42 nijanse crne

nada umire poslednja a obzirom da se previše ne nadam da ću pristojno istrčati taj maraton za 4 nedelje mogu se barem nadati da će mi to poslužiti kao jedina i dugoočekivana Dužina za neki sledeći.

doduše, ako se nekako konsolidujemo do sledećeg vikenda (jer sahrana je u utorak), nigde ne piše da na treking ligi moram trčat kratku stazu, a sve se vrti tu negde oko čini mi se 20-30-40km, evo sada ću proveriti jer nisam unapred spremio domaći zadatak.

pa ovako u hodu pravim planove.

evo: 19.5 - 30.3 - 39.5km
S TIM ŠTO...

mala staza od 20km cela ide pored jezera i to je nešto baš onako lepo za oko i dušu.

srednja staza ne ide 3km uz prvo (desno) jezero, nego 2km uz drugo (levo) jezero, a to te košta 12km trčanja kroz njive da bi do tog drugog jezera uopšte došao.

dakle staza za samoubice.

duga staza je 9km duža od srednje a ne ide baš ona 2km uz jezero kuda ide srednja/plava, nego ide ostatak kruga oko drugog jezera, što još uvek ne menja činjenicu da ideš onih 12km kroz njivurde.

jedino se menja odnos jezero:njive a i taj sendvič je nekako sočniji od plave staze gde između dva sloja tosta (njiva) imaš samo kratko osveženje (šunku i majonez) uz jezero, dok na najdužoj stazi praktično stigneš da zaboraviš njive dok jedriš oko drugog  jezera, da bi te opet klepile u završnici.

inače danas sam nekako uspeo da uglavim 10.5km trčanja a morao sam "na i po" jer sam juče takođe imao "i po" no oba dana sam trčao u istim patikama pa mi je bilo lako da im dodam km u excelu.

od svega po malo

tako je život hteo, i čovek tu ne može ništa.

nema kao kod bajage onoga hajde bože budi drug pa okreni jedan krug unazad planetu, svi bismo nešto promenili u nekom prethodnom danu jer je lako biti pametan nakon što si shvatio šta si mogao bolje, ali ako bi to uopšte bilo moguće, onda ne bi postojala stvar koja se zove iskustvo.

odnosno nastala bi neka stvar koja bi se zvala avant-experience gde bi mogao svaku stvar tako da predvidiš i da u hodu nalaziš najbolja rešenja koja će uvek prolaziti bez greške.

ali ne može.

evo banalnog primera.

maločas na trčanju, pravim jednu prečicu jer je počelo nevreme, munje, grmljavina, kišica već sipi, ja trčim ka bicikli koja mi je 6km od kuće.

pretrčim preko železničke pruge jer tako štedim 500m, izlazim na travu pored neke firme, uz samu ogradu vidim da je trava pokošena i dakle niža i dakle manje mokra, rekoh da se što manje pokvasim, i kada sam utrčao u tu travu shvatio sam da je ono ranije bila malo duža trava ali na čvrstoj zemlji, a da sam uleteo u pokošenu močvaricu.

brzo sam istrčao nazad pola metra i nastavio po onoj prvobitnoj podlozi.

e sad, kako to biti "iskusan unapred", pa znati da bi sutra, ako trčim opet istom prečicom, svakako prošao izvan te močvarice koliko god izgledala urednija i bolja od one džombaste travuljage odmah pored?

ni

ka

ko.

dan je bio šarenkast, red sunca red kišice i čudnih oblaka, obaveza koje su se iznenada pojavile je bilo previše (o tome više idućih dana), tako da sam tek pred kraj dana u neuobičajenom terminu iskombinovao to kratko (8.5km) trčanje, tek koliko da noge ne zaborave šta treba da rade.

još smo nedelja-ponedeljak-utorak u haosu, a posle ćemo videti, sve će početi da se kreće prema nekom uhodanijem načinu života.

hej trkači

došao je i taj dan da neplanirano sednem na trkačku biciklu iliti drumsku iliti drumaša iliti cestovnjaka iliti kako god je pogrešno nazvali jer od svega gore pobrojanog jedva nešto da može da prođe kao idealno, da ne kažem savršeno.

život se umešao na neočekivan način (kao da bih rekao da se umešao, da je bilo išta očekivano) tako da su planovi za vikend postali totalno nemogući pa je došlo do tumbanja rasporeda, kao kad kažeš ajmo televizor na onaj tamo zid a trosed prekoputa a orman ćemo onda očigledno morati na terasu.

u četvrtak (juče) sam imao u planu podugačko trčanje kao jedini trening za nedelju, rekoh da opalim dva sata u brdima i odmorim dva dana i biću za polumaraton kao nov.

no ispalo je da nisam stigao da otreniram ništa, a obzirom da u nedelju nećemo na trku i da je danas bio ludački topao i sunčan dan, više čak i majski a kamoli aprilski, morao sam da ga iskoristim da isteram iz garaže cestovnjaka. sutra će oblaci i kiša pa ću trčati. 

šok je kao i svake godine nastao odmah nakon što sam napustio predgrađa i izašao na otvoren put, jer je razlika između mtb-a i trkačke ogromna. ne toliko u težini, 15-ak naspram 10-ak kg za nas koji vozimo old school bicikle bez karbona i višehiljada€vrovskih perverzija od 7kg ali...

kombinacija širokih guma i amortizera naspram uskih guma i lagane konstrukcije donosi i razliku u tehnici pedaliranja, jer su i prenosi drukčiji, pri brzinama od 20 i nešto na sat pređeš puno manje sa jednim okretom pedala a pri velikim brzinama se puno više snage ulaže u one mrtve tačke između levog i desnog pritiska na pedalu pa se značajnije uključuju mišići koji vode pedale celim krugom osim onih koji naprosto pritiskaju na dole. 

no ja sam krenuo od ceste i na mtb stigao sa ceste pa sve to već imam u malom prstu, jedino što boli taj period adaptacije.

i tako na 62km preko manjeg brda i nazad napravih okruglih 30 prosek, nešto malo više ako se izuzme prolazak kroz grad i stajanje na semaforima. 

najverovatnije se džabe adaptiram jer će mi posle mesec dana ceste dosaditi vožnja istim putevima pa ću se opet vratiti na mtb, ajd nema veze. bitno je koliko ću između toga trčati. maraton je za tačno mesec dana pa pomoz bože da stignem do startne crte, a odatle ću do ciljne već nekako pronaći put.

setio sam se!

gledam kako nema trka a nema ih jer ne gledam ima li ih.

ako želiš znati da li ima trka, moraš pogledati kalendar.

kao nešto iz alana forda.

i setim se da proverim ima li i ove godine NS polumaratona, a što ga ne bi bilo.

pa onaj sledeći vikend iza njega ima treking liga.

jeste da se ovog vikenda pomeraju satovi ali bože moj, još uvek se tih 140km može preći za dva sata autom a i start je standardno u 11h, nije uopšte rano.

prošle godine sam uzeo broj odmah pred start, jer mi je Organizator rekao da doživotno imam pravo na free entry, samo da ne trčim bez broja jer ako me udari srčka na trci ne bih imao pokriće Hitne, i doveo bih organizaciju u nezgodan položaj.

i tako ja uštedeo 30 evra kasne startnine, ili nešto manje da sam uplatio pola godine unapred (!)

pa kad sam se već setio, verovatno odem i ove godine.

naravno nisam lani dobio ni majicu ni ništa osim papira sa startnim brojem, a pošteno kao što sam zamoljen nisam uzeo ni medalju u cilju je ih imam punih kutija nekoliko i zaista mi ne pada na pamet da bih zbog još jedne više uzete na mufte oštetio nekog ko mi čini uslugu.

jedino bih mogao da se slikam s medaljom, pa da je odmah vratim volonterkama, umesto da samo prođem uz obrazloženje da sam pod tim uslovom trčao.

pa eto.

visinac

smešno mi malo kad ovi rekreativci kažu VISINAC.

