Koliko smo, zapravo, srećni što smo tu

Dva i po meseca nakon iščašenja ramena, konačno sam otišao na prvo trčanje od 8km. Tačnije, sa pauzom na pola, to su bila dva trčanja po 4km. Do sada sam trčao pet ili šest, pa mi je ovo bio mali korak napred. Ili se bar tako činilo pre nego što sam izašao iz kuće.

Negde usput, počela je ona poznata unutrašnja rasprava: da li mi je stvarno teško ili sam samo razmažen? Da li da nastavim ili prekinem? Da li me zaista nešto boli ili samo tražim izgovor? Nekako sam izgurao do kraja, vratio se na posao i, onako usput, upalio vesti.

A tamo priča o Grejs Nolan, dvadesetpetogodišnjoj studentkinji medicine i trkačici koja je dan pred maraton poginula u saobraćajnoj nesreći. Imala je planove, ambicije, budućnost pred sobom. Nije tog dana izašla iz kuće očekujući da se više neće vratiti.

Koliko smo, ipak, razmaženi. Koliko često podrazumevamo da ćemo sutra ustati, otići na posao, istrčati svoju uobičajenu rutu i nastaviti sa svim onim sitnim brigama koje nam čine svakodnevicu. Kao da nam je sve to zagarantovano. A nije.

Ne možemo sve da kontrolišemo, niti možemo da se osiguramo od svake loše slučajnosti. Život se ponekad promeni u jednom trenutku, bez najave i bez obzira na to koliko smo mladi, zdravi ili puni planova.

Ne mislim da zbog toga treba da se osećamo krivim kada nam je teško. Niti da svaki trening moramo da završimo po svaku cenu. Naprotiv, ako nas nešto boli, treba da umemo da stanemo. Ali možda bi trebalo češće da se setimo koliko je privilegija uopšte imati priliku da se žalimo na težak trening.

Možda je baš to dovoljno za danas: da budem srećan što sam ovde, što mogu da trčim, što me sutra čekaju neke nove obaveze i što još uvek imam luksuz da se premišljam da li mi je teško ili sam samo razmažen.
Jer, na kraju krajeva, ne mora svaki dan da bude predivan.
Samo neka nam je i svaki sasvim običan dan uopšte dat.

vaganje škorpije

koliko vidim na astrološkom sajtu, danas je poslednji dan Vage, a od sutra negde pred podne počinje Škorpija
sada ćemo da se igramo sa AI pa da je pitamo kako bi se to odrazilo na sport ako bi verovali horoskopu:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Sutra, 23. oktobra 2026. godine, Sunce prelazi iz Vage u Škorpiju oko 11:38 po vremenu u Srbiji.

Ako bismo zodijak i horoskop hipotetički prihvatili kao nauku, mogli bismo prelazak iz Vage u Škorpiju da posmatramo kao simboličan prelazak iz energije ravnoteže, ritma i harmonije u energiju intenziteta, izdržljivosti i unutrašnje odlučnosti.

Za bicikliste i maratonce to bi bila posebno zanimljiva simbolika, jer se njihovi rezultati ne oslanjaju samo na mišiće i kondiciju već i na sposobnost da upravljaju umorom, motivacijom i sopstvenim granicama.

Ako astrološke simbole primenimo na sportsku psihologiju, promena bi mogla da se opiše ovako:

Vaga — snaga kroz ravnotežu
Ujednačen tempo i kontrolisano trošenje energije.
Potreba da se pronađe pravi ritam između napora i odmora.
Motivacija kroz sklad, rutinu i osećaj da se trening odvija prema planu.

Škorpija — snaga kroz odlučnost
Veća usmerenost na cilj i spremnost da se istraje kroz nelagodnost.
Mentalna izdržljivost kada se pojave umor i sumnja.
Potreba da se sopstvene granice pomeraju promišljeno, a ne impulsivno.

Astrološka tradicija povezuje Škorpiju sa intenzitetom, snažnom voljom, strategijom i istrajnošću.
U našem hipotetičkom modelu, to bi značilo manje rasipanja pažnje, a više koncentracije na ono što želimo da postignemo.

Hipotetičko astrološko predviđanje za bicikliste: 

sutrašnji dan simbolično bi favorizovao disciplinovanog vozača koji zna da sačuva snagu i napadne onda kada je to potrebno, a ne onoga ko odmah kreće maksimalnim intenzitetom.

Praktična poruka: početi kontrolisano, držati se plana i ostaviti dovoljno snage za završnicu. Stvarnu fizičku energiju, naravno, više određuju san, ishrana, hidratacija, oporavak i trening nego horoskopski znak.

Hipotetičko astrološko predviđanje za maratonce: 

simbolika Škorpije naglašavala bi mentalnu čvrstinu u drugoj polovini trke, naročito kada je potrebno sačuvati koncentraciju i održati zadati tempo.

Međutim, upravo ovde postoji zamka: škorpionska upornost u negativnom obliku može da se pretvori u tvrdoglavost. Dobar maratonac ne ignoriše upozorenja tela samo da bi dokazao svoju snagu. On zna razliku između uobičajenog napora i signala da mora da uspori ili stane.

Duo

Polagao sam velike nade u Apple iPhone Duo, ali sam u međuvremenu shvatio da su male dimenzije zapravo mnogo važnije nego što sam mislio. Moj iPhone 13 mini mi upravo zato toliko odgovara: uzan je, lepo leži u ruci i gotovo ga ne osećam dok pešačim ili trčim.

Novi Duo, međutim, širi je od svih dosadašnjih modela, pa mi to što nije naročito visok ne znači mnogo. Meni je važnije kako telefon naleže na dlan nego koliko mu je ekran visok. Ako mi širi uređaj smeta dok ga držim, džaba mu sve ostalo.

A postoji i još jedan, prilično praktičan problem: ako se sapletem dok trčim ili hodam, s takvim telefonom mogao bih da tresnem pravo na gornji displej. Baš mi treba da, pored sebe, pazim i na telefon dok padam!

Izgleda da sam se ponadao da ću konačno dobiti naslednika svog 13 mini, ali sam ponovo došao do istog zaključka: nije dovoljno da telefon bude mali na papiru. Mora da bude mali i tamo gde je to meni najvažnije — na dlanu.

Dakle, Duo je oko 81% teži i 31% širi od 13 mini-ja. To nije zanemarljiva razlika — pogotovo za telefon koji želiš da nosiš u ruci dok si u pokretu.
A meni je ovde najzanimljivije to što je 13 mini čak i viši od zatvorenog Dua, ali mi to ne smeta: njegova mala širina i masa čine ga praktičnijim za ruku.

Izgleda da postoji granica ispod koje telefon prestaje da bude teret, a iznad koje počinješ da ga osećaš pri svakom koraku. I zato bi prelazak na Duo mogao da bude korak unazad u svakodnevnoj upotrebi, bez obzira na sve njegove tehnološke prednosti.

Ne zove se džabe Duo, težak je kao dva telefona :-)

Konzilijum bez predsednika

(današnji blog sam izdiktirao u chatgpt pa ga zamolio da mi ga prebaci u ćirilicu i doda interpunkciju)

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ñ

Izgleda da je konačno postignut istorijski sporazum između ramena, leđa i nogu. Rame je insistiralo na tome da mu ne bude hladno, noge su se zalagale za lagano trčanje, po mogućstvu u zoni 2, dok su leđa zahtevala da se ne preteruje ni s intenzitetom ni s trajanjem. Posle nekoliko krugova pregovora, sporazum je postignut i trčanje je moglo da počne.

Tako je nastalo moje malo sveto trojstvo, koje je očigledno smatralo da je za donošenje odluke dovoljno da se slože njih troje. 

Mozak se u početku nije bunio, jer nije ni znao da se bilo šta dogovara. Ali nakon prva tri kilometra, kada je shvatio da ga čeka još toliko istog, dosada je postala neizdrživa i konačno je odlučio da se umeša.

„Alo, bre, luđaci! Zašto mene niste pitali? Pravite račun bez krčmara, dogovarate se o trajanju i intenzitetu, a niko da proveri da li ja uopšte pristajem da još tri kilometra gledam u istu ovu predstavu!“

Ako ste gledali Doktora Hausa, možete da zamislite scenu u kojoj Kameron, Čejs i Trinaestica nešto dogovore, pa Forman besno upadne da ih podseti da nisu sami na svetu. Samo što je u mom slučaju konzilijum već završio sastanak, zapisnik je usvojen, a žalbeni rok je istekao pre nego što je mozak saznao da je odluka doneta.

Fizički, sve je bilo pod kontrolom. 

Rame je bilo utopljeno, noge su se držale zone 2, a leđa nisu imala razloga za protest. Jedino je mozak smatrao da je grubo izigran, pa je preostala tri kilometra dosade odlučio da nekako preživi uz pomoć pisanja bloga u društvu ChatGPT-ja.

I tako smo, umesto да решавамо проблем трчања, решили проблем досаде. Свето тројство је наставило да ради по свом, а мозак је добио играчку да не би правио веће проблеме. 

(a chatgpt poslednju rečenicu ostavio na ćirilici!)

Elem, nakon dana "odmora" u kojem su mi prepukla leđa, nekako odgulih tih 6km po 6 minuta, samo neka se okreće... (e pur si muove - Galileo Galilei)

Prisilna pauza

Počela je još jedna nedelja, koja bi trebalo da bude posebna po tome što će mi njenog poslednjeg dana konačno početi nastavak autoškole. Logično, opsednut sam razmišljanjem o tome i razmatranjem svih mogućih scenarija u kojima me instruktor ponovo ispali ili počne da izvoljeva. Zbog parlamentarnih izbora će verovatno biti gužve, možda i incidenata, ali mislim da ovog puta ne smem da popustim. Pa makar padalo kamenje.

Umesto da se bavim trčanjem ili biciklom, razrađivao sam rezervni plan: da odem na zvanični poligon, izmerim vežbe i kredom ih iscrtam na jednom napuštenom parkingu koji je u međuvremenu postao deponija građevinskog materijala. Ako instruktor bude nešto zanovetao, reći ću mu

„Druže, samo ti meni doteraј motor ovde, na pola puta između nas dvojice. Posle toga uzmi moju biciklu, idi kući i odmaraj se, a ja ću te zvati kad završim. Ili dođi za dva sata da ga odvezeš nazad.“

Kad već ne mogu da kontrolišem instruktora, mogu bar da mu organizujem posao.

Uzgred sam počeo da razmišljam i o biciklima, pošto mi se pokretljivost ramena popravlja i više nisam ograničen samo na uspravni city bajk. Možda bih mogao da izvučem sedište na nekom od Lolinih mtb i pokušam da se vratim vožnji koja više liči na trening nego na obično kotrljanje po kraju. Samo još da izmerim sve te bicikle i utvrdim na kojem mogu pristojno da se namestim. Još jedan projekat koji treba rešiti pre nego što se uopšte krene.

