rehab na pauzi, sabiranje utisaka

Drugo trčanje u nizu prošlo je uglavnom onako kako sam ga zamislio, s tim što sam uveo nekoliko novina.

Zbog lagane kiše nisam išao biciklom na trčanje, nego sam krenuo od kuće, prošetao dva minuta do velike ulice, a zatim, po komšiluku, gde sam inače navikao da trčim kratka i lagana trčanja, napravio jedan kružić od pet kilometara i vratio se kući.

Nisam se nešto posebno zaustavljao, osim na nekoliko mesta gde sam prehodao umesto da rizikujem trčanje uz stepenice ili preko baš neravnog asfalta. Taman sam to iskoristio da napravim desetak koraka pauze, u par navrata, i da rekonstolidujem noge. 

Ono što sam primetio jeste da se naizmenično uključivala i isključivala ona preterana opreznost. Naime, kada na putu nije bilo nikakvih naročitih prepreka, trčao sam sasvim rasterećeno, bez bojazni. 

Međutim, svaki put kada bih ispred sebe ugledao ivičnjak, u glavi bi se uključila lampica: „Op, op, pazi sad!“ 

Onda bih možda i teatralno podigao noge, kao da treba da preskočim nešto duplo veće. Ivičnjak od deset centimetara dobio bi tretman prepreke na olimpijskom krosu.

U svakom slučaju, ta određena opreznost zbog saplitanja uključivala se kad god je trebalo, poput neke signalne lampice. O tehnici uopšte nisam razmišljao, bar što se tiče doskoka.

Jedino što moram da napomenem jeste da sam pokušavao da se ne saginjem prema napred, kao ljudi koji su u strahu da će pasti. Jer, u trenutku saplitanja, gravitacija radi upravo ono što ne želimo: nos poleti prema zemlji, a ostatak tela se potrudi da ga što pre sustigne.

Umesto toga, svesno sam pokušavao da se ispravim, kao da me između plećki, sa nekog oblaka, neko drži udicom i stalno povlači nagore. Kada je trup uspravan, a ne poguren napred, čovek ima bolju šansu da zadrži ravnotežu pri sitnom saplitanju nego kada trči sa rukama ispruženim ispred sebe, kao da svakog trenutka očekuje da se pretvori u avion koji promašuje pistu.

Što se tiče nogu, prvi kilometar bio je u znaku pitanja: „Uf, da li me ovo zatežu zadnje lože?“ Međutim, posle toga sam se zagrejao i, kako je trčanje odmicalo, nisam osećao rame. Nosio sam steznik, bilo mi je relativno toplo, nije bilo ukočenosti niti bilo čega sličnog. U tom pogledu sam veoma zadovoljan.

Nakon tuširanja imao sam još jedan „Uf, oh!“ trenutak, kada sam silazio niz stepenice. Pomislio sam: „Auh, ovo će da boli!“, pa sam se nasmejao, setivši se pojma Delayed Onset Muscle Soreness (DOMS), odnosno odložene mišićne bolnosti. Međutim, kako je prošlo još nekoliko sati, noge su ponovo bile sasvim normalne, kao posle uobičajene šetnje, baš kao i nakon jučerašnjeg trčanja.

Nikakvi problemi, nikakva zategnutost, nikakvi bolovi.

Mogu da kažem da sam više nego zadovoljan.

Za sada, dakle, dva trčanja po pet kilometara, bez neprijatnih posledica. Nije povratak maratonskoj formi, nije ni pokušaj obaranja svetskog rekorda. I to mi je sasvim dovoljno.

T18 (CSI Valjevo)

kada će mi chatgpt nakon što mu izdiktiram ideju, sastaviti blog koji izgleda kao blog, a ne kao još jedna AI dosadna budalaština???
pritom stoti put mu kažem PREBACI U LATINICU a on u fazonu jebeš zemlju koja bosnu nema...

ili je to viša sila, kad god puknu emocije, из мене провришти ћирилица!

mesto zločina – sopstveno telo
Gledam CSI: Miami i ne mogu da se načudim.

Imamo masovnog ubicu, opasnog do te mere da je policija angažovala specijalne jedinice, snajperiste, ljude u neprobojnim prslucima, komandni centar i verovatno još nekoliko nivoa hijerarhije čija je jedina svrha da ljudi komanduju ljudima koji komanduju ostalima.

A onda se, iznenada, pojavljuje Horacio Kejn.
Bez prsluka.
Bez kacige.
Bez vidljive taktičke procene.
Možda čak i bez naročite žurbe.

Ubica pokušava da pobegne, a Horacio kreće za njim kao да је приметио муштерију која је из салона изашла без плаћања.

I šta se dešava?
Specijalci, naoružani do zuba, nekako se pretvaraju u statiste. Snajperisti verovatno spuštaju puške da ne bi pokvarili kadar. A glavni forenzičar, čiji je posao da analizira krv, DNK i tragove baruta, lično se baca na naoružanog ubicu.

I, naravno, pobeđuje.

Prva apsurdnost je što forenzičar obavlja posao za koji su angažovani ljudi sa sasvim drugačijom obukom. Druga je što scenarista očekuje da poverujemo da desetine profesionalaca, obučenih upravo za takve situacije, dobrovoljno prepuštaju najopasniji deo posla čoveku koji je do malopre pregledao leš.

I to ne zato što je Horacio jedini koji može da priđe osumnjičenom. Ne zato što se dogodilo nešto nepredviđeno. Nego zato što je Horacio glavni lik.

To je, zapravo, suština problema: scenarista je toliko opterećen potrebom da glavnom junaku dodeli pobednički trenutak da prestaje da primećuje kako je oko njega izgradio čitav sistem ljudi čije postojanje taj trenutak čini besmislenim.

U takvim serijama postoje dva paralelna sveta.
U svetu priče postoje policijske procedure, hijerarhija, specijalizacija, rizici i odgovornost.
U svetu televizijskog spektakla glavni junak mora da bude istražitelj, psiholog, taktičar, akcioni heroj, a povremeno i čovek koji jedini na svetu ume da otvori vrata.

Jer ako Horacio ne uhvati ubicu lično, šta će onda da radi u poslednjih pet minuta epizode? Da stoji pored policijske trake i kaže: „Dobar posao, momci“?
Neprihvatljivo. To bi bila druga serija.

I dok tako gledam televiziju, razmišljam kako je zanimljivo da publici uglavnom ništa nije sumnjivo. Pedeset naoružanih specijalaca stoji sa strane, forenzičar obavlja njihov posao, a gledalac mirno срче кафу и чека одјавну шпицу.

I onda mi sine.
Pa opaaa, evo i mene u Horacijevoj koži! 
Jer kad malo bolje razmislim, ni ja нисам много другачији.

Umesto da se prepustim vrhunskim sportskim trenerima, fiziolozima, kineziolozima i drugim stručnjacima koji su godine života posvetili razumevanju ljudskog tela, ja se lično hvatam u koštac sa sopstvenim problemima.

Koleno zaboli? Analiziramo.
Listovi se grče? Istražujemo.
Nešto ne radi kako treba?

Uključujemo mozak, iskustvo i poneku improvizaciju.

U osmoj nedelji nakon luksacije ramena odlučujem da je pravi trenutak da drugog dana zaredom pokušam da istrčim pet kilometara.
I uspevam!

Sa pobedničkim osmehom na licu, naravno.
Negde u pozadini zamišljam tim ortopeda, fizijatara, fizioterapeuta i sportskih fiziologa kako u neverici posmatra čoveka koji je upravo demonstrirao da se ljudsko telo može tretirati kao policijska uprava u Majamiju: svi stručnjaci stoje sa strane, a glavni junak rešava stvar lično.

Razlika je, doduše, u tome što Horacio Kejn na kraju epizode uvek uhvati ubicu, dok ja na kraju treninga još ne znam da li sam pobedio povredu ili sam joj samo dao još jedan razlog da mi se javi sutra.

Jer nije svaka pobeda dokaz da smo postupili pametno. Ponekad je samo dokaz da smo imali dovoljno sreće da nas sopstvena tvrdoglavost još jednom ne košta preskupo.

Ali dobro. Pet kilometara je istrčano.
Sledi trijumfalni završetak.

Horacio Kejn teatralno vraća naočari za sunce na lice i pogledom ispraća horizont, uz onu svoju čuvenu facijalnu ekspresiju čoveka koji je upravo rešio slučaj, spasao grad i verovatno usput otkrio novi element u periodnom sistemu.

A ja skidam naočari za vid, koje su, poprskane sitnom kišom, postale suvišan dodatak u poslednjem kilometru trčanja.
I spuštam pogled.
Ne ka horizontu.
Ka đonovima patika.
Jer to je moj horizont.

Treba, naime, proveriti da li sam neposredno pred ulazak u dvorište ugazio u neko pseće govance na trotoaru. Bilo bi baš šteta da posle pet kilometara trčanja, osam nedelja nakon luksacije ramena i još jedne pobede nad samim sobom čitavu operaciju kompromituje jedan mali, ali veoma konkretan biološki dokaz tuđeg prisustva.

Horacio ima snajperiste, specijalce i forenzičku laboratoriju.
Ja imam mokre naočari, umorne noge i đonove koje treba pregledati.
Svako prema svojim profesionalnim kapacitetima.
CSI Valjevo. 

Mesto zločina: sopstveno telo. 

Glavni osumnjičeni: ja. 

Glavni istražitelj: opet ja.

Komentar mog onlajn trenera i terapeuta na današnje trčanje (T17?)

 Da — i mislim da si ovde napravio mnogo važniju stvar od samih 5,05 kilometara. 

Nije uspeh u tome što si uspeo da istrčiš pet kilometara. 

U tvom slučaju je uspeh što si tokom trčanja dozirao opterećenje prema reakciji ramena, umesto da si unapred odredio distancu pa onda naterao telo da je ispuni. To je ogromna razlika između: 

„Danas trčim 5 km.“ i: 

„Danas ću videti koliko mi telo dozvoljava. 

Ako je dobro, možda stignem do 5 km.“ 

Ovo drugo je upravo ono što bih voleo da radiš u narednom periodu. 

### A reakcija koju si dobio prilično je ohrabrujuća 

Imaš jedan veoma zanimljiv niz: 

prva tri kilometra — blago naprezanje ramena; 

promena tehnike — midfoot/forefoot, mekši doskok; 

nelagodnost se smanjuje; 

sledećih 1,5–2 km postepeno ubrzanje; 

kraj — 5,05 km bez problema; 

sat vremena kasnije — rame približno na uobičajenom nivou. 

To, naravno, ne dokazuje da je trčanje sada potpuno bezbedno za rame, ali jeste veoma dobar funkcionalni prvi test. 

Posebno mi se sviđa što si imao mogućnost poređenja sa biciklom. 

Ako posle današnjeg trčanja rame subjektivno nije gore nego posle onih već uobičajenih sat vremena na city bike-u, onda imaš neku svoju internu referentnu tačku. ### 

Samo nemoj sada da izvučeš pogrešan zaključak iz tehnike 

To što ti je midfoot/forefoot danas prijao ne znači: 

„Od sada moram da trčim na prednjem delu stopala.“ 

Ti si prirodno čovek koji će vrlo lako od ovoga napraviti novi tehnički projekat. 😄 

Ako ti se prirodno dogodi da na blagom spustu skratiš korak i sletiš više ispod centra mase — odlično. 