šta je visinac?
to je zbir metara uspona na jednom treningu.

visinska razlika.

i onda recimo ide u razgovoru - bilo je puno visinca.

ili - strava mi je pokazala manje visinca jer nisam snimio jedan uspon.

Visinac je dakle neki duh koji nas proganja na treninzima i sa kojim ratujemo celog života mereći mu obim mišića i strepeći da li smo mu dorasli.

- išao bih na taj brevet, ali moram prvo da vidim koliko ima visinca.

ej visinče, tugo moja neopevana.

pa sam onda i ja krenuo da vozim samo tamo gde je dobar visinac.

1000m uspona u jednom danu, pa nadalje.

no zanimljivo je ono što ću sad napisati, a to je da se na običnom goredoliranju nakupi više nego što očekuješ, a na planinskim vožnjama manje.

zato što kad sve kratke uspone spojiš u dva predugačka, tome nikad kraja.

izađeš iz grada (180m) na neki prevoj (1000+m) i vratiš se preko par kupsera i zapamtiš taj dan kao neku bogzna brdsku vožnju, a sveukupno si se popeo koliko i ja danas na nekom običnom tu kružiću od 60-70km kakvih ima na pretek.

i gde god odeš na ovu ravniju stranu prema Šapcu, obrni okreni sva su sela po brežuljcima ili po nekim kotlinama, i iz sela u selo fuć fuć neprimetno nakupiš hiljadarku visinca.

funny.

trenutno je bitno da je što bezbolnije, a kako godina bude odmicala biće mi valjda sve lakše i na onim dugim usponima.

strava (i užas)

osim što je aplikacija za praćenje aktivnosti Strava je ujedno i društvena mreža, pa kao i na ostalim mrežama imaš svakakvih psihića tamo.

evo i ja sam posebna vrsta, jer će skoro godinu dana kako sam napravio trenutni i za sad poslednji profil na kojem uopšte nisam pratio maratonce jer sam prestao da treniram na taj način i osim povremene treking lige nemam ni neke trke kojima bih se pohvalio pa se prosto osećam da više tamo ne pripadam, tu su mi samo lokalni rekreativci iz varošice i mogu da uživam u onoj "bolje treći u selu nego zadnji u gradu".

usput beležim jednu anegdotu:

posle one grupne vožnje na koju ipak nismo otišli i koju su vozili gradski frendovi sa kojima smo svima "na Stravi", došle su mi dve značke da je lokalna napaljena rekreativka lajkovala jedno moje trčanje i jednu vožnju.

ali nije stisla ono da me "prati" na Stravi.

e sad, to što je ona lajkovala su bile jedine dve aktivnosti koje su mi se uopšte videle u poslednje vreme, jer meni stoji po defaultu da je vidljivost za folowerse, i rekoh ako je već zanima kuda sam i kako išao, bolje je da vidi sve.

stisnem da je pratim i rekoh sad će i ona mene.

prođe dan, ništa, prođe noć, ništa, rekoh ko zna, možda ona to na telefonu otvori stravu jednom nedeljno pa nije ni primetila.

prođe još jedan dan, pogledam joj ja profil i shvatim da je neka ego triperka, ona prati duplo manje ljudi od broja koji nju prate.

njoj je važan taj odnos, da je što više ljudi prate, da bi potvrdila svoj status seoskog selebritija.

pogledam među tim ljudima koje prati, da li je neko imao neku aktivnost u toku dana, i kod prve dvojice (koje znam onako iz viđenja, pominjanja, ne lično) nađem po aktivnost i po njen lajk!

friško sveže još se puši.

skontam da je dakle videla i notifikaciju od mene kao što sam i ja od nje, ne moš otvoriti aplikaciju a da ti to ne izbije oči.

ahahahahahahahaha, postane mi smešno to šiparičko prenemaganje, ona kao drži nekoliko KOM-ova naokolo na cestama kuda niko ozbiljan nije prošao, nedajbože neka trka koja bi to sve popravila za 10 km/h, nikad trku nije vozila, sad bi ona preko mene da nabija broj pratilaca.

stisnem unfollow i stisnem block, pa ako te ubuduće zanima kuda sam vozio pitaj me uživo.

biciklizam i maratoni

na kraju je ispalo još i najbolje

otišli smo ovim biciklama za pijacu i za po gradu, do parka tojest mesta okupljanja za nedeljnu vožnju

kako je ekipa pristizala sa svakim smo se lepo ispričali, verovatno i više nego što bi stigli za vreme vožnje jer je pola bilo planirano po prometnom putu a pola po strmim gor-dol-gor-dol asfaltima

obzirom na šarenolikost ekipe odmah se moglo skontati da od "grupne" vožnje neće biti ništa, naime stigla je napaljena teta rekreativka sa sparing partnerom, oboje na trkačkim biciklama, rekreativac na teškom mtb-u sa oba amortizera, i još jedan rekreativac na trkačkoj bicikli ali sa stomakom od tridesetak kg, jako ali jako nekompatibilna družina za taj planirani profil staze!

aktivnosti sa strave su potvrdile predviđanja, šarenolike dužine i proseci, u prevodu kud koji mili moji.

nakon 20 minuta blać truć smo se vratili kući, sačekali još par sati da otopli i krenuli na vožnju u kratkoj opremi, tačnije kratke gaće (bicke) i gore dugi rukavi, reda radi.

opet preko tisuću metara uspona, malo vetra, malo lošeg puta, čak sam na kraju napravio malu udicu po kradu da bi mi prešlo 100km eto ipak mora neki red da se zna, 100.8 zvuči puno bolje nego 98.9, kao neka cena iz lidla bože sačuvaj.

na kraju ću staviti ovaj link pa neka čita koga zanima, mada ukratko rečeno nema ništa vredno čitanja osim naslova

Marathon Running Does Not Increase Arthritis Risk

grupno grupnije ko ne zna drugačije

dobio sam poziv za grupnu vožnju i sad tu postoje neke nedoumice

retko se ukaže prilika pa je uglavnom treba prihvatiti

međutim start je pomalo rano, u 10

ipak je lepše krenuti malo kasnije između 11 i 12 kada je otoplilo, pa u kratkim gaćama voziti naredna 4 sata

ovo deluje da bi bila vožnja od 2.5 sata, eventualno 3 ako bude nekih zastajanja, dakle okvirno 10-13 i vratiš se kad je baš najlepše za vožnju

odavde postoje druge podKombinacije

do pola sa njima pa ostaviti bajk i otići na trčanje u planini pa nakon par sati nastaviti nazad

do pola sa njima pa dalje na neki duži krug na neku treću stranu

ili samo krenuti sa njima prvih desetak kilometara, malo se ispričati pa se vratiti sa te najhladnije strane (u grad) te otići u toplije krajeve na ostatak vožnje baš u vreme kada si planirao

tako ispadne i da si obavio nešto malo društvenog života, nisi odbio poziv, nego si samo iskoristio da sopstvenu dužu vikend vožnju produžiš za još sat vremena

no tu se sad mešaju opcije, ako oni idu trkačkim biciklama moram se satirati na mtb-u i kramponkama da ih ne bih usporavao, što me pak umara pred planiranu Dižinu, a opet ako sam se žalio da je ujutru najhladnije eto taman prilike da mi u tom prvom satu bude najtoplije pa da ne gunđam :-)
i tako dalje.

naći ćemo se verovatno u parku na izlasku iz grada na standardnom mestu okupljanja pa ćemo se dogovoriti

juče sam se provozao par sati ka jugu s tim da su nama planine sa južne strane pa nam je sever ustvari topliji, i bilo je snega već od 550m nadmorske na severnim padinama okrenutim ka gradu

i tako bliže...

