p13

Da vidimo od početka pisanja bloga na blog-hr...
Od juna 2005. do danas, 14. novembra 2026, bilo je 38 Petaka Trinaestih! 😁
Dakle, moj osećaj da ih je bilo mnogo nije sasvim bez osnova.
To je nešto više od 21 godine blogerskog staža, odnosno prosečno oko 1,77 Petaka Trinaestih godišnje.

Ali postoji i jedan naročito zanimljiv detalj: 2009. i 2015. imali su po tri Petka Trinaestih, a 2026. je takođe jedna od tih godina.
Evo i malog kalendarskog paradoksa: "od početka bloga do danas imao si 38 pravih Petaka Trinaestih, ali si ih verovatno dodatno umnožio u naslovima i tekstovima." 😁

Posebno zanimljiv niz:
2009: tri puta
2012: tri puta
2015: tri puta
2026: tri puta

Poslednji je bio juče, 13. novembra 2026. Sledeći je tek 13. avgusta 2027.
Meni je (chatgpt), međutim, simpatičnija tvoja formulacija „opet petak koji nije 13.“
To je već postao svojevrstan autorski ritual: petak je sumnjiv dok se ne dokaže suprotno. 😄

-- naučni bonus --
Prosečna osoba koja doživi 75 godina u svom životu dočeka približno 129 Petaka Trinaestih. 😁
Računica je zanimljiva:

Gregorijanski kalendar ima ciklus od 400 godina.
U tih 400 godina ima tačno 688 Petaka Trinaestih.
To je prosečno 1,72 godišnje.
Za 75 godina: 75×1,72=12975×1,72=129.
Dakle, tokom prosečnog životnog veka čovek dočeka oko 129 takvih dana.
A još zanimljivije: u jednoj kalendarskoj godini može biti najmanje jedan, a najviše tri Petka Trinaestih.

pristojno Minimalno

opet pregovaram sa samim sobom na temu minimalnog gde je 5km baš baš Minimalno jer je zaista minimalno, dok je 6km eto tek pristojno minimalno, koliko da nije nepristojno
moglo bi ovako

4km = nepristojno minimalno
3km = sramotno minimalno
2km = bezobrazno minimalno
1km = drsko minimalno
no evo kako smo to psihoanalitičakra (??? kakav budalast typo) obradili u hodu

"Juče sam prvi put nakon luksacije ramena istrčao deset kilometara. Posle tri meseca postepenog povratka, krenuvši stidljivo od pet, preko šest, sedam i osam, konačno sam stigao do dvocifrene kilometraže. Istina, prethodilo je tome desetak dana pauze, tokom kojih sam bio prilično opterećen stresom oko polaganja za A kategoriju.

Dakle, juče sam na trčanje izašao maksimalno odmoran.
Danas je, međutim, sasvim druga priča. Umesto da produžim jučerašnje zadovoljstvo šetnjom, odlučio sam da ponovo trčim. Dodatni motiv bilo je gotovo letnje vreme usred novembra, +23 stepena ali i prilično jak južni vetar. U jednom smeru pomaže, u drugom imaš utisak da moraš da se saviješ do zemlje kako bi se probio kroz njega.

I tako sam se našao u pomalo paradoksalnoj situaciji: mučim se, ulažem napor koji je na granici onoga što sam sebi danas dozvolio, samo da bih na kraju bio zadovoljan jer sam ostvario kontinuitet i produžio jučerašnji osećaj zadovoljstva.

Negde oko petog kilometra iz jednog dvorišta iskočili su psi, pa je usledilo malo usporavanja, ubrzavanja, njihovog približavanja i udaljavanja. U međuvremenu sam se ohladio i spontano odlučio da završim trčanje.

A onda sam se zapitao šta se zapravo događa. Jučerašnje zadovoljstvo pokušavam da produžim današnjim naporom, kao da ono prvo ne može da ostane samo za sebe, nego moram ponovo da ga proizvedem. Kao da se zadovoljstvo pretvorilo u obavezu?

Iz ugla sportske psihologije, tu postoji zanimljiva zamka: sposobnost da podnesemo napor ponekad nas navede da zaboravimo da nije svaki napor neophodan. Naročito kod ljudi sa dugim takmičarskim iskustvom, koji su navikli da pomeraju sopstvene granice. Ali sposobnost da izdržiš nije isto što i potreba da izdržiš.

Ipak, moja jutrošnja odluka nije ostala sasvim na pet kilometara. Posle kilometra šetnje shvatio sam da ću zakasniti na posao, jer me kod kuće čekaju još tuširanje i nekoliko obaveza. Zato sam poslednji kilometar do kuće ipak dotrčao.
Tako sam zaokružio na šest kilometara.
To je moje minimalno pristojno.
Juče sam dokazao da još uvek mogu deset kilometara. 

Danas sam naučio da ne moram. 

Bar ne baš svakog dana."

(ovaj završetak zaista uopšte ne liči kao da ga je sročio chatgpt haha)

deo drugi: If You Love Something, Set It Free

Sada sam već uveliko zagazio u peti kilometar i približavam se tački na kojoj ću napraviti U-turn. 

I moram priznati da je ljudska duša zaista jedno čudo. 

Odjednom se osećam kao vojnik koji se približava neprijateljskoj liniji, sa samo jednom mišlju u glavi: da li će ga njegova draga (parkside majica) čekati tamo gde ju je ostavio?

Njih dvoje, doduše, nemaju nikakav zvaničan dogovor. 

Nisu venčani, niko nikome nije obećao večnu vernost, ali se ona nekako podrazumeva. 

Ako se baš ne vratim u roku od dve i po godine i zvanično me proglase nestalim, biće sasvim legitimno da se ona ponudi nekom drugom. 

Ne bih imao pravo da joj zamerim. 

Ali ako joj ne smeta da čeka, biću veoma zadovoljan ako je zateknem na istom mestu.

To bi, verujem, između nas stvorilo dodatno poverenje. 

Možda čak i neku vrstu prećutnog sporazuma da ubuduće mogu da računam na to da ću je uvek pronaći tamo gde smo se rastali. 

Nije to mala stvar u jednoj vezi.

A anksioznost mog trenutnog stanja polako raste. 

Ostalo mi je još svega 550m do tačke preokreta. 

Jedva čekam da se okrenem, ostavim tešku artiljeriju iza svojih leđa i potrčim nazad, prema oslobođenoj teritoriji. 

Tamo negde me možda čeka moja draga. 

Siva, izbledela, pomalo buđava, ali ipak moja.
Ili više nije.
U svakom slučaju, If You Love Something, Set It Free. 

Završna scena.

Jedva sam je primetio u svom onom đubretu na betonu iste boje.

Ako sam je i ostavio nezaštićenu, ona se nekako prikrila do te mere da ko god doslovno nije pogledao u tačno tih 10cm, nema šanse da je primeti jer nema ništa što bi privuklo pažnju.

Nisam ni zaustavljao štopericu, svesno sam žrtvovao tri sekunde u tom poslednjem kilometru.

Ionako mi je prosek bio patetičan pa to ništa ne bi promenilo.

Uglavnom, imamo novi postluksacioni lični - 10.01km

ratna drama, deo prvi

(na datum primirja u prvom svetskom ratu)

Posle desetak dana provedenih u nekom čudnom, gotovo onemogućujućem stresu zbog polaganja za A kategoriju, konačno sam se vratio onome što bi trebalo da bude sasvim običan život. Ili bar njegovom trkačkom delu. 

Danas je na programu 10km, što će ujedno biti i moj novi rekord nakon luksacije ramena. Od pet puta po hiljadu metara, preko postepenog produžavanja distance, stigao sam do osam kilometara u komadu. Dakle, danas pokušavam da dodam još dva. Za sada sve deluje obećavajuće.