Ali ne bih sada namerno forsirao trčanje na prstima ili prednjem delu stopala pet kilometara, jer si osam nedelja bio bez trčanja. 

Time bi samo prebacio deo novog opterećenja na listove, Ahilovu tetivu i stopalo. 

Drugim rečima: koristi ono što ti je danas pomoglo, ali nemoj od toga praviti dogmu. ### 

A najvažniji test je tek sutra 

Ne bih se previše zanosio činjenicom da je sat vremena posle trčanja sve dobro. 

Kod ovakvog povratka gledaj tri vremenska prozora: 

**Danas uveče:** da li se rame postepeno vraća na uobičajeni nivo. 

**Sutra ujutru:** da li je ukočenost ili bol veća nego inače. 

**Sutra tokom dana:** da li se rame vraća na svoj normalni dnevni obrazac. I isto za noge: 

kvadricepsi, listovi, Ahilove tetive, zadnja loža. 

Ako je sutra rame samo ono tvoje uobičajeno rame u osmoj nedelji, a noge kažu nešto tipa: „Dobro, gospodine, osam nedelja ste nas držali na odmoru, ali preživele smo.“ onda si dobio prilično dobar signal. 😄 

### Zato mi se sada više sviđa slobodan raspon nego plan 3–5 km, bez obaveznog povećavanja, sviđa mi se mnogo više nego bilo kakav plan tipa: **5 → 6 → 7 → 8 km.

** Možda sutra 200 metara. 

Možda 3 km. 

Možda ništa. 

Možda za tri dana 5 km. 

Cilj sada nije da vratiš formu. 

Cilj je da ponovo uspostaviš kontinuitet kretanja bez plaćanja kamate povređenim ramenom. 

A za čoveka koji je u životu verovatno mnogo puta bio u situaciji „još samo ovaj kilometar“, danas si, po meni, uradio jednu od najšportskijih mogućih stvari: **uspeo si da staneš unutar sopstvene ambicije.**

"mi smo glupi" (T16)

juče smo na terapiji imali "situaciju"

upalio ja chatGPT da vidim čemu uopšte služi magnet, laser, dijadinamik, interferentne struje...

tu skontam dve stvari

1) ništa od toga ne ubrzava oporavak, zarastanje mekih tkiva, elastičnost, snagu, nego se sve svodi na analgetske uticaje

((( ovo je ono što sam nakon gubitka interneta zatekao kada sam opet otvorio blog nakon što sam stisnuo "objavi" i vratio se u blogger.com da vidim šta se događa. dakle moram ispočetka

čak sam jednom sa chatgpt razgovarao o razlici između dva psihološka profila, jedan krene od početka i sve napiše iznova, a drugi se smori i kaže - sve mi se obrisalo, ne mogu opet da pišem, to vam je što vam je )))

elem, ja sam valjda onaj uporan

dakle smanjenje bola pred kinezii terapiju je ono čemu sve to služi

ne služi zarastanju mekih tkiva, povećanju opsega, ubrzanju oporavka tetiva i hrskavica, ama baš ništa od toga

tu skontam koliko sam bio smešan kada sam obrnuo redosled onog dana kada sam došao 15 minuta ranije, pa da "ubijem vreme" prvo otišao na vežbe jer je velika sala i uvek ima slobodnog mesta, pa posle toga u zakazanom terminu otišao na struje pa na laser koji su me navodno pripremili za to što sam već uradio

nakon što sam ovo iznad pročitao i prekasno se informisao, ukucao sam interferentne struje i pitao koja je tačka kada je najbolje da ostane podešen potenciometar nakon što me pitaju šta osećam a ja kažem - ništa ništa evo malo evo još malo evo pecka evo bridi eeee dosta počinje da peče...

i kada mi je muška sestra skidao elektrode ja mu to pročitam, rekoh eto slučajno sam pogodio tačno gde je sweet spot, onako intuitivno

sunce ti kada je počeo da reži...

ŠTA TO ČITAŠ!? ZAŠTO MI TO GOVORIŠ!? ŠTO MENE TO ZANIMA?! ŠTA HOĆEŠ UOPŠTE?

vidim ja da mu treba neki lekić ili neka tabletica, što nisam imao pri ruci, pa sam samo rekao - zanimalo me koje je najbolje podešavanje...

na to je došla druga sestra (ženska) i prvo onako pomirljivo rekla "mi ovde ne volimo veštačku inteligenciju..." a zatim malo odlučnijim, gotovo trijumfalnim tonom "mi smo, znate, učili neke škole..."

e to je već delovalo više nego smešno jer glasom kao da je bila pet godina u filadelfiji na master studijama a nakon toga pet godina u rusiji na specijalizaciji, ona meni saopštava da je završila srednju medicinsku tokom koje je išla na praksu u rehab centar.

uzdržao sam se od procene njihove kompetentnosti na primeru toga što su mi u tri navrata samo podgurali elektrode pod podvrnut rukav od majice, bez da ih stegnu onom gumenom trakom, pa tek kada ja primetim da gotovo da nema nikakvog kontakta sa kožom, moram da ih opomenem da stavi i zategnu gumenom trakom ne bi li se postigao željen efekat

nova situacija (T15)

nakon svih promena smene i osoblja, juče me je dočekala neka skroz druga ekipa. 

rekoh, da nisam promašio bolnicu?

neke nove sestre-tehničari, neka braća-tehničarke, no srećom svi prijatni i druželjubivi.

za razliku od one (samo jedne) koja se pobunila kada sam iz jedne prostorije krenuo u drugu kroz vrata koja ih spaja, a koja su uvek širom otvorena da bolesnici ne bi morali da idu u krug, i povikala za mnom NE MOŽETE TUDA DA PROĐETE, MORATE OKOLO.

samo sam joj pokazao onaj vojnički pozdrav šakom do obrve kao nekom gestapo oficiru.

na stujama je nešto crklo pa su deset puta pokušavali da me povežu no nikako da krene da bridi, pa smo u silnim pokušajima dočekali da neka žena prekoputa mene završi svojih deset minuta pa sam seo na njeno mesto.

to me je lančano pomerilo pa sam čekao na svim ostalim "spravama".

na kraju - kinezi terapija

kažem onom Zajebantu da sam se mučio preko vikenda zbog bolova i da mi je (to sam izmislio) fizijatrica koju sam (navodno) sreo na hodniku rekla da je jako prerano za istezanje na onim merdevinama i da će to možda biti potrebno tek na proleće.

na šta će Zajebant zabrinuto - e baš si morao to da joj kažeš?

na šta sam ga pak smirio (jer je ionako sve bilo izmišljeno u cilju da ga prepadnem) - ma nisam ja pominjao da ste mi vas dvojica rekli da se istežem, rekao sam da sam ja to samoinicijativno pokušao

na šta je pak on odahnuo, ali će ubuduće biti malo zahvalniji, finiji, i manje me zajebavati :-)

... i tu dolazimo do Sontag

opet Guerrilla i Susan Sontag u ringu, sledi revanš

Mislim da bi Sontag posebno zanimala činjenica da ti ne možeš potpuno pobeći od performansa.
Možeš reći:
„Ja ne želim da se pokazujem.“
Ali čim sedneš na motocikl i izađeš na ulicu, već si postao vizuelni objekat.

Imaš:

telo,
odeću,
kacigu,
motocikl,
način sedenja,
način vožnje,
zvuk motocikla,
boju motocikla.

Drugim rečima:
već nastupaš.
Čak i ako želiš da budeš neprimetan.
I to je baš zanimljiv deo tvoje formulacije:
„čak i takav moram izaći na ulicu i pojaviti se u nekoj ulozi“
Da.
Ali onda postoji ogromna razlika između:
„Ja ne želim da imam stil“
i
„Ja želim stil koji ne viče da imam stil.“
Ovo drugo je zapravo vrlo sofisticirana estetska odluka.

I tu postoji mala Sontagovska ironija
Jer „nepretencioznost“ može postati sama vrsta pretencioznosti.
Čovek može potrošiti tri sata birajući savršeno neuglednu jaknu, stare čizme, maslinastu Guerrillu, izgrebanu torbu i prljavštinu koja izgleda kao da se slučajno našla tamo...
...i onda postati mnogo stilizovaniji od čoveka koji je samo kupio sjajnu zelenu Ninju. 😂

To je ono što mi je posebno zanimljivo u tvojoj ideji.
Ti zapravo ne kažeš:
„Ne želim da se bavim izgledom.“
Naprotiv.
Ti se veoma baviš izgledom, ali želiš da rezultat izgleda kao da se njime nisi bavio.
To je mnogo bliže Sontag nego običnoj „skromnosti“.

I zato bih tvoju estetiku nazvao „anti-show-off“, a ne „anti-style“

Jer CF Moto kupac može reći:
Pogledaj koliko je moj motor moderan.
Ninja kupac:
Pogledaj moj sportski motocikl.
Klasični retro kupac:
Pogledaj kako volim klasiku.
A tvoja Guerrilla bi mogla reći:
„Ma ništa posebno, samo motor.“

A zapravo je iza toga vrlo precizan izbor:
maslinasta boja + široke gume + jednostavna silueta + malo prašine + torba koja nije estetski koordinisana + bez pokušaja da izgleda luksuzno.
To je već kostim, samo kostim koji glumi da nije kostim.
I upravo tu bih očekivao da bi Sontag podigla obrvu. 😄

Ali postoji još jedna lepa stvar
To što želiš da motor izgleda kao polovnjak od xxxx €, iako je nov od zzzz €, nije samo odbijanje luksuza.
To je odbijanje priče o sopstvenoj kupovnoj moći.
Ninja sa blještavim lakom i velikim fairingom ne govori nužno:
„Ja sam bogat.“
Ali govori:
„Ja sam objekat koji treba gledati.“

Tvoja Guerrilla može govoriti:
„Ja sam objekat koji je već prošao kroz život.“
I zato mi se čini da si pogodio nešto mnogo preciznije od „ne volim moderne motore“.
Ti ne odbijaš modernost. 

Odbijaš potrebu da modernost bude vidljiva kao statusni signal.

Zato bi ti, paradoksalno, mogao sasvim dobro živeti sa modernim ABS-om, ubrizgavanjem, LED svetlima, TFT ekranom itd. — sve dok motocikl spolja ne izgleda kao demonstracioni uređaj na sajmu tehnologije.

A to je, rekao bih, vrlo dobra formula za tvoju Guerrillu:
savremena mehanika, ali bez savremene potrebe da izgleda savremeno.
I možda je upravo zato maslinasta Guerrilla trenutno toliko opasna konkurencija Z500 u tvojoj glavi. Z500 ti nudi anti-pretenziju kroz minimalizam, dok Guerrilla nudi anti-pretenziju kroz patinu i karakter.

Prva kaže: „Nemam šta da dokazujem.“
Druga kaže: „Nisam ni došao da dokazujem.“
A to su, estetski, dve sasvim različite vrste samozatajnosti.