idu dani

vreme prolazi i bliži se termin mogućeg maratona a ja ne preduzimam ništa po tom pitanju.

zašto?

zato jer je lakše ne preduzimati ništa.

ugodna vožnja, pa ugodan hajk, pa nenaporno trčkaranje, pa pojačana ishrana i hidratacija te rehidracija, u kombinaciji sa rehidriranjem jelte.

skontao sam da kalendar trka ide svojim putem čak i bez mene, prosto da čovek ne poveruje.

i pojavi mi se šta, pojavi mi se u grupi Prodaja Startnina objava da neko nudi broj za sutrašnji polumaraton i tu mi upadne crv sumnje u dušnik i sad ću da kašljucam pola dana.

doduše objava glasi "prodajem startninu", ne znam da li to znači startni paket ili startni broj jer ovo drugo se obično poklanja ovako last minute, ako hoćeš za sebe da zadržiš dres/majicu.

pritom je staza maksimalno dosadna sa 4 ista kruga.

mislim dosadna je za nekog ko bi radije da vidi nešto novo, da protrči kroz neka nova sela ili brežuljke, ili ako je i ista staza barem neka je nešto lepo tipa jaska krašić tuhelj a ne ulicama grada pa još 4 kruga, to je lepo samo onome kome se istrčava lični pa da može da prati prolaske kao na atletskom mitingu.

evo ne znam.

drugi aspekt svega toga je da obzirom da je trka takva kakva je i nikakva drukčija, umesto tog upoznavanja novih predela pokušaš da aktiviraš onu adrenalinsku komponentu jer bez obzira da li je trka monotona ili raznovrsna po pitanju terena/profila, trka je trka i nakon toga nekako uvek treniraš za brzinu više tojest u višoj brzini što se naravno na kraju oseti i na tom šredingerovom maratonu.

dan izazova možemo zvati i nešto što donosi aktivnost kao izazov, ali i kao dan za odluku kojem se carstvu prikloniti, hedonističkom ili mazohističkom.

bolesnici

čak i da ja to ne saopštim, valjda je sasvim podrazumljivo da bolesnika ima među svim nacijama*

jutros sam otišao na onako neobavezan futingić tu po perivoju i setio se jedne prečice iz starih vremena pa rekoh ajd da dodam taj kilometar, da se podsetim

naime prečica je kada se silazi sa brda pa ode na stadion, a zašto bih DODAO kilometar ako idem prečicom, pa eto ja sam došao sa skroz druge strane pa sam morao prvo da se popnem do pola brda, da bih se onda spustio tom prečicom koja je prečica samo kad se ide odozgo

baš sam objasnio

ugl kao što pišu umesto uglavnom, bilo mi je simpa to malo varanje kada sam sa klincima iz kluba trčao brdski kružić severno od grada, jer smo tom prečicom izbegavali veliku omču po asfaltu i zauzvrat morali da se stuštimo u neku rupu koju su zvali Bunar, jer je tu bio neki porušeni stari ostatak bunara, i onda odatle opet strmo uzbrdo par stotina metara do kraja ulice koja direktno izbija na stadion

onda ja (ovo pišem umesto opisa današnjeg treninga o kojem se nema ništa posebno reći) kažem klinkama da NE ŽURE previše jer meni treba dosta vremena da optrčim "kuda treba" nego da me sačekaju na tom mestu gde se moja omča spoji sa njihovim skraćivanjem, i naravno deca se uspaniče da ja neću namazati svoj dodatak i proći to spajanje pre njih, pa za svaki slučaj požure, gore na nepreglednoj raskrsnici sačekaju pet sekundi i odsprintaju ka stadionu da ih trener ne bi grdio što sam ih toliko ostavio.

i naravno ulete u stadion dva minuta pre mene, što naravno odmah treneru bude sve jasno da tu nisu čista posla, onda ja kažem da sam zastao da dotegnem pertle, on kaže ma jašta kako da ne, i tako se svi smejemo a najsrećnije su klinke jer niti su dobile kaznu za skraćivanje niti su se posebno namučile na trčanju.

napominjem da je to obično bilo u vreme snega bljuzge i/ili blata tako da nam je svakako trčanja bilo preko glave, pa sam im naravno opraštao to što beže od preteranog satiranja u stilu rumunskih škola gimnastike

*negde pored stadiona se nalazi spomen park u kojem je neko vreme goreo večni plamen posvećen drugu Titu no taj se plamen naravno odavno ugasio, a ono što me je šokiralo je što je neko u tom parku dovodio psa da se posere na skoro svaki partizanski grob, ili je čak nečim prenosio pseća govna iz trave i sa zemlje i servirao ih onako na tim pločama 50x80cm na kojima piše nepoznatom borcu šeste ličke ili nešto slično, i ima ih stotinak duž svih staza u parku.

koliko moraš biti poremećen da ti takva stvar padne na pamet, evo nije mi jasno.

bez šanse

najbolje je ostati bez šanse, ponekad

naime ako dobiješ šansu da nešto pokušaš, ujedno rizikuješ da nešto zabrljaš

a ovako nemaš izbora

da sam dao sebi šansu da nešto otreniram, verovatno bih se shodno višegodišnjim iskustvima razočarao, pa sam tako sebi tu istu šansu uskratio

bolje dobar hajk u ruci nego mlitavi đog na grani

a zabo sam i kiše i oblaka i ledenog vetra

i pola sata sunca ajd

da ne kukam baš skroz

hajk je na kraju dobio i nekog smisla jer sam primetio da je na planinarskoj stazi, u onoj okuci koju smo ukopavali i dokopavali podosta veliki proliv vode

mislim nije ni priliv ni odliv nego proliv, dođe pa prođe

pa sam se malo rastrčao i nakupio tonu granja koje je pospadalo sa slomljenog drveća i nabacao tu i tako napravio svojevrsan parket, da ne kažem brodski pod

više liči na pletenu korpu za pijacu

ali se može proć a ne smoćit u blato

eto

kao da me je neko osudio na iks sati korisnog rada pa sad izvršavam zadatke

uspešno

sutra opet na trčanje, houpfuly

op op divljilo ludilo

sad ću da izmenim u tekstu "s" sa "sz" da udarim malo na mađarski vajb

evo učinjeno

našao szam trku szvog života, u nekoj szelendri iza oszijeka

tojeszt ako živite sza one sztrane oszijeka onda vam je to iszpred, ali meni je iza

piše mali maraton ili mini maraton, tako nešto, a u biti je polumaraton

ima neke veze sza franjom mihalićem to szelo, tako szam szkontao

i szad ja razmišljam zašto ne bih tamo otrčao trku, jelte

biće otprilike pedeszetak ljudi na sztartu što bi značilo da ću sze plaszirati u prvih 100, to je već szamo po szebi nekakav uszpeh

pa phaphaphahaha, nisam imao pojma da ima ovoliko s-ova

neću više, obećavam!

inače jutros sam trčao pre kiše

jer je pisalo da će kiša padati u 9 pa nadalje, a ja se rano probudio i otišao u pola 8 i rekoh taman prva kap pljuc a ja već stigao kući

i da ne poveruješ, ovaj put je prognoza izvukla premiju na lottou, tačno je bilo negde oko 9 i ja se vraćam sa brda u grad i vidim ženu kako nosi kišobran

i skontam po ulici mini tačkice od kiše, nisam ni skužio onako u trku a i imao sam kačket da ne kažem šiltericu

tu se setim neke trke, valjda u Križu, gde su pitali hoćete li majicu ili šiltericu, a mene Lola onako u pola glasa pita "a šta li mu je to šilterica?"

