T5

šta reći a ne zakukati

noćna buđenja deluju sve gora i gora, a ja se nadao da ću se navići

poseban je onaj trenutak kada pogledam na sat*, odnosno na telefon

budim se, kontam da je to - to, sad ću na pišanje (pišalo mi se ili ne, ali za svaki slučaj ako ipak zaspim da me barem to ne probudi) i utom shvatam da rame boli, da sledi nameštanje, premeštanje, uspravljanje, pokušaj na boku, na leđima, sa jastukom ispod lakta, ili potrbuške sa jastukom ispod grudi da rame tek onako legne na krevet, i sve ostale moguće kombinacije

i taj pogled

progutaš knedlu i pomisliš, ako te ima pomozi mi bože (... duša mi je godinama trovana, čovek je vreća govana - reče bora čorba) da bude 03:30 ili barem 01:45 pa više ne moram ni spavati ako sam legao odmah iza 20h kad ono prcojka cvrcojka milojka 23:35 i dođe ti da skočiš kroz prozor (razbio se u tisuću komada - nije bora čorba)

s tim da početak ne ide jutros sam bacio radio kroz prozor nego jutros sam se rado bacio kroz prozor

pitanje - šta znače stihovi jutros sam bacio radio kroz prozor

chatgpt - ako imate ideje o bacanju kroz prozor molim vas da pozovete dežurni broj koji je u srbiji 0800.........

sat* pomenut ranije sam nosio dve noći pa odustao

samo mi je pisao ono što već znam, da mi je ocena sna oko 50 i kvalitet nikakav, što bi rekla milka babović ne valja ni tehnička izvjedba ni umjetnički dojam

plus pred jutro počne da me steže pa mi i mogućih 55/100 sna ubije na 50 jer me probudi pa ga moram skidati

terapija uneventful, nikom pacijenti nisu bili zanimljivi nego su svi samo slušali radio i izveštaje o tome koliko je koja partija skupila potpisa za oktobarske izbore

ludilu nikad kraja

pre pet dana su na nekakvoj trafo stanici napravili veliki mural ratku mladiću (kakva logična kombinacija imena, mlad a ratoboran, kao ova dva šteneta što su nam došla) a pre par dana ga je neko gađao farbom pa je i to velika tema u kafanskim raspravama, makar kafana bila i u rehab centru

mural prop'o - što bi rekli klinci

vreme poluraspada 72 sata

T4

jesen stiže, dunjo moja

nisam bob geldof da bih pevao I don't like mondays

posebno jer se ponedeljkom nastavlja rehab

a nisam ni ejmi vinskakuća da neću na rehab

više sam aldouz haksli koji je u Vrli Novi Svijet ubacio
„Forda slavimo, orgije pravimo,
puno some, puno seksa,
parimo se bez kompleksa.“

e tako ja ponedeljak slavim rehab pravim, 

puno lasera puno magneta

bez zdravog ramena nema dobrog seksa

(ali ima kompleksa koliko hoćeš)

a na četvrtoj terapiji sam napravio i malu prevaru

prvo sam rekao da znam gde me boli i uzeo onu debelu olovku-elektrodu, no nisam znao da na njoj ima malo dugmence koje treba pritisnuti pa sam čekao

čekala sam čekala sam dragog čitav dan

i naravno - ništa

morate da pritisnete dugmence, viče med. sestra sa drugog kraja sobe

ja stisnuo, na svakih 10 sekundi pisne

onda je stalo

ispostavilo se da sam ga opet stisnuo

ne smete tu da držite, ugasilo se, držite za neko drugo mesto

i tu mi se javi ideja "prilika čini lopova"

kako je odbrojavalo i došlo do 20s, 10s, kada je trebalo da dođe na 3-2-1-0 ja sam stisnuo, pisnulo je samo jednom (umesto tri puta što znači da je kraj) pa sam za 10 sekundi opet uključio i krenulo mi je iznova dva minuta :-D
nešto kasnije me je sumnjičavo pogledala ali zauzeta drugim pacijentima nije stigla previše da se posveti sumnjivcu

kada je uradilo biip-biip-biip samo sam završio kao da je sve u redu

barem sam tačku po tačku uspeo da napravim ceo polukrug a ne samo pola koliko obično stignem u propisana dva minuta

videću sutra da li će mi opet uspeti prevara, potrebna mi je i određena gužva u pravom trenutku

P2

terapija je povela sa 3:0 a sada je pauza smanjila na 3:2
neizvesnost i nije baš naročita obzirom da ovo nije utakmica i da ću sutra otići na rehab pa će prednost Domaćih nastaviti da se uvećava
obzirom da mi je upisano deset termina, počinje da liči na novo pravilo u taj-brejku tenisa gde se igra do 10 bez potrebe da se završi sa dva poena razlike

evo šta kaže chatgpt na osnovu kućnih testova:

A sada bih spojio ovo sa tvojim prethodnim testovima

Imamo:
Abdukcija:
45° → počinje nelagoda.

Predručenje:
45° → počinje nelagoda
80° → bol
90° → „ne želim dalje“.

Spoljašnja rotacija:
lakat uz telo → relativno dobra tolerancija
što je ruka više predručena → bol raste.

Biceps/fleksija lakta:
praktično maksimalna sila → bez bola u ramenu.

To mi daje jednu veoma zanimljivu sliku:
Bol nije generalizovan.
Nije „svaki pokret boli“.
Nije „rame nema snagu“.
Nije „rame je nestabilno“.

Nego je „određene pozicije ramena, naročito kada se ruka udaljava od tela/predručuje i kada se kombinuju sa rotacijom, izazivaju bol.“
To je vrlo kompatibilno sa činjenicom da je rame još u procesu oporavka nakon luksacije.

I ne bih iz toga automatski izvlačio „supraspinatus“.
Postoji čak i jedna mala anatomska zanimljivost
Kada podižeš ruku prema 90°, glava humerusa mora da se vrlo precizno krećeu odnosu na glenoid, dok rotatorna manžetna stabilizuje glavu u zglobu.

Ako su kapsula, tetive, burza ili okolna tkiva još nadraženi, možeš dobiti upravo ono što opisuješ:
0–45° gotovo ništa → zatim progresivno sve više neprijatnosti.
To ne govori samo šta je povređeno, nego i kako se povreda trenutno ponaša.
A kod tebe je posebno dobra činjenica da se svakodnevni funkcionalni opseg povećava, umesto da se smanjuje.

P1

P1 = prvi dan pauze od rehaba

taman sam bio napravio savršen raspored terapije tojest rehabilitacije od deset dana koja je počela u sredu: SČPS (pauza u nedelju) PUSČPS.

kad ono prc milojka, kaže mi juče helga (to je ona u kinezi terapija sali, doduše uopšte ne liči na helgu iz alo alo, frendicu od her flicka, ali morao sam joj dati neko ime) da rehab centar ne radi ni subotom.

gotovo se uvredila što sam uopšte pitao.

kao, ne mislite valjda da bismo trebali I SUBOTOM da radimo.

pa jeste, neka šetaju ljudi polomljeni i nepokretni gradom, koga briga za rehabilitaciju.

mašala.

baš im je loš život do penzije.

neki nešto još i rade, menjaju elektrode, donose gaze, ovi u kinezi sali samo sede i skrolaju.

prvi dan ti pokažu u kojim pravcima da mlatiš onom drškom od metle i to je sve.

tako da, plan će ipak biti: SČP (pauza sub ned) PUSČP (pauza sub ned) PU.

umesto zamišljenog jednog dana pauze imaću 4 pa ću terapiju završiti 4-1=3 dana kasnije, logično.

to će dakle umesto 19.9. biti 22.9.

bukvalno poslednji dan Leta, kakva ironija.

kažu da je ovo bio najtopliji avgust u istoriji merenja temperature, imaću po čemu da ga pamtim.

a i septembar.

na svu tu muku, juče na putu od bolnice do kuće sretoh instruktora motora kako se tik uz raskrsnicu okreće bemveom preko pune linije.

povikah - alo gospodine znate li vi propise!?

tu se rukovasmo, rekoh evo dovde mogu da podignem ruku, malo sam te izvozao ali šta ćemo, tako je život odlučio, javiću se kada završim terapije pa da dođem da probam da sednem na motor, da vidimo da li me išta boli dok ga držim u mestu i koliko imam snage na volanu, pa ćemo se dalje dogovarati.

T3

treći dan terapije je počeo sahranom.

tačnije, kada sam juče krenuo sa kučetom u jutarnju šetnju, sreo sam komšiju koji mi je saopštio da mu je umro otac pa smo današnju sahranu morali stručno rečeno da inkorporiramo u satnicu. 

srećom tako se potrefilo da je sahrana u 12:30 a meni su terapije oko 15 pa smo napravili plan.

ja ću da krenem peške pola sata ranije, lola će biciklom 15 minuta posle mene, pa ćemo stići nekako istovremeno na groblje.

poslednji dan pred najavljivano zahlađenje sam tako opet proveo sa mokrim gaćama kao i na onoj prvoj terapiji jer nemoš na groblje i u crkvu baš u bermudicama pa sam još dodao i neku tanku košulju preko majice bez rukava a la karlos alkaraz koja mi odgovara za terapije.

odatle smo se razišli, lola na moju pređašnju dužnost hranjenja lutalica u okolini a ja na običan hajk na kojem sam opet planirao da napišem blog i opet nisam nego mi se zagubio negde u lavirintima projekata sa chatgpt.

kako sam krenuo na hajk ugledah jedan motor koji tu stoji već nekoliko dana, pitam lokalnog povopiju ispred prodavnice čiji je, reče eno ga čovek dole pored reke, pije pivo (???)

tu shvatim da postoje dve vrste pivopija sa članskom kartom u toj prodavnici: jedni koje ne mrzi da zarad užitka u ispijanju prošetaju 50m do reke, i drugi koji preferiraju da im je sledeće pivo odmah preko ulice i dok sede na nekakvoj betonskoj podzidi mogu da merkaju frižider koji im onako krcat pivima stoji odmah pred očima.

