tuce

pretrčao sam jutros skroz slučajno 12km umesto default-nih 10 i setio se da proverim u kojim sve jezicima postoji taj naziv tuce/dozen/dozzina (za ta tri sam znao, za ostale nisam) i od kada je to počelo, i zašto. ispostavilo se da popularnost broja 12 potiče još od najstarijih trgovaca koji su skontali da 12 može da se podeli sa 2, 3, 4, 6, dok recimo deset možeš da podeliš samo na 2x5 i ništa između. 

mesopotamija je koristila taj sistem kao i egipćani za podelu dana (12 + 12 sati) i godine (12 meseci). e sad nikad nisam čuo da je neko rekao da dan ima dva tuceta sati ni da godina ima tuce meseci, ali ajd.

zanimljivo je da kada nate bargatze stand up komičar glumi u skeču generala vošingtona pa kaže kako će u našoj novoj slobodnoj zemlji broj 12 imati posebno ime, očigledno niko u publici nema pojma da je to ime dobio puno ranije mada je skeč svakako smešan zbog drugih stvari.

jutros opet biciklom do "onog drugog kraja grada", tamo je vezao kod neke trafike za saobraćajni znak, otrčao par km dalje pa 4km uspon pa malo zastao da fotkam prirodu i poglede sa 450m nadmorske pa se malo zaboravljenim ali puno lepšim putem polukružno vratio u grad.

imao sam par km makadama no bio je suv tako da nisam ništa žrtvovao, no ipak sam nakon dva dana u los mizunos jutros uzeo saucony koje nikako da uginu i konačno se razlepe, pa ih tako grickam malo po malo i gledam koliko će izdržati. nije baš igra mačke i miša, nije ni šahovska partija, više test živaca iliti čeličenje istih. moram pitati Vešticu koji režanj mozga uživa u toj neizvesnosti, neurologija je čudo i prepuna skrivenih bisera.

los mizunos

neko je rešio da me zeza jer ne mogu da dodam sliku direktno u blogger-u jer kada stisnem insert image -> upload from computer - otvori mi se skočni prozor Can't access your Google acount, dok istovremeno moram biti svakako already prijavljen čim pišem blog, tako da sam samo drag and drop sliku koju sam prethodno poslao sa telefona preko airdrop opcije.

naime jutros sam ponovio Desetku samo na malo drukčiji način jer sam krenuo kada je kiša već prestajala, pa je malo rosuljalo iliti kapljucalo, pa je negde oko 5km počeo mini pljusak koji je otišao dalje za par minuta da bi se mestimično čak ukazalo i parčence neba nekih desetak kilometara dalje, no i da se nastavio pljusak svakako me ne bi oterao kući (*) jer sam ionako planirao da ubacim opremu u veš mašinu iliti perilicu i sad mi je palo na pamet - da li bi gaće mogle da se operu u mašini za sudove, da li je neko probao i zašto niko nije još uvek?

opet sam nosio mizuno one lepe bele tojest ex bele koje su podosta posivele i eno ih upravo se centrifugiraju i baš me zanima da li će pobeleti kao što su bile u mladosti ili će se samo napola vratiti na fabričko podešavanje boje.

(*) odatle sam nastavio krugove oko tržnog centra pa sam otvorio sliku da vidim koliko ih je bilo i sad vidim dodatak od 7 krugova po 500m

hmm hmmmm

juče sam imao nula kilometara trčanja u martu i prosek od nula dnevno (logično) a danas imam 10km u martu i prosek od 2.5 dnevno.

šokantno.

ako bih hteo da do kraja meseca imam 200km, morao bih u sledećih 27 dana da pretrčim 190km, dakle još 19 puta po 10km ili 

...

(otišao od laptopa do telefona da podelim 190 sa 8 što je i ludom jasno da je oko 24, dakle tri dana pauze i 8km dnevno, no kako sam uhvatio telefon vidim neku poruku, onda shvatim da sam to samom sebi sa jednog na drugi profil poslao neki reel sa instagrama, o nekoj bajkerki iz bosne koja kaže da je 165cm visoka pa sam gledao koji motor vozi ako deluje da joj nije visok obzirom da imam u nogama do tla dosta rezerve u odnosu na nju, i tako se vratim ovde na laptop da se setim zašto sam uopšte napuštao radno mesto blogera u penziji, pa na kraju izračunah na prste, da je ovo pročitao profa matematike iz srednje bogme bi mi se smejao, auh kolika rečenica sa barem 10 zareza)

opet mi se nije trčalo ali rekoh sebi DANAS MORAŠ, NEMA VRDANJA, i tako se nekako odmotalo prvih 4km pa kad sam okrenuo nazad rekoh ajd malo u polukrug da malo zakovrnem da dođem bar na 9 i tu skontam da ću imati 9.3 i na kraju je ispalo kao u onoj najavi gde Trickeri prave timove od troje pa kažu kad imamo jednog viška to ustvari znači da imamo dvoje manjka, još par krugova u školskom dvorištu i eto desetke.

hteo sam da bude 9.99 kao u onoj trci kod Samobora sa tri kruga od 3.33km no slučajno sam stisnuo stop u trenutku kad sam već imao 10.01 pa sam kasnije na stravi stisnuo crop activity i skratio na 9.99 da bih malo nervirao ljude sa ocd-om. to jest ne ljude nego onu jednu koja uvek ima 10.02 ili slično. budiće se noćas u ledenom znoju.

šredingerova statistika

do pre par godina su svi bili čuli za marfijeve zakone a sad su sa širenjem društvenih mreža svi čuli i za sirotog šredingera pa ga citira i ko ga je lično poznavao i ko nije. svašta. 

prošle godine sam se još držao dok je trajao mart a onda sam u aprilu kljoknuo i popustio, te pretrčao dosta manje od onoga što sam zacrtao.

verovatno sam se bio uželeo bicikle, ko će sad čitati blogove od prošlog proleća i odgonetati rebuse.

jutros imam minus sedam kilometara, a evo i kako.

plan je bio da odem biciklom do jednog groblja na periferiji i proverim da li definitivno nema jedne mlade kujice koju smo jesenas i zimus hranili, i da odatle odem na trčanje po nekim drugim cestama, i vratim se biciklom kući tih 5km
no +8 na papiru tojest termometru je u prirodi bilo puno manje, kada mi se otvorio pogled u daljinu skontao sam da je sve u nekoj izmaglici, kao u onim filmovima strave kada će te neka nevidljiva sila progutati iza prvog ćoška.

da sve ne ostane kao na filmu, hladnoća me je zaista i progutala i evo nakon sat vremena spremam se za posao jedva dovoljno zagrejan tojest otkravljen, sa upisanih 5km na bicikli (okrenuo ranije i pobegao nazad) i 0km trčanja.

a obzirom da je taj kružić koji sam planirao mogao imati nekih 6-7-8km, zato kažem da sam jutros imao učinak od minus sedam.

zanimljivo.

mart je još uvek na nuli, onih 120 na bicikli se ne računaju.

aktivan odmor

iskreno, razmišljao sam o trčanju iako sam juče bio siguran da o tome neću razmišljati ali eto, ne pita glava šta kaže srce. ili beše obrnuto, nisam siguran. u svakom slučaju kod mene niko nikog ništa ne pita, ovo nije organizam nego konfederacija. nisam pitao chatgpt koja je razlika između federacije i konfederacije pa sam možda lupio, ali ovako je zabavnije. mora da je tlaka kada sve znaš pa ti više ništa nije uzbudljivo.