Ujutro su me kučići iscimali u šetnji, a pride su me zabolela leđa, pa sam odustao od trčanja. Ostatak dana prošao je u uobičajenoj vožnji električnim biciklom, malo onlajn šaha i malo gledanja oglasa za motore.

Rezultat od jučerašnjeg trčanja ostaje u arhivi kao dobar napredak, ali me to ne obavezuje da sutra izvedem neku turbo-aktivnost. Neka noge same kažu šta žele, sada kada je rame prestalo da se buni i njima prepustilo sud.

Ja sam, u međuvremenu, već isplanirao dve sledeće nedelje. Sad još samo da se sve to stvarno dogodi onako kako sam zamislio.

prebacio iz druge u treću

Opet sam u vremenskom zaostatku, pa mi se možda u žurbi ne omakne baš onoliko anegdota i viceva koliko je postalo uobičajeno za prosečan blog. A kada sam u žurbi, obično samo taksativno pobrojim sve podatke iz statistike i time se zadovoljim.

Danas smo u planu imali posetu nekoj rodbini u jednom selu pored Save. Naime, tamo su kupili kuću i sada tu žive, a svakog dana putuju u Beograd na posao.

Ujutru smo ustali u uobičajeno vreme, mada je bio plan da se probudimo nešto ranije. Međutim, kada je oblačan i tmuran dan u ovom delu zemlje, nekako dosta kasnije svane i deluje ti neprirodno da ustaneš dok je još mrak.

Zbrzili smo doručak i dve šetnje sa psima, da bih ja stigao malo da otrčim. A onda sam, valjda zbog tog osećaja žurbe, krenuo malo jače, pa sam na kraju završio sa istih onih šest kilometara kao i pre dva dana, s tim da je prosek, umesto tik ispod šest minuta, bio 5:38 po kilometru. Što je totalno neka druga brzina!

Očigledno je jučerašnje skraćeno, lagano trčanje puževim korakom pomoglo u oporavku, a možda me je jednostavno držao taj osećaj žurbe da sve stignemo na vreme.

Otišli smo autoputem dokle god je moglo, zatim malo vijugali kroz sremska sela i stigli na tačnu lokaciju. Naravno, Lola je vozila, a ja sam u ruci držao navigaciju, jer bismo u protivnom završili u Kuršumliji.

Nakon kafe, nešto priče i ručka, krenuli smo u šetnju. Dva kilometra do Save, tamo smo se malo zadržali birajući kadrove za Instagram, a onda se peške, kroz šumu, vratili istim putem nazad.

Nekako mi je lakše bilo onih šest kilometara trčanja ujutru nego ova četiri kilometra šetnje popodne. No, barem me rame nije bolelo ni ujutru ni tada, pa sam bio relativno zadovoljan.

Pogledao sam i neke statistike. Nakon što sam evo već ustalio trčanje, otprilike mi fali još stotinak kilometara u ova poslednja dva meseca godine da prebacim kilometražu iz poslednje tri sezone, što ne bi trebalo da bude neki problem.

A inače, i jutros sam trčao u onim novim Hoka Rincon 4, takozvanim brzim patikama. I koliko god sam se trudio da budem ubrzan, isto toliko sam se trudio da se ne deprimiram nakon što mi je, posle prvih 300 metara, zbog lošeg starta, odnosno loše uhvaćene navigacije, sat pokazivao prosek od sedam i po minuta po kilometru.

Srećom, to se kasnije postepeno ispeglalo. Na kraju sam, dakle, istrčao šest kilometara prosekom od 5:38 po kilometru, obišao Savu, prešao još četiri kilometra peške, ispratio rodbinsku posetu i proverio statistiku za poslednje tri sezone. Sve po planu, reklo bi se.

Jedino još nisam uspeo da utvrdim da li sam danas bio brži zbog novih patika, boljeg oporavka ili zato što sam žurio. A možda je tajna napretka u trčanju zapravo vrlo jednostavna: samo treba da planiraš toliko obaveza da nemaš vremena da trčiš polako.

smanjujemo ambicije

Današnji blog će biti nepravedno podeljen, jer uvek bih više voleo da je veći deo o sportu, a manji deo o propratnim pojavama. No, međutim, u gradu se dogodilo nešto šokantno što je višestruko zasenilo mojih jutrošnjih pet kilometara trčanja.

Naime, fantazirao sam da ću ići isto kao juče, 6km, a možda čak i 7, u nekom naletu neopravdane ambicije. No, kako sam krenuo i shvatio koliko sporo trčim i koliko niskom kadencom, videlo se da sam umoran i momentalno sam smanjio očekivanja. Završio sam sa pet kilometara, svejedno zadovoljan, obzirom da je juče bio izvestan breakthrough, pa danas mogu malo da rekonkolidujem noge.

A ono što nas je sve u gradu šokiralo jeste da je momak kog smo znali još iz srednje škole ubio svoju majku, o kojoj se brinuo i negovao je poslednjih nekoliko godina, hranio je, presvlačio je i sve završio na poprilično brutalan način, čije detalje mogu da izostavim. Nakon toga je zaključao kuću, otišao u policiju i prijavio da je počinio zločin.

Što je čudno, imali su veliku kuću na prelepom mestu iznad klisure reke, imali su dva lokala za izdavanje u gradu, potpuno sređen život, resursa i za starački dom i slično. Povremeno sam ga sretao na trčanju kada sam prolazio tim krajem, koji je jedna uzvisina iznad grada sa prelepim pogledima. On je nekim malim motorom odlazio do prodavnice i vraćao se kući sa namirnicama. 

Imali su jednog divnog psa pre nekoliko godina sa kojim je naša kujiца volela da se druži, onako kroz ogradu, i sve u svemu nikom ne bi moglo pasti na pamet da će se sve na tako brutalan način završiti i okončati.

Šta li će dalje biti, samo Bog zna, koliku će kaznu dobiti, koliko godina u zatvoru. Starija sestra mu je preminula pre dve godine od tumora na mozgu i sve u svemu, podosta mučna situacija, a posebno za nas koji smo ga poznavali.

Ono po čemu je bio čuven na završetku srednje škole bilo je prepričavanje kako ima 3.000 gramofonskih ploča, što je bio rekord u gradu. Ja sam se tada tek vrteo oko 150 do 200 i to mi je bilo nešto nepojmljivo. Mislim da mi nikada nismo prešli preko 1.000 ili 1.200, nemam pojma.

Ali, nažalost, narednih desetak godina on će slušati neku drugu muziku, bez ploča, samo u svojoj glavi.

A isteknuće mu i vozačka za motor :-(

poboljšanja

juče sam imao propali pokušaj trčanja i uspešan povratak nekom nazovi biciklizmu.

krenuo sam malo ambiciozno sa idejom da odem 11km do jednog sela preko brda, da odatle otrčim 3-4km do jedne napuštene zgrade prekoputa seoske škole i da proverim da li se pojavio jedan psić kojeg smo do pre sedam dana hranili pa je nestao, zatim da dotrčkaram nazad do bicikle pa na dva točka nazad preko brda kući.

e kada sam stigao na to mesto biciklom, skontao sam da je u toj udolini neka magla i da duva hladan vetar, koji bi me pratio do te škole pa bi me sahranio u povratku onako već malo vlažnog, pa bih onda (iako sam poneo rezervnu suvu majicu) morao biciklom po vetru nazad kući, brrrrr...

tu sam se predomislio i nastavio biciklom dalje, obišao to drugo selo, napravio polukrug prema gradu i na kraju ostao bez trčanja ali sam umesto dvadesetak napravio četrdesetak km biciklom.

mogu reći pomalo me zaboleše i ramena (i zdravo i rovito) i leđa i dupe ali ne od sedenja nego mislim na gluteuse jer mi je malo drukčiji položaj nego na city bike.

zato sam jutros nakon neplaniranog drugog dana odmora od trčanja napravio 6km što je probijanje granice od onih 4 puta po 5km, a i prvi put sam imao prosek ispod 6 minuta, pri čemu su mi i pulsevi bili za desetak otkucaja niži.

gotovo da sam u formi.

danas je 16.10. i ko bi rekao da je prošlo DEVETNAEST GODINA otkako sam daleke 2007. u zagrebu pejsao za sub 3h, to je bilo 14.10. na rođendan moje tašte, zatim smo ostali u Samoboru u ponedeljak pa sam kao nagradu za uspešno odrađen posao zeca otrčao nekih 10-ak km od čega pola po 15% nagibima (ko nije išao ka Rudama i na vidikovac Tepec ne zna kakav je mazohizam propustio), a kada smo se u utorak vraćali (na današnji datum) rano ujutru autocestom, primetili smo neka zbivanja, policiju, šlep službe, i tek kasnije na radiju čuli da je na tom mestu upravo poginuo makedonski pevač toše proeski.

totalni promašaj

iskreno, nisam ni sanjao da ovo može postati komplikovano, ali eto, nekako sam se uvalio u čudan sos

naime kada sam dobio instruktora, i kada smo se sreli, nakon što je bio deset dana negde na Tisi na pecanju, bio sam optimističan da ćemo iskoristiti ovo lepo vreme u drugoj polovini oktobra, da se sit navozam i da naučim sve što sam hteo

i što sam btw unapred uplatio i potpisao ugovor sa autoškolom

danas me instruktor zove telefonom da mi kaže da je polaganje TEK 3. novembra, razmišljam šta dođavola "tek" kada je to za samo 19 dana, a mi smo odradili samo 3 časa od uplaćenih i garantovanih 20.

i dolazi hladan šok, kaže - počećemo sa školom 25. oktobra, dakle za deset dana!!??