(posebna vrsta je ovaj koji pije pivo, zapliće jezikom dok priča a malo kasnije će otići kući motorom)

pitam ga smem li da probam motor, on vadi ključ iz džepa :-)

ma neee, ne da vozim rekoh, samo da sednem da vidim koliko je visok.

učinilo mi se i malo više i malo šire sedište, i kod oba sam bio u pravu, s tim da je motor dosta "legao" kada sam seo na njega pa sam mogao sa obe noge da stanem punim stopalima/patikama na asfalt.

dakle ona deklaracija 83cm je u stvarnosti bliže 80cm.

i noge blago raskrečene zbog širine sedišta koje je poput fotelje.

ono što mi se nije svidelo je što je volan dosta visok, valjda da bi neko mogao i stojećki da ga vozi po rupama, a sa ovim ramenom teško da bih ga dohvatio u oštrijoj desnoj krivini kada ti levo rame ode u onaj hajl hitler položaj.

nakon toga na terapiju, sve isto osim redosleda jer te pošalju gde je slobodno pa se osećaš kao fliper kuglica od druge sobe do četvrte pa do prve pa do treće.

T2

bio sam ubeđen da sam napisao blog o drugom danu fizikalne terapije i sad vidim da ga nema ni u draftsima ni na blogu a nemam pojma o čemu sam pisao, da li o motorima bagerima ili doktoru hausu. 

elem drugi dan je već bio bolji, imao sam peškirić da poturim preko one gangrenoidne imitacije jastuka, laser sam dobio u ruku da ga sam uperavam gde hoću, vežbe su prošle bez inovacija, moram kod kuće pronaći neku dršku od metle da bih mogao da radim "dopunske vežbe".

ako se šetanje pasa ne računa u vežbe obzirom da nekad zaboravim da mi je povodac u levoj ruci a telefon u desnoj pa se u travi nasipa pored reke nešto začitam a kuče ugleda patku i otkine mi sveže nameštenu ruku.

moguće je da sam sve te doživljaje tokom šetanja ujutru i popodne diktirao u chatgpt i usput još pokretao neke teme, pa sam se toliko načitao svojih pitanja pretpostavki i ponuđenih odgovora da sam imao utisak da sam napisao deset blogova a ne samo jedan.

štaviše verovatno je tako i bilo, krenuo sam na šetnju (ide pokušaj rekonstrukcije) sa idejom da obezbedim neke anegdote za blog pa sam kasnije skrenuo razgovor u nekom sumanutom pravcu i na kraju ostao bez konkretnog materijala koji bih mogao da kopi-pejst-ujem na blog.

najveća razlika je što sam se danas pravio lud kada su mi pojačavali onu struju kroz dve elektrode pa kada me je već podosta peckalo ja sam rekao "pa onako, počinje da bridi..." na šta me žena pogledala kao da sam lud (kao?) i rekla - dalje od ovoga neću pojačavati!

T1

odoh na spavanje u 19:30, A EVO I ZAŠTO

zadnje spavanje je bilo k.a.t.a.s.t.r.o.f.a

sad me baš zanima postoji li instagram profil @k.a.t.a.s.t.r.o.f.a
(ovaj put sam ipak upotrebio ctrl+c/ctrl+v)

sada sam krenuo od slova do slova da pritiskam ctrl+ i svašta sam naučio

usput zaboravio da ctrl+r već znam šta će da proizvede, i nehotice refresham stranicu pre nego što mi je sinulo u glavi šta će da bude, rekoh ode blog, ali srećom sačuvao se draft

a sad ono ZAŠTO:

zato jer sam spavao od 21-02 i tu sam se probudio i više nisam spavao

imao sam do 7 ujutru dobrih pet sati da se prevrćem po krevetu, masiram rame, menjam položaje tražeći kako manje boli, ali mućak

u međuvremenu sam razmišljao da li je pet sati sna možda i dovoljno kad ovako po danu ništa ne treniraš nego imaš dve ili tri šetnje po sat vremena

popodne: prvi put na terapiju u rehab centar

"they tried to make me go to rehab, but I said No, No, No"

reče ejmi vajnhaus pa eno kako je završila

jbg ako ti prezime bukvalno znači vinska kuća, od sudbine se nebre pobeć

kao što sam ja antić, ali u uputstvu nije pisalo da li sam mali ant (ant-ić) ili sam protivnik slova ć (anti-ć)

magnet pa laser pa kinezi-terapija pa interferentne struje
mlaćenje prazne slame

kineze sam radio kod kuće, doduše ne sa prutom koji su babe u toj sali za vežbanje izlizale u poslednjih 60 godina, nego sa štapom za mini golf

laser je trajao doslovno minut

pitala me gde boli, rekoh tu, nekoliko puta je nešto uperila tu pa tu pa tu i onda biiiippp gotovo

na kraju ono peckanje između dve elektrode, nekad je bio dijadinamik a sad je nešto modernije

moj višedecenijski put kroz urgentni i rehab centar je dokumentovao celu istoriju bolnice u najmanje detalje

no najveća trauma je bio magnet

to što legneš pa ti navuku ono što podseća na suncobran za plažu iz lidla, to nije toliko klaustrofobično, još uvek imaš taj pedalj prostora

mada opasno podseća na one grozomorne reels gde se speleolozi-početnici zaglavljuju po pećinama i umiru u teškim mukama

teške ali su barem spore, ako je neka uteha

kao i moj rehab u zadnjih 25 dana

ovo je pak prošlo za desetak minuta, mislim

problem je bio sâm ležaj

zeleni skaj koji je ispucao od godina (ili utjecaja magnetnog polja) tamo gde imaš odeću, to je ajd podnošljivo mada ne nužno podrazumevano

ali jastuk od istog tog materijala, sav ispucao i sa dubokim pukotinama punim ko zna čije sve peruti loja i znoja, e to je već bilo creepy

gledao sam ja CSI Miami, HA!, i znam šta bi sve Keli Dukejn videla kada bi tu poprskali luminol

... pa sam u onom skučenom suncobranu iz lidla pokušavao da provučem zdravu ruku i da nekako dovučem majicu sa plećki na potiljak, da ne bih ležao u tom rasadniku gangrene, zamišljajući kako male vaške u maskirnim odelima koje prenose gangrenu kreću kroz moju kosu raspoređene u strelce

traumica bato

sutra ću poneti peškirić za pod glavu ali prekasno, trauma je ostala zauvek

muraka...wasaki

evo kako je chatGPT proanalizirao jedan od mojih nedavnih blogova:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Da — sad mi je mnogo jasnije **zašto taj humor funkcioniše kod tvojih
ljudi**. Nije „brutalan humor“ u smislu da udara po drugima, nego ima
prilično preciznu raspodelu:

**sebe ne štediš** — glupost, sujetu, laganje, nesigurnost, lenjost,
apsurdne racionalizacije; sve može da bude materijal;
**stvarne ljude uglavnom štediš**, čak i kada postoji prostor za jeftinu foru;
**izmišljene/virtuelne autoritete smeš da maltretiraš**, jer su
dovoljno veliki i dovoljno nedodirljivi da možeš da ih koristiš kao
boksersku vreću; i najvažnije,
**čitalac zna da si ljubomoran**.
Ne pokušavaš da prodaš zavist kao objektivnu procenu kvaliteta.

Zato je Murakami odličan protivnik. Ti praktično ne govoriš:
> Murakami je loš pisac.
Nego:
> Murakami je toliko dobar pisac da sam ljubomoran,
pa ću sada deset puta da tvrdim da sam bolji, lepši i brži.
To je potpuno drugačiji komički mehanizam.

I zato mi je posebno dobra ova tvoja Strava logika. Nije čak ni
„Murakami je dosadan“, nego se stvara **alternativna stvarnost u kojoj
ti velikodušno pomažeš Murakamiju da postane bolji pisac** tako što mu
šalješ svoje treninge. To je mnogo jače od običnog vređanja.

U stvari, rekao bih da ti je jedan od glavnih komičnih likova u blogu
**tvoja sopstvena sujeta**. Ona stalno pokušava da pronađe racionalno
objašnjenje za potpuno neracionalne stvari.

Honda ti nije samo motor — ona je pomoćno sredstvo za rehabilitaciju
ramena i samopoštovanja.
Ninja 650 nije motor koji ne voziš — ona je petominutna intervencija u
sopstveni status pred devojkom sa gipsom.
11 km nije 11 km — to je žrtva koju moraš da podneseš da bi Murakami
možda jednog dana postao bolji pisac.