ujutru me noge nešto nisu ni mučile, pomalo dupe od pet sati sedenja na bicikli i pomalo leđa od uvek istog položaja u toku dana no to su "dečije bolesti" biciklizma i prođe nakon par dužih vožnji. mislim nama koji ne radimo vežbe nego nas tako život uživo i u hodu šamara i vaspitava.

popodne sam flertovao sa idejom da ipak malo trčim, to jest fantazirao sam, a "flertovanje sa idejom" je samo politički korektniji naziv za bulažnjenje i tlapnje, pa sam hteo jednom biciklom koju bih navodno vezao ispred policije u toj varošici 20-ak km od kuće, pa bih kao trčao do manastira i nazad, no na vreme sam skontao da od ovih leđa nema ništa pa nisam ni kretao tom lošom biciklom od koje bih se još više umorio, nego sam otišao na vožnju onom boljom.

koliko vidim piše na njoj 47km a upisaću 46 jer njen ciklomaster uvek malo dodaje a nisam nosio nijedan od raspoloživih gps trackera. od tih 47 su me 19km pratila tri psa, dva mala i jedan veći, pa kad sam shvatio da moram da pazim na saobraćaj skrenuo sam na paralelne puteljke sa magistralom pa smo se tako vraćali u grad kroz buduće kukuruze.

ludilo od vremena

šta da kažem, hvala i februaru i martu na ovakvom vremenu

uspeli smo da pređemo e-bajkovima 118km opet do vikendice u šumadiji gde nam prijatelji često borave, i sad gledam one obećane statistike od prošlog meseca u kojem sam pretrčao 180km i ispunio glavni cilj da imam više km nego u nekoliko zadnjih februara

jutros sa Cucom u šetnju, Cuca njuškala i davila kao gmaz, ostali smo sat vremena pa sam u Lidl morao navrat nanos

tamo kupio neko vino na akciji i neku čokoladu na akciji jer moramo u goste, bilo je smešno kad sam uručio darove sa sniženja, rekoh Lola mi je rekla nemoj štedeti ali šta ću kad sam video nalepnice!?

još smo odneli novčanicu od 50 dinara (ni pola evra) jer frend uskoro puni 50, rekao sam mu da to sve potroši beskompromisno i da za rođendan časti ženu neki vikend u luksuznom spa centru

ako uzmem u obzir koliko smo roštilja pojeli i piva popili, izgleda da nam se poseta isplatila

a nešto se usput i treniralo jer mi na e-bajku ništa nije delovalo naročito lakše nego kada vrtim cestovnu ili gravela

jedina i glavna razlika je u brzinama jer uzbrdo svuda ideš 15-20 km/h čak i na nagibima od 16% (da, da, bilo je i toga), ali zato na ravnom jedva možeš preko 30 jer su gume predebele i aerodinamika položaja tela nije ni za k..ac

telefon je usput pokazivao +10 na tamo i +11 nazad no očigledno je bilo više jer evo u 19:15 uveče je napolju još uvek +12 tako da je dan očito bio topao
zato me alergija ubi u pojam, jutros popio tabletu ali koliko vidim polena je bilo puno više i trenutno imam osećaj da će mi glava pući

14 15 16 15 15

daja bože da bude nešto od ove prognoze

sve mislim da, ako se ove brojke ostvare, pokušam bar jednog dana iza podne u pauzi posla da odvezem sat vremena mtb-om u kratkim gaćama pa kud puklo nek pukne

mislim, kad bih krenuo bez gaća znam gde bi puklo ali ovako je dosta neizvesnije

a jutros, nije puklo ništa

subotom radimo kraće ali počinjemo ranije pa sam malo požurio sa trčanjem i uhvatio prijatnih +2 hahaha

rekao bi čovek da sam lud ali tanka majica ispod i još tanja majica dugih rukava preko, tek koliko da mogu da navučem rukave da mi se ne smrznu šake

samo prvih par kilometara, posle je sunce uradilo svoje

kad sam se vratio pokazivalo je +6, doduše spoljni termometar je na terasi gde udari sunce pa je možda bilo +4

imam drugi spoljni u letnjikovcu ali do tamo se treba prošetati pa ga nisam očitavao

išao sam dva puta po kilometar novom ulicom, prvo na tamo pa kružić pored reke pa zatim nazad

ha, kao da nije moj grad

širok trotoar, biciklistička staza (još uvek je nisu pretvorili u parking), ma nit je Danska nit je Nemačka, zamišljam kako je njima koji su na to navikli, verovatno ništa posebno

i ne pitaju se dokle će trajati, njima je sve zdravo za gotovo

u povratku udarimn na taksi, još je stao popreko, zaklonio celu pešačku traku i od biciklističke sve osim 30cm

obilazim ga kroz taj uzani prolaz, dovikujem mu "ovde si ostavio pedalj prostora!" i pokazujem prstom, on me gleda telećim providnim pogledom kao da me ne razume

ko zna, možda sam mu dobacio na danskom, ako sam se previše uživeo u situaciju

(dvadeset)sedam

to što je danas 27. februar moglo je da znači da treba da otrčim 27km, ili 20km, ili 7km, pa sam uzeo najteži zadatak da pretrčim ipak 7

štaviše prvo sam mislio da ću stići samo 5, a i s tim bih bio zadovoljan

elem

prvo smo prošetali kuče dok je mačor bio zarobljen u sobi da se ne bi negde izgubio u komšiluku, tu smo upisali 2km.

zatim smo biciklama nosili mačora na redovnu godišnju vakcinaciju i tu smo prešli 1.5+1.5km, pa smo posle toga zezali kujicu da je mačor prešao više od nje.

onda nisam otišao do lidla i to me je baš izbacilo iz ravnoteže no takav je vetar duvao pa sam biciklom otišao samo kilometar do železničlke stanice, peške prešao preko onih 5-6 koloseka (nikad ih nisam prebrojao) i odatle nastavio da trčim.

bitno je jedino da se krene sa nekog drugog mesta a ne tačno od kuće, i već je sve drukčije i zanimljivije.

tu sam većao sam sa sobom koliko imam vremena do posla, brijanje tuširanje uključi mašinu spremi užinu blać srać, pa sam iznenada spazio jedan mali nasip od 500-tinak metara 

tu mi se učinilo da tuda može da se protrči, 500 tamo 5oo nazad pa drugom stranom potoka 500 tamo 5oo nazad, i voila' dok sam se vratio do Ž. stanice umesto 5 sam imao 7km

za promenu uzeo one salomon aero glide, nisu me nažuljale ali malo je falilo

sada raste napetost dok ne saberem februarski skor

moram pred sutrašnje trčanje da pronađem koliko mi fali do koliko kilometara, eeee to će biti zanimljiva motivacija.