štapna logika (T14)

tok misli na prekjučerašnjem hajku:

"Tek sedam nedelja nakon luksacije ramena, odnosno na dan kada ulazim u osmu nedelju, prekjuče sam krenuo na jedan srednje zahtevan hajk, jer mi je dosadilo samo da šetam sa psima po ravnom i da vozim bicikl po sat vremena.

Za noge je ovo solidan napor, s obzirom na to da sedam nedelja nisam ništa trenirao i puls se lako podiže, što je, naravno, samo privremeno. Bez obzira na to, poneo sam planinarski štap i prva logika mi je bila da ga koristim desnom, zdravom rukom, pošto njom imam više snage.

A onda sam, s obzirom na to da ima dosta lišća, korenja i krupnog kamenja, na stazi šarenolikog profila, gde se smenjuju uzbrdice i nizbrdice, shvatio da bih, koliko god pazio, ako bih se slučajno poklizao dok u desnoj, zdravoj ruci držim štap, verovatno bez razmišljanja i bez plana, refleksno pokušao da se dočekam na onu slobodnu ruku.

A ta ruka je tek sedam nedelja nakon luksacije, što bi moglo da bude katastrofalno.
Jer, koliko god ja sebi govorio: „Drži ruku uz telo, drži ruku uz telo“, ne vredi. Telo pokušava da zaštiti vitalne organe, neće dozvoliti da uletim očima u granje ili neku bodljikavu žicu i, sasvim sigurno, ispružiće tu ruku.

Nasuprot tome, uzeo sam štap u ovu rovitu ruku i primetio da, suprotno mojoj intuiciji, bola uopšte nema. Pravim redovne, sitne pokrete sa minimalnom fleksijom lakta i još manjom fleksijom ramena, šaka mi se stalno vrti tu negde oko boka, a u slučaju poklizavanja pretpostavljam da bi neki neuromotorički refleks bio taj da se dočekam onom rukom koja je slobodna, koja ne drži štap.

A to je ova zdrava ruka, koja bi mnogo bolje mogla da posluži prilikom zaustavljanja.
Ovo je samo jedno malo hipotetičko, teorijsko razglabanje, jer svakako hodam sa dodatnom opreznošću u odnosu na ono vreme kada sam mogao bezbrižno da trčim uzbrdo, saplićem se i desetine puta dočekujem na obe šake.
Da li ima logike u toj mojoj logici?"

autobusi i nolpaza

zaboravih još nešto od petka - imali smo na terapiji i malu digresiju na dnevnopolitičku situaciju koja sada dolazi kao drugo poluvreme ili u fazonu "eh sada se setih i ovoga"

onaj prvi zajebant je rekao - dobro nisi odlučio i za autobus da polažeš!
na šta sam kao iz topa odgovorio - ima prekoputa železničke stanice parkiran autobus autoškole, i svaki put pomislim da bi bilo kul da kada završim motor, upišem i to, čisto da vidim kakav je osećaj voziti autobus! mora da je fora! kao trajekt na točkovima, vladam gradom, sejem strah!!!

tu on uleće replikom - to se sada traži, mogao bi da voziš na mitinge, dobio bi i sendvič sa tomy majonezom (čitaoci odlično znaju da omraženi režim na vlasti koristi autobuse da bi svoje simpatizere ucenjene gubitkom posla ili nečim drugim, vozio sa jednog "mitinga podrške" na sledeći i tako uvek fali autobusa za to putujuće pozorište)

na to ja kažem - jesi li ti lud, da je tomy majonez i ja bih išao na mitinge!

on pita - da li je majonez Vital ili Dijamant (dva srpska brenda), ja kažem - ma kakvi, neki još jeftiniji, neka robna marka iz Maxi-ja (domaći trgovinski lanac)

- dakle posle polaganja kupuješ i autobus, ne samo motor? pita zajebant.

- pa moram zbog tih sendviča, pardon, mitinga. vidi, pored penzije, tu zaradim još tri penzije! otplatiće mi se autobus za godinu dana

on - ali moraćeš da jedeš sendviče?

ja - popiću Nolpaza pre polaska (lek za zaštitu želuca kada pijem jake doze analgetika)

četnici i hajk

ako nikom drugom nije dosadilo i ono P3 P4 za dane pauze od terapije, e pa meni jeste.

moramo nešto prominit.

juče na trećoj terapiji druge serije, čujem da dva terapeuta ili tehničara ili kako god se zovu one muške medicinske sestre (ženska momčad?) pričaju nešto o motorima, tojest o oglasima, jedan kaže "cenio ga je sedam i četristo a sada je spustio na sedam i dvesta" (7200€)

čim je nešto u oglasima znači da je polovno pa skontam da on puca puno više od mene.

tu se umešam onako diskretno, i krene priča.

ovaj glasniji koji već ima motor, kaže - šta ti treba motor sad, prešao si biciklom više nego pola njih koji voze motore 20 godina.

pa rekoh - eto da naučim, neće ništa da smeta, bolje da preliva nego da fali.

ili pofali što bi reko Điboni.

kaže - šta si čekao do sad, upisuješ se brate kad si već mator, to ti je kao da si se '46 upisivao u četnike.

tu se malo smejemo, on misli da se posle 65 godina oduzima dozvola za A kategoriju, ovaj drugi kaže nemoj plašiti čoveka, kucamo upit u 4đipiti kaže da se posle 65 ide na redovne lekarske i da se na osnovu mišljenja lekara produžuje svaki put na 1 do 5 godina, i to je sve.

jedina razlika u odnosu na B kategoriju je što se pre navršene 65. produžuje na deset godina, pa ako onaj koji je produžio sa svojih 64, dobiće do 74, a kada u međuvremenu položiš za A kategoriju ostaje ti sve isto za B ali se otvara tzv. nova kartica i sve oko B ti ostaje isto, ali za A ti piše recimo položio si sa 64 i važi ti do punih 65 pa moraš opet na lekarski.

jer je valjda motor teže koordinisati sa išijasom a u autu imaš sedišta sa lumbalnom podrškom.

jutros (subota) sam krenuo na vožnju pa sam skontao da mi je rame malo syebano jer su me juče naterali da se istežem na onim merdevinama nalepljenim na zid ili kako se već zove ta sprava, pa sam im rekao da to hoće da me sahrani onaj što već ima motor jer je ljubomoran.

nakon odustajanja od vožnje sam otišao city-bike-om na hajk prvi put evo tačno 7x7=49 dana od iščašenja, pa sam uz pomoć štapa uzhajkovao nekih 200m uspona po poprilično zahtevnoj planinarskoj stazi, sa jedinom pažnjom na otklizavanje po lišću prašini korenju i kamenju, no pogled sa dva i po vidikovca je bio dovoljna nagrada za trud, a u povratku sam po jednoj ogromnoj livadurini strčao lagano u cik cak i tih 400m pravca pretvorio u kilometar serpentina tako da mogu da upišem i prvi zvanični kilometar trčanja.

T13

umesto glupavog T13 mogao sam i S02T03 

(serija od 10 terapija druga, dan treći)

mada mi to zvuči jezivo jer asocira na to da bi mogla da sledi S03, S04, pa još ovako dvocifreno čak sluti da može doći i do S19, a kamoli samo do trojke

no na terapiju ću tek za par sati

a juče je prošlo onak redovno, na kinezi terapiji me malo bolelo jer sam možda malo više pokušavao, otkud znam

pre toga pošli biciklama u vožnju pa me bolela leđa pa se vratili sa pola

posle terapije pak mi se otkočila ruka pa sam seo na city bike (koji mi je ranije ibo neudobniji) i začudo sve mi je bilo oke u odnosu na e-bike pa sam otišao još malo

u povratku primetim da je otškrinuta kapija dvorišta od autoškole, skontam da je "moj" motor tu, pa malo sednem da isprobam položaj

pre nego što sam seo morao sam skinuti neku ciradu tojest četvrt cirade kojom je bio pokriven, pa mi je na nogu pala neka kamenčina od dva kila kojom je to bilo pritisnuto na sedište, da ga ne odnese vetar

dakle i koga neće, hoće

e tu sam skontao da mi je položaj puno lakši nego na oba bicikla!

nekako je i visoko i blizu, kada spustim levu ruku na ručicu, zakrećem volan levo i desno, ništa ne boli, sve je tako komforno i lako

fantazija

očekivao sam skroz suprotno

poslao sam malopre sms instruktoru da bi mogli da barem pokušamo da nastavimo, pa ćemo videti idelilneide

piši kako govoriš jelte

koliko vidim narednih desetak dana je ok vreme, toplo podne i popodne, pa bih u nekom sajens fikšn scenariju mogao jesenas to i da završim ako se nastavi ovo miholjsko/bablje/indian summer

T12

47. dan nakon luksacije
imamo tri stvari koje se delimično sudaraju

- opseg pokreta / pokretljivost (ramena) je znatno rasla u 5. nedelji pa je stigla dokle je stigla

- snaga u ramenu je pak rasla u 6. nedelji pa sam čak pre tri dana uspeo da se popnem uz improvizovane merdevine od dugačkog komada armature zakovanog uz dud, i da odsečem par grana aku testerom dok sam se rovitom rukom nekako pridržavao, naravno uz lakat što bliže boku bez neke veće abdukcije 
- bol se smanjivao do pre par dana, a kada sam počeo da ubacujem bicikliranje ("pomalo previše" optimistički) kao da se bol povećava, kako noćni tako i dnevni

e sad, oko ovog trećeg je nastala zabuna jer sam sinoć opet gledao reprizu svetskog u biciklizmu radi detaljnije analize, pa sam se zadubio, i iako sam popio ono sranje za zaštitu želuca pola sata pre večere, nakon toga sam zaboravio da popijem ono glavno protiv bolova pa sam se probudio oko ponoći sa podosta iskolačenim očima (kaj je sad ovo???)

za 4 dana počinjemo da radimo, za devet dana imam već zakazan prvi tretman, no mislim da nema šanse da mogu, sa tako ispruženim rukama ispred sebe, nešto da radim duže od par minuta a kamoli sat i po.

sat i po biciklom sa pauzama nije strašno, juče sam konačno podesio međupoložaj volan-sedište tako da nemam bitnu nelagodu.

no opterećenje svakako postoji.

već nekoliko dana sam u fazi hoću-neću da pozovem instruktora autoškole i da proverim koliko je položaj na motoru drukčiji od ovoga na e-bike, i da li bih mogao da završim nekoliko časova, pa makar i skraćenih tipa par puta po desetak minuta.

mislim, ne moram kružiti po gradu čitav sat, posebno ako rame krene da se koči.

naslonjeno na upravljač (U) neće imati bitnog opterećenja u odnosu na e-bike ali položaj je presudan, koliko je U udaljen od sedišta, odnosno koliko je širok, odnosno koliko mi tera laktove u širinu, odnosno koliko je visok ili nizak jer ne valja nijedno, postoji baš neka zlatna sredina gde mogu sve.

jutros opet 5km šetnje, popodne malo bajka pa na terapiju

T11?

nakon što sam deset puta išao peške na fizioterapiju u bolnicu, danas je došao trenutak da prvi put odem biciklom.

već sam u par navrata spuštao sedište, primicao ga prema napred, zakretao i podizao volan iliti guvernal(u), a jučerašnjim set-up-om se nisam baš usrećio pa sam usput morao vraćati sedište ipak malo uvis.