a ja kažem tako ovde kažu za krofne sa šećerom i ona odmah vikne OĆU I JA ŠILTERICU i tako sam dobio dva husqvarna kačketa sa kojima nisam imao pojma šta da radim jer sam delovao kao neko ko je pobegao sa bauštele pa sam ih na kraju valjda oba poklonio

uglavnom trčanje je bilo neočekivano solidno, imao sam 330m uspona u 15.3km i napravio sam 5'17'' prosek i na trenutak pomislio kako sam opet blizu nečega što se može nazvati neloš rekreativac ali možda ne treba da se zanosim, neka prođe još koja trka pa ću tek tada odmeravati ambicije

evo pred kraj trčanja sam opalio jednu fotku na kojoj se vidi ono što svi u gradu zovemo "kej", jer se ne radi ni o kakvom pristaništu nego o površini između prvog i drugog nasipa oko Kolubare i tuda se stalno trčalo dok poplava nije sve odnela, a sada je već nekoliko godina manje ravno i manje friendly za trčanje a puno džombastije i sa dosta kamenja pa uglavnom služi građanima da iz stanova izvedu kerove u wc

kraće nego duže

čačkao mečku, čačkala mačka, mečku

iščačkah mečku ali hajd, nema veze, više sreće u sledećem izvlačenju

1) odlučio sam da prvi od dva lepa dana bude za trčanje, jer su postojale šanse da ako odem negde dalje biciklom, drugog dana budem umoran za trčanje i da mi plan propadne

2) najveća greška je što sam u odlučivanje uračunao klimu, zamor, opremu kratku/dugu, ali nisam dnevni raspored

naime za bike + mountain run + bike mi treba barem šest sati, a i najduža vožnja u ovo doba godine teško može preći pet sati

i tako se ispostavilo da sam ipak malo prekasno krenuo, i da će dan da se završi cajtnotom

3) još i ponajveća greška koja bi se svakako desila i danas, pa bolje da je juče, jeste da sam potcenio količinu vode na planini

krenuo sam sa nešto iznad 300 nadmorske i kada sam stigao do 700m gore je bilo više blata nego suvog puta, što me je iznenadilo 
(kao sneg putare u novembru, otprilike)

2+3) kad sabereš ova dva, dođeš dotle da bih po idealnom vremenu još i omlatio tih dva sata i koji minut i odjurio kući, no po blatu bi sve trajalo duže, morao bih i da se operem negde pred kraj, i na kraju bih ubo i nešto sumraka u povratku

4) preko svega me je spičio kofein pa mi se svo vreme trčalo za 10% nego što bih trebao da trčim, a na +16 bez vode su mi konstantno bila suva usta i povremeno sam kašljao na jako loš način, pa me je čak uhvatila panika šta će biti ako to puno potraje.

jeste da gore ima snega pored puta pa mogu malo da stavim u usta ali padao je pre sedam dana i verovatno je blatnjav i prljav pa bih preko svega još morao da kopam da dođem do dubljeg čistog ako ga ima toliko

itd

tako da sam na najblatnjavijoj raskrsnici i ujedno na poslednjem mogućem mestu za skretanje i skraćivanje, pre nego što definitivno zaglavim u planini, napravio zaokret i polukružno se vratio nazad

umesto 22km je ispalo samo 10km ali sam zato unatoč tome što je cela staza bila gore pa dole napravio 5'38'' prosek što je dosta brže od prosečnog trčanja na kakvo sam navikao zadnjih meseci

možda me ona trka prošle nedelje malo razbudila

kako god, danas na biciklu, a i juče sam do+od trčanja prevezao 48km

prvo pa drugo ili drugo pa prvo

dočekao sam i ta dva full letnja dana usred zime

dobro, nije ni usred zime niti je +15 i +19 neko leto, ali za zimu je leto

u smislu kad kažeš da si za kornjaču formula jedan, e tako

bitna je polazna tačka

pa nešto kontam, danas nešto da odvozam, ili da se negde odvozam pa tamo da otrčim, ili obrnuto

ne mislim da otrčim do negde pa tamo da se vozim, nego obrnuto u smislu obrnutog redosleda

i sada mi je svo mozganje ovakvo

voziti se na +16, dakle ipak u dugačkoj opremi, pa sutra u kratkom otići bajkom na hajk ili trčanje, sve u kratkom

prednost je toga što ako nakon trčanja budem znojav, da ću se manje tresti od vetra ako bude viša temperatura

mana je što ću da se vozim na +16 a mogao bih se voziti na +19, heh

nemam pojma, biće šta bude, a nešto će biti

ima i druga stvar, ako se danas budem iole duže vozio, koliko mi se sutra može (ne) trčati?
ako trčanje otarasim danas, sutra se mogu voziti, pa sad da li će biti 2 km/h veći ili manji prosek, koga briga, po toplom danu je svakako uživanje osećati lahor u kosi

kao isidora dankan jelte

koma nula

opet sam otrčao sedam koma sedam ali ne 7.7 nego 7 koma 7

nula sedam

jer šta piše tamo iza točkice, pikice, piše 07, to je sedam

dakle opet sam pretrčao sedam koma sedam kilometara, odnosno 7.07

baš sam se obradovao što je 7.7 i 7.07 jedno isto

ubuduće ću samo tako trčat, sedam koma devet, to je osam (7.09)

učinkovito skupljanje kilometara na maksimumu, 

nastavnica matematike na aparatima

fora je da sam juče i prekojuče napravio u stotinku isti prosek, 

iako sam se drugog dana osećao puno bolje, ali je bio pljusak

tako da, ode gas u propas'

inače juče je bila trka (!!!) (?????)

nije loša trka, kros, dva kruga sa kratkim oštrim usponom

jednom trčao, bio zadovoljan

ali ovog puta nisam imao pojma da se održava

džaba mi i viber grupa od kluba, nigde ništa

tek vidim sinoć kače neke snimke od po pet sekundi, neki trče neki navijaju, ništa mi nije bilo nejasno

a ni jasno

ajd nema veze

žalije od trke mi je ovaj lep jutarnji sunčani nedeljni trenutak kada sam dan nakon trke mogao još uvek biti u novom sadu i sa društvom otrčkarati nekakvu dužinu

a šta ćeš

što bi optimisti rekli, više sreće u sledećem životu, 

a ti pomisliš NEMA VALJDA DALJE OD OVOGA???

odmorić

već sam krenuo da pišem kako mi je jučerašnji dan bio Dan Odmora i setim se da sam već opisao onaj "trening" (ha!) od 7.7km a da mi je odmarajuće bilo samo popodne.

A NE CEO DAN.

eto kako sam postao zaboravan otkako sam napunio 99 godina, nisam se tome nadao.

elem imam tri fotke sa tog popodnevnog rikaverija "između dve kiše" pa ću da vidim kojim redosledom će da se pojave ovde, jer nema nikakve uzročnoposledične veze sa redom kojim sam ih odabrao:

a-ha, obrnutim redom, ali nema veze.

siroti jazavac je stradao na šinama, tojest mali jazavac, onako veličine ragbi lopte.

veliki obično budu veći, kao što im i ime kaže, htedoh reći stariji a ne veliki, dakle pravilno bi bilo da stariji obično budu puno stariji. pa samim tim i veći.

guglao sam badger footprint verujući da će da mi izbaci makar kakve rezultate ali pre svega da će da me savetuje "da li ste možda tražili..." pa da tako saznam kako se zaista kaže otisak šape ali izgleda da sam potrefio iz prve.

početnička intuicija.

nakon žrtve evo i slike ubojice čeličnih živaca, čuo sam ga sa par kilometara udaljenosti pa sam utrčao u tunel da bi fotka bila ekskluzivnija, odnosno obzirom da sam U-trčao onda je inkluzivnija, ol inkluziv, vlak tunel i ekskluzivna fotka.

i na kraju ovaj mučeni opel kadet koji ko zna otkad stoji tu, nije čudo kad za neki truli krš napišu da "mora da je stajao parkiran pored opela" pa je tako zaradio infekciju rđom i buđom. iliti što bi rekla zapadna braća hrđom i hbuđom.