šta ako bude hladno vreme, pitam ja, kaže on šta ima veze, vozićemo

tu naravno skontam da on hoće još deset lepih dana da iskoristi za sebe jer ima čamac u Apatinu pa bi opet na pecanje, a mene ko j... da izvinete na izrazu.

preko svega, kažem ja - a sad kad si već tu, da odemo na jedan-dva časa da se malo podsetim jer ipak sam vozio pre tačno dva meseca, na šta on onako nonšalantno reče "ma šta će ti to"

ja sa facom kao beni hil, nit da verujem šta mi priča nit da proveravam ima li negde skrivena kamera

dakle on zamišlja da napravimo uvr glave 6-7 časova jer po njegovom utisku meni lepo ide i već znam da vozim i samo mi još malo treba, a to što ću ostati kraći za 10 ili 12 časova (plaćenih unapred po 16 evra svaki) to nikog nije briga

i tu shvatim da sam, čim sam pre dve nedelje seo na mali kawasaki ninja 250 od jednog dečka kojeg sam sreo uz reku (ja došao biciklom a on bio na kupanju), odnosno na neki peda tek 250 nešto kao enduro od jednog pecaroša, i čim sam shvatio da mi je položaj skroz ok i puno udobniji nego na biciklu, evo šta sam trebao: da otvorim oglase, da naručim neki jeftin "ulazni" motor sa isporukom na kućnu adresu, da ga registrujem i, (iako nemam još dozvolu) da ga krišom samo preguram preko ulice do napuštenog prostora bivše fabrike i tamo sit da se navežbam jer imam površinu 100x50 metara betona za osmice, stani-kreni, prva-druga, da se postepeno oslobađam i uhodavam sa šaltanjem...

mogao sam u zadnje dve nedelje svakog dana doslovno po sat vremena da kružim i da obavim sve one časove autoškole, imam na jednom mestu čak i mali nagib pa bih mogao da vežbam kretanje uzbrdo, mogao sam da sprejom nacrtam raskrsnicu pa da idem kroz raskrsnicu ili sporo ako imam prednost, odnosno da vežbam stani pa odmah kreni ako propuštam zamišljeno vozilo, i ukratko sam mogao da napravim silne simulacije saobraćaja.

ali eto, ispadoh budala jer verujem ljudima.

pa će pored te dve propuštene nedelje proći još deset dana.

umesto mene, Brooksice na rehab

juče sam na povratku sa kontrolnog pregleda svratio kod obućara da odnesem loline patike na popravku
sve se razlepilo
ali kad kažem sve, mislim SVE
i đon od patike i sa đona oni gumeni delovi kojima gaziš
neke brooks green silence



jesu bile Fora ali šta ćeš
kada sam se vratio u nedelju sa onog kišnog trčanja i uključio svoje stvari, stavila ih čitave u mašinu da se operu zajedno sa mojima, i kada je otvorila mašinu, imala je šta da vidi
stavila dva komada obuće, izašlo 2+2+6=10
rekli su 1500 dinara (13€), pa hajde, nove bi bile deset puta više a i to na akciji
nosila ih je na poslu jer su udobne, ionako je od prvog dana bilo greota da se u njima trči

stigle su iz Varaždina sa još iks pari mojih kada smo kupovali po principu "neka ne zna levica šta radi desnica" pa smo samo ubacivali u gepek
ja uzeo i cascadia, glycerin, pure flow, pure cadence, st5 u kojima sam planinario na Međeda, još jedne one najlakše ravne za kratke trke (jedva izgooglah, Brooks T6) koje su se proslavile na trci 5km u Kuli kada sam bio pacemaker ženskoj trci (tri cure sa maratonom 2h40) a mislim da sam u njima trčao i karlovački cener 37'
samo ne znam koje godine?

evo šta kaže internet:
Hvala na pojašnjenju! 

Sada sve ima smisla – tražili ste rezultate legendarnog valjevskog maratonca Saše (Saleta) Antića iz 2009. godine, ali je došlo do male zabune oko naziva utrka.

Saša Antić iz Valjeva te je godine postigao izvanredne atletske rezultate na maratonima i polumaratonima u regiji, no to nije bio Karlovački cener (koji tada još nije postojao).
Njegovi točni i službeni rezultati iz 2007. godine s maratonskih rang-lista:

🏃‍♂️ Službeni rezultati Saše Antića u 2007. godini
Datum Utrka Lokacija Disciplina Ostvareno vrijeme Službeni plasman
29. travnja 2007. Rovinjski polumaraton (Hrvatska) Polumaraton (21,1 km) 01:15:19 18. mjesto na svesaveznoj rang-listi
28. listopada 2007. Podgorički maraton (Crna Gora) Maraton (42,2 km) 02:51:17 13. mjesto na svesaveznoj rang-listi

Oba rezultata spadaju u elitne amaterske / veteranske rezultate. Vrijeme od 2 sata i 51 minutu na maratonu, te 1 sat i 15 minuta na polumaratonu, predstavljaju vrhunska sportska ostvarenja u trkačkoj zajednici.

T20 (i kontrola)

juče sam pauzirao od trčanja jer me je ono u nedelju po kiši smlatilo

bole noge da umreš

nekome pet kilometara nije ništa a meni je postalo Zadatak

što bi rekli ovi što prose, vaše malo nečije je mnogo

eto pa bi mogli da mi donirate pet po pet kilometara

svakog dana neko sledeći

pa da imam deset

ili u danu odmora da imam barem pet

jutros sam opet otrčao peticu, nakon malo kraće šetnje sa psima

tmurno i vetrovito

obukao sa malo toplije ali rame mi se opet ukočilo

taman pred pregled!

kao i prošli put, jeste da su mi rekli od 10-11 ali kada sam u 10:40 predao knjižicu, kažu - doktorka dolazi u 11

i tu se setim da je isto tako bilo

ali sam zaboravio

upalio instagram i gledao neke žene kako se boksuju u ringu

tojest ono sa rukama i nogama, MMA

drvlje i kamenje, stručno rečeno

rekoh doktorki koliko sam se ukočio

i kako je mojoj tašti kada se srokala, njen stari kolega pre 20 godina rekao "što si kačila zavese, kačila si"

tu smo se smejali, ja ispričao još par viceva, ona zaboravila sve o čemu smo pričali pa smo morali ispočetka, koji gel koje kapsule kakva terapija, kada kontrola

trčanje:

opet me zatezalo iza kolena

malo popustilo nakon kilometra ali nije da mi je bilo ugodno

prosek 6'09"/km

dakle otkako sam krenuo sa trčanjem, imao sam 5-5-0-5-0-5km

s tim da je prvih 5 bilo 9x550m, drugih 5 u cugu, trećih 5 po kiši, četvrtih 5km po severnom vetru

sada ostaje da vidim da li ću sutra opet moći da nalepim pet na pet ili ću morati da odmorim, već prema tome da li će da boli malo ili mnogo

T19 (motori motori)

krenem sa terapije kući i svratim da se raspitam kada mi radi doktorka

kažu od 10 do 11 sutra

tako da ću prvo na kontrolu pa tek popodne na T20#

zatim rekoh daj da vidim gde mi je profa

svratim u kancelariju, kad on tamo, drema

motor stoji u dvorištu

kaže hteo je da me zove 

(pa što nije)

video je navodno moju poruku pre sedam dana ali eto

nikako 

pozvali smo direktora autoškole ali se nije javio

tako da sam na čekanju

hteo je da vidi kada su termini polaganja

tu sam naravno napomenuo da moram prvo pola sata da se podsetim svega jer su prošla dva meseca, pa sad, nije da sam zaboravio gde je gas a gde kvačilo ali moram ono osnovno stani kreni prva druga ler trte mrte

kao nadamo se obojica da bi do kraja novembra moglo da se to završi

ako ostane pristojno vreme a za sada deluje da bi moglo

od dosade što nisam aktivan koliko sam navikao, krenem da igram online šah

skontam da imam jedan plus i jedan minus

plus je da kada uđem u određeni rang, uglavnom dobijem protivnike crnim ili beliim figurama, tu mi se popravi rejting

onda igram dalje i od dekoncentracije prosto ostavim damu ili topa na vetrometini ili što bi se reklo "na izvolte" i onda odjednom moram da se čupam iz ambisa

kada pobedim, onda likujem, a kada vidim da ću da izgubim, onda odem od laptopa i sednem u fotelju, skrolam nešto na telefonu, a ovamo mi teče vreme i kada istekne 10 minuta onda onaj drugi automatski pobeđuje

zamišljam stres sirotog čoveka, taman je osvojio topa, raduje se završnici gde će da me kinji, a mene nema, nema, i na kraju pufff sve se završi mlako umesto trijumfalno

što bi rekli "ostavio ga na čekanju"

tako sam u win-win poziciji, kada dobijam onda slavim, kada gubim onda psihički isrpljujem pobednika

a zahvaljujući tim previdima i žurbi, uvek me algoritam vrati na iste poene i dodeljuje mi iste protivnike koji su očito 20% slabiji od mene, pa opet petoricu oderem u pet partija pa se upropastim u šestoj i tako ko zna koliko puta

rehab na pauzi, treća Petica

naoblačilo se pa sam morao da smanjim osvetljenje ekrana na laptopu

odjednom nekako blješti

i uopšte oduvek sam prilagođavao osvetljenje gde god sam imao mogućnost

telefon naravno, kada vidim usred noći da Lola uključi svoj da proveri prognozu a osvetljenje na max, pomislim da će osepeti

čak mi je i na garminu podešeno na jako slabo noću, tek koliko je potrebno da pogledam koliko je ostalo do svanuća i da brže napipam gornji levi ćošak ako hitno moram da upalim led lampicu (komarac emergency)

sinoć je pljuštalo, noćas prestalo i jutros oko 5 krenulo nanovo

rekoh idem na trčanje, što sam juče odmarao - odmarao sam, ne bi valjalo ni da mi se osladi lenčarenje pod izgovorom bolova u zadnjim ložama

čak sam (juče) u jednom navratu osetio i jako slab bol u kvadricepsima, koliko god 2x5km bili spori i tromi, ipak je to 5000 doskoka po jednoj butini

iliti po bataku :-)
zašto je bora đorđević pevao
"Kada ja dobru žensku vidim
ja se uopšte ne postidim.
Priđem i kažem: Biću kratak,
ženska, imaš strahovit batak!"

kada je butina ustvari karabatak, a listovi su bataci

ako mi ne verujete, eno kupite pile u Lidlu pa analizirajte
na slici levo pile iz Lidla, na slici desno Mojmira Pastorčić u polučučnju

elem, posle doručka sam pola sata resetovao xiaomi mesh sistem sa tri satelita, dok nisam skontao u čemu je problem, i to me je donekle mentalno iscrplo

ako poluteški nervni slom možemo ugurati u ladicu sa oznakom "donekle"

nakon toga mi se učinilo da je kiša malo popustila i prešla u rosulju

uzeo majicu koja je za pranje (zašto zbog pola sata kaskanja isprljati nešto čisto, rukovođenje resursima mi je oduvek bila jaka strana) i biciklističke, da mi klasičan šorc ne bi landrao oko karabataka

preko toga pet minuta birao šuškavac, opet tražio ima li neki da nije skoro opran, pa uzeo onaj koji mi najbolje stoji

i naravno pogrešan

jer to je onaj wind stopper koji često nosim sa sobom "da mi se nađe" no već posle 200 metara sam shvatio da pada sasvim solidna kiša i da su mi podlaktice skroz mokre jer je kroz njega sve prošlo kao kroz papir

mrzelo me da se vraćam, tačnije, povratak na presvlačenje nakon samo par minuta, doživeo bih kao lični poraz i nokdaun krhkog ega

pa sam otrpeo, jelte

krugove oko tržnog centra putem za dostavu u obliku slova П, povremeno sam pravio sa unutrašnje strane lokala, gde je parking, pa sam tako dosta vremena trčao ispod nadstrešnice

i ispalo je trčanje uzduž i popreko TC

no svejedno, u odnosu na prva dva trčanja, različito je bilo - kiša, bare, odeća, i možda glavno: nisam nosio steznik za rame

to je ionako neka elastična obloga koja ništa pošteno ni ne steže pa više ima svrhu pomoćnih točkića nakon što si već naučio da voziš bicikl, a obzirom da je PLAN bio da trčim oko tržnog centra gde nemam nikakva preskakanja naskakanja i slično, rekoh nema potrebe da ga džabe stavljam, jer ću svakako trčati desne krugove (u smeru kazaljke) pa ako se negde i okliznem u krivini, doček će biti na zdravu ruku

ako dupe ne sleti prvo

no naravno, niko nije pao kada se temeljno pripremao za pad, pa nisam ni ja

pada se kada dupe to lično poželi

5.01 km brzinom bliskoj brzini zvuka (6'17''/km), i dugim koracima poput skokova kengura (96cm), verovatno jer sam pažljivo birao put kroz baruštine i svaki put šljapio gde je najdublje

rehab na pauzi, sabiranje utisaka

Drugo trčanje u nizu prošlo je uglavnom onako kako sam ga zamislio, s tim što sam uveo nekoliko novina.