A *Memento* nije omiljen zato što je remek-delo — nego zato što si ga
gledao deset puta jer ga nisi razumeo, pa je nekako ispalo da je film
zapravo **edukativni program za tvoju populaciju**.
To je, po meni, srž tog glasa: **uvek postoji potpuno ozbiljno
obrazloženje za nešto što je očigledno besmisleno.**

I zato bih pazio da prilikom uređivanja ne „pojačavamo fore“. Tvoje
najbolje fore često rade upravo zato što ih **ne najavljuješ i ne
objašnjavaš**. „Ja sam slagao da vozim Ninja 650“ je smešno jer stoji
tamo kao medicinski nalaz. Isto kao što će „šaljem Murakamiju svoje
Strava linkove da ga motivišem“ biti mnogo smešnije ako se iznese kao
činjenica koju je pripovedač davno prihvatio kao normalnu.

A „brži i lepši“ je savršen nastavak te linije jer je potpuno
nepotrebno poređenje.
**Brži** još nekako može da ima dokaznu vrednost.
**Lepši** već pokazuje da je rasprava odavno izgubila svaki
dodir sa književnom kritikom :-D

Taj mrtvačko ozbiljan ton bih zato čuvao više nego gramatičku
perfekciju. Čak i ono tvoje „u najezdi influenseratora i kontekst
kreatora, jedan suvišan manje ili više neće promeniti svet“ radi
upravo zato što se pripovedač ponaša kao da je doneo **stratešku
odluku od istorijskog značaja**, a zapravo razmatra ime Instagram
naloga za Kawasaki.

60-68-77

ovo u naslovu nisu telesne mere neke anoreksične mučenice 

što je očigledno jer bi onda valjda bilo 68-60-77

nego su kilometri pešačenja i šetuckanja u zadnje tri nedelje

sve ostale kolone u excelu su mi NULA

road - mtb - eBike - city bike - walk/hike - run

nula - nula - nula - nula - nula - nula

trebao sam copy/paste ali sam debil pa sam šest puta kucao isto

jutros dve šetnje, prvo sa dva mala psa pa onda malo duže sa matorijom kerušicom

pored reke pronađem onog "psa iz mulja" od juče, ušao je ili upao u neki kanal pa sam pozvao Lolu da opet dođe biciklom i donese mu hranu i vodu jer odatle nema kud osim u reku iz koje opet ne bi mogao da izađe jer je mator i slab a nasip je gladak i strm

nemam pojma šta da radimo s njim

hranićemo ga tu još par dana pa ćemo opet pokušati da ga iznesemo nazad na nasip da vidimo ima li ambicija da tetura dalje prema gradu, ili će opet da uskoči u taj ozidani 60cm dubok kanal iz kojeg nema kud da izađe

valjda tu traži hladovinu

popodne ću opet u šetnju a Lola na turneju e-bikeom da nahrani one ostavljene pse koje sam ja hranio cele godine do iščašenja, a sada je to spalo na nju dok se ja ne osposobim

barem smo na Godišnjem, sreća u nesreći
a nadam se da ću do početka Oktobra moći da bez straha sednem na bike pa bih trebao da nastavim gde sam stao

terapije u rehab centru počinju tek prekosutra popodne, pa kada prođe tih deset dana 09-19.9. jer pretpostavljam da ne rade nedeljom, i sledeća kontrola kod fizijatrice, videću ima li u oktobru za mene neke bolje budućnosti osim kovčega

dva spašavanja

jutarnja šetnja sa psom, pored reke

u daljini vidim kako neko nešto traži po nasipu, nešto izgubio

pa ode dalje

dok prilazim mostu, on se vraća

ispostavi se da se znamo od pre 20 godina

šetao je dalmatinca pored reke kada smo i mi naša stara dva psa

tu pored, u reci, tačnije u mulju jer je suša i jedva da išta teče, sedi pas

drhti od pothlađenosti jer je verovatno celu noć tu mokar

momak je pomalo seronja, on bi da pomogne ali da se ne isprlja

ja uđem u mulj, dodam mu kuče, on me prihvati za zdravu ruku da me izvuče nazad na nasip

pozovem lolu, ona donese u flašama toplu vodu i peškire

okupamo ga od mulja, obrišemo, nahranimo i ostavimo na suvom

popodne šetnja pored reke, klasika, žurim da stignem da u gradu gledam Državno u kriterijumu

na kilometar odatle, štene upetljano u mrežu gola, na pomoćnom stadionu

jedno od dva divlja šteneta koje smo viđali ali nikada nismo uspeli da im priđemo

telefon mi je bio već u ruci, snimim smešnu scenu kako ga otpetljavam iz mreže i kako nakon toga beži punim gasom kao da sam mu najveća opasnost

verovatno je predugo tu ležao onako sav crn na popodnevnom suncu, samo dahće, a verovatno i od šoka

ostavim taj snimak na instagramu, do večeri mi stigne 700 lajkova 40 deljenja i 20 komentara kako je očigledno da sam ga prvo upetljao pa otpetljao, zbog lajkova

zamisli sa steznikom na nedavno iščašenom ramenu, kako sat vremena jurim divlje štene po stadionu da bih ga saterao u mrežu, onda ga onako sav u znoju i goloj vodi vadio da bih to snimio, još na uvodu u snimak kažem kako ovo podseća na one reels gde prvo bace kuče u vodu pa ga onda "spašavaju"

jok, na internetu sve forenzičar do istražitelja, svi vide nevidljivo

na kraju onemogućim komentare čisto da budalama oduzmem to zadovoljstvo da istresaju na meni svoju frustraciju

kriterijum ko kriterijum, završilo se tik pred mrak, ja pričao sa svima koje sam prepoznao pa trke praktično nisam ni gledao

nesanica

koji god analgetik u kojoj god dozi popijem, probudim se između 01 i 02 i ostanem tri sata budan

tako i noćas

na kraju zaspao kada bih već inače ustao, i probudim se u 8!
mislim da sam zadnji put spavao do 8 kada smo se vraćali autom iz firence preko austrije i mađarske jer je autoput za HR bio u nekoj političko-ratnoj blokadi i kada smo stigli kući i zaspali u 6 ujutru

eto tada sam valjda spavao do 8

i verovatno se probudio odmorniji nego jutros

dalje odatle je ceo dan išao sporo kao teretni vlak sa dizel lokomotivom

ustvari više se ne kaže lokomotiva, sada se kaže cibona

i nekako sam krenuo u šetnju oko podne, pa se vukao malo drukčijim pravcem iz grada uzbrdo kroz šumu, eto za promenu

pa malo po nekim livadama kuda sam nekada nećete verovati čak i trčao

sada mi ne pada na pamet, rame je odličan izgovor da ni ne pokušam taj brutalni napor zvani trčanje

spustio se na reku, tamo gužva, kupanjac, vidim dva motora i dva momka kako piju somersby

otkud alkohol i motor zapitah se, ali tiho u sebi

utom jedan ustane pa sam taman seo na njegovu malu ninju 250R da vidim kako mi paše i kao što sam i čitao u recenzijama i opisima, to uopšte nije sportski motor u smislu moto GP gde ležiš na rezervoaru nego su ninje više replike tog sportskog izgleda sa sasvim pitomom pozicijom u vožnji i eventualno malo savijenim volanom, tek koliko da laktovi stoje bliže trupu a ne onako kao kad hoćeš da poletiš na prosečnom touring/naked/enduro motoru
zahvalih se dečku, sedeo sam bogme dobrih desetak minuta i razmišljao koliko mi paše pozicija

verovali ili da?

stisnem ja tako petlju dragi moji i krenem kod fizijatra

ubacim mačiji brk ispod uloška od patike da mi donese sreću i nanjuši pravi prolaz kroz lavirinte bolničkog sistema

za početak, pronašao sam mačke

dve ispred obližnje zgrade i dve u krugu bolnice

jedna je nepoverljiva, ista takva malo manja takođe ali je na kraju ipak prišla, treća crna je došla da se mazi ali me onako u pauzama ujela tri puta, a poslednja unutar bolničkog parka odnosno ex parka a sada ledine, e ona je bila najdruželjubivija i obećao sam joj da ću joj sutra doneti pašteticu

u tom času nisam znao da "sutra" i "bolnica" neće imati dodirnih tačaka

što bi rekao Balašević - obeć'o sam al' jebeš ga...

ulazak je bio bezbolan, prolazak do medicinskih sestara (kerbera) takođe, zatim su malo buljile u onaj uput nečim zbunjene: naime lekar mi je rekao da namerno neće upisati Termin u uput jer bih morao da čekam dve nedelje, nego je onako "na blef" to polje ostavio prazno

nakon nekog vremena su mi rekli "dođite popodne od 14-16h"

već dotle, a to je bilo oko 9h, ispod nekih landravih 3/4 pantalona, gaće su mi bile mokre od vrućine i baš sam se pitao kako ću isto to izvesti popodne?

verovatno da pokušam da u kupaćim gaćama dođem do bolnice pa tek na ulazu da dodam pantalone?

obzirom da su mi kao ortodoksnom biciklisti noge obrijane, mogao bih i u najtanjoj letnjoj haljini, niko ne bi primetio nešto čudno

rezigniran sam otišao do reke, malo prošetao a malo odsedeo na nekim stepenicama dok sastavim blog, vratio se na vreme da nešto pregrizem i stignem u predviđeno vreme (OPET) u bolnicu

take two, što bi rekli džezeri

Saša, morate čekati.