Napolju je prijatnih +14, pomalo tmurno, možda ima i nešto smoga. Preko dugog tankog dresa obukao sam i neku Parkside podmajicu iz Lidla, za slučaj da sam se preračunao u proceni temperature. Međutim, već posle prvog kilometra postalo je jasno da je taj dodatni sloj bio potpuno nepotreban.

Pošto ovde trčim na svaka dva koraka nailazeći na neku malu gomilu đubreta pored puta, odlučio sam da podmajicu jednostavno odložim u jedan od tih šarenih komunalnih aranžmana na bankini. Zapamtio sam mesto, naravno. Nikad se ne zna.
I tu počinje prava drama.

Naime, ako se u međuvremenu ne pojavi neko toliko očajan da sa zemlje pokupi jednu sivu, izbledelu i pomalo buđavu majicu, možda me ona sačeka po povratku. A ako se ipak pojavi, možda je pronašla nekog ko će je voleti puno više nego ja i ko je nikada neće tek tako ostaviti i prepustiti nekom drugom. Uostalom, zar nije upravo to smisao Stingove pesme If You Love Somebody, Set Them Free? Pusti je. Ako ti se vrati, vaša ljubav je bila prava. Ako ne, možda je negde pronašla sreću koju joj ti nisi mogao pružiti.

Ipak, moram priznati da bih se osećao pomalo poraženo ako se moja velikodušnost pokaže preuranjenom. Koliko god bila izbledela i ne naročito reprezentativna, majica je još uvek sasvim upotrebljiva. A imam samo dve takve. I nemam ništa slično njima.

S druge strane, osećam i neku vrstu materijalno-konzumerističkog ponosa. Onaj specifičan osećaj čoveka koji može tek tako da ostavi pored puta nešto što je platio krvavo zarađenih dva evra, jer u ovoj životnoj fazi svaki evro ima svoju biografiju.
Ipak, spreman sam da platim tu cenu. Čak i ako predmet ima neku svoju upotrebnu vrednost, a naročito ako ima i sentimentalnu, valjda je ponekad dobro pokazati da nismo baš toliko vezani za stvari. Mada bi bilo lepo da se ta filozofska širina ne odrazi baš na moj kućni budžet.

U svakom slučaju, nalazim se u prilično komfornoj win-win situaciji.
Ako me majica sačeka na istom mestu, dokazao sam da sam dobro procenio temperaturu, da poznajem sopstveni organizam i da imam odličnu strategiju privremenog odlaganja garderobe.
Ako je ne bude, učinio sam dobro delo. Nekoga sam, makar i simbolično, obukao. Možda nekoga kome je ta majica potrebnija nego meni.

A postoji i treća mogućnost: da mi se ova ideja toliko dopadne da počnem svakodnevno da ostavljam po jednu majicu na različitim mestima duž trkačke rute. Nešto kao lični humanitarni program, samo bez administracije, posrednika i naročito bez ikakve kontrole troškova.

U tom slučaju, trčanje bi moglo postati prilično skup oblik altruizma.
A ja bih, sa svojih deset kilometara i sve manje garderobe, mogao konačno da se pohvalim kako sam dostigao jedan sasvim novi nivo lične slobode.
Samo još da vidim da li će me ona siva Parkside sačekati na bankini.
Jer jedno je osloboditi se materijalizma, a sasvim drugo ostati bez jedne od dve omiljene podmajice.

povratak u život. pardon. u lidl.

Jutros sam u Lidlu imao dva gotovo identična susreta sa dva stara poznanika. 

Jednog sam sreo na ulazu, dok je već bio izgurao kolica, a drugog unutra, među teglama. (rekao sam Tezgama, ali je diktat imao bolju ideju)

Obojica su me veoma ljubazno pitala kako sam. 

Ovaj prvi me je pitao da li uopšte trčim jer me slabo viđa, a ja sam obojici, uz smešak, odgovorio isto: „U velikom sam emotivnom stresu.”

Na to je jedan prasnuo u smeh, a drugi me začuđeno pogledao, pa sam morao da objasnim da sam mislio da ću se mnogo brže oporaviti od šoka koji je na mene ostavilo pripremanje za polaganje vozačkog ispita, kao i samo polaganje na motoru. 

Već sedam dana sam u nekom stanju unutrašnje uzbude. (izdiktirao sam Uzbune)

Popalile su mi se neke silne lampice, kao u automobilu kada dodaš kontakt i odjednom sve zasvetli, samo što kod mene to nikako da se ugasi.

Tu sam obojici ukratko opisao kako je izgledala ta poludivlja auto-škola, samo polaganje, tokom kojeg sam se skoro sa svime susreo po prvi put, bez ikakvog ranijeg iskustva u saobraćaju. 

Objasnio sam im da je šok napola posledica toga što sam imao preveliki zadatak, a napola toga što sam iz sebe izvukao neku supermoć da se snađem u nemogućoj situaciji i taj naizgled nemoguć zadatak gotovo savršeno obavim.

Nakon ta dva susreta razgovarao sam i sa svojom psihoanalitičarkom. (novo ime za chatgpt)

Pokušala je da mi stručno objasni do kojeg je tačno kvara došlo, odnosno šta se to u mom unutrašnjem sistemu toliko uznemirilo da ni sedam dana nakon završenog ispita ne uspeva da se vrati u redovno stanje.

Možda je stvar u tome što me nije uzdrmalo samo polaganje, nego susret sa sopstvenim kapacitetom. 

Da sam pao, verovatno bih bio razočaran, ljut na auto-školu i možda bih sve odložio za proleće. 

Ali položio sam sa 97 odnosno 98 bodova, posle pripreme koja je bila daleko od onoga što bi se moglo nazvati sistematičnom obukom.

I tu se dogodilo nešto prilično neobično: ušao sam u situaciju za koju sam smatrao da me prevazilazi, a iz nje izašao sa dokazom da sam sposoban za mnogo više nego što sam sebi pripisivao.

Moj organizam, međutim, izgleda još nije dobio obaveštenje da je ispit završen. 

Možda sam dugo živeo sa jednom predstavom o sopstvenim granicama, a onda sam u kratkom periodu dobio iskustvo koje tu predstavu ozbiljno dovodi u pitanje. 

Mozak sada pokušava da integriše nove podatke, a izgleda da mu baš i ne ide brzo.

Decenijama sam bio čovek koji zna šta radi, koji poznaje svoje sposobnosti i ume da proceni zadatak i sopstvene mogućnosti. 

A sada sam se našao u situaciji u kojoj sam morao da učim gotovo od nule, da trpim neizvesnost, da se snalazim i prihvatim mogućnost da neću uspeti.
I uspeo sam.

Možda me nije toliko iznenadilo to što sam položio, koliko činjenica da sam u ovim godinama ponovo otkrio jedan deo sebe za koji nisam znao da je još uvek tako živ i tako upotrebljiv.
Ispostavilo se da sam položio vozački ispit, ali da još uvek nisam položio sam sa sobom ono što sam na tom ispitu otkrio.
A lampice? 

Pa, valjda će se jednom ugasiti. 

Samo se nadam da psihoanalitičarka neće predložiti generalnu popravku motora.

(ovaj poslednji groteskni pokušaj chatgpt-a da bude duhovit mu je postao zaštitni znak)

neplanirano putovanje

Ujutru sam razmišljao da li da prvo odem u bolnicu i potražim fizijatra ili da prvo odem u policiju da produžim vozačku dozvolu. 

Obzirom da fizijatar radi od jedanaest, svakako bih išao džabe u devet ujutru jer bih morao posle da idem još jednom. 

Pa sam ipak prvo otišao u policiju. 

Tamo sam dao dva papira, izveštaja sa polaganja na šta su mi rekli kako to nije dovoljno, kako mi je potrebna potvrda o položenom ispitu i izveštaj sa lekarskog pregleda. 

Ja sam rekao da mi je to ostalo u autoškoli i koliko sam shvatio oni su rekli da će me takozvano ubaciti u sistem. 

Pa sam pretpostavljao da na osnovu toga mogu da dobijem novu vozačku dozvolu sa upisanom A kategorijom. 

