne slažem; možda *mi* postajemo nervozni jer nam odbrojavaju kraj karijere dok one srećno marširaju kao na vojnoj paradi.

elem na ovaj dan sam prvi put potrčao nakon povrede, odabrao sam jedan deo puta (stretch) koji je blago nizbrdo i nakon tri sata planinarenja strčao do grada.
rana od uboda deluje podnošljivo, mislio sam da će udaranje nogom o tlo da proizvede neki loš osećaj ali jok.
ipak još koji dan ne bih nešto bitno trčao, čak ni ovako sa kompres čarapama.
dok nosim pantalone 3/4 dužine one pređu preko tih dokolenica pa ne izgledam smešno, ali u šorcu bi to već bilo previše za Balkan, trke su drugo ali po varošici i selima u dokolenicama, pa hmmm :-D 

jedino da uzmem one crne, izgledaću kao fudbalski sudija, hmmmm :-)
nadam se barem jednoj bike vožnji da vidim kako se rana ponaša na takvom opterećenju iako sam dosta vremena proveo na city bike-u ali trening je ipak nešto drugo.

subota, 30. travnja 2022.

RIP april travanj

sve sam konce pogubio, 
dajte mi opet par dana da se saberem.
vidiš ti to, 
kad neko kaže da hoće da se sabere, 
to znači da se pre toga ODUZEO.
a što si se oduzeo burazeru, 
reci ti to nama, ha?
rupa u nozi stoji, 
noga mi je bušna 
(a kofa je bušna jebušna jebušna majstore moj, 
hah ko se seća tog songa još???)
mada sve ipak ide nabolje, 
leeeeepo vidim da ide, 
da neće biti amputacije, 
čekamo Maj a u maju ću imati i levu i desnu.
nogu.
118km trčanja je ipak više od februarskih 84, a samo je polovina od januarskog rekorda (235), pa vi vidite šta ćete sa tim brojkama.
prošle godine sam postigao lični (najgori) u maratonu od 3h50, doduše trebao bih da proverim onaj prvi sljemenski da nisam možda zakucao i preko toga, a kako stoje stvari, ako neko bude poklanjao broj u naredna dva tjedna, možda zakucam i novi lični na beograckom, huh.

petak, 29. travnja 2022.

ide nabolje, nije još najbolje

jutros mi se učinilo da je noga još malo bolje. bolja.
kad mi je frend ortoped pre dva dana rekao da ću za tri dana biti opet u šumu, mislio sam da je malkice optimističan.
ipak nisam ja tinejdžer kome sve zaraste preko noći.
onomad kad sam, prvi ili drugi put, slomio ključnu klavikulu, sećam se da sam guglao neke članke o zarastanju, i našao neku studiju gde su bebama ključne kosti srastale doslovno za par dana, ako ih oštete tokom porođaja.
kako bilo, krenuo sam na ambicioznije pešačenje nego zadnja dva dana, jer sam već na gradskoj bicikli video da mi je noga puno okej-ije nego juče.
i odoh uzbrdo, bez ikakvih problema.


eeeeeeeeeeeeeeeeeee...
ali pred navrh brda videh da su mi se zavoji odmotali.
to je to kad u otpusnoj listi piše previjanje za tri dana, a kad Lola kaže MOŽEMO MI TO I SAMI, ODMOTAVAJ DA VIDIM.
odmah sam skontao gde je greška, sve sam odmotao ali sam na kraju odustao od ponovnog previjanja, onako nasred livade.
rekoh, pa dosta je i ova jedna gaza pod flasterima.
pomalo me zabrinula fleka u centru koja je ukazivala na to da je negde nešto još uvek curilo, iako je tokom previjanja delovalo da će ostati zauvjek suho.


kad sam se već jednom odmotao, rekoh, možda je došao i dan da ovo sve detaljno operem, pa sam odmah s praga uleteo pod tuš, te je spalo i sve ovo sa slike, osim čarapa naravno, njih sam ranije skinuo.
opet sam sve naprskao antibio sprejem, ali nisam preko toga stavio ništa, trenutno sam golonog, ili ti ranogo(l), a sprej je ionako umro.
nemojte da vas uplaši ono upozorenje na bocama pod pritiskom da se ne smeju otvarati ili spaljivati ČAK I KADA SU PRAZNE, jer kada su prazne (od plina) u njima uvek ostane sadržaja, tako da bez obzira da li se radi o wd40 ili antibiotiku, nije loše ostatak odsuti pre bacanja.