no sada pak, iako mi je guvernala najdohvatljivija moguća, stalno se od nju odgurujem jer nešto drugo sa težištem (mojim) nije u redu pa ću danas na vožnju poneti imbus.

mislim da ću uprkos pravilu, ipak morati malo sic da nagnem prema nazad da me zadnji deo ne bi gurao prema volanu sa kojim sam naizgled u stalnom sukobu pa rame počne da negoduje posle nekoliko minuta tog nekog polu-vertikalnog polu-izometrijskog polu-skleka.

kod prve dve reči je crtica bila poželjna da nekomplikuje dešifraciju šta sam uopšte napisao, a kod poluskleka čak i nije, no eto ako već pratimo novo pravilo.

kad rekoh pravilo, sredom slušamo narodnjake i šlagere za vreme doručka (sa internet radija) pa mi je jutros pažnju privukao stih 

"ZELENE OČI, 

bile tu tvoje,
te divne oči, 

K'O SUNCA SJAJ"

i jutros sam na šetnji sa psima morao da stanem na mostu, slikam sunce i njegov odraz u reci, a da zatim kroz instagram filtere napravim da i ono gornje sunce (?) i onaj njegov odraz dole u reci budu zeleni, kao da pravim omot za singl ploču.

epizoda koju niste gledali

HOUSE, M.D.: THE MOTORCYCLE

Kancelarija za dijagnostiku.
Na tabli:
PACIJENT: SAŠA
172 cm / 67 kg
rođen na dva točka
35 godina biciklizma
auto škola za motor
ne želi brzinu
ne želi enduro
ne želi skuter
ne želi mnogo elektronike
ne želi „dokazivanje“
želi naučiti koordinaciju kvačilo–menjač–balans-inercija
House stoji pred tablom. 

Uzme marker. 

Precrta A1 kategorija, dopiše A. 

Zastane. 

Precrta prenisko sedište, dopiše near flat foot. 

Baci marker. 

Uzme lopticu.
TUP. TUP. TUP.

WILSON: Možda mu treba skuter.
HOUSE: Ne.
TUP.
WILSON: Enduro?
HOUSE: Ne.
TUP.
WILSON: MT-07?
House ga pogleda.
HOUSE: Zašto?
WILSON: Pa... dobar motor.
HOUSE: To nije dijagnoza.
TUP.

Foreman prilazi tabli.
FOREMAN: Ako je već vozio bicikl toliko dugo, verovatno mu treba nešto lagano i jednostavno.
HOUSE: Hvala, Foreman. Upravo si uspeo da opišeš polovinu motocikala proizvedenih posle 1980.

Chase pogleda tablu.
CHASE: Možda Honda 500.
HOUSE: Previše racionalno.
CHASE: To je motocikl, ne izbor životnog partnera.
HOUSE: Kod njega je ista stvar.

Cameron se nasmeje.
CAMERON: Hoće nešto pouzdano. Bez mnogo održavanja.

House joj uzme marker iz ruke. 

Na tabli napiše:
LOW MAINTENANCE
NO DRAMA

Taub pogleda preko ramena.
TAUB: Ali ako neće da izgleda kao skuter, mora imati neki karakter.
HOUSE: Čestitam. Upravo si pronašao razlog zbog kojeg ljudi kupuju motocikle umesto frižidera.

Thirteen, koja je do tada ćutala, pogleda tablu.
THIRTEEN: Ne želi da dokazuje ništa drugima.
House zastane. 

Pogleda je.
HOUSE: Nastavi.
THIRTEEN: Znači da neće kupiti ono što bi trebalo da izgleda impresivno.
House podvuče:
NO STATUS

Wilson podigne obrvu.
WILSON: To zapravo ima smisla.
House ga pogleda.
HOUSE: Prestani da budeš koristan. Kvariš atmosferu.
TUP.

House priđe tabli. Napiše:
1 CILINDAR?
Zastane. Doda:
2 CILINDRA?
Precrta oba.
Velikim slovima napiše:
DOVOLJNO
WILSON: Dovoljno šta?
HOUSE: Dovoljno.
TUP.

House sedne za klavir. 

Odsvira tri potpuno nasumične note. 

Pogleda tablu. 

Ponovo svira. 

Foreman ga posmatra.
FOREMAN: Ti nemaš pojma.
House ne odgovara. 

Odsvira još jednu notu. 

Pogleda kroz prozor. 

Ponovo tablu.
Onda ustane.
HOUSE: Idem kući.

KASNIJE
House vozi svoju Honda CBR1000RR Fireblade.
Semafor. Zastane.
Pogleda preko puta.
VELIKI BILBORD.
Neki novi film ratne tematike. 

Vijetnamska džungla. 

Vojnici premazani blatom. 

Vegetacija. Puške. Zelenilo. 

Ništa glamurozno.

House uspori.
Pogled mu padne na jednu reč:
GUERRILLA
Lice mu se jedva primetno promeni. 

Onaj mali, iritantni, samozadovoljni Houseov osmeh.
Klik.
Pogleda bilbord. Pogleda u daljinu. Ponovo bilbord.
HOUSE: Naravno.

Doda gas.
KLINIKA
Vrata se RAZVALJUJU.

U susednoj kancelariji Lisa Cuddy podigne obrvu, pa odmahne glavom.
House uleće unutra kao da je upravo pronašao ubicu. 

Svi se okreću.
WILSON: Šta je sad?
House dolazi do table. 

Uzima marker. 

Precrtava sve što je prethodno napisano.

Velikim slovima:
GUERRILLA
Okrene se prema svima.
HOUSE: "GUERRILLA, IDIOTI! GUERRILLA!"
Tišina.
Svi gledaju tablu.
WILSON: Neka halucinacija?
FOREMAN: Koliko si vikodina popio?
CAMERON: Opet neki od njegovih kvizova.
Taub ih sve gleda levo pa desno kao tele u šarena vrata.
CHASE: Zezaš da misliš na Royal Enfield Guerrilla 450??
HOUSE: Da.

House pokaže na tablu.
HOUSE: Od rođenja na dva točka.
Precrta jednu stavku.
HOUSE: Ne želi brzinu.
Drugu.
HOUSE: Ne želi plastiku.
Treću.
HOUSE: Ne želi elektroniku.
THIRTEEN: Ne želi status.
House je pogleda.
HOUSE: Tačno.
CHASE: Ne želi enduro.
HOUSE: Tačno.
CAMERON: Ne želi skuter.
HOUSE: Tačno.
TAUB: Hoće da menja brzine.
House klimne.
HOUSE: Uključio ti se mozak, bolje ikad nego nikad.
FOREMAN: I da može da se spusti na noge.
House podvuče:
NEAR FLAT FOOT
Pogleda ih sve.
HOUSE: Hoće nešto što neće prerasti.
Tišina.

Wilson priđe tabli.
WILSON: Ali kako si od svega toga došao baš do Guerrille?
House se okrene prema prozoru. 

Mali osmeh.
Duga pauza.
HOUSE: Nisam.
Pogleda ih preko ramena.
HOUSE: Došla je sama.

CUT TO BLACK.
HOUSE, M.D.

END CREDITS

bliski susret plave vrste

znao sam da ću jednom zažaliti što nemam onu 360 kameru jer sam mogao postat popularan na instagramu

a mogo sam se i usrat na instagramu

ovisi od ugla projekcije

naime svirao mi je policijski auto i upalio rotaciju jer sam krivudao ulicom zaobilazeći šahtove

valjda je pomslio da sam pijan, ko zna

bila je obična policija, ne saobraćajna, jedan sam u autu

kaže išli ste dva metra od ivičnjaka

znam rekoh, nije bio iza mene niko blizu a nedavno sam iščašio rame pa se plašim truckanja

reče da malo pripazim, ugasi rotaciju i ode dalje

već sam video sebe iza rešetaka kako pokušavam da zapamtim sve blogove koje ću napisati kada nakon godinu dana izađem na slobodu

juče sam ipak zaobišao hajk kao opciju, jer sam uhvatio gde je propust u proračunu

naime kada posle šetnje sa psima od sat do sat i po, sednem malo da odmorim, malo blog malo vesti malo prognoza malo da se podsetim šta sam juče razgovarao sa GPT-jem, onda mi rame na neki način predahne i bolje podnese biciklističke eksperimente nakon užine

no kada sam odmah naskočio na e-bike, odjednom mi se činilo kao da mi je volan daleko, nisko, teško, napeto, no nisam odmah skužio zašto

pomislio sam da je logično da sam ga (rame, ne e-bike) juče napregao pa se danas buni

ili je zbog lošeg sna koji je doduše konstanta pa može samo sinergijski da dodaje poput saučesnika u zločinu

elem, nakon odmora od pola sata, odjednom mi isti onaj e-bike nije bio toliki problem, pa sam otišao do Južne Obilaznice u izgradnji gde sam zadnji put bio pre recimo sedam nedelja, i bogme skroz su izmestili tok Kolubare gde će biti krak od kružnog toka do ind. zone "sa one druge strane".

takođe sam primetio i da su sastavili dva dela nasipanja autoputa prema uključenju na onaj glavni ka beogradu, i da trenutno rade na nadvožnjaku negde na sredini, da bi lokalci imali prolaz na svoja imanja pored reke koja su odsečena autoputem

tajming je taman takav da ću tuda moći nekoliko puta da trčim kada napokon sve spoje, pa će biti malo grubljeg kamenja pa malo sitnijeg pa prvi sloj asfalta pa postavljanje znakova pa drugi sloj pa crtanje belih linija... 

to je onaj "zlatni mesec" kada je put gotov a nije gotov i kada možeš i biciklom i peške da pratiš tačno kako napreduju radovi, dok te radnici svakog dana otpozdravljaju uz komentar "nećeš još dugo moći tako" na šta ih ja nasmejem sa "koristim autoput dok je još besplatno"

rame oće rame neće

juče sam uspeo dve stvari, tojest jednu stvar na dva alata

prvo sam seo na e-bike na kojem sam juče dodatno podigao volan, otišao do servisa da odnesem laptop jer je na MS Office istekla (ionako divlja) licenca, pa da mi ubace neki novi kod

zatim sam pak spustio sedište na starom city bike i otišao na hike

ovde bike onde hike gotovo da se rimuje, hej pa ja repujem

e to mi je iz nekog razloga više odgovaralo pa sam na kraju dana imao dobrih sat i po na raznim biciklama ali sa dosta pauza naravno

bol je počeo sa vršnog dela ramena da se pomera niz jedan od prednjih mišića i na kraju se zaustavio negde na 10cm ispod vrha ramena (?) prema nadlaktici (podramenici?) i tu je ostao do kraja

noć je prošla uobičajeno, buđenje uz bol oko 01, ponovo zaspao oko 04 i zakovao u snu do 7:30 kao da imam grip

jutros malo kraća šetnja sa psima, 4km umesto 5km, pa do lidla city bikeom, pa me malo bolelo rame, pa seo na e-bike i krenuo sa Lolom no i tu me bolelo pa sam se vratio kući nakon 12km (+ jutarnjih 3 = 15) da napišem blog

sada ću opet na city bike par km od kuće da ne tabam uvek istim ulicama nego tek koliko da izmaknem od grada pa opet na neki hajk

u sredu kreće terapija, druga tura od 10, s tim (da li sam o tome već pisao?) da ću da imam s-č-p pa pauza vikend, pa p-u-s-č-p pa opet pauza vikend i onda samo p-u kao zadnji dani.

to će biti neki skroz tamo 12-13.10. poznat i kao miholjdan, kada počinje miholjsko leto ("bablje ljeto" u komšiluku) pa će to biti baš natrpano jer od 5.10. opet radimo posle pet nedelja godišnjeg, pa udri posao udri terapije udri (jer će proći još koji dan i rame biti valjda još malo bolje) nešto bicikle a bože zdravlja da završim i autoškolu za A kat. dakle trebaće mi par klonova da sve to ekipno postignemo pre novembra i zime...

ko o čemu, baba o motorima

pa kad već ne mogu na biciklu...