Zbog lagane kiše nisam išao biciklom na trčanje, nego sam krenuo od kuće, prošetao dva minuta do velike ulice, a zatim, po komšiluku, gde sam inače navikao da trčim kratka i lagana trčanja, napravio jedan kružić od pet kilometara i vratio se kući.

Nisam se nešto posebno zaustavljao, osim na nekoliko mesta gde sam prehodao umesto da rizikujem trčanje uz stepenice ili preko baš neravnog asfalta. Taman sam to iskoristio da napravim desetak koraka pauze, u par navrata, i da rekonstolidujem noge. 

Ono što sam primetio jeste da se naizmenično uključivala i isključivala ona preterana opreznost. Naime, kada na putu nije bilo nikakvih naročitih prepreka, trčao sam sasvim rasterećeno, bez bojazni. 

Međutim, svaki put kada bih ispred sebe ugledao ivičnjak, u glavi bi se uključila lampica: „Op, op, pazi sad!“ 

Onda bih možda i teatralno podigao noge, kao da treba da preskočim nešto duplo veće. Ivičnjak od deset centimetara dobio bi tretman prepreke na olimpijskom krosu.

U svakom slučaju, ta određena opreznost zbog saplitanja uključivala se kad god je trebalo, poput neke signalne lampice. O tehnici uopšte nisam razmišljao, bar što se tiče doskoka.

Jedino što moram da napomenem jeste da sam pokušavao da se ne saginjem prema napred, kao ljudi koji su u strahu da će pasti. Jer, u trenutku saplitanja, gravitacija radi upravo ono što ne želimo: nos poleti prema zemlji, a ostatak tela se potrudi da ga što pre sustigne.

Umesto toga, svesno sam pokušavao da se ispravim, kao da me između plećki, sa nekog oblaka, neko drži udicom i stalno povlači nagore. Kada je trup uspravan, a ne poguren napred, čovek ima bolju šansu da zadrži ravnotežu pri sitnom saplitanju nego kada trči sa rukama ispruženim ispred sebe, kao da svakog trenutka očekuje da se pretvori u avion koji promašuje pistu.

Što se tiče nogu, prvi kilometar bio je u znaku pitanja: „Uf, da li me ovo zatežu zadnje lože?“ Međutim, posle toga sam se zagrejao i, kako je trčanje odmicalo, nisam osećao rame. Nosio sam steznik, bilo mi je relativno toplo, nije bilo ukočenosti niti bilo čega sličnog. U tom pogledu sam veoma zadovoljan.

Nakon tuširanja imao sam još jedan „Uf, oh!“ trenutak, kada sam silazio niz stepenice. Pomislio sam: „Auh, ovo će da boli!“, pa sam se nasmejao, setivši se pojma Delayed Onset Muscle Soreness (DOMS), odnosno odložene mišićne bolnosti. Međutim, kako je prošlo još nekoliko sati, noge su ponovo bile sasvim normalne, kao posle uobičajene šetnje, baš kao i nakon jučerašnjeg trčanja.

Nikakvi problemi, nikakva zategnutost, nikakvi bolovi.

Mogu da kažem da sam više nego zadovoljan.

Za sada, dakle, dva trčanja po pet kilometara, bez neprijatnih posledica. Nije povratak maratonskoj formi, nije ni pokušaj obaranja svetskog rekorda. I to mi je sasvim dovoljno.

T18 (CSI Valjevo)

kada će mi chatgpt nakon što mu izdiktiram ideju, sastaviti blog koji izgleda kao blog, a ne kao još jedna AI dosadna budalaština???
pritom stoti put mu kažem PREBACI U LATINICU a on u fazonu jebeš zemlju koja bosnu nema...

ili je to viša sila, kad god puknu emocije, из мене провришти ћирилица!

mesto zločina – sopstveno telo
Gledam CSI: Miami i ne mogu da se načudim.

Imamo masovnog ubicu, opasnog do te mere da je policija angažovala specijalne jedinice, snajperiste, ljude u neprobojnim prslucima, komandni centar i verovatno još nekoliko nivoa hijerarhije čija je jedina svrha da ljudi komanduju ljudima koji komanduju ostalima.

A onda se, iznenada, pojavljuje Horacio Kejn.
Bez prsluka.
Bez kacige.
Bez vidljive taktičke procene.
Možda čak i bez naročite žurbe.

Ubica pokušava da pobegne, a Horacio kreće za njim kao да је приметио муштерију која је из салона изашла без плаћања.

I šta se dešava?
Specijalci, naoružani do zuba, nekako se pretvaraju u statiste. Snajperisti verovatno spuštaju puške da ne bi pokvarili kadar. A glavni forenzičar, čiji je posao da analizira krv, DNK i tragove baruta, lično se baca na naoružanog ubicu.

I, naravno, pobeđuje.

Prva apsurdnost je što forenzičar obavlja posao za koji su angažovani ljudi sa sasvim drugačijom obukom. Druga je što scenarista očekuje da poverujemo da desetine profesionalaca, obučenih upravo za takve situacije, dobrovoljno prepuštaju najopasniji deo posla čoveku koji je do malopre pregledao leš.

I to ne zato što je Horacio jedini koji može da priđe osumnjičenom. Ne zato što se dogodilo nešto nepredviđeno. Nego zato što je Horacio glavni lik.

To je, zapravo, suština problema: scenarista je toliko opterećen potrebom da glavnom junaku dodeli pobednički trenutak da prestaje da primećuje kako je oko njega izgradio čitav sistem ljudi čije postojanje taj trenutak čini besmislenim.

U takvim serijama postoje dva paralelna sveta.
U svetu priče postoje policijske procedure, hijerarhija, specijalizacija, rizici i odgovornost.
U svetu televizijskog spektakla glavni junak mora da bude istražitelj, psiholog, taktičar, akcioni heroj, a povremeno i čovek koji jedini na svetu ume da otvori vrata.

Jer ako Horacio ne uhvati ubicu lično, šta će onda da radi u poslednjih pet minuta epizode? Da stoji pored policijske trake i kaže: „Dobar posao, momci“?
Neprihvatljivo. To bi bila druga serija.

I dok tako gledam televiziju, razmišljam kako je zanimljivo da publici uglavnom ništa nije sumnjivo. Pedeset naoružanih specijalaca stoji sa strane, forenzičar obavlja njihov posao, a gledalac mirno срче кафу и чека одјавну шпицу.

I onda mi sine.
Pa opaaa, evo i mene u Horacijevoj koži! 
Jer kad malo bolje razmislim, ni ja нисам много другачији.

Umesto da se prepustim vrhunskim sportskim trenerima, fiziolozima, kineziolozima i drugim stručnjacima koji su godine života posvetili razumevanju ljudskog tela, ja se lično hvatam u koštac sa sopstvenim problemima.

Koleno zaboli? Analiziramo.
Listovi se grče? Istražujemo.
Nešto ne radi kako treba?

Uključujemo mozak, iskustvo i poneku improvizaciju.

U osmoj nedelji nakon luksacije ramena odlučujem da je pravi trenutak da drugog dana zaredom pokušam da istrčim pet kilometara.
I uspevam!

Sa pobedničkim osmehom na licu, naravno.
Negde u pozadini zamišljam tim ortopeda, fizijatara, fizioterapeuta i sportskih fiziologa kako u neverici posmatra čoveka koji je upravo demonstrirao da se ljudsko telo može tretirati kao policijska uprava u Majamiju: svi stručnjaci stoje sa strane, a glavni junak rešava stvar lično.

Razlika je, doduše, u tome što Horacio Kejn na kraju epizode uvek uhvati ubicu, dok ja na kraju treninga još ne znam da li sam pobedio povredu ili sam joj samo dao još jedan razlog da mi se javi sutra.

Jer nije svaka pobeda dokaz da smo postupili pametno. Ponekad je samo dokaz da smo imali dovoljno sreće da nas sopstvena tvrdoglavost još jednom ne košta preskupo.

Ali dobro. Pet kilometara je istrčano.
Sledi trijumfalni završetak.

Horacio Kejn teatralno vraća naočari za sunce na lice i pogledom ispraća horizont, uz onu svoju čuvenu facijalnu ekspresiju čoveka koji je upravo rešio slučaj, spasao grad i verovatno usput otkrio novi element u periodnom sistemu.

A ja skidam naočari za vid, koje su, poprskane sitnom kišom, postale suvišan dodatak u poslednjem kilometru trčanja.
I spuštam pogled.
Ne ka horizontu.
Ka đonovima patika.
Jer to je moj horizont.

Treba, naime, proveriti da li sam neposredno pred ulazak u dvorište ugazio u neko pseće govance na trotoaru. Bilo bi baš šteta da posle pet kilometara trčanja, osam nedelja nakon luksacije ramena i još jedne pobede nad samim sobom čitavu operaciju kompromituje jedan mali, ali veoma konkretan biološki dokaz tuđeg prisustva.

Horacio ima snajperiste, specijalce i forenzičku laboratoriju.
Ja imam mokre naočari, umorne noge i đonove koje treba pregledati.
Svako prema svojim profesionalnim kapacitetima.
CSI Valjevo. 

Mesto zločina: sopstveno telo. 

Glavni osumnjičeni: ja. 

Glavni istražitelj: opet ja.

Komentar mog onlajn trenera i terapeuta na današnje trčanje (T17?)

 Da — i mislim da si ovde napravio mnogo važniju stvar od samih 5,05 kilometara. 

Nije uspeh u tome što si uspeo da istrčiš pet kilometara. 