četvrtak, 28. travnja 2022.

dočeko sam kraj pre kraja jedan korak od očaja

nekad jedva čekamo svaki novi dan da bismo dodali još kilometar ili dvadeset, ceptimo od neizvesnosti da li ćemo dostignuti onih 456km iz Plana ili ćemo ostati malo kraći ili duži.
a nekad nas ovako nešto preseče na pola pa iznenada shvatimo da je život (da baš ne kažem ono starinsko sudbina, ni seljačko sudba, ni arhipoetičko sudba kleta) podvukao crtu, i buraz što ti je to ti je, dalje od ovoga neće da može.

koga sad briga koliko bih kilometara još pretrčao onog dana kada sam snimio 2.2km pa 0.5km pa ušao u šumu i nabo se na šiljak od drveta, eh.
gde je stalo tu se zaustavilo i tu je priča go-to-vąăåäãáà vidi ti buraz koliko tastatura na huveju ima ovih zvrčki, bezmalo više no ja kilometara.

što se tiče povrede, stanje teče ovim tokom:
noć nakon previjanja sam skoro pa ništa spavao, svaki položaj neudoban čudan i bolan. 
prvi dan nakon povrede, izraženo ćopanje i jak bol kad god nevoljno malo zategnem list, i bol na mestu uboda konstantan. 
druga noć malo lakša, valjda jer sam bio neispavan pa je telo 'telo da nadoknadi, a našao sam i par novih izvodljivih položaja na oba boka odnosno kako da nasadim potkolenicu između potpornih jastuka. 
drugi dan isto ćopam kad je rana hladna ali kad se malo zagreje mogu čak i uz nagib da hodam na prstima, bez bola.
točnije više me ne boli sama rana, nego ona najdalja tačka uboda u list/calf muscle.

oko podneva sam odmotao zavoje i malo poprskao ranu antibio sprejem pa vratio zavoje, u otpusnoj listi piše previjanje u DZ nakon tri dana ali rekoh da ja to obavim unapred. 
za sad nisam crko.
pokušao sam da slikam ali je iz nekog razloga poludela boja pa deluje kao da sam tek sišao sa ražnja.


otprilike sam nacrtao kako je to izgledalo, kraći ali deblji klin koji sam uspeo da izvadim i tanji ali duži koji je ostao duboko ispod površine i koji je krajem malo dohvatio mišić.



srijeda, 27. travnja 2022.

istraga na mestu zločina (C.S.I. Gradac)


obzirom da me noga dovoljno boli da ne mogu normalno da hodam nego je onako vučem, a da mi je besmisleno ležati po ceo dan i zaraditi i bolove oko kičme, seo sam na bicikl pony (što ga Milijana gony) i odvezao se do kraja ravnog asfalta uz reku, pa dalje nastavio lagano peške železničkom prugom.

tamo je uvek pusto, mir i tišina, vozovi su jako retki i čuješ ih na vreme da se bezbedno skloniš, no najvažnije je da nema ljudi koji bi se čudili zašto i gde ide neko ovako umotan u zavoje. i tako sam odšetao prugom pažljivo po onom kamenju sve do mesta ispred jednog tunela gde planinarska staza preseca preko šina i spušta se na neko od kupališta. tu sam skrenuo do mesta na kojem sam se juče nabio na drvo, i pronašao zločinca iz zasede. sklonio sam granu koja je stajala preko i lišćem zaklanjala ove šiljke. kasnije sam celo drvo 5m dugačko zakrenuo pola metra nizbrdo da još neko ne bi nastradao na sličan način, mada sam ja one glavne i najopasnije šiljke već odneo pod kožom.