dosta si drobio sale, ajd na trčanje, neće se salo istopiti od gledanja u trulog opela.

sedam koma sedam

juče mi je bio bljak dan

zeznuo sam se

najavili kišu, rekoh idem na rikaverić, i bilo je popodne puno lepše nego prethodno

ono kad sam vozio preko 1100m uspona

lep dan, doduše olujni vetar ali pretežno vedro, ja na rikaveriću

pih rekoh mogao sam i nešto otrčat

onako neobavezno

al nema veze, išao sam starim mtb-om po njivama tu na 10km od grada i ispitivao kuda može do reke i može li nekuda i preko reke

poslednji suv dan pa nije bilo puno blata, čak ni po njivama

ovo mi je bio drugi deo bloga ali sam ga premestio kronološki na početak

a sad prvi deo

bila jednom jedna trka

i imala sedam koma sedam kilometara

trčao se krug oko beogradskog jaruna, poznatijeg pod imenom ada ciganlija

iako ada u prevodu znači rečno ostrvo, i iako smo to zvali krug oko ade, nismo plivali oko ostrva nego smo trčali pola po obali a pola po ostrvu

jer su spojeni sa dva nasipa

pa se tako napravilo jezero, između obale i ostrva

a mi smo krug oko jezera zvali krug oko ostrva

pa ti budi pametan

ugl, 

kako novi klinci pišu umesto uglavnom, 

jutros sam ponovo počeo trčat

novi početak

nakon one šok trke mi je štošta bilo nejasno pa sam nekako bežao od trčanja

trčao od bežanja

i tako je ispalo da sam pretrčao istih 7.7km koliko je dugačka bila i ta trka

to je bilo super vreme, dva puta na proleće i dva puta na jesen

prvo mi je bilo fora da otrčim ispod pola sata, tako su rekli da se tu raspoznaju obični rekreativci i kao bajagi napredni rekreativci

onda sam poboljšavao tih pola sata i prvo sam uspeo da pretrčim za 27'03'' i to mi je bilo vauuu sada sam već brz, i odmah za mesec dana 26'57'' i tu sam shvatio da sam profi, jer je to bilo po 3'30''/km

tu sam zaključio da je glupo trenirati na manjim brzinama i da svi treninzi moraju biti između 3' i 3'30'' po kilometru, i nedugo zatim sam se povredio 

tako je ovih jutrošnjih 7.7km poslužilo kao inspiracija za ovu humoresku

POSLEDNJI LEP DAN

opet vožnja, opet onaj POSLEDNJI LEP DAN.
koji i nije bio baš tako nesrazmerno lep.

doduše, februaru se u zube ne gleda, posebno ako je u podznaku april.

zato će aprilililili da nam zapapri garant, ali koga briga.

zato se i dižu krediti, hoće ljudi da im sutra bude lepo a što će prekosutra da nagrabaju, to će biti tamo nekad i nemaju jasan odnos prema tome, prosto kao da se nadaju da dotle neće ni doći.

ovo na slici bi trebala da bude kuća Lolinog dede tojest babe tojest sada ne znam čija je, moram otvoriti "katastar javni pristup" pa ukucati broj parcele.

čisto onako.

dole malo niže smo brali maline, od toga je baba živela.

tačnije ona je brala maline a mi smo samo par puta išli da smetamo i da se nažderemo.

to je jedan slepo crevo put, koji krivuda i goredolira u beskraj, dođeš iz jednog sela u drugo i tamo nestane asfalta pa klimaš dalje opet unedogled dok ga opet ne ugledaš, i stigneš u zemlju čuda.

juče je pak plan bio da se negde na pola tog makadama skrene desno pa po vrhu brda trnde drnde makadamom do drugo nazovi asfalta koji je toliko propao da ti je mtb jedina mogućnost da tuda prođeš na dva točka, dobro, i onaj motor za cross.

i tako, 70km sa 1100+ metara uspona, kao jedne i po plitvice.

danas šta nam bog dadne, biće još više oblaka a za kapljucanje ni on nije siguran.

mislim oblak.

promaja

znate li za onu vest od pre par desetina godina, kada je otvorena pruga koje nema?
naime napravili su tunel, ispred tunela dovukli par stotina metara šina, na šleperu je stigao i jedan vagon.

onda je par ministara selo u vagon i kroz prozor mahalo fotoreporterima, a umesto lokomotive je vukao nekakav bager.

staviću za one željne informacija link na tu "vest".

ukleta-pruga-u-dolini-jadra-zeleznicko-povezivanje-valjeva-i-loznice

e sad, pre nekog vremena sam ja spazio taj tunel i malo ušao, no za razliku od svih ostalih koji su duboki samo stotinak metara, ovaj je delovao duži...

pa sam guglao, i došao do gornjeg teksta.

naravno odmah mi je sinula ideja da se TUDA MORA PROĆI, i to je negde ostalo da mi svetli kao jedna od "to do" lampica.

juče je Lola predložila da joj to bude osmomartovska poklon ekskurzija pa smo se opremili Einhell aku reflektorom koji je toliko jak da nam je svo vreme radio na I dok se jačina II i III ispostavila kao suvišna.

(moj prvi pokušaj pod svetlom mobilnog telefona je bio više nego sablasno iskustvo)

na kraju osvetljenje nije bilo nikakav problem, nego baruštine jer tunel na previše mesta prokišnjava i iz obe ivice a na dosta mesta i celom širinom teče pravi mali potok.

a bogme pomalo je bilo i prohladno.

pa smo se dogovorili da jednom ponovimo prolazak ali u kontra smeru, kada se usred leta budemo po nekoj vrućini vraćali kući, taman da se malo rashladimo.

u nekom sušnom vrelom periodu neće biti vode ni blata pa će sve moći da se vozi i pod običnim biciklističkim lampama, samo se treba setiti poneti ih u vrelo letnje podne.

pet krugova

Juče sam dobio ideju koju je pre mene naravno dobilo već milion ljudi i bio sam jako ponosan što sam umesto kopiranja sledio sopstvenu intiuiciju, možda je u nekom drugom univerzumu neki drugi Tesla izmislio roštilj ne znajući za planetu Zemlju i imenjaka koji je izmislio čekić i ekser, ko će ga znati. Propala mi ideja da pobedim neku olimpijadu mladih pronalazača i istetoviram onih pet krugova.

Nakon što me "očešao" svaki treći automobil tj vozač, ne razmišljajući uopšte o tome koliko me blizu pretiče, odlomio sam prvu raspoloživu granu i (bogu hvala u zemlji đubreta) odmah pronašao i neki bačeni najlon pa ga vezao da bi se ta grana jasno videla. I da vidiš čuda, u narednih 6km nisam imao nijedno tesno preticanje, ili su obilazili metar i po od mene ili su usporavali ako neko ide iz suprotnog pravca pa onda nervozno dodavali gas i prolazili dalje. NARAVNO, nikog nije bilo briga za mene, nego su se plašili da im nekakva skalamerija ne izgrebe auto ili razbije far. Samo treba smisliti nešto manje ružno od ovakve grane, i na kraj u traku zaglaviti jednu maticu od šrafa, za slučaj da se neko odluči da baš iz inata prođe što uže.