tako je zvučala presuda.

unutra 15-ak ljudi

izašao sam napolje na povetarac i nešto skrolao da ubijem vreme i par moždanih vijuga

valjda bi bolnica trebala da bude hram zdravlja a ti zbog/ispred bolnice prebrojavaš frustracije i molekule hormona stresa

izgleda da sam bio predzadnji jer je još jedna nesrećnica stigla posle mene, tek da preuzme fenjer

i tu je počela žurka

kreće opisivanje svega, pregled svih papira, čak sam ubacio i par ćaskajućih rečenica da doktorki razbijem tremu, pa smo stigli do demonstracije koliko mogu da podignem ruku, onako u stranu

"možda mogu i malo više ali će mnogo da zaboli" i odmah zatim izbacujem foru sa bloga od pre nekoliko dana "moje malo ramenu bi bilo mnogo", doktorka se nasmešila čudno, kao da i hoće i neće

ako bi originalna mona liza bila dete sa sela, onda bi ovo bio smešak mona lize iz velegrada

nekako aristokratski, sa dozom uzvišenog ali kontrolisanog autoriteta koji bi u protivnom mogao da pređe u neželjenu nadmenost

objasnila mi je koje vežbe da radim dok ne stignem na red u rehab centru, a kada je videla kolika su mi očekivanja nekako se postavila kao tampon između ambicioznog pacijenta i latentnog sistema u kojem je zaposlena i rekla "staviću vam ovde napomenu HITNO"

ode još jedna kutija bajadera i pola mog džeparca, pomislih, jer ću naravno morati da se odužim za to - par nedelja ozdravljenja_umesto_čekanja nemaju cenu

elem, terapije kreću 9.9. 

magnet, laser, interferentne struje, i POP vežbe za levo rame, deset dana pa kontrola

termini su u 15:10 odnosno u 15:45 što znači da ću opet dolaziti mokrih gaća od znoja iako mi je do tamo samo kilometar peške

ako uspem da se nasadim na city bike, možda uspem brže da iscedim gaće na ulazu, to ćemo tek da vidimo, dugih je pet dana kada si na godišnjem a povređen

u protivnom bi to bilo tek pet minuta, kao kada profesor Brian Cox putuje kroz galaksije brzinom svetlosti pa mu se hiljade godina sabiju u treptaj oka

lako je njemu da sabija godine, on nije povređen na Godišnjem odmoru

idi mi dođi mi

idemo opet blog unazad kao moj omiljeni film Memento
valjda mi je omiljen jer sam ga gledao deset puta

a deset puta sam ga gledao jer nijednom nisam tačno skontao ni kako je počeo ni kako se završio

pa je valjda ispunio svoju edukativnu svrhu kod dementne populacije

opet nisam gledao Vueltu nego dve epizode Hausa, ne znam zašto

valjda me smiruje kad gledam ludake pa mi onda obični dani deluju normalni

gotovo kao terapija

popodnevna šetnja je počela u pokušaju da izdiktiram blog i usput ga pomalo popravljam no opet su mi misli odlutale na motore pa sam kombinovao razmišljao koliko bi mi određeni bio veliki, neki drugi kompaktno taman a neki treći umereno pretaman (lightly oversized, kao kad uzmeš košulju broj veću pa podvrneš manžetne i onda ti rukavi budu taman dugački ali ti ipak nosiš košulju broj veću)

košulja broj veća, ne, ko je rekao motor, da, košulja, ustvari motor, motor mi je trebao pola broja veći da bih malo lepše mislio o sebi i svojim potencijalima
jer kada vidim sebe na hondi cb500f onda mi deluje da će mi se rame nakon luksacije oporaviti malo brže jer je Honda brži motor od Royal Enfield Guerilla, a i ima dva cilindra kao što bih ja da imam dva upotrebljiva ramena, a ne samo jedno kao Guerilla 

uostalom i House vozi Hondu

nije on glup, iako je lud

a ja sam se pola dana osećao kao labav spoj glupog i ludog kojem je falio neki emulgator pa ta dva nikako nisu mogli dobro da se sastave u koherentnu ličnost

što je možda i spasonosno, mogla se dobiti opasna mešavina

bolje je ostaviti ludog i glupog da igraju tenis bezbedno udaljeni jedan od drugog, nego ih približiti uz šahovsku tablu

posetu odnosno pokušaj posete fizijatru sam ostavio za sutra

sat ranije, u domu zdravlja mi je doktor dao uput za fizijatra

sat i po pre toga su mi u rehabilitacionom centru rekli da tu ne mogu sa izveštajem ortopeda u kojem pod terapija piše - fizikalna terapija
moraš dva kilometra sa sveže iščašenim pa učašenim ramenom ka zapadu, pa opet nazad ka istoku

utom me Lola pozvala kući da jedemo grožđe pa sam odustao

još pola sata ranije me je primio ortoped, nije ni tražio da skinem majicu i steznik, samo još jednom na rendgen (treći put u 19 dana, počeću da svetlim u mraku)

još sat ranije sam došao kod ortopeda u ambulantu ali njega nije bilo

srećom pojavila se devojka koja je pala s motora i pola levih ekstremiteta joj je u gipsu pa smo imali lep razgovor, štaviše isplatilo se što je ortoped kasnio

ona inače vozi cfmoto 450 mt, ja sam slagao da vozim ninja 650

dan je počeo kratkom šetnjom sa psima i nadom koja postepeno bubri, kako će me ortoped temeljno pregledati, proveriti opseg pokreta, reći kakav je stepen napretka, opseg pokreta, da li nemam snage jer sam atrofirao ili je to neki neuromišićni osigurač koji mi ne dâ da podignem ruku

zaključak, trebao mi je Dr Haus da me čudesno izleči
drugi zaključak, dobio sam Dr Hausa koji me je otkačio bez da me pogledao
treći zaključak, nije Haus pao sa motora ali je barem pala cura iz Jagodine koja je došla u goste kod strine u Valjevo, kao da je birala da se polomi u blizini najgore bolnice u regionu

zato sam rezignirano odustao od Honde pa se opet u mislima prebacio na Kawasaki z500
otvara mi više mogućnosti
mislim, na instagramu
mogu novi nalog na nazovem @kawa.sasha ili @kawa.sakizam ili neki treći -izam

u najezdi influenseratora i kontekst kreatora, jedan suvišan manje ili više neće promeniti svet

napetost raste

prva kontrola kod ortopeda 5 dana nakon iščašenja ramena je bila prva da kažem utakmica, a ova sutrašnja mu dođe kao neki revanš, iliti uzvrat

nadam se da mi neće iščupati rame kada bude proveravao opseg pokreta, a ja sam već sastavio spisak činjenica i podpitanja, valjda ga neću "smoriti"

popodne sam krenuo na uobičajenu šetnju sa rancem-uprtačem, i usput sam, umesto da i Vješticu smaram pitanjima o ramenu i ortopediji, opet vratio priču na motore i dobio veoma zanimljiv razgovor

prvo sam za kafanski sto (virtuelni) postavio sebe, chatgpt, za trećim mestom ortopeda a na poslednje slobodno mesto psihoterapeuta, i zatražio virtuelni razgovor potkrepljen argumentima na temu koliko se dobro osećam, šta je od toga fizički napredak a šta iluzija, i dokle smem da idem sa planovima nastavka vožnje bicikle i motora

kada smo iscrpli sve mogućnosti i argumente, onda sam naručio još jednu turu piva, a konobarica je bila Susan Sontag lično, koja upravo namerava da napiše nastavak svojeg eseja Notes on Camp (ili Kamp?)

to mi je inače omiljeni nastavak kada se čini da smo stigli u ćorsokak (dead end)

i kada je i ona proanalizirala šta svojom pojavom želi da postigne onaj koji je kupio best bang for the buck (kawasaki z500) i onaj koji je sledio emocije ne bi li izgledao veći "baja" (Royal Enfield Guerilla 450), stigao je i šef sale da naplati račun

i ispostavilo se da je to Hajdeger lično, koji takođe želi da napiše aneks svog čuvenog dela Bitak i Vreme, upravo na istu temu kao pod-disertaciju, pa je i on dodao šta je imao

onda sam sve to prekopirao u telefonske beleške sa namerom da ceo pozorišni komad objavim na blogu ali sam večeras uzeo stari laptop i tako spasao sve potencijalne rasipače slobodnog vremena jer mislim da bi cela tročinka bila baaašššš predugačka za ovu platformu

još gluplji septembar

dan je opet počeo šetnjom sa kujicom standardnim krugom pored reke od 3+ km, pa zatim mikro šetnjom sa dva nova mala psa koji nemaju pojma da idu sa okovratnicima i svaki put kada potegnu misle da će neka sila da ih zadavi i/ili ubije.

nakon toga do lidla porodično, lola biciklom sa korpom i dve bisage, a ja sa penzionerskim kolicima.

toliko sam natovario da sam jedva dovukao nazad, jer kad saberem šta je stalo u stara taština kolica za kupovinu, šokiram se.