U tvom slučaju je uspeh što si tokom trčanja dozirao opterećenje prema reakciji ramena, umesto da si unapred odredio distancu pa onda naterao telo da je ispuni. To je ogromna razlika između: 

„Danas trčim 5 km.“ i: 

„Danas ću videti koliko mi telo dozvoljava. 

Ako je dobro, možda stignem do 5 km.“ 

Ovo drugo je upravo ono što bih voleo da radiš u narednom periodu. 

### A reakcija koju si dobio prilično je ohrabrujuća 

Imaš jedan veoma zanimljiv niz: 

prva tri kilometra — blago naprezanje ramena; 

promena tehnike — midfoot/forefoot, mekši doskok; 

nelagodnost se smanjuje; 

sledećih 1,5–2 km postepeno ubrzanje; 

kraj — 5,05 km bez problema; 

sat vremena kasnije — rame približno na uobičajenom nivou. 

To, naravno, ne dokazuje da je trčanje sada potpuno bezbedno za rame, ali jeste veoma dobar funkcionalni prvi test. 

Posebno mi se sviđa što si imao mogućnost poređenja sa biciklom. 

Ako posle današnjeg trčanja rame subjektivno nije gore nego posle onih već uobičajenih sat vremena na city bike-u, onda imaš neku svoju internu referentnu tačku. ### 

Samo nemoj sada da izvučeš pogrešan zaključak iz tehnike 

To što ti je midfoot/forefoot danas prijao ne znači: 

„Od sada moram da trčim na prednjem delu stopala.“ 

Ti si prirodno čovek koji će vrlo lako od ovoga napraviti novi tehnički projekat. 😄 

Ako ti se prirodno dogodi da na blagom spustu skratiš korak i sletiš više ispod centra mase — odlično. 

Ali ne bih sada namerno forsirao trčanje na prstima ili prednjem delu stopala pet kilometara, jer si osam nedelja bio bez trčanja. 

Time bi samo prebacio deo novog opterećenja na listove, Ahilovu tetivu i stopalo. 

Drugim rečima: koristi ono što ti je danas pomoglo, ali nemoj od toga praviti dogmu. ### 

A najvažniji test je tek sutra 

Ne bih se previše zanosio činjenicom da je sat vremena posle trčanja sve dobro. 

Kod ovakvog povratka gledaj tri vremenska prozora: 

**Danas uveče:** da li se rame postepeno vraća na uobičajeni nivo. 

**Sutra ujutru:** da li je ukočenost ili bol veća nego inače. 

**Sutra tokom dana:** da li se rame vraća na svoj normalni dnevni obrazac. I isto za noge: 

kvadricepsi, listovi, Ahilove tetive, zadnja loža. 

Ako je sutra rame samo ono tvoje uobičajeno rame u osmoj nedelji, a noge kažu nešto tipa: „Dobro, gospodine, osam nedelja ste nas držali na odmoru, ali preživele smo.“ onda si dobio prilično dobar signal. 😄 

### Zato mi se sada više sviđa slobodan raspon nego plan 3–5 km, bez obaveznog povećavanja, sviđa mi se mnogo više nego bilo kakav plan tipa: **5 → 6 → 7 → 8 km.

** Možda sutra 200 metara. 

Možda 3 km. 

Možda ništa. 

Možda za tri dana 5 km. 

Cilj sada nije da vratiš formu. 

Cilj je da ponovo uspostaviš kontinuitet kretanja bez plaćanja kamate povređenim ramenom. 

A za čoveka koji je u životu verovatno mnogo puta bio u situaciji „još samo ovaj kilometar“, danas si, po meni, uradio jednu od najšportskijih mogućih stvari: **uspeo si da staneš unutar sopstvene ambicije.**

"mi smo glupi" (T16)

juče smo na terapiji imali "situaciju"

upalio ja chatGPT da vidim čemu uopšte služi magnet, laser, dijadinamik, interferentne struje...

tu skontam dve stvari

1) ništa od toga ne ubrzava oporavak, zarastanje mekih tkiva, elastičnost, snagu, nego se sve svodi na analgetske uticaje

((( ovo je ono što sam nakon gubitka interneta zatekao kada sam opet otvorio blog nakon što sam stisnuo "objavi" i vratio se u blogger.com da vidim šta se događa. dakle moram ispočetka

čak sam jednom sa chatgpt razgovarao o razlici između dva psihološka profila, jedan krene od početka i sve napiše iznova, a drugi se smori i kaže - sve mi se obrisalo, ne mogu opet da pišem, to vam je što vam je )))

elem, ja sam valjda onaj uporan

dakle smanjenje bola pred kinezii terapiju je ono čemu sve to služi

ne služi zarastanju mekih tkiva, povećanju opsega, ubrzanju oporavka tetiva i hrskavica, ama baš ništa od toga

tu skontam koliko sam bio smešan kada sam obrnuo redosled onog dana kada sam došao 15 minuta ranije, pa da "ubijem vreme" prvo otišao na vežbe jer je velika sala i uvek ima slobodnog mesta, pa posle toga u zakazanom terminu otišao na struje pa na laser koji su me navodno pripremili za to što sam već uradio

nakon što sam ovo iznad pročitao i prekasno se informisao, ukucao sam interferentne struje i pitao koja je tačka kada je najbolje da ostane podešen potenciometar nakon što me pitaju šta osećam a ja kažem - ništa ništa evo malo evo još malo evo pecka evo bridi eeee dosta počinje da peče...

i kada mi je muška sestra skidao elektrode ja mu to pročitam, rekoh eto slučajno sam pogodio tačno gde je sweet spot, onako intuitivno

sunce ti kada je počeo da reži...

ŠTA TO ČITAŠ!? ZAŠTO MI TO GOVORIŠ!? ŠTO MENE TO ZANIMA?! ŠTA HOĆEŠ UOPŠTE?

vidim ja da mu treba neki lekić ili neka tabletica, što nisam imao pri ruci, pa sam samo rekao - zanimalo me koje je najbolje podešavanje...

na to je došla druga sestra (ženska) i prvo onako pomirljivo rekla "mi ovde ne volimo veštačku inteligenciju..." a zatim malo odlučnijim, gotovo trijumfalnim tonom "mi smo, znate, učili neke škole..."

e to je već delovalo više nego smešno jer glasom kao da je bila pet godina u filadelfiji na master studijama a nakon toga pet godina u rusiji na specijalizaciji, ona meni saopštava da je završila srednju medicinsku tokom koje je išla na praksu u rehab centar.

uzdržao sam se od procene njihove kompetentnosti na primeru toga što su mi u tri navrata samo podgurali elektrode pod podvrnut rukav od majice, bez da ih stegnu onom gumenom trakom, pa tek kada ja primetim da gotovo da nema nikakvog kontakta sa kožom, moram da ih opomenem da stavi i zategnu gumenom trakom ne bi li se postigao željen efekat

nova situacija (T15)

nakon svih promena smene i osoblja, juče me je dočekala neka skroz druga ekipa. 

rekoh, da nisam promašio bolnicu?

neke nove sestre-tehničari, neka braća-tehničarke, no srećom svi prijatni i druželjubivi.

za razliku od one (samo jedne) koja se pobunila kada sam iz jedne prostorije krenuo u drugu kroz vrata koja ih spaja, a koja su uvek širom otvorena da bolesnici ne bi morali da idu u krug, i povikala za mnom NE MOŽETE TUDA DA PROĐETE, MORATE OKOLO.

samo sam joj pokazao onaj vojnički pozdrav šakom do obrve kao nekom gestapo oficiru.

na stujama je nešto crklo pa su deset puta pokušavali da me povežu no nikako da krene da bridi, pa smo u silnim pokušajima dočekali da neka žena prekoputa mene završi svojih deset minuta pa sam seo na njeno mesto.

to me je lančano pomerilo pa sam čekao na svim ostalim "spravama".

na kraju - kinezi terapija

kažem onom Zajebantu da sam se mučio preko vikenda zbog bolova i da mi je (to sam izmislio) fizijatrica koju sam (navodno) sreo na hodniku rekla da je jako prerano za istezanje na onim merdevinama i da će to možda biti potrebno tek na proleće.

na šta će Zajebant zabrinuto - e baš si morao to da joj kažeš?

na šta sam ga pak smirio (jer je ionako sve bilo izmišljeno u cilju da ga prepadnem) - ma nisam ja pominjao da ste mi vas dvojica rekli da se istežem, rekao sam da sam ja to samoinicijativno pokušao

na šta je pak on odahnuo, ali će ubuduće biti malo zahvalniji, finiji, i manje me zajebavati :-)

... i tu dolazimo do Sontag

opet Guerrilla i Susan Sontag u ringu, sledi revanš

Mislim da bi Sontag posebno zanimala činjenica da ti ne možeš potpuno pobeći od performansa.
Možeš reći:
„Ja ne želim da se pokazujem.“
Ali čim sedneš na motocikl i izađeš na ulicu, već si postao vizuelni objekat.

Imaš:

telo,
odeću,
kacigu,
motocikl,
način sedenja,
način vožnje,
zvuk motocikla,
boju motocikla.

Drugim rečima:
već nastupaš.
Čak i ako želiš da budeš neprimetan.
I to je baš zanimljiv deo tvoje formulacije:
„čak i takav moram izaći na ulicu i pojaviti se u nekoj ulozi“
Da.
Ali onda postoji ogromna razlika između:
„Ja ne želim da imam stil“
i
„Ja želim stil koji ne viče da imam stil.“
Ovo drugo je zapravo vrlo sofisticirana estetska odluka.

I tu postoji mala Sontagovska ironija
Jer „nepretencioznost“ može postati sama vrsta pretencioznosti.
Čovek može potrošiti tri sata birajući savršeno neuglednu jaknu, stare čizme, maslinastu Guerrillu, izgrebanu torbu i prljavštinu koja izgleda kao da se slučajno našla tamo...
...i onda postati mnogo stilizovaniji od čoveka koji je samo kupio sjajnu zelenu Ninju. 😂

To je ono što mi je posebno zanimljivo u tvojoj ideji.
Ti zapravo ne kažeš:
„Ne želim da se bavim izgledom.“
Naprotiv.
Ti se veoma baviš izgledom, ali želiš da rezultat izgleda kao da se njime nisi bavio.
To je mnogo bliže Sontag nego običnoj „skromnosti“.