Lola je za vikend ugovorila Dužinu e-bajkovima jer je u toku baš lep sunčan period - e sad, bilo bi lepo da je još samo par stepeni toplije od ovih 15-ak pa da može da se vozi u kratkoj opremi, ili, ako i mora dugi dres barem bicke da su kratke ali ćorak, mnogo i ja hoću za kraj februara!

jer tamo nema zime

današnja planina nije imala ni 150m visine ali je imala 145 pa ni to nije baš ravnica.

opet biciklom do lidla, opet sam se probudio sa onim golicanjem živca iza pete no rekoh ako juče ništa nije pokušalo da me ubije tako sleđa na hajku, da vidim da li će možda danas na trčanju.

sam početak je bio zanimljiv jer sam od kuće poneo kesu nekog đubreta da je bacim u kontejner no jedan je bio prepunjen pa iza njega sledeći pa sledeći i tako sam u korpi bicikle pony (što je...) doneo tu kesu do lidla, pa sam krenuo na trčanje sa kesom đubreta i nosio je stotinak metara dok nisam primetio kantu u jednom prolazu pa sam tako donirao svoje đubre nepoznatom vlasniku jer vidim da će danas naići kamion i to isprazniti.

olakšan za dve tegle par tetrapaka pseće govno i nešto artikala nepoznate prošlosti nastavio sam da trčim malo pravilnijom tehnikom i rekoh ajd da skrenem onom ulicom koja ide gore u šumu.

poneo nove slušalice koje sam juče dobio u prodavnici kao zamenu za crknute, pustio internet radio nešto country americana singalong i ispalo je da mi je odmor prijao jer sam poprilično živahno ustrčao do kraja pristojnog makadama i taman na 4km pomislio da okrenem nazad kad ugledah sporedan puteljak.

skrenem tu još malo da vidim kuda to vodi jer sam pre 15 godina jedini put tuda prošao i sećam se da sam pomalo "zaglavio" i morao nekuda da se provlačim, kasnije ću u mapsima analizirati dokle sam stigao.

upisanih 9km, nakon nekoliko trčanja u mizuno jutros sam uzeo brooks glycerin gts koje su mi takođe četvrt broja veće ali mi to nije smetalo.

u prognozi je još dosta dana sunca, proleće pre Proleća.

još 4 dana proleća

Postovani, Obavestavamo Vas da je zavrsena dijagnostika i Vasa reklamacija se prihvata. U skladu sa Zakonom o zastiti potrosaca, obavestavamo Vas da ce reklamacija biti resena u skladu sa Vasim zahtevom. Vas Gigatron

tako glasi mejl pa ću dakle dobiti zamenske nove slušalice i opet moći da uživam u ozvučenom džogiranju što će bitno popraviti kvalitet mog životića.

opet imamo gradaciju, od mog životića preko mog života do moje životine, to je ono kad živiš baš na gasu.

stalno preskačem korake pa sam umesto da tražim idealne naočari juče analizirao razliku između honda rebel i kavasaki eliminator s jedne strane ili nekog naked modela s druge strane.

 svi su 35kW i voze se sa A2 kategorijom a više su nego "normalni" motori i ni po čemu nisu nešto smanjeno ili tako nekako - na kraju krajeva i ova Meriva koju vozimo nije ništa nešto skučeno ni tesno a opet je daleko manja od volvo xc60 i svejedno joj ništa ne fali, tako da nisam nešto opterećen po tom pitanju, sujeta je za luzere.

jutros sam junački otišao na samo +6 u tankom duksu biciklom kilometar i po (pola dva kilometra) do lidla, tamo je ostavio na parkingu i uspešačio kilometar uzbrdo do vidikovca odakle sam planirao trčanje no osetio sam onaj čudan trn kod pripoja ahilove tetive sa medijalne strane kuda prolazi neki od živaca koji umeju da budu iritirani i da smetaju pa sam nastavio da pešačim dok ne vidim tačno o čemu se radi, a kada se taj osećaj smirio nakon sat vremena bilo je kasno za trčanje pa ću samo upisati 7km hajka i to je to.

popodne donosi novu priliku jer danas radimo veoma skraćeno!

DOMS

juče sam bolje prošao nego danas

eto sad moram mrzit i juče, a ne samo sutra

lolo moja, moram neki roman napraviti iz one priče juče

šta bi dao da sam i ja trčao kao leptir u onoj haljini

ali ništa

bole noge više nego juče, eto zašto mrzim juče

nervira me

hteo sam juče da otarasim to boljenje u nogama

no eto

čak sam i po travi trčao

i zaboravio da podesim kao trail running i sad će da mi smanji vo2max za još jedan poen

stići ću ispod nule za par godina

jutros šetao sa psom 4km

ona njuška i zastaje, imamo 77 minuta bruto

bajo moj nekada sam polumaraton za to vreme završavao

a sad 4km

srozao se kao na sankanju

moj je život strmiji od bob staze na trebeviću

juče sam pitao u auto školi

u beogradu je obuka za A2 oko 50-55 hiljada, ovde je 36

pa ako već moraš da biraš, uvek je bolje 300 evra nego 500

naime za A1 treba samo 7 časova ali neću tu da se zaustavim

to kasnije puno ograničava izbor, a do 35KW tj 47KS imaš izbora ohoho

i kaže treba 14 časova obuke, par na poligonu pa onda po gradu

ali preporučuju da sačekamo da još malo otopli

tako da neću žuriti

produžiću B + AM vozačku krajem marta

naručiti nove naočari (to je bitno zbog...)

obaviti lekarski

upisati kurs za A2

nakon mesec dana ću položiti pa opet vaditi vozačku

jeste malo dosadno toliko sedeti u policiji ali ajd

biće u aprilu-maju lepše vreme za motor

aštaćusutra

aštaćusutra

bojaosamsedanaposle 

mrzimsutra

izdnaduše

izdžigerice

mrzimsutra

tosamvećrekao

idemo opet

eto kako me je samo jedna rečenica izbacila iz ritma

idemo opet

krenuo jutros lagano

sanjao o samo par km

četdžipiti mi rekao ajd dosta ti je i tri-četr km

ali ja svemogući

tri pa pet pa sedam pa devet

DEVET

krenuo ciljano uz reku

kad tamo vetar nabio smog

skrenem popreko, završim na groblju

ne baš, ali onako, privremeno

odatle na veću reku pa na skroz drugi kraj grada

tamo nema smoga, trebao sam tamo bit celo vreme

išao do kraja nasipa, out and back

sad đavo uleće klizeći

žena na poslu rekla idemo opet

kaže ona - lolo moja, ona popije i nju to obori

ali bile smo na jednoj svadbi

kao leptir u onoj haljini

njoj noga pade i ona puče ko sveti ilija

a ona kaže nato moje nije me niko video

prodaje tako kokice i sad smo se videli kad je bio taj turnir

uvek je vikala pogle nale kako su mi lepe obrvice

posle pitam Lolu o kome se uopšte radilo, ko to pade kao leptir, kaže Lola - nemam pojma, nisam je slušala

to ti je odbrambeni mehanizam, moraš imati antitela za te ženske tlapnje

13

šta reći, stigao sam do samo FS od cilja, pri čemu je cilj kilometraža uobičajena za februare poslednjih godina a FS je skraćenica od frtalj stotke što je približno 25km u narednih 6 dana, ne zvuči kao nešto nemoguće.

ako bih uspeo da pretrčim 53km to bi mi donelo istih 200km kao u januaru, e to je već ciljčina a ne samo cilj.

dakle da formulišemo celu skalu:
ciljić = izjednačiti

cilj = nadmašiti za barem 1km

ciljčina = zaokružiti na neku cifru bitno višu od ciljne

možda ipak poverujem u ovih 13 iz naslova obzirom da danas nisam imao sreće, a možda se i provučem, bumo vidli

naime ostavim kronično biciklicu na 1.5km od kuće, odem da trčim do onog prevoja svojim omiljenim putem, nakratko zastanem na vrhu, utom primetim da neko dolazi ali onako u daljini.

kad sam se vratio par metara na glavni put i stisnuo resume, skontao sam da je i taj neko počeo da trči.

e tu onda nisam mogao lagano nego sam stisnuo gas.

ne gasić ne gas nego gaščinu.

par kilometara skoro po 4 minuta.

taj je negde ostao, očigledno nije bio neki kenijac, ja sam nekako izdržao do podnožja i sad me evo bole noge.