paket bezalkoholnih piva od 3+6=18, to je devet kila, 4x1.5l mleka, to je još 6kg, pet konzervi pseće hrane od 1.25kg, to je više od 5x1.25 jer su i one limenke bogme teške kada se saberu, i preko toga još neke sitnice plus sama kolica = 25kg, mislio sam da će mi ispasti i ono drugo zdravo rame.

popodne nisam bio raspoložen da opet idem pored manje reke/izletišta nego sam otišao u gradski park, napravio neku osmicu čudnog izgleda, sreo starog frenda i zadržao se na dečijem igralištu s njim kao biciklistički trener :-D

naime malac je merkao jedan "skok" preko nabacane zemlje, kuda očigledno skaču druga malo veća deca, no nikako nije smeo ni da mu priđe.

onda sam zamolio dva malo starija dečaka da tuda preskoče da mu pokažu koliki je zalet potreban, koja putanja, i bili su super, obojica su ponovili sve tri puta.

nakon toga je i mali pokušao, dva puta zastao tik ispred, iz trećeg puta je prokinuo i uhvatio dobar zalet, i nakon toga je pola sata kružio i preskakao tu gomilu zemlje u nekoj polukrivini oduševljen što je postao "veliki vozač" dok smo ga otac i ja (striček?) snimali i njegovoj mami slali uživo video zapise.

umesto vuelte smo odgledali dve epizode Hausa, a sutra ćemo dve etape.

glupi avgust

ponedeljak, prvi dan godišnjeg tojest prvi radni dan koji je postao godišnje neradni. 

lik neradnik.

glup avgust da nemož bit gluplji, što se mene tiče.

dan je počeo šetnjom sa psom gde smo odmah u prvom kilometru na železničkom mostu preko Kolubare ugledali malu lisicu presečenu na pola.

nije htela kroz vodu pa je otkrila ljudske tragove jer je taj železnički most ujedno i pešački ("na divljaka") prelaz obzirom da je grad tako koncipiran da je sledeći most na kilometar odatle pa ne postoji prečica između najvećeg gradskog naselja i recimo elektrodistribucije, kupališta/izletišta, ili stadiona, ali sledeći tragove čoveka nije umela da se skloni od voza na pravu stranu nego je verovatno bežala panično.

popodne sam krenuo prema groblju pa se pokajao jer je bila neverovatna vrućina beez hladovine pa sam se predomislio i ipak otišao prema reci, no i dotle je bilo joiš kilometar po ubitačnom suncu pa se može reći da me je dotuklo i pretuklo.

što rekoše Osvajači: i sve što je srce htelo - koštalo me skupo.

nikakva posebna kilometraža, malo blejanja u hladovini, malo sam pretraživao fotke da pošaljem iz arhive kome je šta trebalo, posebno mi je bila draga ona sa Željkom Kopecki koja bi trebala da zasluži poseban blog.

žena koja je pod stare dane nakon moždanog krenula da trči, vrtela se tu negde oko sub 4h maratona, otišla na NYCM i odmlatila 3h25 bez da je uopšte skontala da će popraviti lični za pola sata.

"mene je samo nosilo i nosilo", rekla je.

slično je i nastradala kao što je i trčala, more ju je nosilo i nosilo, počivaj u miru draga Željka.

slika je sa polumaratona u Brodu, ja + tunde szabo + mariana lukić + željka, poslednji kilometar i po faci se apsolutno ne zna ko od svih najviše "grize".

repriza

prešao sam na rapten K pa sada njega kombinujem sa paracetamolom umesto brufena koji mi se nije nešto pokazao u prve dve nedelje nakon iščašenja, pa se evo i pitam zašto se te promene nisam ranije setio

zanimljivo je i što mi se mržnja prema ovom najtoplijem letu ikada povećava iz dana u dan jer se svaki čas preznojim i potrošim tuce majica za par dana, a opet tek sada mi je palo na pamet da bi mi verovatno bilo još nepodnošljivije da je neko promenljivo vreme sa dan sunca dan pljuska dan +30 dan +22 jer bi mi od tih promena verovatno bol u ramenu eksplodirao dok je na ovoj toploti možebitno umereniji (a možebitnije i da nije?)

naslov hoće da kaže da sam ponovio jučerašnju šemu i uopšte šemu cele druge polovine meseca, sa dve šetnje rano ujutru + popodne, i koliko vidim više od mene je nastradalo jedino naše kuče koje je prešlo više kilometara u pola avgusta nego u celoj prvoj polovini godine

kad smo kod kilometraže...

redovne (cestovna/gravel) bicikle su u avgustu prešle 300-tinjak km, e-bajkovima sam prešao 745km do pada, ali sam zato prepešačio 160 što je isto kao i u poslednja 4 meseca ukupno (april maj jun jul)

trčanje je ostalo na mučenih 12km koje sam upisao već drugog u mesecu, pre nego što sam se zapitao zašto uopšte trčim po ovim vrućinama

biće zanimljiv kraj godine, danas popodne sam pored reke sreo neku grupu planinara pa sam zastao da nešto fotkam i odmakli su mi, a da bih ih stigao pokušao sam da potrčim i (doduše sa onim lastišastim steznikom na ramenu) nisam osetio nikakav bol a mislim da sam potrčao tri puta po 150-ak metara, nedovoljno da upišem barem +1km :-)

videću da sutra popodne ponovim isto, čisto da mi avgust sa tuce (12) dođe na magičnih 13km.

ako se u tom trinaestom negde ne sapletem, i malopre sam se u par navrata zapitao da li sam normalan što trčkaram po korenju i neravnoj zemljanoj planinarskoj stazi. 

moram naći neki asfaltni stretch za taj podvig.

tragedije

izgleda da je svaka druga subota predodređena da pobije pola planete

kada sam se ja polomio pre dve nedelje (subote/tjedna) nakon par dana smo čuli da je istog dana neko pao, neko umro, neko imao saobraćajku, i još par manjih ili srednjih nezgodica

današnje tragedije su počele kada sam video na stravi da je frend iz grada okačio sliku Pogačara kako odustaje što je bogme bio popriličan šok
(sada proveravam da li je i Vingegor pao u subotu na tur d fransu ali piše da je bila nedelja, dakle zakasnio je iz samo njemu znanog razloga)

kasnije smo saznali i da je od druga umro otac, i to samo pola godine nakon što mu je umrla sestra (drugu, ne ocu) što je takođe došlo neočekivano kao grom iz vedrog neba

ja sam otišao na uobičajena dva pešačenja tojest prvo je bila šetnjica na minimalnoj brzini tek da mi se ne ugasi kardiovaskularni motor obzirom da ova kerušica uglavnom napravi prosek između 2.5 i 3 km/h, a drugo je bila šetnja pored reke dok je Lola odmaglila biciklom na svoju prvu vožnju na Godišnjem koji zvanično počinje sutra ali je danas subota naravno skraćeno radno vreme pa je bila i zadnji dan na poslu i prednji dan na odmoru

zverka

Juče sam imao susret sa razlogom luksacije mog ramena, odnosno Krivcem, odnosno pokušajem prebacivanja krivice sa moje gluposti na neki predmet.

Naime, tada kada sam pao sa električnog bicikla, u trenutku dok sam istovremeno pokušavao da 1) izvadim telefon iz džepa, 2) okrenem se za 180 stepeni da bih slikao jedan motor, tu u komšiluku, na samo ulicu i po od moje kuće, i kada sam 3) pokušao palcem leve ruke da pritisnem dropper da bih mogao da se zaustavim pre nego što okinem fotografiju, nešto se dogodilo. 

Ili mi je prst skliznuo sa ručice droppera, ili nisam seo dovoljno jako, pa se dropper nije uopšte spustio sa onih 99 na 91cm od tla. Tek, izgubio sam ravnotežu, stropoštao se i iščašio rame.

Juče sam se vratio na mesto zločina da ponovo pogledam taj motor, kojeg sam, kao što rekoh, nepravedno okrivio, jer nije on kriv za moju nesmotrenost i glupost koja me je, bogami, mnogo skupo koštala u vidu luksacije ramena dve nedelje pred godišnji odmor i na samom početku moto-škole.

I pokušao sam da sednem na njega.

Ono što me je šokiralo bilo je da, za razliku od nekoliko motora koji su mi se učinili veoma laki, niskog težišta i takvi da mogu lako da ih kontrolišem u mestu, ovaj neki polustari Kawasaki četvorocilindraš uopšte nema toliko nisko težište. 

Ili je možda neko napunio rezervoar, ne mogu znati. 

Tek, imao sam osećaj da sam ga gotovo jedva uspravio sa onog nakosog položaja, parkiranog na nogicu, u onaj vertikalni položaj koji mogu lepo da kontrolišem nogama.

Pri tome, iako je motor izgledao podosta nisko, zbog širine rezervoara i/ili širine sedišta uopšte nisam mogao stabilno da stojim flat foot na zemlji, nego sam bio na metatarzalnim delovima patike, dok su mi obe pete bile po možda tri ili četiri centimetra u vazduhu!?

To uopšte ne bi bio problem da mu je težište nisko, ali ovo me je donekle osvestilo u tome da nisu svi motori isti i da ne odgovara svaki motor svakome. 