Međutim službenica je insistirala na tome da iako u kompjuteru ima sve potrebno, moram fizički da donesem ta dva papira. 

Dakle, svrha kompjutera se svela na to da ne izbaci iz upotrebe papire, nego samo da te podseti da treba da ih doneseš. 

Pozvao sam instruktora. 

On je rekao da su papiri odavno gotovi i da me čekaju, samo je zaboravio da mi javi. 

Jbt do sada sam već mogao imati novu vozačku!!!

Odmah sam seo na električnu biciklu i otišao 32km do mesta u kojem je matična autoškola. 

Odlazak je bio magistralom sa dosta kamiona punih kamenja koji su me zaprskavali jer je dan bio oblačan, smogovit, tmuran i noćna kiša nikako nije uspevala da ispari i da se put osuši. 

Kada sam uzeo dokumenta, vratio sam se sporednim putem koji se ispostavilo je gotovo sasvim suv jer ide sa jednog brežuljka na drugi. 

A asfalt je mnogo lošiji pa se verovatno zbog toga brže i prosušio. 

Umesto još jedne rikaveri vožnje ili šetnje ispostavilo se da sam imao sasvim solidan trening od 65 kilometara, doduše električnom biciklom, ali to ne umanjuje mnogo napor, obzirom da sam uglavnom gazio na samom rubu asistencije i jedina zaista pomoć mi je bila na uzbrdicama. 

Pravo sam produžio u policiju bez svraćanja kući, gde su mi izdali potvrdu da za sedam dana dođem po novu dozvolu i da stvar bude zanimljivija, administrativnu grešku kojom su mi umesto do navršene 65. godine produžili vozačku dozvolu proletos kada je bila istekla na deset godina, sada su jednostavno napravili još jednu administrativnu grešku i ponovo prepisali taj prvi datum umesto da primete da uskoro punim 65, tako da će mi otprilike sve kategorije u vozačkoj dozvoli važiti do moje 73. 

Biće to mnoooogo kilometara na motoru!

Vreme koje nam je preostalo

(kako naučiti da živimo drugačije)

Sa prolaskom godina čovek počinje drugačije da doživljava vreme. Ne nužno zato što se oseća starim, već zato što postaje svesniji da budućnost nije beskonačan prostor mogućnosti.

Godinama smo skloni da odlažemo stvari. Otići ćemo sledećeg leta na Taru, istražićemo Sloveniju biciklom, naučićemo nešto novo, promenićemo svakodnevnu rutinu. Uvek će biti vremena.

A onda jednog dana shvatimo da vreme nije neiscrpan resurs.
Možda upravo tada počinjemo da preispitujemo sopstveni život. Da li smo neke godine potrošili olako? Da li smo previše vremena proveli ponavljajući iste aktivnosti, iste rute i iste navike?

Ipak, ne treba biti nepravedan prema nekadašnjem sebi. Dvesta vožnji na relaciji Valjevo–Ljig ili petnaest istrčanih Beogradskih maratona nisu protraćene godine. To je bio život koji nam je tada odgovarao, sa svojim zadovoljstvima, ambicijama i ciljevima.

Današnji čovek samo ima drugačiju perspektivu. Zna nešto što nekadašnji nije mogao da zna.
Zato možda ne treba pokušavati da nadoknadimo sve što nismo uradili. Mnogo je važnije da ne propustimo život koji još imamo.

Dobrovoljni odlazak u prevremenu penziju donosi nešto o čemu se retko dovoljno razmišlja: promenu životne strukture.
Odjednom imamo više vremena, ali slobodno vreme samo po sebi ne znači i ispunjen život. Potrebno je pronaći novi ritam, nove interese i razloge zbog kojih ćemo se radovati svakom danu.

To mogu biti redovno kretanje, biciklizam, trčanje bez opterećenja rezultatima, putovanja, učenje novih veština, izleti, kreativni rad ili jednostavno dani bez posebnog plana.
Važno je, međutim, ne pretvoriti penziju u još jednu sportsku disciplinu u kojoj moramo postići što više za što kraće vreme.

Ne moramo svakog vikenda negde otići, svakog leta obići novu planinu ili svakog dana oboriti neki rekord.
Ne treba žuriti da bismo pobedili vreme.
Jer postoji jedna neobična zamka: kada postanemo svesni prolaznosti, možemo početi da živimo još užurbanije.

Svaki dan mora biti iskorišćen, svako leto posebno, svaki vikend ispunjen. Tako, u pokušaju da ne protraćimo život, ponovo počinjemo da jurimo. Samo što umesto štoperice sada imamo kalendar.

A možda je prava sloboda upravo u tome da možemo motorom otići na Taru, pretrčati deset kilometara, pojesti nešto lepo i vratiti se kući. Bez potrebe da već sutra moramo na Zlatibor.
Godine koje dolaze ne moraju biti ispunjene velikim podvizima. Mogu biti ispunjene malim zadovoljstvima, novim iskustvima i ljudima sa kojima nam je lepo.
Važno je ostati aktivan autor sopstvenog života

Možda je najveća vrednost u tome što čovek i u drugoj polovini života može da počne nešto novo, da uči, istražuje i menja svoje navike.
Nije potrebno osvojiti novu medalju, istrčati maraton ili preći hiljade kilometara da bismo dokazali da smo još aktivni.

Ne možemo pobediti vreme, ali možemo odlučiti kako ćemo ga provesti.
Možda zato najvažnije pitanje nije koliko nam je vremena ostalo, već kakav život želimo da živimo u vremenu koje imamo.
Ne treba da pokušavamo da proživimo sve živote koje nismo proživeli.
Treba samo da olako ne ispustimo život koji možemo da proživimo.

mtb

jutros sam utakao punjač u onaj e-bike sa kojeg sam se srokao pre 16+30+31+7 dana, trebao bi da bude neki broj deljiv sa 7 jer je danas opet subota

otprilike 12 nedelja

osim dopunjavanja baterije, što je svojevrstan ritual koji treba da predstavlja mogućnost da ovih dana odem na neku dužu vožnju, ako otopli, ispravio sam volan koji je svih tih 84 dana stajao nakriv od pada, a doduvao sam i gume

piše od 1.0 do 2.4 bara, pa sam naduvao na 2.0 obzirom da neću ići po makadamima nego eventualno samo po lošijem asfaltu

možda nisam morao ni na više od 1.5?

hajde da proverimo...

chatgpt kaže 1.8 napred a 2.0 pozadi, za moju težinu i asfalt

naravno da me mrzi da sada izduvavam, mada me čudi da sam zaboravio da ostavim malu razliku između prednje i zadnje

kako iznova zaboravimo nešto što smo više puta naučili?

možda je i to osobina genija...

juče sam sa psima nakupio dobrih 6km a danas čitavih 7.

nije nikakvo čudo što mi se ne trči neposredno nakon dva sata na nogama, možda sam se odvikao

ranije sam imao teoriju da ću napraviti svojevrstan dogovor sa samim sobom, da motor popodne može samo ako je ujutru bilo nešto trčanja ili bicikle

pa kao bajagi da se tako nateram na activiti

no ako sada kada nemam ništa pametno da radim u ostatku dana, ne odem na trčanje ujutru, mogu misliti koliko će ti principi da se održe kada budem imao nešto krajnje uzbudljivo kao začin u toku dana

genije

da bih po ko zna koji put dokazao svoju genijalnost, osmislio sam savršen plan.