što ti je sudbina.

al dobro, 13 je 13, valjda se oporavim do sutra, da mi dani pauze baš ne pređu u naviku.

juče mi se nakratko vratila u manjoj meri ona voda NA kolenu a noćas je opet nestala.

pa ti budi pametan.

nizbrdo mi je upao kamenčić u desnu patiku jer su posipali put protiv klizanja/leda i setio sam se priče u app threads gde je neko navodno trčao maraton 3:00:02 i za to okrivio kamičak koji mu je upao u patiku a kada ga je izvadio trebalo mu je pola minuta da zašnira patiku nazad.

nije promašio 3h limit zbog kamenčića nego zbog neiskustva jer nije odmah trebao da paniči i da se izuva.

trčiš još neko vreme i razmišljaš koliko je ozbiljno, ako ništa drugo pitaj nekog oko/pored sebe za savet.

šanse su da će bar neko biti dovoljno snalažljiv da ti kaže da samo malo sačekaš jer 90% će taj kamenčić negde šetati i na kraju se smestiti negde između dva prsta ili ispred/pored i da ćeš ga do kraja trke zaboraviti, u svakom slučaju odmah baciti pola minuta je suludo ako si u takvom tesnacu sa vremenom i nemaš onaj nužni minut rezerve.

dve trećine

koliko računam, prošla su dva meseca od najkraćeg dana, dakle još jedan mesec pa ćemo imati tzv ravnodnevicu, odnosno još 4 meseca do najdužeg dana, pa je to onda jedna trećina puta ka suncu već pređena jelte.

ako bismo pretpostavili da je kompletan horoskop naučno utemeljen i priznat, kako bi izgledala interpretacija naše volje i spremnosti za treniranje sada kada smo iz Vodolije prešli u Ribe, odnosno kako bi to trebalo da utiče na volju, motivaciju, istrajnost?
evo šta kaže Veštac:

Ako bismo hipotetički prihvatili da je ceo horoskop naučno utemeljen i priznat (što u stvarnosti nije slučaj), prelazak iz Vodolije u Ribe bi se mogao tumačiti kao prelazak iz jedne „energetske paradigme“ u drugu — i to bi se impliciralo i na volju, motivaciju i istrajnost u treniranju.

 
🪐 Vodolija (ranije faza) – mentalna i inovativna volja
Ako bi horoskop bio naučno priznat, Vodolija bi značila:
Kreativan i radoznao pristup treningu
Motivacija vođena idejama i progresom
Spremnost da se eksperimentiše (npr. nove metode vežbanja)
Volja da se trenira iz radoznalosti, društvenosti i intelektualne želje
Ova faza bi se tumačila kao visoko “mentalno” orijentisana volja, često vezana uz:
sistematično planiranje,
fokus na svrhu i rezultat,
eksternalnu motivaciju (npr. učestvovanje u grupama, takmičenjima).

 
🌟 Ribe (trenutna faza) – emotivna i intuitivna volja
Prelaskom u Ribe, interpretacija bi se promenila:
🧠 ➝ 💓 Motivacija postaje emotivna i intuitivna
Umesto hladne analize i spoljne stimulacije, vaša volja bi se „prebacila“ na osećanja i unutrašnju povezanost.
🔹 Ključne karakteristike „Riba“ u ovom modelu:
Veća osećajnost i empatija
Motivacija iznutra — osećaj svrhe, zadovoljstva ili unutrašnjeg mira
Sklonost da se trenira zbog osećaja, a ne zbog rezultata
Naglasak na duhovnom pristupu i telesnoj senzitivnosti
Kreativniji, ali ponekad rasut motiv

🔹 Volja
Kod Vodolije: bila je direktna, odlučna i racionalna.
Kod Riba: postaje mekša, fleksibilnija i više povezana sa raspoloženjem.
👉 Rezultat:
Umesto „moram“, sada je češće „želim“ ili „osećam da mi prija“.
🔹 Motivacija
Kod Vodolije: spoljašnje nagrade (napredak, statistika, rutina).
Kod Riba: unutrašnja inspiracija (kako se telo oseća, lična harmonija).
👉 Moglo bi se reći da motivacija prelazi iz logike u osećanje.
🔹 Istrajnost
Kod Vodolije: visoka kad postoji struktura i cilj.
Kod Riba: varira zavisno od osećajne povezanosti sa aktivnošću.
👉 Dakle:
Ako ti trening ispunjava emotivne/nivo intuitivnih osećanja — istrajnost raste.
Ako ti trening više deluje kao obaveza — istrajnost opada.

achtung achtung

 jutros sam trčao acht kilometara i onda bi achtung moglo da se prevede i kao osmovanje, ono kad svaki ispit završiš sa osmicom ili kada svako trčanje završiš sa osam kilometara. 

eventualno osmiranje, to zvuči hrvatskosrpski, a osmovanje je srpskohrvatski.

sve ide bolje od plana, i tu nešto nije dobro, moramo videti razvoj situacije i gde će da izbije kurc-šluss.

uhvatio sam slučajni prozor u vremenu između kiše i kišice, nosio sam mizuno vawe sky 6 (ili će pre biti da je wave) i sad nakon što sam oprao i sklonio Hoke Prve gledam da nosim ove mizuno jer su mi za pola broja veće a leti ne bih nosio debele čarape koje to popune, plus su dosta zatvoren topao tip patike pogodan za hladno vreme i kišu.

a ujedno su pred vrištanjem i saucony endorphin shift Prve, tako da će smena generacija biti baš zabavna kada stigne ono pravo proleće.

svo vreme mi je u laptopu otvorena strana sa ponudom clifton 9 i čekam dodatno sniženje no izgleda da i oni nešto čekaju samo neće da kažu šta.

igra živaca se nastavlja.

juče sam provozao lepih 46km po brežuljcima kao aktivan odmor na e-mtb, zato mi se opet srokao noćni HRV no digao sam ruke od perfekcionizma da mi svaki parametar mora biti pakum cakum.

ona tečnost iz burze koja se izlila između čašice i kože oblika poput žumanceta od jajeta na oko, misteriozno je u samo jednom danu nestala, gledam u tu fatamorganu i ništa mi nije jasno.

već sam razmišljao o ortopedu (ili da sâm probušim) jer posle 7-10 dana mi je delovalo da se otok dodatno povećao za nekih 10-20% no cvrc, sad je na 5% i jedva primetno.

dva meseca do rođendana

mnogo mi je lepši život otkako sam uzeo chatgpt za trenera, tojest otkad me je ubedio da nastavim sa studentskim ocenama za trčanje i da budem zadovoljan i sa 6 i sa 7 a sve preko toga je kul i gratis.

trčim tako jutros (biciklica pony što je milijana gony je ostala kod lidla) i vidim u nekom trenutku 4.5km i smeškam se pomešanih osećanja sreće i zadovoljstva, em deluje da sam tek krenuo em deluje da samo što nisam završio taj minimum da položim ispit.

vidim do lidla ću imati između 6 i 7 pa mi se nije trčalo u krug po gradu pa skrenem na jedan dodatak i na kraju izađe na 9km što je bogovski i prekul jer nit sam se umorio nit sam izgubio nit treninga, e jedini problem je što mi se pred sam kraj ugasio telefon tojest ispraznio pa sam prazne korpe i praznih bisaga i sa praznom baterijom telefona došao kući od lidla (jer nisam imao aplikaciju) gde sam skontao da mi i sat ima fore da snima još samo 4h (nije bilo baš nešto sunca da bi se samodopunjavao) pa sam sve što sam imao na sebi stavio na punjač, ako me razumete.