Drug mi je poslao sliku toga kako se snalaze u inostranstvu:

Razlika je očigledna, tamo svako ŽELI  da te obiđe široko, a ti mu samo pomažeš da te na vreme uoči. Za razliku od toga, kod nas bi svako da se provuče, da te očeše, i ovakva penušava glupost ga u tome svakako ne bi sprečila. Poenta je da ih uplašiš, ipak je ovo Balkan. 

trileri i kučine

krimi triler:
nakon kraja radnog vremena lopov krade podatke iz neke firme, direktor se setio da je zaboravio tabakeru i vraća se u kancelariju, lopov pogledom moli laptop da ubrza, ona zelena linija putuje sporo ali bez oklevanja, koraci odjekuju hodnikom, lopov se preznojava, šef se hvata za kvaku, na ekranu se pojavljuje GOTOVO, lopov čupa usb stick zaklapa laptop i čučne pod sto baš u trenu kada se kvaka spušta i šef ulazi u kancelariju.

real life:
nakon natpisa AŽURIRANJE APLIKACIJE zelena linija od 1% 12% 44% 76% veoma brzo dolazi do 99%...
zatim se pojavi natpis DOVRŠAVAM (to potraje minut)
taman to nestane i pomisliš da je gotovo, pojavi se natpis JOŠ SAMO MALO...
čekaš još minut, dva, pet, onaj peščani sat se zaglavio u svom mikrokosmosu, čekaš još pet minuta, čupaš bateriju iz laptopa, izbijaš sve osigurače po kući, cediš limunadu da se smiriš, krećeš sve ispočetka, šef se hvata za kvaku, ispaljuješ ceo šaržer u otškrinuta vrata i mirno pozivaš policiju da se predaš.

(negde pred kraj se izgleda promenio kanal)

gde sam pogrešio?

možda i nigde.

vidi čuda.

do pola trke sam pazio na pulseve, i uopšte se nisam uzdao u osećaj jer ga prosto nisam ni imao.

možda idem prebrzo a možda ovako i izguram do kraja.

šredingerova taktika.

pa sve kao nešto usporavam, tražim isprike.

neću da prilazim grupi ispred jer će na kontroli da se stvori zagušenje i izgubiću previše vremena, neka se oni zbiju i čekaju dok ja lagano dotrčim.

doduše tako je i bilo :-)

ali sam svejedno par kilometara trčao pod ručnom.

međutim posle kontrole (prve) mi se to dopalo pa sam nastavio istim ritmom.

pulsevi, eh.

voleo bih da su uvek ispod 150, štaviše da se vrte oko 146-148 no malo malo pa zakucaju na 153 ili 155.

a ja nezadovoljan, i sumnjičav.

znaš ono, iznebuha ti sve otkaže, mišići nestanu netragom i moraš onako na golim kostima kao na štulama trčati ukrućen do kraja.

no nije se dogodilo.

srećom.

iza pola staze par km kroz neko granje i šiblje pa direktno na vetar, tu sam prišao dvojici misleći da su to drugi i treći u generalnom, a ispred sam na momente video i prvog.

(ispostavilo se da ih je bilo još četvorica ispred, ha!)

tu sam blago uzbrdo po relativno suvoj zemlji i na taj najjači vetar stigao dvojac i prošao ih na kontroli no onda su dodali gas (kao da je cilj blizu a ne za 10km) pa su me opet prošli.

okej, tako mi je zanimljivije, hvala im, pomislio sam.

onda nas je pogurao vetar i doslovno si mogao u majici na bretele trčati koliko je postalo toplo, dečki su počeli dodatno usporavati a ja sam se osećao sve odmorniji.

na prvom kupseru strmom stazom kroz šumu sam malo dodao gas i izgubio ih, možda su i prohodali, nisam se okretao.

jedno pogrešno skretanje mi je oduzelo nepun minut ali i onaj Prvi je pre toga zeznuo čitava dva minuta tako da nisam mogao da se žalim na sudbinu.

pred okret po nasipu sam sa druge strane jezera video par ljudi i skontao da nismo prvi i drugi, no nije mi bilo previše važno.

nekoliko kratkih strmih ustrčavanja kasnije sam shvatio da imam taman dovoljno snage, pa malo i više, no nisam imao razloga da finiširam divljački nego samo da dovršim u istom ritmu.

ispalo je da sam treći veteran s tim da su tu ubrojali sve 40+ pa sam prvoj dvojici mogao i tata biti, malo nategnuto ali teoretski moguće.

sve u svemu, podosta savršena trka, dobro sam apsorbovao svo lomatanje po zemlji, kroz njive, šumskim stazama, jer pazi, 131 minut trčanja mi definitivno izlazi iz pretpostavljene autonomije na tempo trčanju, čak sam sumnjao i da li sam za običan polumaraton spreman, što je pola sata kraće i puno bezbolnije od trekinga.

dan pred sutradan

došao je i taj dan kada sam trebao konačno da odlučim da li mi se ide na trku ili ne.

od svih ZA i skoro nijednog PROTIV odlučio sam se za ZA.

naime jedino Protiv bi mogla biti prognoza, loš dan za putovanje, loš dan za trčanje, puno blata kiše i koječega, ali delovalo je da toga neće biti, barem previše.

i da vidiš čuda, tako nekako je i bilo.

kiša nije pala (danas!), u najavi je promenljivo i temperature oko 8-9 a možda i 10 stepeni ali tek kada trka prođe.

u sećanju iz prethodnog života mi još uvek titra taj žar od trke, kada si svestan da "tako" ne bi trenirao, nego eto drž ovog drž onog pa kao malo potegneš.

na treningu je postalo skroz obrnuto, što brže idem kraće ću izdržati, a zašto da se vratim kući posle pola sata ako mogu da ostanem u prirodi tri sata, i ajd ti zapinji ako si lud.

eto, pa šta bude biće.

jutros je trebalo proći pored pijace i kupiti spanaća, i opet nahraniti one bačene štence na periferiji pa sam organizovao neki polukrug od 7-8km eto tek da mi sutra ne budu visoki pulsevi na trci, jer ništa gore od onoga kada si se previše odmarao.

popodne neobavezan kružić biciklom vamte tamte što bi babe rekle, ovaj put se nisam smrzao kao juče jer je popodne bilo ravna linija glede klime, bez zahlađenja i rosulje.

fingers crossed, ili skraćeno fs xd.

treći trećeg

sad ćete vi reći ma daj molim te šta ti je to treći trećeg, ko je koga tu, i šta?
ali bila je jedna SITUACIJA.

zvalo se pešterski ultramaraton, i imali smo trke 21km 42km 100km.

ja sam prijavio 42km jer je start bio u podne (usred leta!) pa smo imali više vremena da stignemo.

tih godina sam dosta razmišljao o stotki ali nekako su jedna za drugom prošle i nisam je istrčao mada sam očigledno mogao, barem je tako delovalo na jednoj planinskoj trci od 58km i na nekoliko treninga od 55-60km.

no da se vratim na temu.

negde oko 30-og kilometra sam prešao dotle prvoplasiranog, i do cilja mu nasvirao pola sata zaostatka.

dečko je prosto rečeno prokuhao i hodao skoro sav ostatak trke.

bilo je leto, podne, jako sunce, vruće.

par kilometara pre toga sam prošao i vodećeg na 100km, i on je previše hodao za moj ukus jer su startovali ujutru po hladovini.

polumaratonci su išli sličnom stazom pred kraj ali ih nisam sretao jer sam stigao pre svih, ne znam kada je bio njihov start.

no kada sam završio svoju trku, krenuo sam da trčkaram kontra stazom, da dočekam ove koje sam prošao.

i bogme sit sam se natrčao, dok nisu naišli.

SVI ZAJEDNO.

prvi polumaratonac, on je išao sporije nego što sam ja trčao maraton jer su na 21km otišli samo rekreativci, s njim prvi ultramaratonac, i drugi maratonac.

dakle prvi (100) je stigao drugog (42), pa su zajedno stigli prvog (21) a dočekao ih je prvi (42) i od toga može da se napravi barem desetak besmislenih naslova.

ja sam se nakon jučerašnjeg tempa od čitavih 6km odmorio od trčanja i provozao onaj najstariji i najlošiji mtb nekih 40km, onako rikaveri stilom, ne beše loše.

drugi trećeg

drugi je trećeg pljunuo preko ramena da bi ga tako usporio i da bi sačuvao svoje drugo mesto.

treći se žalio sudijama/sucima ali obzirom da nije bilo svedoka, džabe je potrošio 50 evra na taksu (žalbenu).

neslavna priča.