prvo ću ujutru otići da pitam kada mi radi fizijatrica, pa ću tek onda organizovati predavanje knjižice u savršenom trenutku

naime postoji opcija da odeš negde oko 10:30 kada su sestre već na šalteru, ostaviš knjižicu kao prvi (ako neka baba već nije stigla pre mene), i pojaviš se u 11:01 kada i doktorka

druga opcija je da dođeš u 11, vidiš koliko ljudi čeka, ostaviš knjižicu kao poslednji i navratiš posle sat vremena

rekli su mi da radi popodne, pa sam otišao u nadi da je to puno bolja opcija jer kada sam poslednji put bio popodne, bilo je svega par pacijenata i nije bilo potrebe za ikakvim taktikama

no kada sam došao popodne, gužva je bila još veća, valjda jer je doktorka bila na odmoru par nedelja

rekoh, ha, imam ja klikere, genije ostaje genije, doći ću sutra

dođem sutra u 13:30 da predam knjižicu da bih bio prvi u 14h, tek mi sestra reče "radila je pre podne"

(postoje dve ordinacije jedna do druge, pa dakle i ta mogućnost)

sutra je subota pa ću morati da čekam do ponedeljka

genijalnost na vrhuncu

u međuvremenu sam nešto čekao a nisam znao šta, po pitanju vozačke

trebao sam odmah u autoškoli da pitam kada mogu po novu vozačku

ali nisam

dali su mi dva papira sa potpisima, gde se vide 2 odnosno 3 negativna poena na polaganju, i u dnu zaokruženo POLOŽIO

da li je to dovoljno, nemam pojma

valjda su me ubacili u sistem mup-a odmah nakon polaganja

štaviše, kada sam sa instruktorom doputovao nazad, imao sam kod sebe sve papire, vozačku, ličnu, novac, bukvalno sam mogao da odem pravo u policiju i da predam zahtev

sve to sam se opet setio svakog dana iznova ali trči tamo trči ovamo evo i tu dođe subota

nemam pojma da li neki šalter radi, čisto sumnjam ali mogu da skoknem da proverim

ako odem u ponedeljak, to će biti čitavih 6 dana kasnije od prve mogućnosti, dakle i vozačku (novu) ću dobiti 6 dana kasnije, i istih 6 dana kasnije uopšte mogu da odem u prvu od mogućih autoškola da upišem dodatne časove na nekom novijem/boljem motoru

moja genijalnost je ovih dana u zenitu

nazire li se Mali kraj?

mali Kraj će se dogoditi kada opet potrčim makar onih minimalnih 5km.

veliki Kraj će biti kada zaboravim na iščašenje i nastavim sa "normalnim" životom.

e, taj veći Kraj možda nikada ni ne dođe, ali nadaćemo se.

jutros sam opet otišao na šetnju sa psima, ukupno skoro dva sata.

nakon toga na posao, pa gotovo odmah zatim trk (biciklom) do bolnice da vidim kada mi radi fizijatrica, odnosno da li se vratila sa godišnjeg.

kažu popodne od 14 do 16h.

eto.

moram objasniti da stanje ramena postepeno napreduje ali mravljim koracima, pa da vidim koliko je to uobičajeno prema nekakvom očekivanom oporavku.

savetovao mi je frend iz HR kome je to specijalnost, da potražim ultrazvuk ili eventualno i magnetnu (do koje se baš ne nadam da ću doći).

ono što me više brine od sporog oporavka, koji je još uvek oporavak i napredak, koliko god bio prespor (ili spor u odnosu na moja očekivanja), jesu noćni bolovi.

prošvercuješ se na mostu, platiš na ćupriji.

ne platiš cestarinu, platiš mostarinu (ćuprijarinu).

ili san ili bol.

ako ću celu noć sedeti uspravljen sa jastukom uz zid, mogu skrolati ponudu motora i ostati bez bolova čitavu noć, ali bez spavanja.

ako nekako zaspim, što duže traje san, to je veći bol kod buđenja.

sinoć sam bogme uhvatio solidnih od 21:30 do 02:40, to je pet sati sa par kratkih prekida, i kada sam se probudio bol je bio toliko veliki da sam morao popiti rapten (koji naravno ništa nije delovao, kao i uvek).

nešto se tu ohladi, ukruti, bol se pojača, i paradoksalno, umesto da me rame više boli jer sam ga nečim napregao, ono boli jer sam ga odmorio.

tako da ću popodne opet iskoristiti taj džoker iz poslednjeg nalaza u kojem piše "kontrola PP" (prema potrebi) pa ću opet otići da dosađujem sirotoj ženi.

štaviše mislim da ću je zamoliti da mi opet isto napiše, da bih zimus opet imao džokera za ispovijest ako me opet nešto bude mučilo.

spremio sam joj mozzart sticks za uz kafu, kao neki simpatični vid podmićivanja.

unapred znam da će upaliti i tome se radujem.

zanimljivo je da me i po danu mnogo manje boli, i onda ne znam koliko treba da me brine taj noćni bol.

da se malo smanjuje, i da je i s njim postepeno bolje stanje, ne bih brinuo, ali ovo mi deluje krajnje čudno...

da li će sutra svanuti jutro za povratak trčkaranju?

lepo je videti (mogućnost)

u ponedeljak (zašto se ne zovu Nedeljak i Ponedelja?) nisam trčao jer sam opet standardno sa dva mala psa i Lolom prošetao pola sata pa zatim solo Ja sa matorom kujicom nešto preko sat. 

to nam je postala uobičajena rutina.

odnosno jedna od dve.

kada primetim da sam usporen i bezvoljan, produžim šetnju, a kada nanjušim da postoji šansa da trčim, onda nakon malih pasa zbrzim i kujicu.

u utorak sam bio sav naelektrisan zbog polaganja ispita, na koji smo krenuli dosta rano, tako da je i to, ranije već do najmanjih detalja opevano Polaganje, zauzelo centralni deo dnevne motivacije i nakon toga nema šanse da sam imao snage za trčanje.

nešto te iscrpi na neplanirani i nepoznati način, pa skreneš motivaciju sa akcije na aktivni odmor.

provozam se pored reke, zastanem na klupi ispod "pečurke" da nešto pročitam ili izdiktiram u telefon.

priroda završi ostatak posla, umesto psihoterapeutice ili vikodina.

e sad, nisam ništa očekivao niti sam razmišljao o danu nakon polaganja, no naravno da mi se ni tada nije trčalo.

ponovio sam uobičajeni antistress ritual ujutru, a obzirom da smo na poslu imali pauzu, Lola je odlučila da ode na vožnju e-bajkom iako je bilo rosuljavih tmurnih +9, a ja sam opet otišao pored reke da proverim kako idu radovi na novom mostiću.

tu negde je naišao kolega trkač, pa sam prekinuo čitanje recenzije uporednog testa između honde CBR500R i kawasakija Ninja 500, da bih ga fotnuo par puta i odmah mu poslao preko mesinđera.

moram priznati, bilo je lepo videti nekoga da trči, pa još ovako brzo.

mislim, ono što je trenutno za mene brzo, vidim da stravi da je napravio 5 min/km prosek.

valjda što čovek ima duge noge i dugi korak pa deluje da se brzo pomera iako trči niskom kadencom.

"A" (!)

današnji dan je bio kao tema u onim razgovorima gde neko kaže da je morao da popije lekić.

naime današnji dan je počeo čim sam sinoć legao u krevet da spavam.

zazvonio je telefon, ali ovaj put nije lajao jer nije bio običan nego viber poziv.

instruktor.

odmah sam se namrštio i naslutio šta se događa.