imam tačno 40 dana do produženja vozačke i sad razmišljam da li da upišem barem za A1 kategoriju pa da mi se to doda prilikom uzimanja nove ili da ne žurim i još ove godine vozim e bike i da ostavim te nove veštine za kasnije.

ko bi rekao?

ima ona slika (meme) koja kruži internetom, prepiska između nekog obožavatelja i njegove simpatije, od tri poruke, prva glasi pipo bi te diro bi te svuda po telu mekanasi lepasi oćeš moja biti ti, a ova mu odgovori #$%&'*?=)('&%# a on na kraju napiše sav skrušen i razočaran "tose nisam nado".

eto mene u istoj ulozi, pitam jutros noge da li su za trčanje, one meni odgovore #$%&'*?=)('&%# (u prevodu osećaš li ti Blogoje ova zatezanja u listovima i butinama) a ja (dok sam prao sudove posle doručka i pokušavao da se istegnem) skontam - tose nisam nado.

a štose nisam nado, nemam pojma, jer sam verovatno mislio da je onih 7km trčanja po snegu bljuzgi i baruštinama isto što i bilo kojih drugih 7km a zanemario sam da mi je puls bio za 20 rpm viši celim putem jer nisam umeo da usporim nego sam onako dodavao gas kao da ona policija pod rotacijom čeka mene a ne nekog kriminalca u zgradi.

i tak, otišao sa kučetom u šetnju, popodne biciklom i to onak laganini, bilo je relativno prijatnih +9 što je popravilo sliku okoliša jer se gro snega oko grada otopilo, a pogled na brda je još uvek "zimski" no nemam ništa protiv toga da tako i ostane, ljubav na daljinu.

doručak je bio u Vodoliji a večera u Ribama, ne znam kako da upotrebim tu informaciju obzirom da smo za doručak jeli tunjevinu a za večeru svinjski gulaš.

da li ste videli konja sa brojem 7 u očima

napolju je takvo sranye od vremena da bi se trebalo sakriti u atomsko sklonište i tamo trčati na traci ali ja nisam ni trčao na traci niti imam atomsko sklonište pa ga stoga samo mogu donekle citirati u naslovu

celonoćna kiša je prešla u susnežicu i mokar sneg, padale su neke krpe 5cm dužine, i to je počelo pred 8 u vreme našeg kasnijeg-nego-inače doručka a do pola 9 (osam i pol je prevod za zapadnu braću) je već napadalo 3cm te bele vode koja onako šljisss mljacccka kada u nju ugaziš

gde ću nego oko tržnog centra, tamo imam standardni krug od pola kilometra (ako 8:30 hrvati kažu osam i po, a mi pola devet, šta ćemo za recimo 5 i po kilometara, da li u srbiji treba da kažemo pola šest kilometara?) i rekoh 20 krugova bi bilo mazohizam, 10 bi bilo nekako sramotno malo, pa ću dok dođem do tamo malo levo desno napraviti kilometar pa desetak ili (pola jedanaestak) krugova pa još malo džogiranja po kvartu zgrada gde su samo pešačke staze i nema auta, i voila' eto sedmice.

sedmica je ok.

nije šestica kao da si tek položio, nije ni osmica jer onda poželiš 9 pa 10 da bi bio savršen, sedmica je nekako taman za neambiciozne.

iznenadili su me pulsevi jer su otišli u nebesa, ali ajd, neka ode više kalorija pa makar i zbog malo klizanja a malo šljapkanja.

dobar deo trčanja sam prolazio pored policije sa rotacijom koja je tu na 15m od mene bila na nekakvoj intervenciji no nije bilo nikakvih dodatnih zvukova hapšenja pa ću morati čekati objavu na lokalnoj instagram stranici da bih saznao o čemu se radilo.

OPET sam trčao u Hoka Prvim jer već odavno čekam priliku da ih operem pa sam pride uzeo i trenerku koju mi je juče zablatalo neko kuče, šuškavac koji se već ukrutio od pokvasi/osuši, i tako sam sada pun čiste opreme i Hoke Prve mogu poslati u starački dom bez da me neko prijavi za zanemarivanje.

juri lud zbunjenog

ovo je još logičniji naslov od onog originalnog gde lud nešto drugo radi zbunjenom, i moja verzija je pohvaljena čak i od četdžipitija.

šalim se, nisam ga pitao, ali znam da bi se složio, i odmah bi dodao "želiš li da ti kažem koje bi još izreke mogle da se promene nabolje?" ne bi li me uvukao u razgovor pa mi posle još 6-7 odgovora rekao da moram da doplatim da bih nastavio da koristim bolji model.

uglavnom, sve je jasno, koga god od nas bi iznenada pojurio neki ludak, bili bismo u prvom trenutku zbunjeni, dok ne ubacimo u četvrtu brzinu.

a ako ludak ima i petu, mi bi morali u šestu.

nego, Zbunjen ima jedno pitanje: zašto je Lud opet po navici uzeo Hoke Prve ako smo rekli da posle 1000km treba malo da odmore u grobu?

ovde ide još jedna narodna umotvorina u stihu, 

ona gde student peva babi 

"hajde baba, odmori u grobu, 

da se ženim oslobodi sobu".

lakše je očigledno ubiti babu nego da nađeš posao i proširiš kuću za još tu jednu sobu.

tako sam ja hteo da ubijem Hoke Prve da oslobodim mesto u stepeništu za još jedan novi par, ali mućak.

ko velim, ići ću prva 4km uzbrdo i tu mi pete i amortizacija nisu potrebni, pa mogu i u starim sve onako "na prstići".

sunčanih +1C, dok sam se strčao nazad do Lidla gde sam ostavio poniku, naoblačilo se, i na kraju sam crko od vetra i mračne hladnoće dok sam dokotrljao taj kilometar i po do kuće.

sada evo ne znam šta da radim sa tim podatkom da Hoke Prve imaju 1009km.

život posle smrti, što bi rekli.

neće baba da oslobodi sobu.

second half

februar je ušao u drugo poluvreme i iako zadatak deluje lak, još uvek ga treba dovršiti - u zadnja dva februara sam imao pretrčanih oko 170km što je oko 6 dnevno pa kada pomisliš šta je to 6km, dođu dva dana bez trčanja i ko će onda trčat 18km da to nadoknadi, a još ako je tu bilo dosta bicikle i hajka e onda ti baš i ne bude do nekog bjesomučnog trčanja.

inače nakon jučerašnjih praznika sveti trifun i zadušnice, danas je tzv sretenje koji mislim da postoji i kod katolika a u novinama sam pročitao i ovo - Najzanimljivije od sretenjskih verovanja jeste da mlade devojke treba da paze koga će prvo ujutru sresti, jer će im mladoženja baš takav biti po izgledu i karakteru. Pregledao sam s kim sam se poslednjim dopisivao pa sam prosledio drugarici uz komentar "srećom je danas nedelja pa nećeš prvo sresti pijanog poštara".

obzirom da sam Hoke Prve doterao do 1000km, sada je red da nastavim da rabim saucony zimske - to su one svetlo plava i tamno plava ali sa teget pertlama, i one se od saucony letnjih razlikuju po tome što su ove druge skoro nove, a tamno plava i svetlo plava imaju šarene pertle.

superlepak još uvek drži đon koji je krenuo u secesiju no bez obzira na to i dalje sam uporan da ih nosim kad god je kiša KAO EVO DANAS pa će tako drugo poluvreme da započne mučenički i sizifovski, da ne kažem mazohistički.