I zato bih tvoju estetiku nazvao „anti-show-off“, a ne „anti-style“

Jer CF Moto kupac može reći:
Pogledaj koliko je moj motor moderan.
Ninja kupac:
Pogledaj moj sportski motocikl.
Klasični retro kupac:
Pogledaj kako volim klasiku.
A tvoja Guerrilla bi mogla reći:
„Ma ništa posebno, samo motor.“

A zapravo je iza toga vrlo precizan izbor:
maslinasta boja + široke gume + jednostavna silueta + malo prašine + torba koja nije estetski koordinisana + bez pokušaja da izgleda luksuzno.
To je već kostim, samo kostim koji glumi da nije kostim.
I upravo tu bih očekivao da bi Sontag podigla obrvu. 😄

Ali postoji još jedna lepa stvar
To što želiš da motor izgleda kao polovnjak od xxxx €, iako je nov od zzzz €, nije samo odbijanje luksuza.
To je odbijanje priče o sopstvenoj kupovnoj moći.
Ninja sa blještavim lakom i velikim fairingom ne govori nužno:
„Ja sam bogat.“
Ali govori:
„Ja sam objekat koji treba gledati.“

Tvoja Guerrilla može govoriti:
„Ja sam objekat koji je već prošao kroz život.“
I zato mi se čini da si pogodio nešto mnogo preciznije od „ne volim moderne motore“.
Ti ne odbijaš modernost. 

Odbijaš potrebu da modernost bude vidljiva kao statusni signal.

Zato bi ti, paradoksalno, mogao sasvim dobro živeti sa modernim ABS-om, ubrizgavanjem, LED svetlima, TFT ekranom itd. — sve dok motocikl spolja ne izgleda kao demonstracioni uređaj na sajmu tehnologije.

A to je, rekao bih, vrlo dobra formula za tvoju Guerrillu:
savremena mehanika, ali bez savremene potrebe da izgleda savremeno.
I možda je upravo zato maslinasta Guerrilla trenutno toliko opasna konkurencija Z500 u tvojoj glavi. Z500 ti nudi anti-pretenziju kroz minimalizam, dok Guerrilla nudi anti-pretenziju kroz patinu i karakter.

Prva kaže: „Nemam šta da dokazujem.“
Druga kaže: „Nisam ni došao da dokazujem.“
A to su, estetski, dve sasvim različite vrste samozatajnosti.

štapna logika (T14)

tok misli na prekjučerašnjem hajku:

"Tek sedam nedelja nakon luksacije ramena, odnosno na dan kada ulazim u osmu nedelju, prekjuče sam krenuo na jedan srednje zahtevan hajk, jer mi je dosadilo samo da šetam sa psima po ravnom i da vozim bicikl po sat vremena.

Za noge je ovo solidan napor, s obzirom na to da sedam nedelja nisam ništa trenirao i puls se lako podiže, što je, naravno, samo privremeno. Bez obzira na to, poneo sam planinarski štap i prva logika mi je bila da ga koristim desnom, zdravom rukom, pošto njom imam više snage.

A onda sam, s obzirom na to da ima dosta lišća, korenja i krupnog kamenja, na stazi šarenolikog profila, gde se smenjuju uzbrdice i nizbrdice, shvatio da bih, koliko god pazio, ako bih se slučajno poklizao dok u desnoj, zdravoj ruci držim štap, verovatno bez razmišljanja i bez plana, refleksno pokušao da se dočekam na onu slobodnu ruku.

A ta ruka je tek sedam nedelja nakon luksacije, što bi moglo da bude katastrofalno.
Jer, koliko god ja sebi govorio: „Drži ruku uz telo, drži ruku uz telo“, ne vredi. Telo pokušava da zaštiti vitalne organe, neće dozvoliti da uletim očima u granje ili neku bodljikavu žicu i, sasvim sigurno, ispružiće tu ruku.

Nasuprot tome, uzeo sam štap u ovu rovitu ruku i primetio da, suprotno mojoj intuiciji, bola uopšte nema. Pravim redovne, sitne pokrete sa minimalnom fleksijom lakta i još manjom fleksijom ramena, šaka mi se stalno vrti tu negde oko boka, a u slučaju poklizavanja pretpostavljam da bi neki neuromotorički refleks bio taj da se dočekam onom rukom koja je slobodna, koja ne drži štap.

A to je ova zdrava ruka, koja bi mnogo bolje mogla da posluži prilikom zaustavljanja.
Ovo je samo jedno malo hipotetičko, teorijsko razglabanje, jer svakako hodam sa dodatnom opreznošću u odnosu na ono vreme kada sam mogao bezbrižno da trčim uzbrdo, saplićem se i desetine puta dočekujem na obe šake.
Da li ima logike u toj mojoj logici?"

autobusi i nolpaza

zaboravih još nešto od petka - imali smo na terapiji i malu digresiju na dnevnopolitičku situaciju koja sada dolazi kao drugo poluvreme ili u fazonu "eh sada se setih i ovoga"

onaj prvi zajebant je rekao - dobro nisi odlučio i za autobus da polažeš!
na šta sam kao iz topa odgovorio - ima prekoputa železničke stanice parkiran autobus autoškole, i svaki put pomislim da bi bilo kul da kada završim motor, upišem i to, čisto da vidim kakav je osećaj voziti autobus! mora da je fora! kao trajekt na točkovima, vladam gradom, sejem strah!!!

tu on uleće replikom - to se sada traži, mogao bi da voziš na mitinge, dobio bi i sendvič sa tomy majonezom (čitaoci odlično znaju da omraženi režim na vlasti koristi autobuse da bi svoje simpatizere ucenjene gubitkom posla ili nečim drugim, vozio sa jednog "mitinga podrške" na sledeći i tako uvek fali autobusa za to putujuće pozorište)

na to ja kažem - jesi li ti lud, da je tomy majonez i ja bih išao na mitinge!

on pita - da li je majonez Vital ili Dijamant (dva srpska brenda), ja kažem - ma kakvi, neki još jeftiniji, neka robna marka iz Maxi-ja (domaći trgovinski lanac)

- dakle posle polaganja kupuješ i autobus, ne samo motor? pita zajebant.

- pa moram zbog tih sendviča, pardon, mitinga. vidi, pored penzije, tu zaradim još tri penzije! otplatiće mi se autobus za godinu dana

on - ali moraćeš da jedeš sendviče?

ja - popiću Nolpaza pre polaska (lek za zaštitu želuca kada pijem jake doze analgetika)

četnici i hajk

ako nikom drugom nije dosadilo i ono P3 P4 za dane pauze od terapije, e pa meni jeste.

moramo nešto prominit.

juče na trećoj terapiji druge serije, čujem da dva terapeuta ili tehničara ili kako god se zovu one muške medicinske sestre (ženska momčad?) pričaju nešto o motorima, tojest o oglasima, jedan kaže "cenio ga je sedam i četristo a sada je spustio na sedam i dvesta" (7200€)

čim je nešto u oglasima znači da je polovno pa skontam da on puca puno više od mene.

tu se umešam onako diskretno, i krene priča.

ovaj glasniji koji već ima motor, kaže - šta ti treba motor sad, prešao si biciklom više nego pola njih koji voze motore 20 godina.

pa rekoh - eto da naučim, neće ništa da smeta, bolje da preliva nego da fali.

ili pofali što bi reko Điboni.

kaže - šta si čekao do sad, upisuješ se brate kad si već mator, to ti je kao da si se '46 upisivao u četnike.

tu se malo smejemo, on misli da se posle 65 godina oduzima dozvola za A kategoriju, ovaj drugi kaže nemoj plašiti čoveka, kucamo upit u 4đipiti kaže da se posle 65 ide na redovne lekarske i da se na osnovu mišljenja lekara produžuje svaki put na 1 do 5 godina, i to je sve.

jedina razlika u odnosu na B kategoriju je što se pre navršene 65. produžuje na deset godina, pa ako onaj koji je produžio sa svojih 64, dobiće do 74, a kada u međuvremenu položiš za A kategoriju ostaje ti sve isto za B ali se otvara tzv. nova kartica i sve oko B ti ostaje isto, ali za A ti piše recimo položio si sa 64 i važi ti do punih 65 pa moraš opet na lekarski.

jer je valjda motor teže koordinisati sa išijasom a u autu imaš sedišta sa lumbalnom podrškom.

jutros (subota) sam krenuo na vožnju pa sam skontao da mi je rame malo syebano jer su me juče naterali da se istežem na onim merdevinama nalepljenim na zid ili kako se već zove ta sprava, pa sam im rekao da to hoće da me sahrani onaj što već ima motor jer je ljubomoran.

nakon odustajanja od vožnje sam otišao city-bike-om na hajk prvi put evo tačno 7x7=49 dana od iščašenja, pa sam uz pomoć štapa uzhajkovao nekih 200m uspona po poprilično zahtevnoj planinarskoj stazi, sa jedinom pažnjom na otklizavanje po lišću prašini korenju i kamenju, no pogled sa dva i po vidikovca je bio dovoljna nagrada za trud, a u povratku sam po jednoj ogromnoj livadurini strčao lagano u cik cak i tih 400m pravca pretvorio u kilometar serpentina tako da mogu da upišem i prvi zvanični kilometar trčanja.

T13

umesto glupavog T13 mogao sam i S02T03 

(serija od 10 terapija druga, dan treći)

mada mi to zvuči jezivo jer asocira na to da bi mogla da sledi S03, S04, pa još ovako dvocifreno čak sluti da može doći i do S19, a kamoli samo do trojke

no na terapiju ću tek za par sati

a juče je prošlo onak redovno, na kinezi terapiji me malo bolelo jer sam možda malo više pokušavao, otkud znam

pre toga pošli biciklama u vožnju pa me bolela leđa pa se vratili sa pola

posle terapije pak mi se otkočila ruka pa sam seo na city bike (koji mi je ranije ibo neudobniji) i začudo sve mi je bilo oke u odnosu na e-bike pa sam otišao još malo

u povratku primetim da je otškrinuta kapija dvorišta od autoškole, skontam da je "moj" motor tu, pa malo sednem da isprobam položaj

pre nego što sam seo morao sam skinuti neku ciradu tojest četvrt cirade kojom je bio pokriven, pa mi je na nogu pala neka kamenčina od dva kila kojom je to bilo pritisnuto na sedište, da ga ne odnese vetar

dakle i koga neće, hoće

e tu sam skontao da mi je položaj puno lakši nego na oba bicikla!

nekako je i visoko i blizu, kada spustim levu ruku na ručicu, zakrećem volan levo i desno, ništa ne boli, sve je tako komforno i lako

fantazija

očekivao sam skroz suprotno

poslao sam malopre sms instruktoru da bi mogli da barem pokušamo da nastavimo, pa ćemo videti idelilneide

piši kako govoriš jelte

koliko vidim narednih desetak dana je ok vreme, toplo podne i popodne, pa bih u nekom sajens fikšn scenariju mogao jesenas to i da završim ako se nastavi ovo miholjsko/bablje/indian summer

T12

47. dan nakon luksacije
imamo tri stvari koje se delimično sudaraju

- opseg pokreta / pokretljivost (ramena) je znatno rasla u 5. nedelji pa je stigla dokle je stigla