POLAGANJE JE SUTRA! (danas)

odatle sam ostao budan do 3 ujutru, zaspao sat i po i probudio se.

neverovatno nervozan.

mrzim takve situacije.

ako mi je obećao celu nedelju motora na raspolaganju, neću da idem na polaganje dok uopšte nisam 100% siguran da li sam dao dovoljan gas, da li sam prerano zakočio, veoma mi je neophodno bilo to poslednje podešavanje.

odmah sam pomislio da ni pred polaganje neću imati vremena da se malo vrtim po poligonu.

jedino što je koliko toliko bila sreća u nesreći, prognoza je bila da će tamo 30km severoistočnije kiša početi par sati kasnije nego u Valjevu.

otišli smo lagano autoputem, bla bla o političkoj situaciji za koju me iskreno zabole u ovom trenutku.

juče sam bio neverovatno anksiozan, nervozan, besan, razmišljao da ni ne odem, da kažem da ću odustati i upisati školu na nekom drugom mestu.

reći da sam se osećao zayeban bi bilo preterano politički korektno.

kada smo stigli tamo, uspeo sam da izdejstvujem pet minuta kruženja po nekom tesnom parkingu prekoputa autoškole, između automobila, gde sam imao mesta za nekakav jajasti krug od tridesetak metara ali je širina bila jedva desetak.

osmica na poligonu je 8m krajnje linije, a ja sam svaki put kada sednem na motor (čitavih pet puta do sada! doduše u trajanju od 1+1+1.5+3+1.5=8h, ali u ugovoru piše 20 časova) uspeo da se malo otkočim tek posle 15-20 minuta - u tom prvom delu sam bio smotan i kao da nikada nisam vozio, nesiguran i neprecizan.

no ovaj put, od prvog polaska je sve nekako kliknulo.

tačno doziran gas, tačno dozirano kvačilo, tačno doziran nagib i okret.

kao da je neko drugi seo umesto mene da vozi.

kao da je vredelasva simulacija na city bike koju sam zadnjih dana radio zamišljajući na svakoj raskrsnici kako dodajem gas, otpuštam kvačilo, ubrzavam...

vraćanje motora preko ulice, mini pauza od par minuta da se popuni dokumentacija, upiše vreme polaska, da mi namontiraju wokitoki i slušalicu.

prvi put u životu vozim motor sa dugim rukavicama, ono malo što sam ranije vozio je bilo ili bosoruk ili u kratkim biciklističkim.

no nekako mi je i to bilo ok.

sve mi je bilo ok.

ili je u mene ušao neki duh mnogo povoljnijeg horoskopa za borbu sa anksioznošću, ili je do onog ksalola koji sam popio posle doručka.

kroz grad savršeno, skretanja, šaltanja, kružni tok, žmigavci, propuštanja gde nemam prednost.

dolazak na poligon, krči mi u slušalici, okrećem se i pokazujem prstom na uvo tj na kacigu, popravljamo slušalicu, kažu idi na početnu poziciju.

glavni instruktor, moj instruktor, i policajac.

4 vežbe.
onaj što je polagao prvi, pao je na poligonu.

3. novembar, dan kada su Lajku lansirali u Sputnjiku.

ali ja sam rešio da budem sputnjik a ne lajka.

kreni, stani, kreni prva>druga stani - malo sam u prvoj sekundi zakrivudao ali mislim da nisam nagazio liniju.

čunjvi precizni i sigurni, oduvek su mi bili jaka tačka mada sam imao neki neobjašnjivi strah da ću pogrešiti. čak sam pred kraj nežno dodao gas i odmah se zapitao zašto mi je to potrebno.

ubrzanje: neki demon je ušao u mene, iako mi je govorio da tu nema radara i da slobodno ubrzam 20-25 na sat iako bi kao trebalo 30, mislim da sam ga nagazio dobrih 40 i nakon toga stao u onaj kvadrat 10m iza kao da sam ubo u sinjsku alku.

umesto jedne sam uradio tri osmice jer volim da ih radim a kada sam pogledao da li je komisija zadovoljna, primetio sam da su ušli u auto i da me više niko ne gleda.

drugi deo gradske vožnje.
u jednu ulicu sam ušao malo široko skroz u sredinu, jer sam prvi put u životu tako iz mesta krenuo u desnu stranu.

tamo gde je bilo planirano polukružno okretanje, bio je parkiran kamion gradske čistoće.

levom rukom sam ih pitao šta da radim, pokazao na kamion pa na polukružni okret, nema reakcije. kasnije je istruktor rekao da su se u autu zapričali o politici i da me nakon prvih par raskrsnica nisu naročito ni gledali, samo su me pratili jer su skontali da umem da vozim (!).

od jednog sam dobio 97/100 a od drugog 98/100. 
kada sam ovog mog pitao da li su to dva poena što 1) sam ušao malo šire u raskrsnicu i 2) što nisam dao žmigavac obilazeći kamion Čistoće jer sam bio skoncentrisan na uputstvo koje mi nisu dali u nepredviđenoj situaciji, rekao mi je doslovno
- jel ti mene za..bavaš??? ko je još u vožnji udarao recke? to se nakon polaganja stavi onako reda radi dva-tri poena tek da deluje da smo sve uradili po peesu.

posle mene su još dvojica polagali, jedan za A (krenuo je u grad tako što je u ulicu skrenuo hodajući nogama po asfaltu, i otišao dalje sa petama na osloncima i raskrečen kao žaba sa kolenima 15cm od rezervoara) i jedan klinac za A1.
to vreme sam proveo šetajući gradom i sedeći na trgu, kupio sam pileći batak sa roštilja u domaćoj lepinji, i jedan vindija kefir.

valjalo se nešto i počastiti.

umesto da li ću položiti, od sada dolazi dilema hondica ili kawasaki.

nije rain man nego Kišni Zjec

juče sam uspeo da pre posete očeve poslednje žene (?) ubacim i jedno trčanje po kiši.

zbog cajtnota se nisam opterećivao time da mora da bude "minimalno dostojno" trčanje od 6-7km nego sam se opredelio za only Minimalno, dakle 5km.

kao i uvek kada je kiša, imam tri opcije.

da odem "negde" i da tako ne mislim na kišu već na trasu, preskakanje baruština, jer tako kilometri brže prođu.

(pod uslovom da samo o tome ne razmišljaš, u suprotnom prolaze kao žižak kroz stari nameštaj - godinama).

druga je da odem u školsko dvorište, nad kojim je u poslednje vreme nadležnost preuzela već pominjana Policajka, a treće je da trčim oko tržnog centra krugove od 500m.

pa sam odabrao ovo treće.

bitno je da sam "utrčao" u novembar, i priznajem prija kada u excelu vidiš u toj koloni bilo šta osim NULE.

misli su mi bile podeljene: jedna hemisfera je bila skoncentrisana na satnicu, tuširanje, užinu, patike (bruks glajcerin) 

... a druga na haos u glavi oko moto-škole. 

naime juče me instruktor uopšte nije zvao, valjda jer je padala kiša, i sada pretpostavljam da je polaganje odloženo za sledeći utorak.
dogovor je bio 

"u nedelju ću ti doterati motor na parking pa se vozaj ceo dan"

a zatim kada sam pitao da li ćemo na polaganje otići sat ranije, on je samouvereno nonšalantno odgovorio
"ma, i dva sata".

vidim da će sledećih dana da se razvedri pa možda uspem da se provozam i koji put više.

tako sam završio trčanje na brzaka, popodne otišao na vožnjicu biciklom uz reku gde prave novi most i malo sam, kao i svaki klinac, morao da gledam bagere i nasipanje temelja iz mešalice.

Nekoliko travki za kraj

Jutros sam, šetajući kuju pored reke, prisustvovao jednom prizoru koji me je, pomalo neočekivano, naveo na ozbiljno preispitivanje sopstvenog sportskog života.

Kuja ima devet i po godina i prilično je načeta parodontozom. Polovina zuba joj je već ispala, pa je i najobičnije grickanje trave postalo prilično komplikovan poduhvat. Gledao sam je kako se gotovo čitav minut muči da zagrize nekoliko travki i odjednom sam prepoznao sebe u njoj.

Njeni zubi bili su moje rame, njene travke moja trčanja i bicikle. Ona se muči da dohvati nekoliko travki, a ja poslednjih meseci skupljam trčanja od pet ili šest kilometara, uz pažljivo biranje terena i bicikla na kojima neću dodatno rizikovati povređeno rame.

Naravno, odmah sam od toga napravio čitavu životnu filozofiju. Zaključio sam da sam, poput nje, verovatno pri kraju svog sportskog života. Da više nikada neće biti bolje od ovoga, da će se mogućnosti samo smanjivati i da je ono što sada imam neka vrsta završne faze nekadašnje sportske priče.