ChatGPT je rekao:

E, to je baš važna korekcija. Onda bih još manje rekao da je u
pitanju klasičan „kompleks statusa“. Kod tebe očigledno postoji
apsolutna psihološka granica vrednosti za određenu vrstu predmeta.

I ona nije ista za sve stvari.
Ti si spreman da za road bike daš xxxx €, ali to ne znači da motocikl
automatski sme da košta xxxx € samo zato što tih novca imaš.

Zapravo imaš nešto poput „budžetske kategorije“
U glavi ti verovatno postoji otprilike ovo:
MTB xxxx € → ozbiljna, kvalitetna stvar
road bike xxxx € → ozbiljna investicija u nešto što ti je decenijama centralno
MacBook Pro → premium alat + zadovoljstvo
motocikl ~xxxx–xxxx € → hobi/alat koji treba da bude zanimljiv, ali
ne sme da postane finansijski „veliki predmet“
motocikl xxxx+ € → počinje druga mentalna kategorija
I zato je tvoja rečenica:

„Ako je Guerrilla 2.000 € skuplja, onda gledam polovni Ducati/CB500F/Ninja“
izuzetno značajna.
To znači da cena nije samo sredstvo za kupovinu kvaliteta. Cena sama
menja tvoju percepciju toga šta taj predmet treba da bude.
I tu bih promenio jednu stvar iz prethodne analize

Nije:
„Želim dovoljno skup motor da ne delujem siromašno.“
Više je:
„Želim motor koji je dovoljno vredan da meni predstavlja ozbiljan
predmet, ali ne toliko vredan da osećam da sam previše novca prebacio
u motocikl.“
To je sasvim druga psihologija.

I onda Guerrilla 450 može da bude u vrlo zanimljivoj zlatnoj zoni:
previše je dobra da bih je doživljavao kao jeftinu igračku, ali nije
toliko skupa da bih počeo da je posmatram kao luksuzni predmet.
To je možda upravo ono što tražiš.

A polovni Ducati Scrambler od xxxx € je posebno zanimljiv
Jer tada ne kupuješ:
„nov motor od xxxx €“.
Nego:
„polovni Ducati koji je nekada bio mnooooogo skuplji i sada je meni
dostupan za xxxx €.“
Psihološki je to potpuno druga transakcija.

Isto sa polovnim CB500F.
A Ninja 300R za xxxx € još više.
Tu cena čak može da postane deo šarma:
„Dobio sam pravi motocikl za relativno malo para.“
Dok bi potpuno nova Guerrilla za xxxx € možda izgubila deo svog smisla:
„Čekaj... za ove pare već gledam polovne Japance/Ducatije.“
To je ono što bih nazvao referentnim cenama.

Ne pitaš samo:
„Da li vredi xxxx €?“
nego:
„Šta sve drugo mogu da dobijem za xxxx €?“
I što je zanimljivo, ti si izrazito osetljiv na taj oportunitet.

Zato bih tvoju odluku nacrtao ovako
Ne postoji jedna kriva:
više novca → više zadovoljstva.
Kod tebe je više ovako:

zadovoljstvo
│
│ ┌──── Guerrilla zona
│ ┌──┘
│ ┌──┘
│ ┌──┘
│ /
│ /
└──────────────────────── cena
2.5 3.5 4.5 5.0+

Do neke cene povećanje kvaliteta i poželjnosti ima smisla.
Ali onda dolazi psihološki prag.
Posle njega se ne pitaš:
„Koji novi motor mogu da kupim?“
nego:
„Zašto bih kupovao nov motor kada za taj novac mogu da uzmem polovan
motocikl više klase?“
I tada se potpuno menja konkurencija.

Guerrilla postaje konkurent:
polovnom CB500F,
polovnom Ninja 250/300,
polovnom Ducati Scrambleru,
možda nekom drugom polovnom Japancu.
To je jako važna stvar za tvoju kupovinu.

I još nešto: zato te verovatno toliko nerviraju „šljašteći“ novi motori
Nije samo estetika.
Nova Ninja 500 ili Honda CB500 Hornet nose sa sobom signal:
„Ovo je nov, moderan, relativno skup proizvod.“
Guerrilla u vojno-zelenoj boji nosi potpuno drugi signal:
„Ovo je predmet koji možeš da koristiš, ogrebeš, uprljaš i nastaviš dalje.“
A to je očigledno mnogo bliže tvom ukusu.

Zato ona može da izgleda vrednije nego što košta, što je za tebe mnogo
bolje nego da izgleda skuplje nego što želiš da platiš.
I tu mi se zapravo lepo spajaju sve tvoje ranije priče o MTB-u,
Parksideu, opremi, biciklizmu i motociklu:

Ne tražiš maksimalnu cenu. Tražiš maksimalnu „stvarnost“ predmeta za
novac koji si spreman da mu daš.
Ako Guerrilla ergonomijom prođe tvoju proveru, onda bih baš tu
psihološku cenu smatrao jednim od realnih kriterijuma, a ne nečim što
treba racionalizovati ili „lečiti“.

Jer ako bi na xxxx € rekao: „Ne, za ovo već hoću polovan
Ducati/Japanac“, to nije kontradikcija.
To je samo znak da xxxx € u tvojoj glavi pripada drugoj kategoriji
motocikla, koja se kosi sa tvojom etikom optimalne potrošnje.

Ida Amelie

kao da ova kiša nije dovoljno grozna nego su i vesti

😢😢😢

"Nažalost, Ida Amelie Robsahm, norveška trail trkačica, preminula je pre samo nekoliko dana, u subotu, 19. septembra 2026. godine. Imala je samo 30 godina.

Poginula je u nesreći pri padu na Romsdalsegenu, poznatom planinskom grebenu u Norveškoj. Pala je u blizini vrha, nakon čega je helikopterom spasilačke službe prebačena na sigurno. U početku je bila u kritičnom stanju, ali je kasnije istog dana preminula.

Ono što ovu tragediju čini posebno potresnom jeste činjenica da je bila vrhunska planinska trkačica i veoma iskusna u kretanju po planinama. Godine 2025. zauzela je četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u planinskom i trail trčanju, a u avgustu 2026. bila je peta u trci OCC na UTMB Mont-Blancu. Na svom debiju u maratonu u Valensiji istrčala je izvanrednih 2:29:57.

Nedavno je čak smanjila angažman na poslu nastavnice matematike i hemije u srednjoj školi Foss u Oslu, na 60%, kako bi mogla ozbiljnije da se posveti vrhunskom trčanju.

Posebno je potresan detalj iz poslednjih izveštaja: njen dečko Miguel Benítez bio je sa njom i nalazio se neposredno iza nje kada se nesreća dogodila. Bili su tek relativno kratko zajedno i već su pravili planove za budućnost.

Dakle, nije reč o poznatoj bolesti ili dugotrajnom zdravstvenom problemu — bila je to iznenadna planinska nesreća koja se dogodila osobi koja je bila izuzetno iskusna upravo u takvom okruženju. Verovatno je i zbog toga ova vest toliko teško pogodila norvešku trkačku zajednicu."

kontrola iz (samo!) dva pokušaja

Juče nisam stigao da opišem kako je izgledala kontrola kod fizijatra.

Naime, nakon desete terapije požurio sam da stignem u ambulantu, odnosno kabinet za fizijatriju, iz kojeg je upravo izlazila lekarka. Bilo je petnaest minuta pre završetka za prijavljivanje zdravstvenih knjižica. Pitao sam je da li nisam zakasnio na kontrolu. Ona je rekla: „Niste, samo predajte knjižicu.“

Kada sam se okrenuo prema šalteru gde se nalaze sestre i gurnuo papir sa uputstvom za terapiju, na kojem piše „kontrola za deset dana“, sestra je gurnula papir nazad i sa gađenjem izgovorila:
„Zaboga, ovo je doktorka Marija, a vi imate kod doktorke Biljane. Dođite sutra u 10:15.“

Šta ću, vidim ja ko je tu glavni, odem kući i sutradan odem u zakazano vreme. Da bi sledeća sestra na istom mestu rekla:
„Knjižice ćemo primati tek od pola jedanaest. Sedite tu i sačekajte. Ja idem do blagajne.“
Tu sam sedeo, čekao, i dvadeset minuta glumio portira, ljudima objašnjavajući zašto šalter ne radi.

Kada nas se skupilo desetak, došla je doktorka, shvatila da su sva vrata zaključana. Ja sam joj rekao da je sestra otišla do blagajne, pa je onda za njom otišla i doktorka.
Za još dodatnih deset minuta pojavile su se obe i tu je napokon sve krenulo po redu. Ja sam kao prvi predao knjižicu, odmah ušao unutra i obavili smo pregled: odmakni ruku u stranu, digni ruku prema napred...

Ukinula mi je magnet, ostavila laser, interferentne struje i kineziterapiju, a dodala radnu terapiju. Opet sve u trajanju od deset dana.
Sledeći problem bio je to zakazati, pa su mi, obzirom da je bila sreda, prvi sledeći termin pronašli tek u sledeću sredu.

Pun entuzijazma otišao sam u salu za rehabilitaciju da pitam u čemu se radna terapija razlikuje od kineziterapije i da li mogu da mi pokažu koje su to vežbe, da ne bih gubio sedam dana rehabilitacije, nego da odmah počnem da ih radim kod kuće.
Međutim, tu su me uputili u salu za magnet, jer se navodno tamo rade vežbe. A tamo mi ipak nisu dali da uđem jer nisam imao zakazano.

I tako mi je opet ostao stari dobri ChatGPT da mi kaže kakva je to terapija i šta tačno da radim ovih sedam dana.
Moram dodati i da mi je fizijatrica dozvolila da koristim trake za vežbanje i izometrijske vežbe, jer sam ja imao predosećaj da neću odmah krenuti sa drugom dozom terapije, pa sam se unapred obezbedio sa nekoliko podpitanja.