još stotinak metara dalje sam našao sledeće oboreno drvo na kojem sam sedeo i pokušavao da jednim šiljkom iščeprkam drugi i on bi trebalo (taj prvi) da je tu ostao, rukama sam dugo i pažljivo premeštao lišće i grančice i raskrčio gotovo dva metra kvadratna no nisam ga našao. izgleda da je neka druga služba dolazila na mesto nesreće i pokupila dokaze. štaviše obzirom da mi je taj komad drveta stajao pod kožom, možda je neka životinjica to nanjušila pa ga odnela dalje, ko će ga znati, uglavnom da je bio tamo među svim onim tamnim lišćem i granjem, sigurno bih ga primetio, skoro blještavo svetlo-žuti iver koji tom bojom uveliko odskače od svog ovog smeđeg okoliša. 

a šta ćeš.
upisao 9km bicikle i 4km hajka, nije loše za dan bolovanja.

utorak, 26. travnja 2022.

long stori šort

kao u onom skeču bosanac u kanadi koji psuje belo govno, tako sam i ja psovao govno od aprila je nije bilo nijednog lepog sunčanog i toplog dana bez nekog ometajućeg faktora - ili je bilo sunčano i +19, ili promenljivo i +23 pa gledaj da li ćeš pobeći od kiše ili nećeš, ili je bilo vetra koji te nosi sa sve biciklom patikama gaćama ili šta god ti se nalazilo pri ruci, ili je bila kombinacija svega navedenog.

sve je to zato što je beogradski maraton pomeren za sredinu maja, inače bi u aprilu bio barem jedan vikend bez vetra sa sunčanih +27° ne bi li tamo svi pocrkali kao u krematorijumu. dakle treba da se "zahvalim" bgd maratonu za ovo promenljivo govno, e pa neću.
danas je opet bio jedan od takvih dana, oko +20 ali sa najavljenim mogućim pljuskovima, oblaci se se kumulus-ali već od podne, a ja sam nakon one stotke odlučio da malo popustim.

... pa sam krenuo trčkarajući uz reku, da bih prešao u hajk kroz šumu, gde god me put dovede, i rekoh negde kad izađem na neko brdo odozgo ću strčkarati nazad u grad, dosta za Lagani Dan.

idem dalje, "planinarim" uz reku uzanom stazom koju znam napamet i ne trebaju mi markacije, prolazim pored nekog žbuna i osetim nešto čudno, za nešto sam zapeo. pogledam potkolenicu, ogrebana, krenem da rukom otarem neku zemlju ili koru od drveta, i shvatim da mi iz kože viri neko drvce. E, SVAŠTA! pomislih, krenem da prepipavam malo bolje i umalo ne uzviknem nešto naglas od šoka, meni u nozi stoji zabodeno drvo/iver veličine čačkalice s tim što je na ovom kraju koji vidim debelo, poput klina.

pritisnem odavde, odande, nekako uspem noktima (koje nemam) da ga uhvatim i iščupam ga napolje, mila majko 5-6cm šiljak, čak nije bio ni krvav. shvatim da me još uvek boli to mesto, tojest tek tada počinje da boli, i na svoj užas napipam drugo isto takvo drvce ali još dublje. otpešačio sam desetak metara dalje da nađem oboreno stablo na koje mogu da sednem jer sam shvatio da ovako u hodu to neće ići. onim prvim klinom sam čeprkao sve dublje u tu ranu, rupu, ali avaj, nikako nisam mogao da dođem do tog drugog komada. slomilo se na 1cm ispod površine i celo ostalo zarobljeno negde unutra.

izgleda da je samo malo okrznulo mišić jer sam mogao da hodam, bolje reći ćopam, uz male grčeve u listu, pa sam krenuo kroz šumu nazad ka asfaltu gde mi je bila bicikla i gde sam uopšte imao mobilni signal. odatle priča poprima manje avanturistički tok, sedam na biciklu, Lola mi u hitnu donosi zdr. knjižicu, tamo sam čekao dva sata jer je bila neka saobraćajka plus su sva uganuta i ogrebana deca imala prednost a dolazili su na svakih deset minuta...