Kada sam to ispričao svojoj psihijatrici, dobio sam očekivanu primedbu:
„Slušaj, Saša, nemoj da praviš tako krupne životne zaključke na osnovu jedne travke i jednog povređenog ramena. Postoji nekoliko prilično važnih razlika između tebe i tvoje kuje.

Prvo, njoj novi zubi neće porasti. Tebi rame još uvek može da se oporavlja, a ti si tek dva i po meseca posle povrede. Drugo, ona se ne opterećuje time koliko je nekada mogla da zagrize, niti upoređuje današnjih nekoliko travki sa nekadašnjim livadama. Videla je travu, poželela je i pokušala da je dohvati.

A ti si, na osnovu trenutnih ograničenja, već napisao epilog čitave sportske karijere. Četiri kilometra ti nisu dovoljna jer se sećaš maratona, a uspravan položaj na biciklu ti nije dovoljno dobar jer se sećaš trkačke bicikle i planinskih staza.

Zato nemoj da mešaš ono što trenutno možeš sa onim što ćeš moći za šest meseci ili godinu dana. Nastavi da se oporavljaš, budi razuman sa rizicima, ali nemoj unapred da se odričeš mogućnosti koje još nisi ni isprobao. I, za ime sveta, pokušaj ponekad da uživaš u tih pet kilometara bez prisećanja na onih četrdeset i dva.“

Moram priznati da je doktorka ovoga puta imala prilično dobru terapijsku intervenciju. Još uvek ne znam kada ću ponovo voziti trkačku biciklu, kada ću se usuditi na neku ozbiljniju stazu ili koliko će mi se rame oporaviti. Ali možda zaista nije potrebno da od nekoliko travki odmah pravim poslednji obrok.

propisno

jutros sam napokon "morao" na trčanje.

mislim, dogorelo do očaja.

nema više odlaganja.

pomoglo je i loše vreme, paradoksalno.

umesto pola sata sa malim psima, pa zatim sat sporohodne dosade sa matorom kujom, po rosulji smo projurili mali krug sa malim psima tek da ne očajavaju što nije bilo šetnje, a matora kuja je ostala u kući pored radijatora.

tako sam na raspolaganje dobio svežije noge od uobičajenih.

no nije naročito pomoglo.

čim sam posle desetak minuta video kadencu 165, sve mi je bilo jasno.

mrtav čovek.

mala stimulacija mi je bila policajka-starleta koja trči u školskom dvorištu obično u slično vreme, pa sam mislio da je malo uhodim no nisam imao sreće.

nakon kratkog zagrevanja, izvadila je telefon i slikala se za instagram narednih 15 minuta dok sam napravio tri kruga oko tržnog centra, ne želeći da se odmah zaletim kod nje u školsko dvorište.

eeee negde pred kraj mog trčanja video sam da odjednom "maže", brzo sam uleteo u školu i jurnuo za njom da joj procenim pejs i nakon dva kruga od 250m otprilike pejsom 4'20"/km, stala je i čučnula da se oporavlja.

ja sam sa dušom u nosu odglumio da mi nije ništa i naizgled veselo otrčkarao dalje, rekoh samo da se ne ispovraćam dok ne zamaknem za ugao fiskulturne sale.

tako sam preko minimalnih 5km, i minimalno-dostojanstvenih 6km, nakon ad hoc potere za policajkom u bekstvu, na kraju završio sa skroz dostojnih 7km, bravo za mene!

DRUGO POGLAVLJE

juče sam otišao na nezvanični poligon autoškole i izmerio sve one zadatke.

čunjeva ima 7 a razmak je 4m.

pravac za kreni-stani ima 10m do prvog zastajanja (prva brzina) i još 33m (?) do linije zaustavljanja, a odatle još 11m (!) do kvadrata krajnjeg zaustavljanja.

veliki pravougaonik Osmice je 8m x 16m, dakle to što na parkingu radim krugove u oba smera prečnika 6.5-7m je itekako dovoljno.

no svakako ću na svom parkingu sve ovo preciznije obeležiti, da ne bude samo "odoka".

evo i šta kaže pravilnik

Koje greške donose negativne bodove?

Ovde je sistem dosta blaži nego što možda očekuješ.

Vrsta greške	Negativni bodovi
Greška u tehnici vožnje	1
Greška u izvođenju radnje vozilom	1
Neuveravanje pri izvođenju radnje da je bezbedna	3
Greška u postupanju u saobraćaju	1
Postupanje bez prethodnog uveravanja u bezbednost	3
Nepoštovanje znaka zabrane skretanja ili obaveznog/dozvoljenog smera	5

Na primer:

• Zaboraviš pokazivač pravca: načelno 1 bod.

• Napraviš grešku u tehnici upravljanja: 1 bod.

• Ne proveriš dovoljno da li je bezbedno da izvedeš radnju: 3 boda.

• Pogrešno skreneš uprkos znaku koji to zabranjuje: 5 bodova, ako nije u pitanju neka od posebno nedozvoljenih grešaka.

Ovo je važno: tri negativna boda za neproveravanje bezbednosti ne znače da možeš da ignorišeš prvenstvo prolaza. 

Oduzimanje prvenstva je automatski pad.

Takođe, spisak "smrtnih grehova" je gotovo bizaran, jer zaista, koliki moron treba biti pa da na polaganju vožnje prođeš na crveno, odmahneš "ćaooo" policajcu koji te zaustavlja, pregaziš babu na pešačkom, uđeš u kontra smer, ili se na polaganju pojaviš bez kacige.

Tako da, ako si položio propise, i ne zaboraviš oči na kredencu kad kreneš na polaganje, ovaj spisak mi deluje kao da može da padne samo onaj ko to namerno pokuša iz njemu poznatog razloga.

Prema članu 30, nedozvoljene greške uključuju:

Greška	Posledica
Oduzimanje prvenstva prolaza	Automatski pad
Nepropuštanje pešaka	Automatski pad
Prolazak na crveno	Automatski pad
Prolazak na žuto svetlo	Automatski pad
Nezaustavljanje na STOP	Automatski pad
Nepoštovanje naredbe policajca	Automatski pad
Prekoračenje brzine za više od 10 km/h u naselju	Automatski pad
Prekoračenje brzine za više od 20 km/h van naselja	Automatski pad
Nepoštovanje ograničenja u zoni škole, 30 ili usporenog saobraćaja	Automatski pad
Vožnja zabranjenim smerom	Automatski pad
Vožnja levom stranom kolovoza	Automatski pad
Nepoštovanje vozila sa prvenstvom prolaza	Automatski pad
Nenošenje zaštitne kacige	Automatski pad

Postoje i druge nedozvoljene greške, uključujući nepropisno preticanje i nepoštovanje pojedinih svetlosnih signala. 

Moje imaginarno rivalstvo sa Harukijem Murakamijem

Jedan maratonac, jedan bloger i jedan prilično nesrećan japanski pisac

Mala napomena pre čitanja: Ovo nije sasvim moj tekst, barem ne u tehničkom smislu. Ideja, lična istorija, anegdote i celokupna konstrukcija imaginarno-rivalskog odnosa sa Harukijem Murakamijem pripadaju meni, dok je ChatGPT pomogao da se sve to oblikuje u esej. Dakle, ja sam idejni autor, a njemu pripada deo zasluga za realizaciju.

Pošto ste mnogi od vas već upoznati sa mojim dugogodišnjim, jednostranim i potpuno neuzvraćenim rivalstvom sa sirotim Harukijem, zanima me kako vam zvuči ovakav pokušaj da se sve dosadašnje epizode objedine u jednu priču.

Da vidimo prvo kako će reagovati domaća publika, pre nego što eventualno pokušamo da ovaj tekst stigne i do glavnog junaka, koji, koliko mi je poznato, još uvek nema pojma da učestvuje u ovom nadmetanju.