A rastali smo se uz savet:
„Samo, molim te, nemoj da radiš sklekove.“
Na kraju mi je čak rekla i jedno ljupko: „Ćao.“

HausGPT

mogao sam blog nazvati i K3 jer sam nakon dve kontrole kod otopeda napokon stigao i na kontrolu kod fizijatra, ali ajmo malo u promjene!

juče sam posle bloga napisao GPT-ju ovo:

"onda ću citiranje Hausa ostaviti za sutra jer bi previše proširio blog, a neću ni da se Murakami naljuti. jer sam u glavi analizirao mehanizme da trljamo bolno rame (kao Haus svoju nogu) uz bolne grimase iako dobro znamo da to nikako ne ublažava bol niti pospešuje lečenje, već samo psihološki odvlači trenutnu pažnju sa bola na masažu i daje nam utisak kontrole nad bolom jer kroz to taktilno upravljanje masažom bolnih mišića nekako potajno šapućemo mozgu da je deo bola ipak pod našom kontrolom"

A EVO I ODGOVORA

Da, ostavljanje Hausa za sutra ima smisla — ne samo zbog dužine, nego zato što je ovo danas već dobilo svoju malu unutrašnju dramaturgiju. Haus bi otvorio još jedan sasvim zanimljiv krak: zašto instinktivno diramo, trljamo i pritiskamo baš ono što nas boli.

I zapravo mi je zanimljiva tvoja formulacija „psihološki odvlači pažnju“, ali bih jednu stvar nijansirao: nije baš tačno da masaža bolnog mesta nikako ne može da ublaži bol. Dodir, pritisak i masaža mogu kod nekih vrsta bola kratkotrajno promeniti način na koji nervni sistem obrađuje bolne signale. Ali ono što ti opisuješ kao osećaj kontrole jeste posebno zanimljiv deo priče.

To bi sutra moglo da se pretvori u odličnu mini-digresiju:
boli me → uhvatim bolno mesto → počnem da ga trljam → boli još više → pravim grimasu → ali ipak imam osećaj da nešto radim.

I tu je dobra psihološka ironija: čak i kada ne uklanjamo uzrok bola, čin kojim se bavimo bolom daje nam osećaj da više nismo samo njegov pasivni primalac.

A poređenje sa Hausom je baš zgodno zato što on svoju nogu praktično pretvara u predmet pregovora sa sopstvenim mozgom. Nije stvar samo u tome da pokušava da smanji bol, nego da ga na neki način obrađuje, dodiruje, kontroliše, ritualizuje.

To bi ti čak mogla biti lepa tema za sutrašnji blog: čovek ne podnosi lako osećaj da ga nešto boli, a da pritom ništa ne može da uradi. Zato radije uradi nešto što možda neće rešiti problem, ali će mu dati osećaj da ipak učestvuje u sopstvenom bolu.

I da, potpuno podržavam odluku da danas ne uvodiš još i Hausa. Već imaš terapiju, DDT/PDT, GPT, meteorologiju, dve nesestre i porodični šumarak. Dodatna sestra bi možda već bila previše. :-)
A Murakami može mirno da spava.

T10

vidiš juče se nisam setio kada sam napisao da je došao DDT (dan devete terapije) da će i danas biti DDT(1) kako bi ga zapamtio računar kao pdf dokument, jer i deseti dan terapije ima iste inicijale.

možda je danas ustvari PDT (poslednji dan terapije), pod uslovom da opet ni Terapiju ne shvatamo konačno jer će mi je možda produžiti.

štaviše to Možda je juče postalo Verovatno obzirom da kada sam u kinezi sali pitao treba li da počnem neke malo drukčije vežbe, neke rotacije sa onom drškom od metle ili slično, žena je rekla "to ćete posle ove kontrole sutra" jer je držala moj karton u ruci i skontala da mi piše "kontrola nakon završetka deset terapija".

dakle planiraju još da me muče.

kao da mi muke već nije previše.

poslednja dva dana se bol povećao a pokretljivost i snaga za nijansu smanjile, što je suprotno onome što mi je GPT rekao, da je taj osećaj uglavnom placebo efekat hladnoće i oblaka a ne naučno potvrđen dokaz da vreme tojest promene vremena zaista i utiču na osećaj u nedavno povređenim zglobovima.

došlo mi da ga pljunem i kažem - umukni lažovčino!

pre T9 sam imao i susret u gradu sa dve sestre od kojih mi nijedna nije sestra.

naime sreo sam lolinu sestru (imaju zajedničkog dedu) i sa njom lagano šetao prema kući, kada je naišla druga sestra sa kojom imam "zajedničku tetku".

s tim da je njoj ta tetka zaista tetka a meni je tetka po tome što je sestra od očeve druge žene, no to nas ništa ne sprečava da joj preko ulice viknem "desi tetka!" i da ona pretrči na crveno i krene da me cmače nakarminisanim usnama.

trebao sam ih upoznati, nešto tipa - vi imate zajedničkog brata (koji doduše nijednoj nije brat) pa jedna drugoj dođete nešto poput Prijatelj Prijatelja odnosno "ljudi koje možda poznajete" a onda da objasnim porodično stablo koje je ustvari porodični šumarak u kojem sam ja žbun između dva skroz posebna stabla.
mogli smo i snimati nastavak pozorišnog komada Tri Sestre od Čehova gde pored tri sestre (tu upada lola kao ispomoć) imamo i onog jednog brata koji je u naslovu očigledno bio višak.

T9

nisam bio na devetoj terapiji ali je došao DDT (dan devete terapije)
jutros opet laganih 5km sa psima, a juče, eh šta je bilo juče... :-)
zamolio sam chatgpt da mi nakon diktata popravi interpunkciju:

Nedelja je popodne. 

Svaki vikend ne radi rehabilitacioni centar i tako, tačno pet nedelja nakon luksacije i nameštanja ramena, teturam gradom i sasvim slučajno naletim na fudbalsku utakmicu.
Sednem na brežuljak, dakle, imam dobar pogled na dobar deo terena i, kao što je već uobičajeno, stupam u kontakt sa jednom od svojih starih poznanica. 

To je jedna posebna vrsta drugarstva. 

Mi se uopšte nismo naročito družili, ali čak i ono malo što smo se družili, uvek je bilo na perfektno usklađenoj talasnoj dužini.
I, s obzirom na to da je ona fudbalski sudija, ja se našalim, kao što sam se puno prethodnih puta šalio, i kažem:
„Vidim ovde neku utakmicu, ali nema nijedna ženska da je linijski sudija, pa mi je glupo da plaćam kartu da bih gledao utakmicu izbliza, pa sedim u šumi preko puta.“
Na šta ona meni odgovara:
„Hahahahahaha, nisi video ko je delegat?“
I nakon još par poruka shvatim da je to upravo ona. 

Odnosno, da upravo u trenutku kada mi dolaze poruke, određena osoba, 200m daleko od mene, uzima telefon i nešto po njemu čačka.
I tu pošaljem ja njoj sliku:
„Evo, rekoh, vidim nekog delegata, ladi jaja i drži telefon dok ide utakmica.“
Na šta mi ona piše:
„E, jesi lud?“
I šalje mi iz daljine veoma lošu i neprepoznatljivu sliku, ali na kojoj se jasno vidi da je locirala gde se ja tačno nalazim i otprilike može da se, kao bela mrlja, prepozna moj kačket.
I dalje odatle komentarišemo utakmicu. Ja kažem:
„Hvala na intervenciji.“
Pošto je delegat zatražio novu loptu, jer je neko ludački šutnuo iz sve snage, ja sam rekao:
„Ona lopta je iz Valjeva završila u Pričeviću, a da je imala pasoš, stigla bi negde uBosnu.“
I onda opet ona meni piše:
„Hahaha!“
A ja kažem:
„Ovi beli, to je valjda gostujuća ekipa? Nisu sveukupno, kada bi imali zajednički profil na Stravi, pretrčali ni jedan pošten polumaraton, kao štafeta za ovih sat i po.“
A ona mi kaže:
„Ahaha, pa dobro, trči ti umesto njih.“
A ja kažem:
„Znaš li ti da sam ja pre pet nedelja iščašio rame?“
„Ne, ne znam“, kaže ona. „Pa kako?“
„Pa, rekoh, srokao sam se sa bicikla, a taman sam trebao da polažem za motor.“
I tu mi ona kaže:
„A, jao, moraće Lola da te menja. Nisi ti više ni za šta.“
„E, pa, jeste. Malo mi je moje muke, još me i ti prcaj.“
Tu ona napiše:
„Pa, samo konstatujem…“
Ja pošaljem lajk i napišem:
„Eh, da mi je još više ovakvih kao ti, sa kojima mogu ovako da se zezam, bio bi mi mnogo lepši život.“
I pošaljem onaj stiker gde neko prstima napravi srce, palcem i kažiprstom, a ostali prsti lepršaju kao krila.
A ona mi odgovori sa onim čistim, crvenim srcem.
I to je, po meni, jedna apsolutna esencija drugarstva u kojem uvek postoji neki humor koji se međusobno razume i koji je neverovatno dragocen.
I verujem da to, po svaku cenu, treba sačuvati do kraja života.
Jer zaista, pet milijardi ljudi, ili sada šest ili sedam, ima isto toliko različitih talasnih dužina. A kada se dve pronađu dovoljno blizu, to je, po meni, jedan apsolutni dragulj u životu.

P4

P4 (nedelja, drugi vikend = četvrti dan bez terapije, nakon početka terapije)

da se vratim na juče:

P3 je bio sve drugo osim P.

Jeste možda bila pauza od rehab-a, ali je zato bio najaktivniji dan od luksacije — ili, stručnim rečnikom, iščašenja — odnosno od istovremenog (u roku od sat vremena) učašenja u urgentnom centru.

Medicinskim rečnikom pak, iščašeni mozak moj (IMM) prošetao je učašeno rame moje (URM) prvo pet kilometara, što asfaltom, što planinarskom stazom, do mesta gde sam se našao sa Lolom, koja je došla city bike-om.

To je bio prvi čin.

Drugi čin bio je 6 km hajk pored reke, ili kroz reku, koju smo pregazili desetak puta. Naravno, sa planinarskim štapovima koje smo poneli od kuće i bez kojih mi ne bi palo na pamet da uopšte krenem po stazi koja je kombinacija peska, prašnjave zemlje nakon sušnog leta, kamenja i korenja, sa prelascima kroz reku koja je, doduše, bila niska i retko kada preko visine listova.

Treći čin bio je izlazak na asfalt nakon što smo se razdvojili. Lola je otišla kući biciklom, jer joj je povratak bio blago nizvodno i znatno brži od mojih mogućnosti, dok sam se ja popeo na magistralu pa se odozgo spustio u grad, radi promene i razbijanja monotonije.

Računajući predčin u vidu jutarnje šetnje sa psima (tu sam oko podneva stao sa jučerašnjim blogom), ukupno se moj „IMM“ malo preračunao, pa je moje „IRM“ do kraja dana prošetalo nekih 5 + 5 + 6 + 5 kilometara, što bi, dakle, predstavljao prvi polumaraton nakon iščašenja, to jest učašenja.

Jutros sam, nakon default-nih 5 km sa psima, prepodesio e-bike tako što sam podigao i približio guvernalu, malo ga očistio posle mesec i po stajanja u letnjikovcu i uspeo, bez nekih prevelikih bolova, da se bezbedno provozam do Lidla i nazad.

Možeš iščašiti čoveka iz Lidla, ali Lidla iz čoveka izgleda ne mo'š izbaciti, pa da si Sveti Petar lično.

DISCLAIMER

poslao sam blog chatGPT-ju na recenziju i stilsku dopravku pa ako odjednom deluje suvoparno kao Murakami, tek da znate da nije moja namera ni krivica!