Potvrdilo je i onu moju ideju da mi ipak ne treba motor od 200+ kg sa kojim bih morao da se rvem na ulasku i izlasku iz garaže, gde imam jedan mali spust iz jednog dela dvorišta u drugo. 

Tu bi guranje ove zveri bilo pravi pakao, kao da uvodim bika u arenu.

Druga stvar koja me je uplašila jeste nagib parkiranog motora. 

Neverovatno veliki. 

Kada sam ga vraćao u njegov normalan položaj, doslovno u tom trenutku kada je nogica dodirnula zemlju, delovalo mi je kao da je to krajnja granica do koje mogu da ga kontrolišem.

Da je bio samo jedan milimetar više nagnut, ili da sam slučajno dirao nogicu (što mi naravno iz bezbednosnih razloga nije padalo na pamet) motor bi mi jednostavno pao na zemlju a ja bih morao da spašavam levu nogu + levo rame = živu glavu (baš fina jednačina).

U odnosu na sve one lagane motore koje sam probao tu po komšiluku, koje voze klinci, a neki su mi čak nudili i da malo provozam dok mi je rame bilo čitavo, ovo mi je delovalo kao da sam posle 40 godina vožnje automobila seo u autobus.
Podosta osvešćujuće.

I sad, kad vratim film, možda i nije čudo što sam pao baš pored tog motora.
Možda ipak on zrači neku opasnu energiju i hteo je da mi kaže:
„Beži bre mali, od mene. Prekrupna sam ja zverka.“

dan trinaesti

Nastavak bolovanja deluje otprilike tako da mi je opseg pokreta bez bola sve veći, a svakog dana provedem po par minuta dok ujutru šetam psa u razgovoru sa veštačkom inteligencijom i procenjujem koliko smem da pokušavam, a koliko je bolje da se uzdržim, jer jednom kada promrdaš teško je obuzdati se, a da ne proveriš koliki ti je opseg pokreta.

Naravno, svo vreme se trudim da ne napravim nijedan neobazriv pokret, pri čemu je naročito komplikovana šetnja pored reke, gde treba u par navrata da se popnem i spustim sa nasipa, pa sam juče čak i odustao i otišao sto metara dalje na sigurnije mesto, jer bi proklizavanje moglo da me vrati i više od ove dve nedelje unazad, otkako je nastupila povreda. 

Ako bi iskočilo drugi put, rizik od novih problema bio bi mnogo veći i oporavak više ne bi bio tako jednostavan kao sada, ako je ostalo samo na jednom iskakanju. 

Nisam navikao baš na toliku opreznost. 

Uvek sam srljao, kao muva bez glave, očekivao da ću se lako dočekati šta god se dogodi, ali bogami, ovo je neka nova uloga i uopšte mi nije prijatna.

Pre par dana sam otišao do Lidla i uzeo ona kolica za kupovinu koja su ostala posle moje tašte i, kao za inat, delovalo mi je da sam sreo bukvalno svakoga u gradu ko me uopšte prepoznaje.
Sa svakim sam se našalio, kako uopšte nisam očekivao da ovako u cvetu mladosti vučem penzionerska kolica i kako sam zatečen tom ironijom sudbine da sam omatorio preko noći.

ubeđivanje

jedna od stvari koje me zabavljaju je kako AI na kraju pristane da promeni mišljenje ako ga dovoljno jako ubediš da si ipak bio više u pravu :-)

pričali smo o izboru motora i šta kakav tip motora nosi kao narativ u moto kulturi sa posebnim naglaskom na esej "notes on camp" susan sontag

evo krajnjeg zaključka gde GPT ipak prihvata da mi nije potreban cool motor da bih imao cool instagram (veoma hipotetička rasprava anyway)

-------------------------------------------------

I tu dolazimo do vrlo zanimljive Sontag
Ovo bi već bilo mnogo zanimljivije od mog prethodnog „Speed je više camp“.
Jer ovde se pojavljuje ironija prema samom procesu pokazivanja ukusa.

Instagram „cool“:
I own a cool thing.

Tvoj potencijalni „cool“:
I don't particularly care whether you know what the thing is.

To je skoro anti-status.
Ne samo da ne pokazuješ logo — nego ga namerno lišavaš identiteta.
Gledalac ne dobija:
TRIUMPH
ili
KAWASAKI
nego dobija:
čoveka koji stoji pored nečega na vrhu planine u određenom svetlu.

I onda mozak gledaoca sam dovršava priču.
A postoji još jedna lepa ironija
Recimo da dvojica prijatelja odu na isti vidikovac.

Prvi ima Royal Enfield Guerrillu 450.
Drugi ima Triumph Speed 400.
Obojica parkiraju motocikl tako da se jasno vidi.
„Brate, vidi kako izgleda!“
Klik.
Logo.
Rezervoar.
Far.
Možda noga vlasnika u kadru.
Lajkovi.

(*)

A ti dođeš sa Kawasaki Z500.
Ostaviš ga 30 metara dalje.
Čekaš deset minuta.
Sunce se spusti.
Okreneš motocikl za 15 stepeni.
Sačekaš da čovek koji je slučajno prošao stazom iza njega izađe iz kadra.
I napraviš jednu fotografiju.
Na njoj se možda uopšte ne vidi koji je motor.

I neko ko je vidi kaže:
„Jebote, gde je ovo?“
A ne:
„Lep motor.“
To je pobeda fotografa nad predmetom.

-------------------------------------------------

(*) ovo me podsetilo na klasično Strava fotkanje gde doslovno svako mora na kraju vožnje da objavi sliku krupnog plana svog bicikla kao nekog trofeja kojeg osvaja iz dana u dan, odnosno neke novopečene mamike koja mora svoje čedo sa cuclom da svakodnevno slika iz 500 uglova :-)

da formulišem trenutnu situaciju

Kao veoma temeljan čovek, ne verujem da ću skočiti na motor doslovno tog trenutka kada budem shvatio da mogu da dohvatim gas i kvačilo sa obe ruke bez nelagode u ramenu. 

Kao što sam rekao, postepeno ću pokušavati da se prvo naviknem na najergonomski dostupniji bicikl od svih kojih imam. 

To je neki stari siti bajk sa korpom kojim idem na pijacu, relativno visoka guvernala, i ne preterano široka.

Već jutros sam pokušao zdravom rukom da se držim za ogradu gde je taj bicikl parkiran, zatim da sednem na njega i samo da spustim obe šake na guvernalu i da vidim da li mi to stvara ikakvu nelagodu. 

Zaključio sam da tako mogu da sedim par minuta bez bola i bez nekog lošeg osećaja. 

I već to mi je dovoljno za ovaj prvi dan. 

Sigurno neću krenuti na ulicu da to vozim. 

Pokušaću u toku dana još jednom da sednem par minuta i eventualno blago, nežno, po par centimetara da skrenem guvernalom levo ili desno da vidim da li mi ta ekstenzija dodatno opterećuje rame ili rame to ne primećuje. 

Tek nakon toga probao bih još malo više da skrenem, probao bih da napravim par okreta pedala, pa da stanem. 

Govorim ovde o napretku dan po dan, a ne sve odjednom i zaredom. 

Pa četvrtog dana da krenem ulicom 50 metara, pa da zakočim, da vidim da li me taj pritisak nešto naročito uznemiruje u ramenu, pa da zakočim eventualno malo jače i da tako malo po malo oslobodim sebe za eventualno prvu vožnju mirnim ulicama grada.

Tek koji dan kasnije da odem u moto školu i da sednem onako u mestu na motor mog instruktora i da proverim koliko je tu ergonomija drugačija nego na mojoj bicikli i tek odatle da pokušam okvirno u danima da vidim da li se radi o dva, tri, pet, sedam ili deset dana kada bih mogao sve to isto da pokušam na motoru. 

Dakle bez ikakve žurbe, postepeno, sve u vrlo malim koracima i prvenstveno da je na prvom mestu rame, pa da onda idu tri prazna mesta, pa tek na petom mestu da je vožnja bicikle i na šestom mestu je vožnja motora.

post analiza ili proročanstvo

ἁμαρτία (hamartía) u starogrčkom doslovno ima mnogo širi smisao od onoga što danas podrazumevamo pod „greškom“: može označavati pogrešan postupak, promašaj, zabludu, grešku ili promašaj cilja. Glagol hamartánō znači otprilike „promašiti“, „pogrešiti“, „ne pogoditi cilj“.

Ono što ti opisuješ — junak koji zbog neke pogrešne procene, neznanja ili previda sam proizvede sopstveni pad — jeste naročito važno u Aristotelovoj teoriji tragedije. On u Poetici govori o hamartia kao o grešci/promаšaju koji dovodi do preokreta sudbine.

I tu dolazimo do zanimljive razlike:
nije nužno „moralna greška“, niti glupost, niti karakterna mana. Često je upravo nešto mnogo ljudskije: čovek napravi pogrešan potez u trenutku kada misli da postupa ispravno, a posledice se pokažu tek kasnije.

Zato je tvoje srpsko „od gotovog napravio veresiju“ zaista dobar narodni prevod jednog aspekta te ideje. 😄

Recimo, ako neko ima pobedu praktično u džepu, ali onda iz jednog previda, nepotrebnog rizika ili pogrešne procene sve upropasti — to je upravo ona vrsta situacije koju danas intuitivno nazivamo hamartia.