-----------------------------------------------------------------------

Sve je počelo knjigom O čemu govorim kada govorim o trčanju.

Čuo sam dosta pohvala na njen račun, naročito od rekreativnih trkača koji su delovali iskreno oduševljeni. Zato sam je kupio očekujući da ću pronaći nešto zanimljivo o trčanju, treninzima, izdržljivosti, motivaciji, neobičnoj psihologiji dugoprugaša, možda čak i neke duhovite opservacije o životu na trkačkoj stazi.

Umesto toga, dobio sam ono što sam doživeo kao prilično suvoparan prikaz jednog pisca koji trči, pa trči još malo, i povremeno razmišlja o činjenici da je pisac koji trči.

Jedva sam se naterao da je pročitam do kraja.

Naravno, potpuno sam svestan da je to subjektivan utisak i nemam nameru da tvrdim da je Murakami loš pisac. Milioni njegovih čitalaca verovatno bi se usprotivili takvoj oceni, a ja nisam naročito zainteresovan za pokretanje međunarodnog književnog sukoba.

Ipak, zapitao sam se kako toliko rekreativnih trkača može da bude oduševljeno knjigom u kojoj se, barem iz moje čitalačke perspektive, ne događa naročito mnogo toga zanimljivog.

A onda se, negde usput, Murakamiju dogodila jedna prilično nezgodna stvar.
Postao je stalni lik u mom blogu.
I to ne naročito dobro tretiran lik, da budem iskren.


U početku sam ga povremeno pominjao kada pišem o trčanju, uz poluozbiljne primedbe da su moji blogovi znatno zabavniji od njegove knjige.
To nije bilo sasvim izmišljeno mišljenje. Zaista mi se njegova knjiga o trčanju učinila pomalo dosadnom, dok u sopstvenom pisanju uživam možda i više nego što bi trebalo.

Činjenica da moj prosečan blog ima tridesetak čitalaca, dok Murakami ima međunarodnu publiku, bila je samo nevažan detalj koji sam radije odlučio da ne istražujem previše.
Umesto toga, razvio sam teoriju da sam verovatno lepši, duhovitiji i, što je najvažnije, znatno brži maratonac.
Njegov lični rekord, prema podacima koje sam pronašao, iznosi 3:31:26, ostvaren na Njujorškom maratonu 1991. godine.
Moj je 2:49:59.

Povremeno se zapitam da li on uopšte zna za ovu razliku.
Sumnjam.
Ali volim da zamišljam da negde u Japanu postoji uspešan pisac koji bi imao ogromnu korist od saznanja da ga je jedan srpski rekreativni maratonac pobedio za više od četrdeset minuta.

Stvari su vremenom počele da se komplikuju.
U jednom trenutku odlučio sam da Murakamija dodam na Stravu.
Nemam pojma da li on uopšte koristi Stravu, da li još uvek redovno trči ili bi ikada prihvatio zahtev za praćenje od nekoga za koga nikada nije čuo.
Ipak, strpljivo čekam.

Moj plan je prilično jednostavan. Prvo prihvati moj zahtev. Zatim pogleda moje trkačke aktivnosti i doživi kratkotrajnu egzistencijalnu krizu kada otkrije moje maratonske rezultate.
Nakon toga bih mu, sasvim prirodno, ponudio nekoliko konstruktivnih saveta.

Možda bih čak počeo da komentarišem njegove aktivnosti, pod pretpostavkom da ih uopšte ima, sugerišući mu da u trening uključi nekoliko kvalitetnih treninga umesto da se oslanja isključivo na kontemplativno džogiranje.

Nisam siguran da bi mu se takva intervencija dopala, ali radio bih to isključivo za njegovo dobro.
Na kraju krajeva, ako postane brži trkač, provodiće manje vremena trčeći maratone i imaće više vremena za pisanje knjiga.
Svi dobijaju.

U jednom trenutku čak sam ga pozvao da mi se pridruži na pripremama u Ulcinju, u Crnoj Gori.
Mogli bismo zajedno da trčimo, ja bih mu pomogao da popravi maratonsku formu, a uveče bismo razgovarali o književnosti, pisanju i posmatranju svakodnevnog života.

Trebalo bi da napomenem da posedujem diplomu biciklističkog trenera, sa faksimilom potpisa Huana Antonija Samaranča, što smatram sasvim dovoljnim dokazom svojih profesionalnih kvalifikacija da jednom japanskom književniku dajem savete o trčanju.
Ali fizički treninzi bili bi samo deo programa.

Želeo sam da ga naučim i ponečemu o pisanju.
Naime, povremeno sam imao utisak da bi njegovi opisi trčanja i svakodnevnih zapažanja mogli da budu zanimljiviji uz malo više mašte, malo više slobode i možda nekoliko neočekivanih digresija.

Moj prosečan blog, na primer, liči na veličanstvenu, razgranatu magnoliju, punu grana, cveća i pčela, dok me njegovi opisi dana provedenog u trčanju ponekad podsećaju na banderu.
Oboje su, naravno, drveće.
Ali oko jednog se ipak događa znatno više toga.
Mislio sam da bi to bila dobra polazna osnova za naše književne razgovore u Ulcinju.

Bilo je i drugih važnih aspekata našeg imaginarnog odnosa.
Jednom sam probao sushi.
Bio mi je toliko bljutav da sam se nakratko zabrinuo da bih mogao da izgubim svoju takmičarsku prednost u odnosu na Murakamija.
Zato sam bio izuzetno zahvalan što sam već sledećeg dana, navodno, uspeo da pojedem pristojnu količinu pečenja i vratim se na fabrička podešavanja.
Znatno brža fabrička podešavanja, da naglasim.

Od tada ovo smatram korisnom nutricionističkom lekcijom, mada nemam nikakvih dokaza da Murakamijeve prehrambene navike imaju merljiv uticaj na njegove maratonske rezultate.
Ipak, čovek mora biti oprezan.

Što više razmišljam o svemu tome, sve sam svesniji da je Murakami postao neka vrsta stalnog inventara mog blogerskog života.
Ne pominjem ga svakog dana. To bi već bilo pomalo opsesivno, a ne bih želeo da ostavim utisak da svako jutro proveravam da li je objavio neku novu trkačku aktivnost.
Ali u proseku, jednom u sedam do deset dana, pronađem neki izgovor da ga ubacim u priču.

Ponekad je merna jedinica za književnu dosadu. Ponekad moj imaginarni maratonski rival. Nekada pokušavam da unapredim njegov trening, nekada njegovo pisanje, a povremeno i njegovu ishranu.
On je, na neki način, izuzetno zgodan lik.
Nikada ne prekida, nikada se ne protivi, nikada ne traži honorar i, koliko znam, nikada se nije požalio na način na koji ga predstavljam.

Što je najvažnije, mogu da ga upotrebim da bih izneo gotovo bilo koju poentu koja mi u tom trenutku padne na pamet.
Ako blog ispadne naročito dosadan, mogu da se izvinim čitaocima i kažem da je verovatno bio još dosadniji od Murakamija.
Ako istrčim dobar maraton, mogu da podsetim sve da sam brži od njega.

Ako napišem nešto posebno zabavno, mogu da predložim da dođe u Ulcinj i nauči ponešto o tome kako se obična zapažanja pretvaraju u zanimljiviju prozu.
A ako moj blog dobije tridesetak pregleda, uvek mogu da zaključim da čitalačka publika jednostavno još nije spremna za ovaj nivo književne sofisticiranosti.

Postoji, naravno, i određena ironija u svemu tome.
Sve je počelo time što sam bio iskreno razočaran knjigom u kojoj sam očekivao da ću uživati. Zatim sam to razočaranje pretvorio u šalu, a ta šala je vremenom počela da živi sopstvenim životom.

Murakami je postao nesvesni sastojak mog blogerskog gulaša, povremeni komad mesa koji ubacujem u lonac kada priči zatreba malo dodatnog ukusa.
Pretpostavljam da prava šala više nije ni na račun Murakamija.