premestili su me iz ortopedske u drugu ordinaciju gde je došla sestra koja je nekada čupala obrve u našem salonu a sada ima istetovirane pa smo nastavili priču o kozmetici... i o tome koja smena su druge dve sestre koje znam i kojima takođe redovno radim obrve. kaže čekaj da ti podignem uzglavlje, osećaj se kao kod kuće, rekoh ma ja sam ovde kod kuće već poodavno.

na kraju su mi dali lokalnu anesteziju misleći da će morati da seku no srećom je lekar to vrlo brzo izvadio onim zakrivljenim makazama/pincetom pa sam završio u zavoju čak i bez šivenja/kopči. kad se ohladilo, e tek tada nisam mogao da hodam, a kada ću moći, stay tuned...


"TROFEJ" od 6cm

ponedjeljak, 25. travnja 2022.

stotkaaaaaaa

rešen da konačno prelomim, danas sam napuhao trkačku.
nekad smo govorili trkačka, pa su milenijalci počeli sa "drumaš" zbog te bizarne terminologije gde za off road kažu makadam a za asfalt kažu drum, ja još najradije koristim cestovnjak jer je to jedino nedvosmisleno od svega.
bar da imam neki cestovnjak pa hajde, no ovaj donet iz italije pre ravno dvadesetak godina, kupljen direktno u magacinu fabrike battaglin.
najkraće moguće u vezi treninga, prešao sam taman koliko je potrebno da izađe preko 100km i sa sve crvenim talasima u gradu sam namakao prosek na 30.7 km/h što se smatra solidnim i bez vetra a kamoli po ovom užasu danas.

najduže moguće u vezi bicikle, pak tu ide anegdota.
kad je 1996 lola otišla u italiju da vozi svetski kup, nismo imali previše novca a nismo hteli da kupimo lošu biciklu.
onda smo u istoj fabrici dobar dan dobar dan, 36 sati pred početak etapne trke uzeli najbolji mogući ram kakav je vozila profi ekipa refin, na điru d italija, i kakav je vozio čuveni sprinter abdudžaparov, ali nam je zbog skupoće ekskluzivnog rama ostalo love tek da kupimo drugu u nizu od pet grupa delova.
i dobro neke takođe lude točkove sa nešto malo pljosnatih žica.

i tako je to ona vozila 3-4 godine dok nismo po ko zna koji put opet otišli u italiju, sve ono redovno preko mađarske i austrije jer nije moglo kroz hrvatsku.
rešio da i ja uzmem isti takav ram, ćao ćao buon đorno buon đorno i gospodin bataljin se oduševi slikama sa trka koje je lola vozila u njegovom dresu jer kada si član mešane ekipe nisi u obavezi da nosiš nikakav određeni dres kluba ili reprezentacije.
i kaže daće nam 30% popust na onaj 20% popust koji nam je dao prvom prilikom.
i mi uzmemo za mene isti takav ram samo u novim bojama, uzmemo drugu "odozgo" grupu delova i istu grupu delova za lolinu biciklu i oni to zamene na licu mesta.
i još dva polara najbolja koji su tada postojali, i dva trenažera, i punu kutiju siceva pedala zupčanika i bog te pita čega sve ne, samo od preprodaje tih delova nam se isplatila cela moja bicikla.

i tako sam ja postao vlasnik vrhunskog battaglin bajsa sa kojim sam valjda uzeo i onu prvu medalju na kriterijumu u tuzli.
danas je to najobičniji oldtajmer jer je ondašnjih "nešto ispod 10kg" sada postalo teška kategorija pa rekreativci na crnom tržištu za hiljadu evra kupuju ukradene i ušvercovane bicikle od 6.5 - 7 kg sa nekim perverzijama od karbonskih točkova i delova, tja.
i jure segmente na stravi tako što prave pauze nakon/ispred svakog, pa provedu na treningu 5 sati od čega bude 3 sata vožnje, i na kraju završe sa prosekom od 32-33, a mi bukvalno bez sekunde pauze vozili po 100 i više km treninge i pravili 35-38 prosek, što u solo vožnji (ja) što sa par kadeta i juniora iz lokalnog malog kluba.
koliko god su bicikle postale lakše i brže, toliko se srozao rekreativni biciklizam, obzirom da sebe nikada nisam računao u profija.