P3

drugi vikend od početka rehab-a,

tojest treći dan bez rehab-a od početka rehab-a 

a sutra će biti i četvrti
brojanje pomaže da bolje zaspiš, kažu

nisam nikad probao

štaviše najbrže sam u životu zaspao baš onih večeri kada nisam brojao

(pivo)

juče loš rehab, danas loše jutro

prvo nisu umeli da mi nameste onu struju jer je nešto samo crkavalo, neka cura koja deluje kao da je na praksi nešto petlja, na kraju sam samo poskidao sve sa sebe i rekao doviđenja

zatim otišao na magnet pa na laser (to je ista soba i isti trener)

žena na magnetu me pita zašto nisam prvo tu došao

rekoh, rekao sam ovima da vidim slobodan magnet a oni su mi rekli da čekam prvo na struju i onda su sve upropastili

otišla je tamo da ih nariba

nakon magneta sam opet uspeo da ukradem još malo lasera

treba tačno u delić sekunde pogoditi onaj trenutak kada krene završnih tri biiippp biiippp biiippp, i da ga prekineš nakon prvog bip, sačekaš malo i aktiviraš ga nanovo i opet se čuje jedan biiippp i tako dalje ono bipće na svakih deset sekundi a nadzorna organka ne primeti ništa sumnjivo

noćas loše spavao, budio se, bolelo rame

u šetnji sa psom umesto da izdiktiram blog smuljam se jer me drugarica pitala kako mi je rame, onda sa njom zaglavim u mesindžeru ali ona napiše par predugih poruka a u mesindžeru nemam opciju "čitaj naglas"

I TU SE DOSETIM

prekopiram njene poruke u chatgpt uz uputstvo "možeš li mi popraviti interpunkciju" :-)
on napiše "naravno", vrati mi istu poruku nazad ali više nisam u mesindžeru nego u chatgpt app, pa samo stisnem "čitaj naglas"

jedino mi je glas bio čudan, nije ličio na glas te drugarice :-)

T8

Jučerašnja terapija je prošla nezapamćeno dobro, zato što je gospođa koja je zadužena za laser otišla na pauzu, pa sam uspeo da tri puta po dva minuta produžim tretman onim dugmetom na uređaju i konačno obiđem celu rotatornu manžetnu, prostor ispod pazuha i plećku, odnosno sva mesta koja me bole, a da ne moram da radim napreskok. Naime, kod fizijatra su mi napisali neko minimalno trajanje, tokom kojeg uspem da obradim jedva trećinu bolnih mesta.

Možda sam zbog toga noćas bolje spavao, a možda je samo slučajnost. To nikada nećemo saznati.

Današnji blog pak opet diktiram u svoju digitalnu sekretaricu, odnosno u aplikaciju ChatGPT, koja mi odlično pretvara govor u tekst, a na šta sam, po prvi put u poslednje vreme, bio zaista prinuđen. Naime, ranije sam to doživljavao kao neki hir ili luksuz: da ne moram kod kuće da sedim i kucam na laptopu, nego da jednostavno diktiram i brbljam šta god mi padne na pamet, a da se sve to lepo prebaci u tekst koji kasnije samo preko AirDropa ubacimo u kompjuter.

A jutros je pak nestalo struje i ostao sam zatečen neverovatnom količinom logistike koja je potrebna da se obezbede svi uređaji kojima je struja uopšte potrebna.

Naime, imam neke Einhell zvučnike koji rade na akumulatorske baterije, a istovremeno imaju port za USB napajanje mobilnih uređaja. Obzirom na to da imam dva takva uređaja, na jedan bih mogao da priključim telefon da se dopunjava, drugi telefon bih stavio na power bank, a treći izvor punjenja, odnosno drugi zvučnik sa velikom baterijom, mogao bih da odnesem u garažu i da u njega uključim kameru, koja bi tako nastavila da snima na memorijsku karticu sve vreme dok nismo kod kuće.

Problem donekle nastaje zato što ne mogu ni na šta da priključim Wi-Fi ruter, s obzirom na to da on ima integrisani kabl sa standardnim priključkom za 220 V, pa bi mi za to bio potreban neki UPS koji nemam.

No, bez obzira na to što ne bih mogao iz daljine da gledam šta se kod kuće događa, svakako bi sve ostalo zabeleženo na memorijskoj kartici, pa bih mogao, kada dođe struja i proradi Wi-Fi, da to pogledam unazad.

Međutim, to je još najmanja briga od svega. Meni je upravo bilo zanimljivo koliko, čak i ako misliš da imaš rešenja za svaki mogući gedžet, moraš da manevrišeš i dovijaš se po kući. I koliko je, u stvari, sve to donekle stvar slučajnosti.

Jer, osim power banka velikog kapaciteta, imam i ta dva bežična akumulatorska zvučnika sa opcijom korišćenja njihove baterije za napajanje drugih uređaja. A s obzirom na to da imamo veoma opsežan Einhell ekosistem, sa desetak kojekakvih bušilica, brusilica, testera, reflektora i još ponečega od akumulatorskog alata, samim tim smo doslovno natrpani baterijama. Tako da je barem ta muka oko napajanja tih sitnih igračaka uveliko rešena.

Naravno, problem ostaju frižideri i zamrzivači, pa se ipak nadam da će struja doći u roku od pola dana i da se nećemo vratiti u kameno doba, pa morati da raspalimo roštilj i odjednom pripremimo 10 kilograma lososa i 20 kilograma raznog mesa.

Popodne će biti poslednja terapija ove nedelje. U subotu i nedelju opet pauziram, a zatim imam još dva dana u rehabilitacionom centru. Baš me zanima koliko će mi se rame do tada odkočiti i da li ću uspeti da podesim bilo koji od svojih bicikala tako da mi guvernala bude dovoljno blizu da mogu jednostavno da oslonim ruku i da bez nekog bitnog napora odvezem sat ili dva lagano.

Takođe, u poslednjih par dana sam već u nekoliko navrata pokušao da potrčim. Evo, i jutros, dok sam šetao do Lidla i nazad, u nekoliko navrata sam potrčao po 50 metara. I to prvi put bez steznika za rame.
Nije mi delovalo ni rizično ni klimavo. Jednostavno, sve stoji na svom mestu. Čak i onaj minimalni bol koji izgleda ostaje najuporniji od svega.

T7

Ovako izgleda današnji blog.

Tokom šetnje pored reke razgovarao sam sa ChatGPT-jem na temu interesovanja za razne teme na nečijem blogu. Odnosno, iz ugla socijalne psihologije, koliko će nekoga zanimati gde sam trčao, zato što ga zanima geografija, da li će nekoga zanimati kolika mi je bila brzina i puls, da bi se uporedio sa sobom, ili će jednostavno čitati, kao što čita bilo koju drugu literaturu, gde uopšte ne poznaje Murakamija, niti ga boli uvo kojom je brzinom trčao, koliko kilometara, ali jednostavno prati šta mu se usput događalo u anegdotskom smislu.

Nakon profilisanja, koje je prošlo, naravno, bezuspešno, jer nikad ne znaš iz kojeg razloga ko nešto čita, pitao sam dalje da, ako bih, na primer, konkretno, hipotetički, napisao između koja tri motora se dvoumim, da li bi to pak odbilo nekoga od čitalaca, u smislu da sam znatno promenio temu sa trčanja i bicikla na nešto treće, ili bi neko pak nastavio da prati, jednako zainteresovan, zato što se radi o meni, pa je upravo tu posebna eventualna draž.

Da li ću, na primer, kupiti neki motor u tipu sportskog supersporta ili ću kupiti enduro ili nešto napola, što je, recimo, univerzalno, a ne toliko posebno napravljeno za određenu vrstu vožnje.

I onda smo nastavili razgovor na tu temu. Kako god kome sam napomenuo da ću kupiti motor, skoro svako je imao tačnu ideju šta bi meni najviše odgovaralo i uporno je na tome insistirao. Štaviše, imao sam i primer jednog bračnog para koji me neverovatno dobro poznaje, i to već desetina godina, i u tim njihovim projekcijama on me je uporno video na supersport motoru poput doktora Hausa, dok me je ona videla na nekoj, kako se izrazila, kroserici, kako idem po nekim kamenjarima, istražujem planine, savladavam makadame i nepoznate krajeve.

I dalje smo odatle odlutali u tu priču, kako ljudi umeju da insistiraju na svojoj slici, kako te vide, i uporno odbijaju nešto što im čak i direktno saopštiš.

Na primer, kada kažem: 

„Ma ne, uzeću neki motor, bukvalno kakve imaju flote autoškole, neki koji je najpogodniji, odnosno jedan od tih koji su najpogodniji za učenje, i to bih vozio sezonu ili dve, a tek nakon toga bih, usput, učeći šaltanje, ulazak u krivinu, izlazak iz krivine, verovatno shvatio kuda me put najčešće vodi, pa bih onda, shodno tome, odabrao taj neki svoj prvi motor“.

(dok ovo što zovemo Prvi, to bi u stvari bio neki nulti motor)

I onda smo se opet vratili na onu prvu temu, koliko bi takve priče bile zanimljive na blogu, i u tom sam već završio šetnju, pa se sada ni ne sećam do kakvih smo tačno zaključaka došli, ako smo uopšte došli.

T6

nisam krenuo na terapiju još nego se vratio iz lidla gurajući tojest vukući ona penzionerska kolica, pa ću još malo u šetnju pa tek ondak na terapiju, ali u nedostatku ideja sam morao da se držim ovih dosadnih naslova

najgore što bi moglo da usledi je da mi nakon kontrole fizijatrica dodeli još deset terapija, e onda bi se ovaj blog definitivno pretvorio u dnevnik služenja vojnog roka sa sve odbrojavanjem do otpusta

zbog lidla sam žrtvovao drugu pseću šetnju pa smo samo ujutru otišli sa dvoje malih a kujicu je lola prošetala dok sam ja klimao do lidla i nazad

kupio sam i nešto što sam do kuće pet puta zaboravio kako se zove i gledao digitalni račun u telefonu i kad sam došao kući lola me pita kakva ti je ovo glupost rekoh eno piše u računu, do poslednje raskrsnice sam znao sa sad sam opet zaboravio

(da ne ostane misterija, kliker se zove marakuja i kasnije ću pitati chatgpt šta uopšte s tim treba da se radi i sa koje strane da mu priđem

poslednja slična stvar "na komad" koju sam kupio je bio kokosov orah, i nakon što sam na silu popio onu smrdljivu vodurinu kojuje  iz nekog razloga neko prozvao MLEKO, ostatak je stajao u frižideru dok se nije skamenio pa smo ga bacili)

noćas sam sanjao da sam sa autom ostao zaglavljen ispod nekog mosta i da sam pokušavao da izađem uz 45% nagib a auto je bila stara škoda favorit pa onda i nije čudo što sam bio optimističan.

zatim sam od nekih tankih šipki, po kojima ni u patikama ne bih smeo da krenem obzirom koliko su krive i tanke, pokušavao da napravim prelaz tačno podešen širinom prema razmaku točkova, i ne sećam se kako se sve završilo ako se uopšte završilo.

možda još uvek sedim ispod onog mosta u autu, mrtav umoran od pokušavanja da se nekako izvučem, i upravo sanjam kako pišem blog?