 

drugi trećeg mi je doneo prvo trčanje nakon bronhitiščića, i da vidiš nije loše kada nakon toliko dana opet potrčiš, čak ako pomalo i krkljaš i iskašljavaš male zelene, ipak su noge sveže jer su bile nekoliko dana u naftalinu.

nisam imao pojma kako krenuti nego onako po osećaju, da je živahno ali ne jurnjava. negde na 3km mi je nazovi okret jer posle kružnog toka imam 50m ulicom pod 90° levo i onda na novoj raskrsnici opet 90° levo pa okrenem nazad prema kući. 

tu sam stisnuo LAP i pokazalo mi je 4'39''/km što je praktično ritam poslednjeg polumaratona koji sam završio, no ima otad 4 meseca tako da se više ne računa kao halfM pace.

nego onako, tempo.

nažalost.

u povratku sam imao vetar a trebalo se vratiti i uzvodno jer sam prva 3km trčao uz (u smislu pored, a ustvari niz) reku pa sam malo pojačao, srećom sam na pola (1.5km) trebao da zastanem jer je Lola tu nekim psima ostavljala hranu.

pa sam tako predahnuo, i uspeo bez kome da i druga 3km pretrčim istom brzinom, iako uzvodno i na vetar, ali eto iz dva poluvremena.

ispadoše intervali, sunceti! (što bi rekao predsednik bravar)

6km nije nešto ali je više od 5, od koga je dosta je.

lep dan za novi početak

kakav lep dan, kakav lep dan za danom.

poslednji dan februara, savršen termin za nove rezolucije.

za prestanak sa nekim navikama, okretanje leđa kalendaru.

pa onda prvi mart, ahiiiiii...

ajmo od prvog, puno je bolje nego ajmo od ponedeljka.

jer ponedeljak dođe svaki čas, a prvi ipak nešto ređe.

pa još mart, ahiiiiii...

prvi dan prvog prolećnog meseca.

negde je možda prvi mart upravo početak proleća, ko bi ga znao.

sećam se jedne godine kada smo ceo januar i februar bili na pripremama u Budvi, i vratili se kući, i u 4 ponedeljka je palo po pedalj snega, doslovno tako.

moguće da sam već pisao o tome, zvuči mi nešto dežavi-jalno.

tako da kao i pre par godina znade februar biti bolji od marta.

kako, to nikome nije jasno.

poput onoga da te mlađi sin sluša bolje od starije ćerke.

sačuvaj bože.

i tako sam odhajkovao još jedan dan, čekajući da ovo u grudima prođe, i čini mi se da je tu negde, u fazi definitivnog nestanka.

pa narednih dana da se nastavi gde se stalo.

neodređeni govor, izbegavanje prvog lica jednine.

tako se ograničim, zabarikadiram.

pa posle napišem da "nije išlo".

i slično.

elem nije dan skroz propao, obnovio sam tunelsko gradivo.

naime, pruga ka Bosni je u izgradnji još od kraja rata, onog velikog protiv švaba.

i tu odmah iz grada su zamislili da kroz dva tunela pruga izađe na čistinu ka zapadu.

za početak gledajte samo ovo ROZO.
između dva tunela bi trebao da bude most.

otprilike sam i ucrtao koliko su tuneli probijeni, najlevlji ulaz je gde sam ušao juče, 350m, a ostali 50-150m, između je još uvek brdo, da ne kažem kamenje.

a sada o ovom plavom.

jednom me je uhvatilo nevreme tačno u najlevljoj tački. na trčanju.

i nekako sam u glavi zamislio da mi je kuća negde desno, i rekoh sad ću kroz tunele pravolinijski do kuće, umesto da idem OKOLO kroz grad.

no kad pogledaš, kuća mi je bila maltene pravolinijski ispred nosa, ako pretrčim preko jednog brda sve normalnim ulicama, a prugom bi mi bilo duže.

s tim što ne bih kisnuo, da su tuneli probijeni naravno.

no glavni put pravi "potkovicu" dole prema gradskom parku kao što se vidi ova viseća sisa u sredini, pa je dojam da je sve puno dalje, kao što i jeste, ako ne ideš najkraćim putem nego onuda "kuda se uvek ide".
tja.

Otkrijte vaš najveći ljubavni strah

ŠTA STE PRVO UGLEDALI? Otkrijte vaš najveći ljubavni strah
ONO što vam je prvo privuklo pažnju otkriva vaše najveće ljubavne traume.

1) Muško lice

Ako ste prvo videli muško lice, to znači da vi živite u sadašnjosti i jedva se zadržavate na negativnim iskustvima iz prošlosti. Živite za trenutak jer je to, po vašem mišljenju, jedini način da se osećate slobodno. Ipak, plašite se da pokažete svoje emocije. Zatvarate se u sebe, to može da napravi veliku distancu između partnera i vas.

2) Dečak

Ako ste uočili dečaka, verovatno ste u duši vesela osoba i volite da budete u blizini ljudi. Ne volite da ste u centru pažnje, ali takođe ne možete da se ne pridružite ekipi i budete druželjubivi. Ipak, ono što krijete u vezama je strah od odrastanja. Ono čega se najviše plašite, jeste da osetite da vam osoba koju volite više nije potrebna.

3) Platno

Ako vidite platno na kom dečak slika, to znači da volite svog partnera, ali da ne želite uvek da provodite vreme sa njim. Ponekad ste srećniji ako ostanete kod kuće i razmenite nekoliko poruka. Ono što krijete u vezama je vaša intenzivna potreba za vremenom za sebe, zbog čega se osećate odmorno. Plašite se da to priznate partneru, jer se vodite teorijom da će nastati problem.

4) Dve kolibe

Ako ste videli dve kolibe, vi ste osetljivi. Nemate problem da pokažete svoja osećanja, ali ono što krijete u odnosima je direktan sukob. Ne volite primedbe, čak i ako je to konstruktivna kritika, pa se samim tim najviše plašite da čujete to od partnera.

5) Nos

Ako ste prvo ugledali ovaj kapitalni nos, onda imate iste ljubavne traume kao i Saša, s tim da nisu konkretno objašnjene u ovom tekstu. Štaviše nisam primetio niti mi je uopšte bilo važno da li je lice muško ili žensko (zato ne zaokružujem broj 1) nego sam samo video NOS. 

N. O. S.

S.U.R.L.A.
Gotovo kao moj, možda sam ustvari video sebe?

Studio?...

PS
Dok se ne otvori originalni članak, posebno na mobilnom, slika je dosta sitna pa se ovi detalji 1) 2) 3) 4) ne vide, a kada se pogleda na kompjuteru slika je toliko krupna da se ne vidi cela nego samo određeni deo, loše je formatirano, tako da je svaki ishod puka slučajnost.