- snaga u ramenu je pak rasla u 6. nedelji pa sam čak pre tri dana uspeo da se popnem uz improvizovane merdevine od dugačkog komada armature zakovanog uz dud, i da odsečem par grana aku testerom dok sam se rovitom rukom nekako pridržavao, naravno uz lakat što bliže boku bez neke veće abdukcije 
- bol se smanjivao do pre par dana, a kada sam počeo da ubacujem bicikliranje ("pomalo previše" optimistički) kao da se bol povećava, kako noćni tako i dnevni

e sad, oko ovog trećeg je nastala zabuna jer sam sinoć opet gledao reprizu svetskog u biciklizmu radi detaljnije analize, pa sam se zadubio, i iako sam popio ono sranje za zaštitu želuca pola sata pre večere, nakon toga sam zaboravio da popijem ono glavno protiv bolova pa sam se probudio oko ponoći sa podosta iskolačenim očima (kaj je sad ovo???)

za 4 dana počinjemo da radimo, za devet dana imam već zakazan prvi tretman, no mislim da nema šanse da mogu, sa tako ispruženim rukama ispred sebe, nešto da radim duže od par minuta a kamoli sat i po.

sat i po biciklom sa pauzama nije strašno, juče sam konačno podesio međupoložaj volan-sedište tako da nemam bitnu nelagodu.

no opterećenje svakako postoji.

već nekoliko dana sam u fazi hoću-neću da pozovem instruktora autoškole i da proverim koliko je položaj na motoru drukčiji od ovoga na e-bike, i da li bih mogao da završim nekoliko časova, pa makar i skraćenih tipa par puta po desetak minuta.

mislim, ne moram kružiti po gradu čitav sat, posebno ako rame krene da se koči.

naslonjeno na upravljač (U) neće imati bitnog opterećenja u odnosu na e-bike ali položaj je presudan, koliko je U udaljen od sedišta, odnosno koliko je širok, odnosno koliko mi tera laktove u širinu, odnosno koliko je visok ili nizak jer ne valja nijedno, postoji baš neka zlatna sredina gde mogu sve.

jutros opet 5km šetnje, popodne malo bajka pa na terapiju

T11?

nakon što sam deset puta išao peške na fizioterapiju u bolnicu, danas je došao trenutak da prvi put odem biciklom.

već sam u par navrata spuštao sedište, primicao ga prema napred, zakretao i podizao volan iliti guvernal(u), a jučerašnjim set-up-om se nisam baš usrećio pa sam usput morao vraćati sedište ipak malo uvis.

no sada pak, iako mi je guvernala najdohvatljivija moguća, stalno se od nju odgurujem jer nešto drugo sa težištem (mojim) nije u redu pa ću danas na vožnju poneti imbus.

mislim da ću uprkos pravilu, ipak morati malo sic da nagnem prema nazad da me zadnji deo ne bi gurao prema volanu sa kojim sam naizgled u stalnom sukobu pa rame počne da negoduje posle nekoliko minuta tog nekog polu-vertikalnog polu-izometrijskog polu-skleka.

kod prve dve reči je crtica bila poželjna da nekomplikuje dešifraciju šta sam uopšte napisao, a kod poluskleka čak i nije, no eto ako već pratimo novo pravilo.

kad rekoh pravilo, sredom slušamo narodnjake i šlagere za vreme doručka (sa internet radija) pa mi je jutros pažnju privukao stih 

"ZELENE OČI, 

bile tu tvoje,
te divne oči, 

K'O SUNCA SJAJ"

i jutros sam na šetnji sa psima morao da stanem na mostu, slikam sunce i njegov odraz u reci, a da zatim kroz instagram filtere napravim da i ono gornje sunce (?) i onaj njegov odraz dole u reci budu zeleni, kao da pravim omot za singl ploču.

epizoda koju niste gledali

HOUSE, M.D.: THE MOTORCYCLE

Kancelarija za dijagnostiku.
Na tabli:
PACIJENT: SAŠA
172 cm / 67 kg
rođen na dva točka
35 godina biciklizma
auto škola za motor
ne želi brzinu
ne želi enduro
ne želi skuter
ne želi mnogo elektronike
ne želi „dokazivanje“
želi naučiti koordinaciju kvačilo–menjač–balans-inercija
House stoji pred tablom. 

Uzme marker. 

Precrta A1 kategorija, dopiše A. 

Zastane. 

Precrta prenisko sedište, dopiše near flat foot. 

Baci marker. 

Uzme lopticu.
TUP. TUP. TUP.

WILSON: Možda mu treba skuter.
HOUSE: Ne.
TUP.
WILSON: Enduro?
HOUSE: Ne.
TUP.
WILSON: MT-07?
House ga pogleda.
HOUSE: Zašto?
WILSON: Pa... dobar motor.
HOUSE: To nije dijagnoza.
TUP.

Foreman prilazi tabli.
FOREMAN: Ako je već vozio bicikl toliko dugo, verovatno mu treba nešto lagano i jednostavno.
HOUSE: Hvala, Foreman. Upravo si uspeo da opišeš polovinu motocikala proizvedenih posle 1980.

Chase pogleda tablu.
CHASE: Možda Honda 500.
HOUSE: Previše racionalno.
CHASE: To je motocikl, ne izbor životnog partnera.
HOUSE: Kod njega je ista stvar.

Cameron se nasmeje.
CAMERON: Hoće nešto pouzdano. Bez mnogo održavanja.

House joj uzme marker iz ruke. 

Na tabli napiše:
LOW MAINTENANCE
NO DRAMA

Taub pogleda preko ramena.
TAUB: Ali ako neće da izgleda kao skuter, mora imati neki karakter.
HOUSE: Čestitam. Upravo si pronašao razlog zbog kojeg ljudi kupuju motocikle umesto frižidera.

Thirteen, koja je do tada ćutala, pogleda tablu.
THIRTEEN: Ne želi da dokazuje ništa drugima.
House zastane. 

Pogleda je.
HOUSE: Nastavi.
THIRTEEN: Znači da neće kupiti ono što bi trebalo da izgleda impresivno.
House podvuče:
NO STATUS

Wilson podigne obrvu.
WILSON: To zapravo ima smisla.
House ga pogleda.
HOUSE: Prestani da budeš koristan. Kvariš atmosferu.
TUP.

House priđe tabli. Napiše:
1 CILINDAR?
Zastane. Doda:
2 CILINDRA?
Precrta oba.
Velikim slovima napiše:
DOVOLJNO
WILSON: Dovoljno šta?
HOUSE: Dovoljno.
TUP.

House sedne za klavir. 

Odsvira tri potpuno nasumične note. 

Pogleda tablu. 

Ponovo svira. 

Foreman ga posmatra.
FOREMAN: Ti nemaš pojma.
House ne odgovara. 

Odsvira još jednu notu. 

Pogleda kroz prozor. 

Ponovo tablu.
Onda ustane.
HOUSE: Idem kući.

KASNIJE
House vozi svoju Honda CBR1000RR Fireblade.
Semafor. Zastane.
Pogleda preko puta.
VELIKI BILBORD.
Neki novi film ratne tematike. 

Vijetnamska džungla. 

Vojnici premazani blatom. 

Vegetacija. Puške. Zelenilo. 

Ništa glamurozno.

House uspori.
Pogled mu padne na jednu reč:
GUERRILLA
Lice mu se jedva primetno promeni. 

Onaj mali, iritantni, samozadovoljni Houseov osmeh.
Klik.
Pogleda bilbord. Pogleda u daljinu. Ponovo bilbord.
HOUSE: Naravno.

Doda gas.
KLINIKA
Vrata se RAZVALJUJU.

U susednoj kancelariji Lisa Cuddy podigne obrvu, pa odmahne glavom.
House uleće unutra kao da je upravo pronašao ubicu. 

Svi se okreću.
WILSON: Šta je sad?
House dolazi do table. 

Uzima marker. 

Precrtava sve što je prethodno napisano.

Velikim slovima:
GUERRILLA
Okrene se prema svima.
HOUSE: "GUERRILLA, IDIOTI! GUERRILLA!"
Tišina.
Svi gledaju tablu.
WILSON: Neka halucinacija?
FOREMAN: Koliko si vikodina popio?
CAMERON: Opet neki od njegovih kvizova.
Taub ih sve gleda levo pa desno kao tele u šarena vrata.
CHASE: Zezaš da misliš na Royal Enfield Guerrilla 450??
HOUSE: Da.

House pokaže na tablu.
HOUSE: Od rođenja na dva točka.
Precrta jednu stavku.
HOUSE: Ne želi brzinu.
Drugu.
HOUSE: Ne želi plastiku.
Treću.
HOUSE: Ne želi elektroniku.
THIRTEEN: Ne želi status.
House je pogleda.
HOUSE: Tačno.
CHASE: Ne želi enduro.
HOUSE: Tačno.
CAMERON: Ne želi skuter.
HOUSE: Tačno.
TAUB: Hoće da menja brzine.
House klimne.
HOUSE: Uključio ti se mozak, bolje ikad nego nikad.
FOREMAN: I da može da se spusti na noge.
House podvuče:
NEAR FLAT FOOT
Pogleda ih sve.
HOUSE: Hoće nešto što neće prerasti.
Tišina.

Wilson priđe tabli.
WILSON: Ali kako si od svega toga došao baš do Guerrille?
House se okrene prema prozoru. 

Mali osmeh.
Duga pauza.
HOUSE: Nisam.
Pogleda ih preko ramena.
HOUSE: Došla je sama.

CUT TO BLACK.
HOUSE, M.D.