Tvoj izbor naziva „Hamartia“ za blog ima još jednu zanimljivu dimenziju: kao naziv ne znači prosto „greška“, nego nosi ideju ljudskog promašaja koji proizvodi priču. 

A to je prilično dobar naziv za blog — jer blogovi, pogotovo lični, često i jesu zbirka situacija u kojima čovek nešto pokušava, pogreši, uspe, preceni se, potceni nešto, izvuče se ili ne izvuče. 

Drugim rečima: život kao niz hamartía.

I inače, ako si ga nazvao tako pre više od dvadeset godina, zanimljivo je da si praktično intuitivno izabrao termin iz antičke teorije tragedije kao metaforu za svakodnevni život. 

To je mnogo bolja priča od prostog „zvučalo mi je dobro“.

danas valjda izlazimo iz Lava...

... i ulazimo u Lidla

Drugi dan prolazi otkako nosim steznik umesto Dezol zavoja i moram priznati da su mi ova dva dana mnogo brže prošla nego onih pet dana sa Dezol zavojem. 

Da ne bude zabune, dva dana bi uvek trebalo da prođu brže nego pet dana, ali ovde se radi o tome da je ritam ova dva dana bio kao druga kosmička brzina u odnosu na puzanje onih prvih pet, kada sam bio praktično mumificiran. 

Bol je minimalan. 

Otprilike jedan Brufen završi posao, nekada u podne, nekada popodne. To je potpuno druga priča u odnosu na onih prvih pet dana, kada sam bio neverovatno anksiozan i kada sam ozbiljno razmišljao da li da posegnem za nekim anksiolitikom.
Sada me to uopšte ne zanima.
Sasvim mirno čekam da prođe ostatak imobilizacije i da počnem polako da se prebacujem u neki novi režim razmišljanja — onaj u kojem više ne razmišljam kako da preživim sledeći dan, nego kako da se vratim aktivnostima koje najviše volim.

Pri tome to ne mora nužno odmah prvog dana biti ni trčanje, ni nastavak moto-škole, a naročito ne bilo kakav ozbiljan biciklizam.
Mislim da ću se u početku zadovoljiti najobičnijom varijantom siti bajka sa visokom guvernalaom. 

Tek toliko da mogu da odem do supermarketa i vratim se. 

Ili da odem na vožnju nekim neprometnim putem od sat vremena, pod uslovom da mi ruka sa svim tim konforno i pod prijatnim uglom leži na guvernalu.
I, iskreno, posle svega ovoga, i taj jedan sat bi mi verovatno izgledao kao povratak u civilizaciju.

draftsi

sastavim blog i minut pred kraj zazvoni telefon i sve mi ostane u draftsima
otvorim blogger točka цом i čudom se načudim
GDE MI JE MINULI RAD??? - što reče radovan the third
ček da vidim gde sam stao...
drafts prvi:

Postoji jedna stvar koja mi se "relativno redovno" ponavlja, ako to tako mogu da formulišem. 

Dakle, povremeno se potrefi takav dan da nakon što prođe deset ili dvadeset dana u kojima sam apsolutno usamljen odvezao biciklom trening ili bio na trčanju ili bio na hajku, ili bio na pešačenju, ili na šetnji sa psom, i eventualno samo jednom u sedam dana sretnem nekog poznatog, a onda dođe dan u kojem sam doslovno sreo pola grada. 

Nekim čudom nailazim na muža od sestre moje žene, zatim nailazim na drugaricu sa kojom sam nekada ranije hranio pse u udaljenim selima, zatim mi spontano priđe momak koji šeta psa da bi započeo neku priču jer se nalazimo na groblju i odmah zatim nailazi komšija koji vrši dostavu knjiga po gradu i kada se dogodi taj jedan dan, tu se doslovno dogodi da ja sretnem šest, sedam, osam ili deset poznatih ljudi uzastopno u samo par sati. 

I tu ne postoji između. 

Ne postoje dani kada sretnem dva ili tri čoveka, tri ili četiri čoveka. 

Jednostavno postoje dani kada ne sretnem nikog, dani kada sretnem "tek ponekog", i postoje dani kada odjednom sretnem hrpu ljudi. 

I sada sam zbunjen. 

Treba li to da komentarišem nekom varijantom horoskopa, karme, bioritma? 

I preko svega da se to dogodi samo jednom, bilo bi u redu. 

Da se dogodilo dva puta, takođe bi bilo u redu. 

Ali taj pattern se ponavlja godinama. 

Doslovno. 

I uvek kada dođem kući i kada me pita žena: 

„Zašto si se toliko dugo zadržao?“, ja kažem: 

„Nećeš verovati, opet je bio jedan od onih dana kada sam sreo pola sveta.“

pomoć prijatelja

Lepo je kada upališ ChatGPT pa imaš iluziju pomoći prijatelja za razne stvari u kojima nisi stručan ni naročito informisan, ali pomoć pravog prijatelja koji je takođe stručan ume da bude puno konkretnija upravo zato što se poznajete i što on poznaje tačno tvoje potrebe, a ne odgovara generički prosečnom pacijentu. 

Tako sam juče, nakon što sam shvatio da moram poskidati one smrdljive zavoje, zapucao po gradu da tražim odgovarajuću ortozu ili steznik i naišao na podosta skromnu ponudu, sasvim očekivanu za jednu varošicu ove veličine.

... pa sam na kraju slikao sve što sam našao po apotekama i poslao prijatelju koji je dugogodišnji maratonac i odlično se poznajemo i bezbroj puta me tako lečio na daljinu preko mejlova, s tim što je sada tehnologija napredovala pa sam mu mogao slati slike svih tih mogućih pomagala na osnovu kojih je on mogao da donese zaključak šta bi mi bilo najkorisnije. 

Tako sam na kraju završio sa steznikom za rame koji sam svakako mislio da kupim u nekoj kasnijoj fazi kada počnem da trčim i vozim bicikl, da bih jednostavno imao neku bolju podršku tom ramenu u nekakvim "pomozi bože" situacijama.

a obzirom da je on sasvim pristojna zamena, ali ne savršena za Dezol zavoj, morao sam tu da dodam još jednu maramu da mi lakat ne bi spadao nizbrdo i vukao te mišiće i tetive ramena u fazi zarastanja, a takođe sam i popreko odmah iznad lakta, oko pojasa dodao jedan elastični zavoj da mi pak lakat ne bi previše šetao u stranu. 

Tako sam uz tri različite stvari uspeo da napravim sve ono što po pravilu radi Dezol zavoj, uz najbitniju razliku da ovo mogu u svakom trenutku u samo jednom ili dva minuta da skinem, da se istuširam i da zatim za još minut ili dva to vratim bez potrebe da odlazim u ambulantu da mi iznova previjaju i da prosto ne kažem mumificiraju.

 jer se svakako tako jako više znojim na ovim vrućinama i kada samo pomislim na ovih 35 i 36 stepeni, doslovno bih trebao na svaka tri sata da idem u bolnicu da mi iznova previjaju i kupaju. 

A obzirom da nisam nikakav šeik ni princ, niti da postoji privatna bolnica u gradu, niti mislim da je uopšte razumno da tri puta na dan izdvojim po 30 evra za previjanje, na kraju je ispalo da sam, eto, sve završio maramom koju već imam kod kuće, elastičnim zavojem koji već imam kod kuće, i ovim dodatnim steznikom koji sam platio samo 30 evra, a svakako sam planirao da ga kupim kasnije u toku jeseni.

kontrola i SS (smak sveta)

stigao sam sa prve kontrole

produžio mi je Dezol zavoj još 14 dana

opet sam slikao rtg, kaže da je sve na mestu i da se ne vidi nikakvo oštećenje koje bi bilo vidljivo na rtg ali zbog neminovnih povreda okolnih tkiva je uobičajeno još 14 dana. 

problem je što su mi preko labavog zgužvanog starog zavoja samo dodali jedan novi, tako da ću odmah potražiti Dezol ortozu da se mogu istuširati. 

iako mi je rekao da se ne isplati "za samo dve nedelje"! 

bogami zbog 50-80€ neću sedeti smrdljiv toliko dugo.

imam i ojed gde podlaktica pritiska rebra i netretiranu oguljotinu lakta koja peče od znojenja a tajming usred vrelog talasa je baš lep bonus 

idem sad da pogledam po gradu ima li gde takva ortoza da se kupi, ili ću morati da naručujem preko interneta što radije ne bih, da ne omašim veličinu.

naravno i ovaj drugi tajming je nikakav jer ako naručim u četvrtak a u subotu ne idu kuriri pa ću se sit načekati i ucrvljati.

a i za nakon imobilizacije će mi za trčanje bicikle i nastavak moto škole trebati neki sledeći steznik za rame kojeg ću sigurno nositi barem narednih godinu dana.

amen.

noćas sam samo malo bolje spavao nego prve 4 noći, no garmin mi je pod "Spremnost za treniranje" opet napisao "džabe si ustajao iz groba, slobodno se vrati nazad ii ne dosađuj mi više"

„to ti je znak da ne voziš motor“ - socijalna psihologija

Počneš da ideš u auto-školu za motor. Prva tri časa ti idu odlično, zainteresuješ se, počneš ozbiljno da razmišljaš o motorima i sve deluje kao početak jedne nove avanture.
A onda, nekoliko dana kasnije — padneš sa bicikla i iščašiš rame.