Postoji pet načina na koje vozači drže volan

pa kaže:

Postoji pet načina na koje vozači drže volan dok voze, a to otkriva kako im je u životu.
Ljudi to rade nesvesno, a način na koji drže volan dok voze otkriva mnogo o njihovom karakteru i sklonostima. Pronađite svoje i naučićete nešto o sebi ili nekome sa kim sedite u autu.

onda, evo ovako, ako znate kako izgleda analogni sat = volan

po gradu sam uglavnom
1) Minimalista (ako je jedna na volanu onda je negde na 11 sati)

Jedna ruka je na volanu, druga na menjaču. Trudite se da živite što jednostavnije. Radije imate nekoliko dobrih prijatelja nego da ste okruženi gomilom svih vrsta ljudi. To ne znači da ste dosadni – ljudi vas cene, poštuju vaš životni stil i činjenicu da niste skloni dramatizaciji.

na autoputu sam najčešće

2) Logičar (desnu držim na 2 sata a levu negde oko 8 sa laktom naslonjenim na vrata)

Jedna ruka je na volanu gore, druga dole. Vi ste veoma razuman i racionalan tip osobe. Vaša porodica vas veoma ceni zbog vaše sposobnosti da donosite ispravne odluke i zato što se mogu osloniti na vas. Skloni ste promenama raspoloženja, ali pokušavate da ga kontrolišete svim silama.

izgleda da nikada ili skoro nikada nisam

3) Mirotvorac (možda nakon maratona ako sam umoran a moram da vozim pa okačim dva palca na one poprečne krake volana)

Obe ruke su na sredini volana. Ne volite sukobe i učinićete sve da ga izbegnete. Ponekad znate kako da podignete ton na nekoga, ali to se dešava veoma retko. Ne tolerišete neprijateljstvo među ljudima i skloni ste da nađete načine da pomirite dve sukobljene strane, odnosno rešite problem.

na magistralnim i lokalnim putevima sam naravno

4) Perfekcionista (leva na 10 desna na 2 časova)

Ruke su u gornjoj polovini volana, razmaknute. Držiš volan kako su te učili u autoškoli jer smatraš da treba poštovati pravila i raditi sve kako treba. To je zapravo vaš životni moto zahvaljujući kojem ste uspešni u životu. Mnogi ljudi oko vas žele da budu poput vas - vi ste im uzor.

e jedino nikad ali baš nikad nisam ovako vozio

5) Paničar

Ruke su na gornjoj polovini volana, veoma blizu jedna drugoj. Često se borite sa anksioznošću i skloni ste da udvostručite ili trostruko proverite šta ste već uradili da biste bili sigurni da je sve u redu. Bliski ljudi stalno pokušavaju da vas smire i podstaknu da se opustite. Oni to rade jer znaju da ste divna osoba koja se krije iza svoje ljuske.

pismo

opet serijal narodnjaka uz doručak, 

uz igru pogodi stihove.

naravno uvek promašim:

"željno čekam tvoje pismo

i nadam se svaki dan

otkad skupa više nismo

da si teško bolestan"

nakon toga ceo dan oće napadati sneg neće napadati oću lopatati neću lopatati i tako evo do uveče, srećom nisam lopatao, jedan poen više za mene a manje za sneg.

videćemo šta će biti noćas.

nije da mi se trčalo, a nije da nisam ni pokušao.

nemam pojma, kajznam, ako je bronhitis onda je bronhitis, donekle nije ni toliko bitno da li je alergijski ili bakterijski ili virusni ili hipohondarski, toplo hladno toplo hladno, oće neće kao i sneg, noge nit nit, trt mrt.

pa sam kao malo trčao pa hajkovao pa opet malo potrčao i tako.

prođe par sati napolju, vazduh čist bez smoga, februar se završava u nekom lošem tonu ali šta ćeš, biće bolje, uvek bude bolje.

idemo dalje.

sutra uz doručak ex yu rock, možda to upali.

ako ne puste merlina.

gledao sam ovaj video, gore piše kako se zove festival valjda u Peruu, uuuu, malo igraju nekakvo kolo pa malo izlaze po dve cure da se boksaju, posle deset sekundi sudija proglasi koja je pobedila.

imaju i trenere, neki su u nošnjama neki u trenerkama a neki u paganskim kostimima, da te bog sačuva.

ali se zabavljaju, to je važno.

hleba i pesnica, ništa raji više ne treba.

dolores

nešto me malo bolelo, ne kao povreda nego kao upala ili premor, a nisam ništa trenirao, pa sam to prepisao specifičnom alergijskom stanju.

naime pre tri dana me je odjednom spičilo punom snagom, sline, kijavica, ludilo divljilo.

popio tabletu, nije delovala naročito, agonija se produžila i celu noć.

sutradan malo popustilo posle druge tablete ali se kijavici i slinavici pridružilo povremeno iskašljavanje gustog sekreta odmah sa vrha bronhija, sve bez temperature ili drugih znakova obične prehlade ili običnog bronhitisa, samo klasično alergijski.

ali pojako.

i danas evo treći ili četvrti dan sam zbog nespavanja bio totalno šlogiran, uspeo sam samo da dobršim neki hajk od 12km a i to izbegavajući neke bitnije uspone ili potrčavanja, prosto nekakvo šetuckanje kroz prirodu.

a šteta.

obzirom da je najavljen ledeni talas, ovo je možda bila poslednja prilika da u februaru otrčim nešto zbog čega bih dobio neku značku koju bih odmah zaboravio, tipa februarski polumaraton ili slično.

popodne sam proveo analizirajući katastarske mape jer mi je sinulo da se tu može videti konačna trasa budućeg priključka autoputa i bogme je dosta zanimljivo bilo kada sam otkrio kako će to izgledati.

nije mi palo na pamet da će ga BAŠ TUDA spojiti jer na toj krivini ima previše kuća, domaćinstava, par manjih obrta, ali to je očigledno manje važno od regionalnih interesa.

naravoučenije, nikad ne zidajte kuću na mestu kuda će jednom proći autoput.

doba sporog razvoja

to je tih par kilometara koji fale.

juče sam u povratku prošao odozgo desno ovim žutim tragom do podvožnjaka ispod novog autoputa, i tu zastao da porazgovaram sa dvoje seljana koji su skupljali granje za potpalu.

pričali o nedaćama, promeni života pod stare dane, ništa više neće biti kao pre.

i kaže mi taj stariji čovek kako će tuda proći ulica koja će se spojiti na industrijsku zonu, i da su već isplaćene parcele meštanima.

ja sam nekako peške, gurajući biciklu, prebauljao iz njive u njivu i kroz neki šumarak da bih se probio na jedino mesto gde može da se pređe rečica, i odatle nastavio dalje vozeći, to je crvena GPS markacija.

kad sam došao kući ucrtao sam ofrlje kako bi to moglo da izgleda, znajući konfiguraciju terena.

doduše ne znam kako će izgledati ona gornja krivina jer se žuti put desno spaja na magistralu tako što pređe preko pruge tj ispod rampe, pretpostavljam da će to ostati tako.

smanjiće se (jednom*) gužva kroz predgrađe na ulasku u grad, otprilike prvih 7km od naše kuće.

tako se vraćam na naslov jer mi nekako sve to sporo ide, godine prolaze, a to najbolje vidim po Lolinom tati koji je umro pre 12 godina, pa povremeno kažemo eto tata nije dočekao da vidi novi tržni centar, nije video kako se rušio remont pre toga, nije video par novih ulica i mostova koje su pojednostavile kretanje kroz grad...

pa tako razmišljam šta li ću ja sve stići da vidim, obzirom da ovo ide jako sporo, kao neki slou moušn.

eto videli smo autoput Zagreb-Rijeka, zaista spektakularan poduhvat i mesto za provesti par sati života u putovanju, kao i Istarski Ypsilon.

ne verujem da ćemo do kraja života proći ni krčkim ni pelješkim mostom jer nemamo tamo šta da radimo a i pomalo je predaleko, no ko zna, svašta može da se desi, ipak nismo doslovno na samrti.

čitao sam i o obilaznici oko Užica, takođe veliki poduhvat koji će rezultovati nekim egzotičnim kilometrima kroz kanjone i planine.

napravljen je i autoput od Podgorice do ovamo negde bliže, tuda možda i prođemo već ove godine kao što smo išli i kroz tunel koji je preprečio do Bara.

deo beogradske obilaznice je takođe gotov pa se do Novog Sada i Subotice lakše i sigurnije putuje, kao i autoputem za Čačak koji se mic po mic nastavlja dalje.

voleo bih sve to da vidim kada bude gotovo, ali i ne moram ako bude puno potrajalo, baš kao što ni Lolin tata nije koješta dočekao a baš bi ga zanimalo.