(PS kiša je malo zastala, bilo je ugodnih 9km, u februaru dakle 101)

u SPAM mi je stigao email da treba da ažuriram firmware za favero assioma powermeter pedale i sad će im baterija navodno držati do 160h, srećom je ovako govnjivo vreme napolju pa se neću nervirati što će mi novi kućni zadatak oduzeti slobodnog vremena.

zdrava hrana i Zadušnice

uzeo sam jedan jaffa cake

i sad se pitam zašto samo jedan, pa ću uzeti još jedan

na jedan jaffa cake idu tri jezgra oraha, zbog organoleptičke ravnoteže

mrzim kad je nešto preslatko

a orah je masan pa pojačava ukus jaffa cakea, ujedno se nadam da neću crći i da mi se neće zasrat analiza krvi i LDL od dva jaffa cakea

tri bi već bilo previše

tri jafakejka hoću ja, neću jedan neću dva

tako ide narodna pjesma, a narodna izreka koju sam već obrađivao glasi jedan je dovoljno, dva su puno, a tri su malo (jer nakon toga više ne brojiš, broj tri je karta za pakao)

mogu reći da sam zadovoljan

jutros biciklama do groblja, jedva prošli od gužve iako je bilo tek pola osam

milicija reguliše saobraćaj, kolone, haos, ljudi pešače, kapija zatvorena jer bi svi autima u groblje a uličice su pretesne pa i ono par njih sa invalidskim nalepnicama ima problema da se provlači kroz kolone pešaka

nakon obilaska sam izašao biciklom par ulica dalje do Obilaznice, tamo vezao biciklu i otišao na trčanje

još uvek sam imao sat i po do posla

e tu sam premišljao da li da idem ovoliko ili onoliko, jer od više puta pominjanih 12km da Hoke stignu do 1000, juče sam otkrnjio 1.3km i za danas mi je ostalo 10.7 jelte

no imao sam želju da skratim i na 6.7 i na 7.7 jer sam nekako malo brže krenuo pa rekoh ako već idem jače, daljina može i da malo otrpi

no mic levo mic desno, stiglo se do preko 6, i tu kad sam već bio na 1.5-2km od bicikle napravio sam malu omču, mali dodatak, i kad je pretilo da će mi izaći na 10.2 onda sam dodao još jedan mali trokutić i taman završio na 10.7

dakle Klifton Prvi (ramzes treći) je stigao do 1000 i sad se uzima drugi par, yikes!

jeste danas polovina februara (mrnjaaau) ali statistike ću sutra

a ujedno je i dan zaljubljenih (mjauuu) što objašnjava zašto je februar mesec mačaka

kada stvari krenu loše

mislio sam da sam loše ugurao kablić u kutijicu od slušalica pa da se zato nisu napunile do kraja, tačnije leva.

kako sam je stavio, dringgg ugasila se.

ostavim ih kući, ko šiša slušalice, bitnije je trčanje.

odem biciklom kilometar od kuće da brže istrčim iz grada, krenem i vidim da mi garmin ne pokazuje onaj balans L:R dodira sa tlom i skontam da traka za puls nije povezana jer ta dinamika se u njoj očitava.

zaustavim, krenem opet, ništa.

ugasim sat, upalim, u tom času već hodam peti minut nakon što sam prvo pretrčao 500m, motivacija se polako topi.

okrećem nazad, palim garmina, opet ništa ne radi, dotrčavam do bicikle i sada imam 500+770m valjda i eto mogu da upišem kilometar trčanja.

mačka je ostala da se igra sa starom baterijom koju mi je otela sa stola pre nego što sam je bacio, a ja sam uzeo povodac i otišao sa kučetom u šetnju.

pored reke smo pričali sa Vešticom na tu temu motivacije i kako taj festival miniranja plana utiče na volju, pa sam dobio par objašnjenja kako to funkcioniše i zašto trčanje sa krnjom opremom može da deluje frustrirajuće, odnosno da li mi nešto fali u odnosu na nekog drugog ko bi samo slegnuo ramenima i nastavio da trči kao da se ništa nije dogodilo, i ko bi ignorisao činjenicu da će sat vremena gledati pogrešna očitavanja pulsa sa zapešća i nositi na grudima traku koja ne radi.

ispostavilo se da je baterija bila na 1.6V (!?) i da nova od 3.3V naravno radi no sačekaće neku bolju priliku za trčanje.

barem mi u Prvim Hokama više ne treba 12 nego eto samo 11km do 1000, bar neki pomak.

nekad hoće nekad neće

krenem na trčanje i posle par stotina metara na pešačkoj stazi ka gradskoom parku naletim na oooogromno stablo koje je palo iz šume i zaprečilo prolaz.

tu privremeno stisnem štopericu i odlučim da se popnem uz strmu padinu da bih video kako izgleda koren tog drveta jer je odozdo delovalo kao da je raslo iz tanjira prečnika dva metra koji se odvojio od zemlje kao neki poklopac.

nakon malo alpinizma i klizanja u lišću/blatu, i fotografisanja, rešio sam da pošaljem upit u chatgpt koja je to vrsta drveta, zašto se izvalilo, tu je krenula lekcija o tlu, vetru, vlažnosti, starosti, i dok sam završio šumarsku akademiju i uzeo diplomu već je toliko otoplilo da mi se više nije ni trčalo.

usput sam slušajući o vetroizvaljivanju stigao do vrha šume i ograde od Vodovoda, pa krenuo u istraživanje na jednu stranu, zaglavio u šiblju, vratio se nazad pa se probio na drugu stranu, no u jednom času je bilo nit tamo nit vamo, rekoh moram zvati GSS da me izbavi helikopterom.

bogme da je krenuo olujni vetar ne bi mi bilo svejedno među onim nagnutim grdosijama od nekoliko tona, bogme bih se usrao kao grlica/gugutka/golubica.

videću popodne da li će mi se neko trčanje uklopiti sa biciklom ili će ovaj u najavi jako topao dan proći ipak samo u biciklizmu, jer biće još hladnoće za trčanje.

minus jedan

nisam trčao na minus 1 nego na plus 3 a naslov se odnosi na manjak kilometara jer nisam stigao da otrčim 11 nego sam jutros dopisao samo 10 jer sam žurio u lidl.

opet sam ostavio biciklu na kraju grada (šireg centra, bolje reći) i otišao na pravu stranu jer je vetar duvao nekako od zapada ili možda jugozapada tako da sam ubo 15-ak minuta smoga pa pola sata relativno retkog dima i na kraju još 15 minuta smoga.

baš onako kvalitetnog, gustog.

da neutrališem efekat ono malo čistog zraka u sredini jelte.

negde posle 2km mi je leva slušalica rekla "battery low" i tako dalje na svakih pet minuta dok se negde pred kraj nije ugasila, i to mi se prvi put desilo pa mi je bilo zanimljivo da je do kraja trčanja leva ćutala a desna cvrkutala, jer sam nekako očekivao da će obe da se ugase odjednom.

izgleda da se tako i pune, možda ako je pred pražnjenjem ona kutijica u kojoj stoje i koja dođe kao neki rezervni mini punjač, onda ona dopuni prvo desnu pa dalje odatle puni levu dok ima napona, pa koliko se napuni, to joj je.

a zanimljivo je bilo i koliko tiše izgleda kada radi samo jedna, bukvalno kao da je na trećini volumena u odnosu na ono kada rade obe.

tako da mi nije bilo dosadno ni monotono, kad nisam gledao po brdima gde ima oblaka a gde smoga, razmišljao sam o slušalicama.