nedjelja, 24. travnja 2022.

uvek kontra, ali neplanirano

eto kako je to bilo.
kao praznik je, uskrs je, pa šta da se radi.
i kao ajmo negde.


i tu na brzaka skockam plan.
imam gpx trekove od svih lokalnih trailova održanih u zadnjih nekoliko godina, pa zašto to ne iskoristiti.
(mada poznajem mmoge od tih puteva ali uvek ima neka prečica pride)
i odaberem trku koja je održana upravo juče.
od dve varijante 40km/20km naravno odaberem ovu kraću jer se radi o jednoj velikoj osmici pa možeš da biraš koji ćeš deo da pređeš, a obzirom da je danas u planu bio izlet a ne mahnita jurnjava, 20km sa približno kilometar uspona je bio neki krug taman po meri.

ono što je najznačajnije od svega je što sam zaključio da je kontra-krug puno bolji od onoga koji se trčao/puzio na trci jer je od podnožja do vrha postoje dva puta, jedan pretežno kroz šumu i drugi sa dosta otvorenih pogleda.
e sad, trka je išla uzbrdo po tom otvorenijem putu, no svakako moraš da gledaš u zemlju ispod sebe jer nemaš oči na leđima, a spuštali su se kroz šumu.
pa su tako ceo krug (ovi na kraćoj stazi) gledali praktično u Ništa.

zato sam ja smislio da se ide kontra, da se penje kroz šumu, a kada se izađe na čistinu da se uživa i onih sat vremena po vrhu i prevojima kao i preostali sat spusta sa lepim pogledima.
štaviše tu smo na par mesta lepo seli kao na PRAVOM izletu i prosto uživali u panorami.
imali smo i dva obroka, nismo imali ni ćebence ni karirani stoljnjak ali je poslužila trenerka, eto jedino što je teoretski moglo da bude bolje je da smo poneli više vode jer izgleda da je pravilo da na poludnevnom izletu uvek treba da imaš duplo više od koliko misliš da će ti zatrebati.
*reminder

izgleda da je ceo svet sedeo po kafanama i kafićima jer smo usput sreli samo tri auta koji su gore po vrhu negde otišli dalje glavnim makadamom, i jedan prdavi džipić slovenačke (?) registracije koji je prodrndao pored nas na kilometar od najviše tačke, i dok smo i mi stigli gore on se već vraćao.
čovek i žena unutra, mi smo s gađenjem okrenuli glave na drugu stranu oba puta kada su prošli pored nas.
najlepše livade na vrhu već liče na neki vojni poligon jer su razrovane tragovima džipova i kvadova koji se tuda zaleću kao u nekoj igraonici za odrasle.

subota, 23. travnja 2022.

na istoku ništa novo

još jedna vožnja da se popuni slobodno vreme, nije baš da je sve savršeno ali obzirom koliko svašta može da bude gore, nerazumno je prigovarati da je moglo i bolje.
praktično je ceo dan prošao u leru jer sam mozgao šta bi moglo da se uradi u nedelju, a da nije povezano sa nekakvim silnim gužvama jer se radi o pravoslavnom uskrsu.
pa sam nešto i smislio.
jedino ne znam kako u jedan podugačak hajk da ubacim nešto trčanja, valjda smislim i to do sutra.
uostalom, dovoljno je za početak i samo ispitati određeni teren, pa je posle lako dodavati delove treka/putanje.
imam povelike planove za leto, da mtb-om presečem venac planina putem kojim nikada još nisam prošao jer mi je pomalo podalek, i stoga mi je dosta važno da nekoliko puta odem u izvidnicu na tu stranu, pa eto gde ćeš bolje prilike od praznika.
trčanje mi je negde poput ovih patika na slici, no i to će se valjda popraviti jer su prošli skoro svi radovi oko kuće i nakon praznika (prvomajskih) ću biti dosta odmorniji.