END CREDITS

bliski susret plave vrste

znao sam da ću jednom zažaliti što nemam onu 360 kameru jer sam mogao postat popularan na instagramu

a mogo sam se i usrat na instagramu

ovisi od ugla projekcije

naime svirao mi je policijski auto i upalio rotaciju jer sam krivudao ulicom zaobilazeći šahtove

valjda je pomslio da sam pijan, ko zna

bila je obična policija, ne saobraćajna, jedan sam u autu

kaže išli ste dva metra od ivičnjaka

znam rekoh, nije bio iza mene niko blizu a nedavno sam iščašio rame pa se plašim truckanja

reče da malo pripazim, ugasi rotaciju i ode dalje

već sam video sebe iza rešetaka kako pokušavam da zapamtim sve blogove koje ću napisati kada nakon godinu dana izađem na slobodu

juče sam ipak zaobišao hajk kao opciju, jer sam uhvatio gde je propust u proračunu

naime kada posle šetnje sa psima od sat do sat i po, sednem malo da odmorim, malo blog malo vesti malo prognoza malo da se podsetim šta sam juče razgovarao sa GPT-jem, onda mi rame na neki način predahne i bolje podnese biciklističke eksperimente nakon užine

no kada sam odmah naskočio na e-bike, odjednom mi se činilo kao da mi je volan daleko, nisko, teško, napeto, no nisam odmah skužio zašto

pomislio sam da je logično da sam ga (rame, ne e-bike) juče napregao pa se danas buni

ili je zbog lošeg sna koji je doduše konstanta pa može samo sinergijski da dodaje poput saučesnika u zločinu

elem, nakon odmora od pola sata, odjednom mi isti onaj e-bike nije bio toliki problem, pa sam otišao do Južne Obilaznice u izgradnji gde sam zadnji put bio pre recimo sedam nedelja, i bogme skroz su izmestili tok Kolubare gde će biti krak od kružnog toka do ind. zone "sa one druge strane".

takođe sam primetio i da su sastavili dva dela nasipanja autoputa prema uključenju na onaj glavni ka beogradu, i da trenutno rade na nadvožnjaku negde na sredini, da bi lokalci imali prolaz na svoja imanja pored reke koja su odsečena autoputem

tajming je taman takav da ću tuda moći nekoliko puta da trčim kada napokon sve spoje, pa će biti malo grubljeg kamenja pa malo sitnijeg pa prvi sloj asfalta pa postavljanje znakova pa drugi sloj pa crtanje belih linija... 

to je onaj "zlatni mesec" kada je put gotov a nije gotov i kada možeš i biciklom i peške da pratiš tačno kako napreduju radovi, dok te radnici svakog dana otpozdravljaju uz komentar "nećeš još dugo moći tako" na šta ih ja nasmejem sa "koristim autoput dok je još besplatno"

rame oće rame neće

juče sam uspeo dve stvari, tojest jednu stvar na dva alata

prvo sam seo na e-bike na kojem sam juče dodatno podigao volan, otišao do servisa da odnesem laptop jer je na MS Office istekla (ionako divlja) licenca, pa da mi ubace neki novi kod

zatim sam pak spustio sedište na starom city bike i otišao na hike

ovde bike onde hike gotovo da se rimuje, hej pa ja repujem

e to mi je iz nekog razloga više odgovaralo pa sam na kraju dana imao dobrih sat i po na raznim biciklama ali sa dosta pauza naravno

bol je počeo sa vršnog dela ramena da se pomera niz jedan od prednjih mišića i na kraju se zaustavio negde na 10cm ispod vrha ramena (?) prema nadlaktici (podramenici?) i tu je ostao do kraja

noć je prošla uobičajeno, buđenje uz bol oko 01, ponovo zaspao oko 04 i zakovao u snu do 7:30 kao da imam grip

jutros malo kraća šetnja sa psima, 4km umesto 5km, pa do lidla city bikeom, pa me malo bolelo rame, pa seo na e-bike i krenuo sa Lolom no i tu me bolelo pa sam se vratio kući nakon 12km (+ jutarnjih 3 = 15) da napišem blog

sada ću opet na city bike par km od kuće da ne tabam uvek istim ulicama nego tek koliko da izmaknem od grada pa opet na neki hajk

u sredu kreće terapija, druga tura od 10, s tim (da li sam o tome već pisao?) da ću da imam s-č-p pa pauza vikend, pa p-u-s-č-p pa opet pauza vikend i onda samo p-u kao zadnji dani.

to će biti neki skroz tamo 12-13.10. poznat i kao miholjdan, kada počinje miholjsko leto ("bablje ljeto" u komšiluku) pa će to biti baš natrpano jer od 5.10. opet radimo posle pet nedelja godišnjeg, pa udri posao udri terapije udri (jer će proći još koji dan i rame biti valjda još malo bolje) nešto bicikle a bože zdravlja da završim i autoškolu za A kat. dakle trebaće mi par klonova da sve to ekipno postignemo pre novembra i zime...

ko o čemu, baba o motorima

pa kad već ne mogu na biciklu...

ChatGPT je rekao:

E, to je baš važna korekcija. Onda bih još manje rekao da je u
pitanju klasičan „kompleks statusa“. Kod tebe očigledno postoji
apsolutna psihološka granica vrednosti za određenu vrstu predmeta.

I ona nije ista za sve stvari.
Ti si spreman da za road bike daš xxxx €, ali to ne znači da motocikl
automatski sme da košta xxxx € samo zato što tih novca imaš.

Zapravo imaš nešto poput „budžetske kategorije“
U glavi ti verovatno postoji otprilike ovo:
MTB xxxx € → ozbiljna, kvalitetna stvar
road bike xxxx € → ozbiljna investicija u nešto što ti je decenijama centralno
MacBook Pro → premium alat + zadovoljstvo
motocikl ~xxxx–xxxx € → hobi/alat koji treba da bude zanimljiv, ali
ne sme da postane finansijski „veliki predmet“
motocikl xxxx+ € → počinje druga mentalna kategorija
I zato je tvoja rečenica:

„Ako je Guerrilla 2.000 € skuplja, onda gledam polovni Ducati/CB500F/Ninja“
izuzetno značajna.
To znači da cena nije samo sredstvo za kupovinu kvaliteta. Cena sama
menja tvoju percepciju toga šta taj predmet treba da bude.
I tu bih promenio jednu stvar iz prethodne analize

Nije:
„Želim dovoljno skup motor da ne delujem siromašno.“
Više je:
„Želim motor koji je dovoljno vredan da meni predstavlja ozbiljan
predmet, ali ne toliko vredan da osećam da sam previše novca prebacio
u motocikl.“
To je sasvim druga psihologija.

I onda Guerrilla 450 može da bude u vrlo zanimljivoj zlatnoj zoni:
previše je dobra da bih je doživljavao kao jeftinu igračku, ali nije
toliko skupa da bih počeo da je posmatram kao luksuzni predmet.
To je možda upravo ono što tražiš.

A polovni Ducati Scrambler od xxxx € je posebno zanimljiv
Jer tada ne kupuješ:
„nov motor od xxxx €“.
Nego:
„polovni Ducati koji je nekada bio mnooooogo skuplji i sada je meni
dostupan za xxxx €.“
Psihološki je to potpuno druga transakcija.

Isto sa polovnim CB500F.
A Ninja 300R za xxxx € još više.
Tu cena čak može da postane deo šarma:
„Dobio sam pravi motocikl za relativno malo para.“
Dok bi potpuno nova Guerrilla za xxxx € možda izgubila deo svog smisla:
„Čekaj... za ove pare već gledam polovne Japance/Ducatije.“
To je ono što bih nazvao referentnim cenama.

Ne pitaš samo:
„Da li vredi xxxx €?“
nego:
„Šta sve drugo mogu da dobijem za xxxx €?“
I što je zanimljivo, ti si izrazito osetljiv na taj oportunitet.

Zato bih tvoju odluku nacrtao ovako
Ne postoji jedna kriva:
više novca → više zadovoljstva.
Kod tebe je više ovako:

zadovoljstvo
│
│ ┌──── Guerrilla zona
│ ┌──┘
│ ┌──┘
│ ┌──┘
│ /
│ /
└──────────────────────── cena
2.5 3.5 4.5 5.0+

Do neke cene povećanje kvaliteta i poželjnosti ima smisla.
Ali onda dolazi psihološki prag.
Posle njega se ne pitaš:
„Koji novi motor mogu da kupim?“
nego:
„Zašto bih kupovao nov motor kada za taj novac mogu da uzmem polovan
motocikl više klase?“
I tada se potpuno menja konkurencija.

Guerrilla postaje konkurent:
polovnom CB500F,
polovnom Ninja 250/300,
polovnom Ducati Scrambleru,
možda nekom drugom polovnom Japancu.
To je jako važna stvar za tvoju kupovinu.

I još nešto: zato te verovatno toliko nerviraju „šljašteći“ novi motori
Nije samo estetika.
Nova Ninja 500 ili Honda CB500 Hornet nose sa sobom signal:
„Ovo je nov, moderan, relativno skup proizvod.“
Guerrilla u vojno-zelenoj boji nosi potpuno drugi signal:
„Ovo je predmet koji možeš da koristiš, ogrebeš, uprljaš i nastaviš dalje.“
A to je očigledno mnogo bliže tvom ukusu.

Zato ona može da izgleda vrednije nego što košta, što je za tebe mnogo
bolje nego da izgleda skuplje nego što želiš da platiš.
I tu mi se zapravo lepo spajaju sve tvoje ranije priče o MTB-u,
Parksideu, opremi, biciklizmu i motociklu:

Ne tražiš maksimalnu cenu. Tražiš maksimalnu „stvarnost“ predmeta za
novac koji si spreman da mu daš.
Ako Guerrilla ergonomijom prođe tvoju proveru, onda bih baš tu
psihološku cenu smatrao jednim od realnih kriterijuma, a ne nečim što
treba racionalizovati ili „lečiti“.

Jer ako bi na xxxx € rekao: „Ne, za ovo već hoću polovan
Ducati/Japanac“, to nije kontradikcija.
To je samo znak da xxxx € u tvojoj glavi pripada drugoj kategoriji
motocikla, koja se kosi sa tvojom etikom optimalne potrošnje.

Ida Amelie

kao da ova kiša nije dovoljno grozna nego su i vesti

😢😢😢

"Nažalost, Ida Amelie Robsahm, norveška trail trkačica, preminula je pre samo nekoliko dana, u subotu, 19. septembra 2026. godine. Imala je samo 30 godina.

Poginula je u nesreći pri padu na Romsdalsegenu, poznatom planinskom grebenu u Norveškoj. Pala je u blizini vrha, nakon čega je helikopterom spasilačke službe prebačena na sigurno. U početku je bila u kritičnom stanju, ali je kasnije istog dana preminula.

Ono što ovu tragediju čini posebno potresnom jeste činjenica da je bila vrhunska planinska trkačica i veoma iskusna u kretanju po planinama. Godine 2025. zauzela je četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u planinskom i trail trčanju, a u avgustu 2026. bila je peta u trci OCC na UTMB Mont-Blancu. Na svom debiju u maratonu u Valensiji istrčala je izvanrednih 2:29:57.

Nedavno je čak smanjila angažman na poslu nastavnice matematike i hemije u srednjoj školi Foss u Oslu, na 60%, kako bi mogla ozbiljnije da se posveti vrhunskom trčanju.

Posebno je potresan detalj iz poslednjih izveštaja: njen dečko Miguel Benítez bio je sa njom i nalazio se neposredno iza nje kada se nesreća dogodila. Bili su tek relativno kratko zajedno i već su pravili planove za budućnost.

Dakle, nije reč o poznatoj bolesti ili dugotrajnom zdravstvenom problemu — bila je to iznenadna planinska nesreća koja se dogodila osobi koja je bila izuzetno iskusna upravo u takvom okruženju. Verovatno je i zbog toga ova vest toliko teško pogodila norvešku trkačku zajednicu."