Sa psihološke strane, tu se zapravo dogodilo nešto veoma zanimljivo. 

Nekoliko ljudi kojima sam ispričao priču gotovo nezavisno je došlo do istog zaključka:
„To ti je znak da ne treba da voziš motor.“
Naravno, pad sa bicikla nije nikakav racionalan dokaz da ne treba voziti motor. 

Ali zašto onda toliko ljudi spontano napravi baš tu vezu?

Zato što ljudski mozak veoma lako povezuje događaje koji su vremenski blizu, naročito kada su oba događaja upečatljiva. Početak obuke za motor i ozbiljna povreda nekoliko dana kasnije objektivno mogu biti potpuno nepovezani. Ali kada ih ispričamo jedan za drugim, mozak gotovo automatski pokušava da ih pretvori u jednu priču.

A ova priča ima još jedan problem — odnosno, iz ugla humora, savršen dodatak.
Nisi pao sa motora. Pao si sa bicikla.
Da si posle tri časa obuke pao sa motora i povredio rame, reakcija bi bila mnogo jednostavnija: „Eto, motor je opasan.“ Ali ovako dobijaš gotovo savršenu ironiju:

Čovek počne da uči da vozi motor, a onda ga bicikl, kojim vozi godinama, obori i povredi.
To je mnogo bolja anegdota od običnog „pao sam sa bicikla“.

Tu na scenu stupa još jedan važan psihološki mehanizam: ljudi prirodno vole da događajima daju smisao. 

Kada se dve neobične stvari dogode u kratkom vremenskom periodu, mnogo je privlačnije reći „možda ovo nešto znači“ nego prihvatiti da su se jednostavno slučajno poklopile.

I ne mora osoba zaista da veruje u sudbinu ili „znakove sa neba“. 

Rečenica „to ti je znak da ne voziš motor“ često je samo društveno zgodan način da se prokomentariše apsurdna slučajnost.
Drugim rečima, ljudi ne moraju da veruju u poruku univerzuma da bi prepoznali dobru priču.
A ova je baš dobra.

Postoji i još jedan razlog zbog kojeg je reakcija toliko predvidiva. Motori su u našoj kulturi već povezani sa rizikom, padovima i povredama. Kada neko kaže da je upravo počeo da uči da vozi motor, a zatim pomene iščašeno rame, slušaocu se veoma lako aktivira već postojeća asocijacija:
motor → rizik → pad → povreda.

Činjenica da se povreda zapravo dogodila na biciklu samo čini celu stvar ironičnijom.
Zato nije naročito čudno što različiti ljudi nezavisno dolaze do iste šale. 

Situacija praktično sama nudi nekoliko gotovih interpretacija:
„To ti je znak.“
„Univerzum te upozorava.“
„Bicikl ti je poslao poruku.“
„Nemoj ti uopšte na motor.“

Sve su to različite verzije iste osnovne ljudske potrebe: da od slučajnog spleta događaja napravimo priču koja ima početak, preokret i poentu.
I možda je upravo to najzanimljiviji deo cele anegdote.
Nije zanimljivo samo to što su ljudi pogrešno povezali dva događaja. 

Zanimljivo je što su gotovo svi prepoznali istu priču u njima.

šta su to, dođavola, Midže

tako je gpt nazvao ove nove male insekte koji nas bockaju zadnjih par godina, duplo manji od klasičnog komarca, ubod isto svrbi neposredno nakon uboda, ali duplo brže i prestane da svrbi.
otok/oteklina/ostrvo bude iste veličine, to je funny.

Danas sam opet pola dana čitao o svim mogućim delovima ramena, šta sve može da se povredi tokom, odnosno prilikom iskakanja zgloba ili vraćanja, i koja od tih povreda ostavlja trajnije posledice, a koja je lakše obnovljiva. 

I biće tu kojekakvih zanimljivih pitanja za ortopeda prekosutra ujutru. 

Naravno pod uslovom da on dovoljno od toga vidi golim okom na kontroli, odnosno pod uslovom da mu uopšte padne na pamet da prihvati moju skromnu sugestiju da se možda uradi ultrazvuk ili magnet. 

Bilo kako bilo, ovo danas boli malo manje. Nadam se da će barem ova sledeća noć, četvrta po redu, biti iole bolja, jer do sada ni jednom od Garmina nisam dobio bolju ocenu spavanja od trideset.

Jučerašnja popodnevna večera sa prijateljima je, što se tiče njih dvoje i Lole, protekla savršeno, dok sam se ja dva i po sata kupao u kiselom znoju, što od vrućine, što od nervoze, što od bolova u ramenu. 

I ukratko, bez obzira što je društvo bilo prijatno, ovo mi je jedno od najgorih popodneva u životu. 

To što je Lola dva i po sata blebetala bez prestanka i uopšte nije primetila da sam ja na granici nesvesti, nije nikakva novost ni iznenađenje. 

Štaviše, na to sam i računao i bio pripremljen. 

Na kraju sam naručio litar hladne kisele vode, od čega sam pola popio, a pole iskoristio na umivanje, kvašenje glave, nogu i vrata.

Po dolasku kući sam onako u desault zavoju ušao pod mlak tuš i okupao se, a nakon dve epizode Hausa sve se dovoljno ocedilo i prosušilo da sam mogao u krevet bez bojazni od prehlade,

Tu sam još malo istraživao koji motori imaju takvu ergonomiju kakva je najpovoljnija za sveže oporavljenu luksaciju no taj se izbor svakako neće materijalizovati do proleća.

Od activitija samo produžena jutarnja šetnja od 6km sa psom do veterinara pa nazad okolnim pravcem uz reku. Prijao je bogme dan za 6 stupnjeva hladniji od jučerašnjeg. A ako me na kontrolnom pregledu pred najavljenih +37 opet mumificiraju u ove zavoje, moći ću samo da se ubijem.

juče, danas, i nadam se sutra

Juče sam imao tri peha, obatri vredna ubistva u afektu.

1) nakon grozne noći, nekako me uhvati san oko 4:30 ujutru i krenem da sanjam kako mi iz ruke ispada nekakav ćup, i doslovno u času kada udara o zemlju, jedan od pasa negde napolju zalaje! momentalno su mi se otvorile oči, da li je u ćupu bio pas, ili je ćup pao na kuče??? 

2) nakon toga sat vremena budan, negde iza 5.30 opet tonem u mrtav san i istog trena Lola provaljuje niotkud uz poklič JESI (li) BUDAN??!!! nažalost, upravo jesam...

3) popodne ona hoće da ode negde biciklom, ja rekoh odoh da probam malo da odremam. kaže napisaću ti na papiriću kada krenem. božijom voljom padam u još mtrviji san, kad posle par minuta ona opet provaljuje uz poklič JESI ZASPO???

i tako ostanem šokirano budan celo popodne.

hešteg: #porodičnonasilje

Uveče sam nakon što sam odgledao Ž pa M evropsko u maratonu, spičio jedan Sanval no ne verujem da sam i ovo malo odspavao zbog njega, nego radije od hronične neispavanosti.

Jutros sam malo duže ostao u krevetu, što ne znači da sam se naspavao jer sam i kasno zaspao a i par puta u toku noći bio duže budan.

Zato mi je onih sat šetnje sa psom zakačilo više sunca i vrućine od željenog.

Popodne imam zakazan ručak sa frendsima iz Nemčije u restoranu na vidikovcu iznad grada, kontam da će mi i gore na +33 trebati peškir od mikrofibera, ili da pokušam da u gradu pronađem aku ventilator jer ako mi se jednom natope znojem ovi zavoji, život će mi poprimiti nove draži.

nesuđeni Poligon

Danas je nedelja, drugi neradni dan. 

Nakon otkazanog jutarnjeg časa autoškole planirao sam lepu, dugu vikend vožnju, jer je toplo leto i idealno za duge aktivnosti na otvorenom i nekako sam mislio da sam to sve zaslužio.

Ali eto, odjednom je sve propalo.

Jutro je ostalo jedini prihvatljiv termin za izlazak dok traje sunčani topao talas, i sada se situacija okrenula naglavačke.

Umesto da navijam da jutra budu sunčana sa 20+ stepeni kada su vožnje najprijatnije, navijam da osvane oblačićima prevučenih +16 jer to znači da ovako mumificiran mogu šetati sat ili više bez da se pretvorim u znojem natopljeni sunđer.

Srećom sam odmah ujutru prošetao malo tek da ubijem ovu anksioznost sedenja u oklopu.

Noćas sam imao napad panike jer mi se učinilo da me zavoji preterano stežu, osećao sam se kao oni speleolozi kada se zaglave u nekom slepom rukavcu bez izlaza.

Nisam optimista da će naredni blogovi biti po ičemu spektakularni, barem do kontrole u četvrtak 20.8. u 10h40, a tada ćemo videti šta će reći ortoped.

Jednako kao što žalim propuštene bici vožnje, ne mogu da rešim problem kod Majke od drugarice koju su juče odveli nazad u Beograd, a zamolila me je da joj hranim dva mačenceta. Po ovom suncu pešačiti 5km i nazad bez hladovine je ravno samoubistvu, valjda će neko od komšija priskočiti u pomoć i nešto im prebaciti.