T5

šta reći a ne zakukati

noćna buđenja deluju sve gora i gora, a ja se nadao da ću se navići

poseban je onaj trenutak kada pogledam na sat*, odnosno na telefon

budim se, kontam da je to - to, sad ću na pišanje (pišalo mi se ili ne, ali za svaki slučaj ako ipak zaspim da me barem to ne probudi) i utom shvatam da rame boli, da sledi nameštanje, premeštanje, uspravljanje, pokušaj na boku, na leđima, sa jastukom ispod lakta, ili potrbuške sa jastukom ispod grudi da rame tek onako legne na krevet, i sve ostale moguće kombinacije

i taj pogled

progutaš knedlu i pomisliš, ako te ima pomozi mi bože (... duša mi je godinama trovana, čovek je vreća govana - reče bora čorba) da bude 03:30 ili barem 01:45 pa više ne moram ni spavati ako sam legao odmah iza 20h kad ono prcojka cvrcojka milojka 23:35 i dođe ti da skočiš kroz prozor (razbio se u tisuću komada - nije bora čorba)

s tim da početak ne ide jutros sam bacio radio kroz prozor nego jutros sam se rado bacio kroz prozor

pitanje - šta znače stihovi jutros sam bacio radio kroz prozor

chatgpt - ako imate ideje o bacanju kroz prozor molim vas da pozovete dežurni broj koji je u srbiji 0800.........

sat* pomenut ranije sam nosio dve noći pa odustao

samo mi je pisao ono što već znam, da mi je ocena sna oko 50 i kvalitet nikakav, što bi rekla milka babović ne valja ni tehnička izvjedba ni umjetnički dojam

plus pred jutro počne da me steže pa mi i mogućih 55/100 sna ubije na 50 jer me probudi pa ga moram skidati

terapija uneventful, nikom pacijenti nisu bili zanimljivi nego su svi samo slušali radio i izveštaje o tome koliko je koja partija skupila potpisa za oktobarske izbore

ludilu nikad kraja

pre pet dana su na nekakvoj trafo stanici napravili veliki mural ratku mladiću (kakva logična kombinacija imena, mlad a ratoboran, kao ova dva šteneta što su nam došla) a pre par dana ga je neko gađao farbom pa je i to velika tema u kafanskim raspravama, makar kafana bila i u rehab centru

mural prop'o - što bi rekli klinci

vreme poluraspada 72 sata

T4

jesen stiže, dunjo moja

nisam bob geldof da bih pevao I don't like mondays

posebno jer se ponedeljkom nastavlja rehab

a nisam ni ejmi vinskakuća da neću na rehab

više sam aldouz haksli koji je u Vrli Novi Svijet ubacio
„Forda slavimo, orgije pravimo,
puno some, puno seksa,
parimo se bez kompleksa.“

e tako ja ponedeljak slavim rehab pravim, 

puno lasera puno magneta

bez zdravog ramena nema dobrog seksa

(ali ima kompleksa koliko hoćeš)

a na četvrtoj terapiji sam napravio i malu prevaru

prvo sam rekao da znam gde me boli i uzeo onu debelu olovku-elektrodu, no nisam znao da na njoj ima malo dugmence koje treba pritisnuti pa sam čekao

čekala sam čekala sam dragog čitav dan

i naravno - ništa

morate da pritisnete dugmence, viče med. sestra sa drugog kraja sobe

ja stisnuo, na svakih 10 sekundi pisne

onda je stalo

ispostavilo se da sam ga opet stisnuo

ne smete tu da držite, ugasilo se, držite za neko drugo mesto

i tu mi se javi ideja "prilika čini lopova"

kako je odbrojavalo i došlo do 20s, 10s, kada je trebalo da dođe na 3-2-1-0 ja sam stisnuo, pisnulo je samo jednom (umesto tri puta što znači da je kraj) pa sam za 10 sekundi opet uključio i krenulo mi je iznova dva minuta :-D
nešto kasnije me je sumnjičavo pogledala ali zauzeta drugim pacijentima nije stigla previše da se posveti sumnjivcu

kada je uradilo biip-biip-biip samo sam završio kao da je sve u redu

barem sam tačku po tačku uspeo da napravim ceo polukrug a ne samo pola koliko obično stignem u propisana dva minuta

videću sutra da li će mi opet uspeti prevara, potrebna mi je i određena gužva u pravom trenutku

P2

terapija je povela sa 3:0 a sada je pauza smanjila na 3:2
neizvesnost i nije baš naročita obzirom da ovo nije utakmica i da ću sutra otići na rehab pa će prednost Domaćih nastaviti da se uvećava
obzirom da mi je upisano deset termina, počinje da liči na novo pravilo u taj-brejku tenisa gde se igra do 10 bez potrebe da se završi sa dva poena razlike

evo šta kaže chatgpt na osnovu kućnih testova:

A sada bih spojio ovo sa tvojim prethodnim testovima

Imamo:
Abdukcija:
45° → počinje nelagoda.

Predručenje:
45° → počinje nelagoda
80° → bol
90° → „ne želim dalje“.

Spoljašnja rotacija:
lakat uz telo → relativno dobra tolerancija
što je ruka više predručena → bol raste.

Biceps/fleksija lakta:
praktično maksimalna sila → bez bola u ramenu.

To mi daje jednu veoma zanimljivu sliku:
Bol nije generalizovan.
Nije „svaki pokret boli“.
Nije „rame nema snagu“.
Nije „rame je nestabilno“.

Nego je „određene pozicije ramena, naročito kada se ruka udaljava od tela/predručuje i kada se kombinuju sa rotacijom, izazivaju bol.“
To je vrlo kompatibilno sa činjenicom da je rame još u procesu oporavka nakon luksacije.

I ne bih iz toga automatski izvlačio „supraspinatus“.
Postoji čak i jedna mala anatomska zanimljivost
Kada podižeš ruku prema 90°, glava humerusa mora da se vrlo precizno krećeu odnosu na glenoid, dok rotatorna manžetna stabilizuje glavu u zglobu.

Ako su kapsula, tetive, burza ili okolna tkiva još nadraženi, možeš dobiti upravo ono što opisuješ:
0–45° gotovo ništa → zatim progresivno sve više neprijatnosti.
To ne govori samo šta je povređeno, nego i kako se povreda trenutno ponaša.
A kod tebe je posebno dobra činjenica da se svakodnevni funkcionalni opseg povećava, umesto da se smanjuje.

P1

P1 = prvi dan pauze od rehaba

taman sam bio napravio savršen raspored terapije tojest rehabilitacije od deset dana koja je počela u sredu: SČPS (pauza u nedelju) PUSČPS.

kad ono prc milojka, kaže mi juče helga (to je ona u kinezi terapija sali, doduše uopšte ne liči na helgu iz alo alo, frendicu od her flicka, ali morao sam joj dati neko ime) da rehab centar ne radi ni subotom.

gotovo se uvredila što sam uopšte pitao.

kao, ne mislite valjda da bismo trebali I SUBOTOM da radimo.

pa jeste, neka šetaju ljudi polomljeni i nepokretni gradom, koga briga za rehabilitaciju.

mašala.

baš im je loš život do penzije.

neki nešto još i rade, menjaju elektrode, donose gaze, ovi u kinezi sali samo sede i skrolaju.

prvi dan ti pokažu u kojim pravcima da mlatiš onom drškom od metle i to je sve.

tako da, plan će ipak biti: SČP (pauza sub ned) PUSČP (pauza sub ned) PU.

umesto zamišljenog jednog dana pauze imaću 4 pa ću terapiju završiti 4-1=3 dana kasnije, logično.

to će dakle umesto 19.9. biti 22.9.

bukvalno poslednji dan Leta, kakva ironija.

kažu da je ovo bio najtopliji avgust u istoriji merenja temperature, imaću po čemu da ga pamtim.

a i septembar.

na svu tu muku, juče na putu od bolnice do kuće sretoh instruktora motora kako se tik uz raskrsnicu okreće bemveom preko pune linije.

povikah - alo gospodine znate li vi propise!?

tu se rukovasmo, rekoh evo dovde mogu da podignem ruku, malo sam te izvozao ali šta ćemo, tako je život odlučio, javiću se kada završim terapije pa da dođem da probam da sednem na motor, da vidimo da li me išta boli dok ga držim u mestu i koliko imam snage na volanu, pa ćemo se dalje dogovarati.

T3

treći dan terapije je počeo sahranom.

tačnije, kada sam juče krenuo sa kučetom u jutarnju šetnju, sreo sam komšiju koji mi je saopštio da mu je umro otac pa smo današnju sahranu morali stručno rečeno da inkorporiramo u satnicu. 

srećom tako se potrefilo da je sahrana u 12:30 a meni su terapije oko 15 pa smo napravili plan.

ja ću da krenem peške pola sata ranije, lola će biciklom 15 minuta posle mene, pa ćemo stići nekako istovremeno na groblje.

poslednji dan pred najavljivano zahlađenje sam tako opet proveo sa mokrim gaćama kao i na onoj prvoj terapiji jer nemoš na groblje i u crkvu baš u bermudicama pa sam još dodao i neku tanku košulju preko majice bez rukava a la karlos alkaraz koja mi odgovara za terapije.

odatle smo se razišli, lola na moju pređašnju dužnost hranjenja lutalica u okolini a ja na običan hajk na kojem sam opet planirao da napišem blog i opet nisam nego mi se zagubio negde u lavirintima projekata sa chatgpt.

kako sam krenuo na hajk ugledah jedan motor koji tu stoji već nekoliko dana, pitam lokalnog povopiju ispred prodavnice čiji je, reče eno ga čovek dole pored reke, pije pivo (???)

tu shvatim da postoje dve vrste pivopija sa članskom kartom u toj prodavnici: jedni koje ne mrzi da zarad užitka u ispijanju prošetaju 50m do reke, i drugi koji preferiraju da im je sledeće pivo odmah preko ulice i dok sede na nekakvoj betonskoj podzidi mogu da merkaju frižider koji im onako krcat pivima stoji odmah pred očima.

(posebna vrsta je ovaj koji pije pivo, zapliće jezikom dok priča a malo kasnije će otići kući motorom)

pitam ga smem li da probam motor, on vadi ključ iz džepa :-)

ma neee, ne da vozim rekoh, samo da sednem da vidim koliko je visok.

učinilo mi se i malo više i malo šire sedište, i kod oba sam bio u pravu, s tim da je motor dosta "legao" kada sam seo na njega pa sam mogao sa obe noge da stanem punim stopalima/patikama na asfalt.

dakle ona deklaracija 83cm je u stvarnosti bliže 80cm.

i noge blago raskrečene zbog širine sedišta koje je poput fotelje.

ono što mi se nije svidelo je što je volan dosta visok, valjda da bi neko mogao i stojećki da ga vozi po rupama, a sa ovim ramenom teško da bih ga dohvatio u oštrijoj desnoj krivini kada ti levo rame ode u onaj hajl hitler položaj.

nakon toga na terapiju, sve isto osim redosleda jer te pošalju gde je slobodno pa se osećaš kao fliper kuglica od druge sobe do četvrte pa do prve pa do treće.