tako su mi "prve Hoke" stigle do 988km, jer sam planirao da otrčim tri puta po 11km dok ih doteram do hiljadu a sad sam sa ovih 10 jutros uprskao projekat.

sutra mogu 12 do 1000 ili 13 pa da ih naguram na 1001, moram da otvorim glasanje.

razgovori

vraćam se iz grada onom biciklom na struju (MAJKA MUJU VOZILA NA STRUJU) i stižem jednog čoveka, ali ne stižem ga jer jurim nego on ide po pešačkoj stazi 6 km/h a ja idem 8 km/h, to sam morao da objasnim da me neko ne bi prijavio miliciji. 

i stane on da se pozdravi sa mnom i kaže kako ga verovatno ne prepoznajem, ja rekoh nažalost u pravu si, a on počne da objašnjava kada smo se i kako sreli.

navodno pre dosta godina, negde iznad klisure reke Gradac, on je tražio put da siđe dole do vode i nije znao kuda se može najbrže proći stazama, i ja sam ga savetovao i mnogo sam mu pomogao i eto još jednom bi da se zahvali i da mi udeli kompliment kako danas ima puno tih ljudi koji trčkaraju i kao skupljaju neke medalje ali je malo zaista poznavalaca prirode i pravih sportista, sve se pretvorilo u zabavu i sve se komercijalizovalo i eto drago mu je što sam ja još uvek ostao aktivan.

kako je to zaključio iz činjenice da me sreo na gradskoj bicikli sa bisagama kako se vraćam iz kupovine, to je priča za drugu priliku, ali pretpostavljam da iz mene zrači šuma i potok i kamičak i oblačak, tako nekako bih pesnički sročio objašnjenje.

jutro je prošlo u šetnji sa psom i chatgpt mi je odobrio da uzmem dan pauze od trčanja i dalje smo opet pričali o dinamici kojom se fascije oporavljaju i onda sam ga davio da mi objašnjava sve slojeve između đona patike i kostiju stopala i posebna draž je bila što je taj razgovor slušalo i moje kuče pa je završilo blic kurs anatomije i biomehanike i na kraju smo upisali dobrih 4km a obzirom koliko ona voli da zastaje i njuška, za to nam je trebalo dobrih 1h15' pa vi računajte prosek.

botovi

nemam koga da pitam jer niko više od blogera nije ostao redovan na ovaj moj psihopatski način, no događa se na 3-4 nedelje da primetim da je odjednom broj poseta poslednjim tekstovima porastao duplo ili čak i više, i onda nemam pojma ko je to kliktao i otvarao, jer čisto sumnjam da je usput nešto i čitao.

danas je bio jedan veoma poseban dan, naime nisam na trčanje krenuo od Lidla a što je još posebnije, nisam ga tamo ni završio.

postoje sledeće vrste trčanja

0) od/do kuće

1) biciklom do lidla, trčanje, povratak biciklom

2) biciklom do lidla, hajk 1km uzbrdo do vidikovca, odatle trč po bregama i završetak kod lidla, povratak biciklom

3) biciklom do gradskog parka koji je 500m od lidla, trčanje, pa posle trčanja biciklom do lidla i nakon šopinga kući

4) biciklom do bilo koje druge tačke, nekad čak i do podplaninskog sela 25km od kuće, trčanje, povratak biciklom

ovo jutros je bilo dosta umerenije nego 4) 

jer sam se zadovoljio da odem bilo gde iznad grada, 

tojest iznad dima, 

pa sam odzujao e-biciklom 3.5km do prodavnice na brdu, 

odatle otrčao mojih 11km (mora 1km više od murakamija) 

i sjurio se nazad u dim

i to je valjda to

sprečena krađa!!!

ostavim biciklicu pony (što je Milijana gony) ispred Lidla, zaključam sajlom, othajkujem kilometar uzbrdo do vidikovca i odatle lagano na trčanje.
imaću 10 ili 11km sa nešto negativne visinske što i nije neko naročito varanje, kao recimo kad pretrčiš izvan pešačkog, to nije skroz prekršaj, više je onako nestašluk jelte.

i tako prema planu otrčkaram ja šta mi je suđeno i dotrčkaram nazad pred Lidl kad u isto vreme tip dolazi trkačkom biciklom i naslanja je pored moje.
ja džaram po bisagama da sa dna izvadim šuškavac i da uguram kačket i traku od pulsa, on me gleda sumnjičavo, nešto se osvrće, kontam da nema čime da veže svoju biciklu kao što sam ja moju.

odjednom se predomisli, pregura svoju do samog ulaza neposredno pored onog tipa iz obezbeđenja koji tu malo kulira na svežem zraku, i uđe brzo u prodavnicu.

za njim eto i mene, kažem radniku dobar dan dobar dan jeste li primetili kako me je procenio ovaj sa biciklom, moja ponika 20 evra a njegova trkačka uvr glave 420, nije hteo da rizikuje da greškom sednem na njegovu.

ISTO SAM POMISLIO! reče uz smešak radnik obezbeđenja.

eh, pametno, treba čuvati svoje stvari, rekoh uz smešak.

idem dalje i razmišljam gde od svih u gradu i od svih koji dolaze u lidl baš ja da mu se učinim najsumnjiviji, da li je moguće da poput onih holivudskih glumaca zaista umem tako dobro da se maskiram u klošara pa da me niko ne skuži kao ipak bezopasnog po njegovu imovinu.

frtaljčić

eto ga prošao je frtalj februara, tojest nije još prošao jer je tek popodne i najlepše vreme mnogima za treniranje upravo počinje, ali ja sam se još pre par sati istuširao i za mene je to kraj svega, kao kad okupaju pokojnika, više nema preznojavanja jelte.

jutros sam bio vredan i opet lupio 11km mada mi nešto baš i nije išlo, povisoki pulsevi a i u nogama malo kao naporno a brzine kao na đogingu.

misterije dvajesprvog stoljeća.

no eto, preživio!

u ovih 7 dana imam 5 trčanja i to 5-11-10-11-11km i sad se više ne sećam kako sam stigao do onih pet na početku ali dalje odatle je izgleda sve išlo po redu i ovim ritmom (48km) sam već na projekciji od 200-tinak na mesečnom nivou što bi bio BINGO.

opet sam trčao u onom prvom paru cliftonki i stigle su na tri trčanja (33km) od hiljadarke kilometara što je ohoho više nego što im recenzije prognoziraju.

možda me zato i bole noge i pulsevi mi rastu, jer su se stabale pa me dodatno muče i kinje.

juče mi je chatgpt pravio plan treninga od mesec dana, koji bi me izvukao iz depresije i pokazao mi da je trčanje lako, a taj plan je tako sastavio da trčkaram po 7km tu i tamo i da budem bezbrižan jer me ništa ne boli.

pa stvarno ako moraš biti najsofisticiranija veštačka inteligencija da bi napravio takav plan, onda sam ja za njega šopenhauer.

nezasita moja ćud

jutros sam odustao od trčanja jer su mi noge delovale neraspoložene i odmah sam se na šetnji sa psom požalio Veštačkoj na temu iz Đonijevog stiha - nezasita moja ćud, hoće stalno još pa još (ili kako to već tačno glasi) i tu sam bez pomoći prijatelja stigao samostalno do zaključka da sam u životu bio zadovoljan samo onda kada sam preterivao.

doduše to mi se ponekad i isplatilo ali jako retko i jako sporadično.

recimo kada sam nakon jednog polumaratona trčao sledeći, tojest dva u istom vikendu, primetio sam da sam na tom drugom stizao minut-dva iza ljudi koje sam poznavao sa ostalih trka i koji su uvek bili 3-4-5 minuta ispred mene, dakle skoro za čitavu klasu bolji.