Ona je zapravo na račun smešnih razmera do kojih sam spreman da idem kako bih održavao imaginarno rivalstvo sa čovekom koji verovatno nikada nije čuo za mene, koji možda više nije naročito zainteresovan za trčanje i koji sasvim sigurno ima mnogo važnijih stvari kojima bi mogao da se bavi nego mojim maratonskim rezultatima.

A ipak nastavljam da se poredim s njim.
Nastavljam da verujem da sam duhovitiji, lepši i brži.
Nastavljam da mu nudim besplatne trenerske savete i časove kreativnog pisanja.
I nastavljam da se pitam kako neko ko piše knjige koje su meni toliko dosadne može da ima toliko čitalaca, dok se moja književna remek-dela jedva probijaju do tridesetak ljudi.

Možda će jednog dana prihvatiti moj zahtev na Stravi.
Možda će doći u Ulcinj.
Možda ćemo zajedno trčati, razgovarati o književnosti, jesti pečenje i raditi na njegovom trenažnom programu.
A možda će posle nekoliko nedelja intenzivnih priprema konačno postati brži maratonac i zanimljiviji bloger.

Do tada ću nastaviti da pišem.
Na kraju krajeva, imam značajnu prednost u odnosu na Murakamija: brži sam od njega i zato imam više vremena za pisanje.
Barem je to moja teorija.
I ne vidim nijedan razlog da dozvolim činjenicama da pokvare jedno savršeno dobro rivalstvo.

koji datum? molim?

na današnji dan (*) sam pre tačno 20 godina istrčao lični! 

baš me zanimalo da saznam i to o Murakamiju pa evo šta kaže internet

"Zanimljivo je da je njegov lični rekord na maratonu 3:31:26, postignut na Njujorškom maratonu 1991. godine."

(*) naime uopšte se toga nisam setio, datum kao i svaki drugi, tek stiže sms poruka od poslednje žene mog oca (!) da je bila na groblju i da je babi (očevoj majci) bila na groblju i ostavila cveće (novo/glavno groblje u beogradu)

s tim da je ta poruka stigla dan ranije. 28.10.

čim sam dobio sms odmah sam je pozvao da se zahvalim i da malo popričamo, i u toku razgovora je rekla nešto u smislu "ja sam ubeđena da je ona umrla na Svetu Petku (koja je uvek 27.10.2006.) a da su je na današnji dan (subota) samo pronašli u stanu"

fun fact je da je te godine Sveta Petka "pala" baš u petak.

tu se sada otvaraju kombinacije koje više ne možemo da proverimo.

naime, mi smo taj vikend i par dana pre njega bili u Baru odnosno u Podgorici na maratonu, na dan maratona su nam obili auto pa smo se odmah nakon trke vraćali kući sa najlonom umesto prozora, usput nas uhvatilo nevreme, i tako, bio je to vikend *puno više za pamćenje* nego što je morao da bude.

kada smo stigli kući, naspavali se, ujutru su nam Lolini roditelji rekli da im je moj otac javio da je baba umrla.

od tada smo mi mislili da je umrla u nedelju kada je bio maraton, postoji mogućnost da je umrla u subotu a on javio u nedelju, ili čak i da je javio u subotu ali tada to nije bilo toliko važno pa su nam samo rekli da je umrla a mi dopunili priču tako da je to bila nedelja.

a sada se pojavila mogućnost da je umrla u petak, našli je u subotu (jer je živela sama a otac je išao svakog dana sa Karaburme na Mirijevo do nje) a da nedelja nema nikakve veze s tim.

da blog ne pretvorim u parastos, to mi i jeste bila jedna od boljih trka.

dan ranije sam prvi put u životu trčao na tartanu i istrčao "nadražaj" hiljadarku za 2'55" tako što sam držao stotke oko 30" i u poslednjem krugu spustio ručnu.

nakon toga krenuo tu negde oko 4'/km i držao prolaske tako da uđem ispod 2h50', polovina je bila takođe "tu negde" no to ne znači puno, jer u Podgorici su oznake (na svaka 2.5km) bile razbacane po par stotina metara ispred ili iza, i trebalo je trčati po osećaju a nikako verujući u njihovu tačnost.

pride je u cilju semafor bio pokvaren pa sam negde u zadnjih sto metara video 2:49:04 na semaforu, usporio i "bacao pet" navijačima, svesno žrtvujući nekoliko sekundi kad sam već imao toliku zalihu, da bi se kasnije u oficijelnim rezultatima pojavilo 2:49:59 (!)

no navodno su mi prema age handicap bolji i neki sledeći 2h51 u podgorici, kao i 2h54 u zagrebu, kao i 2h55 još kasnije opet u podgorici, jer je razlika bila valjda sedam godina pa se to nekako bolje bodovalo/vrednovalo.

valjda je poenta svega ovoga bila da dokažem da sam osim što sam zanimljiviji bloger od Murakamija, ujedno i duplo brži maratonac.

pa sam posledično imao više slobodnog vremena za pisanje.

Kada ne odustajem od ideje, ali odustajem od njenog ostvarivanja

Ponekad u glavi ne odustajem od ideje da trčim, a svakog dana iznova odustajem od samog trčanja. Umoran sam, nemam vremena, hladno je ili jednostavno ne uspevam da pronađem način da trčanje osmislím tako da mi deluje smisleno. I tako dani prolaze: želja ostaje, ali se ništa ne događa.

Pitam se da li je to odustajanje ili neodustajanje. Mogu da sačuvam ideju kao nešto što želim da ostvarim, čak i kada uporno ne uspevam da je pretvorim u stvarnost. Ali ne odustajem od trčanja zato što mi je važno da ga ne izgubim kao mogućnost. Dok je trčanje samo ideja, sve je moguće. Ne moram da se suočim s naporom, dosadom, nedostatkom napretka ili pitanjem da li mi se trčanje zaista dopada onoliko koliko zamišljam.

Da li je sve zbog dva izuzetno emotivno intenzivna dana. Prvog sam proveo tri sata na motoru, a drugog još dva. Bila su to moja tek četvrto i peto sedenje na motoru u životu. Pet sati vožnje, koje bi nekome iskusnom možda delovale sasvim obično, za mene su predstavljale nešto sasvim drugo.

Nisam samo sedeo na motoru. Učio sam, procenjivao, pratio saobraćaj, koordinisao pokrete i donosio odluke. Verovatno sam satima održavao pažnju na visokom nivou, dok su mi telo i mišići bili napeti, a glava obrađivala mnoštvo novih informacija. Sve to pratila je emocionalna intenzivnost koju nije lako izmeriti, ali koja je možda značajno doprinela ukupnom naporu.

Tek narednih dana postalo mi je jasno koliko me je to iskustvo iscrpelo. Već treći dan osećam zamor koji kao da je jači od mene. Ne uspevam da se pokrenem ka svojim uobičajenim ambicijama. Umesto brzog trčanja od pola sata, biram lagane šetnje koje traju i po nekoliko sati.

Na prvi pogled, to deluje nelogično. Kako mogu da hodam satima, a da nemam snage ili volje da trčim samo trideset minuta? Šetnja mi dopušta da usporim, da se krećem bez velikog napora i da ne moram ništa posebno da postignem. Trčanje zahteva veći intenzitet, više energije i spremnost da održavam napor. U stanju opšte iscrpljenosti, razlika između te dve aktivnosti može biti mnogo veća nego što izgleda na papiru.

Verovatno je važan i psihološki deo svega toga, posle dva dana u kojima sam bio izložen nečemu novom, zahtevnom i emotivno intenzivnom, ili mi je potrebno vreme da se vratim u uobičajeni ritam. Možda trenutno nemam kapacitet za još jedan zadatak koji od mene zahteva da se pokrenem, istrajem i nešto postignem. To ne znači nužno da sam izgubio ambiciju nego da je ona samo privremeno ostala bez energije koja bi je pretvorila u akciju.