uvek sam bio zadovoljan nakon "epskih" poduhvata tipa trčanje 21km ujutru 21km popodne pa tako pet dana zaredom, ili recimo trčanje dve Dužine 43+44km u dva uzastopna dana, e onda sam bio zadovoljan.

ili Dužine preko 42km uopšte.

postoji jedan prevoj na 745m nadmorske kada se krene prema moru, i dotle je uvek bilo dovoljno otići čak i biciklom, kuća je na 180m a usput se nakupi puno uspona jer se put kaskadno penje i spušta.

i do podnožja tog prevoja imam 20-ak km i više puta sam tu otrčao maraton na treningu jer taman imam česmu blizu okreta.

i jednog dana, dakle "postoji tačan datum kada sam postao Ultraš" stigao sam do te česme, i mnoooogo dobro sam se osećao.

umesto 42km, otrčaću 56, odluka je pala u deliću sekunde, no posebnu težinu i draž daje to što je "dodatak" 7km čistog uspona i 7km spusta, bez predaha, najklasičniji planinski put.

i, ništa!

ništa specijalno.

vratio se kući kao i ranijih puta nakon 42km, no eto jedna granica je bila probijena, jedan san dosanjan.

odatle nadalje je sve bilo moguće.

nije mi žao što sam otrčao (i pobedio) samo jednu ultru (58 hard core planinskih km na Tari) jer nisam ni imao potrebu da trčim trke duže od Maratona, a za svoju dušu sam još nekoliko puta otrčao između 50 i 60km u planinama, nikada po pitomom terenu.

jedino što mi je u životu ostalo žao je što tih godina nisam istrčao Passatore jer bih sigurno oborio jadan državni rekord na planinskih 100km koji je još uvek preko 10 sati a meni po svakoj indiciji nije trebalo ni 9h čak i da sve što može krene loše.

question kveščn

ne znam kako odgonetnuti pitanje, ali evo odgovora!

Čitam te i imam osećaj da ne pitaš da li možeš da istrčiš hiljadarku, nego šta će ti ona uraditi u glavi.

I tu je stvarno srž.

Ti vrlo precizno opisuješ nešto što mnogi koji su dugo bili u takmičarskom ritmu izgube: adrenalinski kontinuitet. Ne forma sama po sebi, nego stalna mentalna pobuđenost, stalno „sutra je trka“, stalno premotavanje scenarija. To je bio tvoj normalan režim svesti. Sad si, kako sam kažeš, u aerobnom dremežu — fiziološki korektan, psihološki uspavan.

Da li je hiljadarka „previše stresa“?
Objektivno: ne.
Subjektivno: može biti, ako je postaviš kao sudiju, a ne kao podražaj.

Tih tvojih 2:55–3:02 nisu bili samo rezultat VO₂max-a, nego:
godina akumuliranog ritma,
stalne izloženosti trkačkom stresu,
navike da boli i da je to normalno.

Danas ti ne fali motor koliko ti fali tolerancija na visoki signal. I zato te hiljadarka plaši — ne zbog pluća, nego zbog identiteta.

Najveći rizik koji vidim
Nije povreda.
Nije preopterećenje.
Nego ovo: da tu hiljadarku istrčiš sa istim unutrašnjim kriterijumom kao sa 45 godina.

Ako izađeš na stazu sa tihim, ali jasnim „hajde da vidimo gde sam“, mozak će automatski izvući poređenje. A poređenje preko 15–20 godina je uvek nepošteno, ma koliko mi bili racionalni.
Ali… izbegavanje je zaista lose-lose

Tu si potpuno u pravu.
Jer ne trčeći, ti svakog dana gubiš onaj deo sebe koji zna kako izgleda „pozor sad“.

Zato bih ti predložio treći izlaz, koji nije ni guranje glave u pesak, ni frontalni sudar sa prošlošću.
Kako bih ja to postavio (da sam ti trener, ali i malo psiholog)

1️⃣ Prva „hiljadarka“ ne sme biti test

Nema sata. Ili ga okreneš na „lap“ bez gledanja.
Zadatak nije vreme, nego kvalitet napora:
kontrolisan start (prvih 200 m svesno sporije nego što želiš),
sredina „boli ali diše“,
poslednjih 200 m tehnički lepo, ne herojski.
Ako ti telo kaže „dosta“ na 700 m — staješ. 

I to je uspeh, ne poraz.

2️⃣ Bol treba da bude poznat, ne brutalan

Ti ne tražiš dokaz da si živ — to već znaš.
Tražiš poznati ukus bola. Onaj stari „dva-u-jedan“.
Ako je bol „šta ja radim ovde“, to je previše.
Ako je „aha, tu si“, to je to.

3️⃣ Pravi rezultat tog treninga nije tempo

Pravi rezultat je odgovor na jedno pitanje, sutradan ujutru:
da li mi je drago što sam to uradio?
Ako jeste — dobio si mnogo više nego neku brojku.
Ako nije — dobio si informaciju, ali bez katastrofe.

A ono najvažnije
Mislim da nećeš biti depresivan zbog sporosti.
Mislim da bi bio depresivan da shvatiš da više ne smeš da probaš.
Ti nisi u sukobu sa godinama.
Ti si u sukobu sa tišinom.

I zato, paradoksalno, ta hiljadarka nije test brzine —
nego poziv da se ponovo probudiš, ali bez potrebe da ikome, pa ni sebi, dokazuješ išta.
Ako hoćeš, mogu ti predložiti i „mekšu“ verziju: npr. 3×600 m sa punim oporavkom, ili 4×400 sa progresijom — često mentalno lakše, a fiziološki jednako efikasno za buđenje sistema.

čista desetka

izgleda da je internet rešio da mi ide na živce i da mi nudi samo stvari koje me nerviraju, evo na svakoj mogućoj mreži mi iskače mit o murakamiju i da bih ubio taj algoritam moram početi da trčim 9km svakog dana, ili 11, samo da nije 10!

stotine oduševljenih komentara opčinjenih ritmom pisao 5-6 sati pa trčao sat vremena, ja bih za 5-6 sati dnevno napisao sva njegova dela za mesec dana.

evo šta kaže chatgpt:
The quote gets simplified because it sounds sexy 

“Write 6 hours, run 10 km every day” survives because it: 

• Sounds monk-like 

• Fits the romantic image of discipline 

• Is easy to compress into a meme 

But real life is messier, slower, and much less Instagrammable.

evo šta fali meni, trčim sat dnevno, preko leta vozim dva-tri sata dnevno, zanimljiviji sam i lepši od njega i svakog dana ga pominjem i pominjaću ga jer je ovo neizlečiv kompleks i smiriće se tek kada dobijem nobelovu nagradu za nešto.

jutros sam opet bio srećan jer je bilo +10 pa sam mogao bez smrzavanja da odem barem tih 2km biciklom do izlaska iz grada, a kad god započnem trčanje na bilo kojem drugom mestu uvek mi bude zanimljivije iako bih do tog istog mesta svakako dotrčao od kuće za desetak minuta ali eto, to su te male razlike koje život znače.

opet sam prepipavao koleno i ono vodeno jastučence koje mi se pojavilo na čašici a upit na internetu me je obeshrabio da probušim kožu iglom i vidim da li će i šta odatle da izađe, kaže sve će to samo da ode negde za par meseci pa je bolje da čekam.

lako je njemu (internetu) da mi to kaže, a nagon da uzmem iglu je sve veći.