ispalo je upravo onako kako je trebalo da ispadne, osim par sitnih detalja koji nisu zavisili od mene.
a evo kako je ispalo ("A SAZNAĆETE I KAKO")
krenuli smo lagano do umereno, nešto pre 8, računajući da će i brevet poštovati satnicu.
nakon prvog dela zajedničke jutarnje vožnje Lola je okrenula nazad da bi se spakovala i krenula autom ka dogovorenom mestu 115km od kuće.
ja sam nastavio solo, i stigao tačno u 9 na mesto gde se moj put uključuje na njihovu trasu.
nisam čekao ni par minuta, pojavila se četvorka momaka koji su izgledali kao elitni takmičari, u tesnoj zavetrini po kojoj se vidi da su se na treninzima i trkama uveliko uhodali sa profi načinom vožnje.
dakle trebalo im je okruglo sat vremena za prvih blago brdskih 30km što i jeste dobro (ako si sâm) a možda i nije, jer četvorica mogu to da naprže doooosta brže.
tako da možda i nisu bili baš profiji.
ko će ga znati.
danas svako ima profi opremu, karbonski bajs sa profilisanim točkovima, sve nadžiža-bidžano za par hiljada ojra, naj sprinterice i kacigu.
nakon toga još dvojica, pa još dvojica i tu sam izgleda ja počeo da gubim u kvalitetu procene.
jer, prosto su mi svi delovali brzi i jaki, čak i momak kojeg sam pitao kako tako dobro ide a izgubio je priključak sa vodećima.
i on na nekom profi karboncu, aero karbonski kotači, oprema sva full, čak i one kompress čarape do pola lista.
i onda sam krenuo za njim i u 3-4km valovita kilometra mu skinuo dva minuta prednosti na mom 15kg čeličnom mtb-u sa najgorim delovima i najgorim točkovima i mesnatim gumama.
pa brate...
i tako smo išli više manje zajedno, nije bio pričljiv, pa sam odlučio da zastanem u jednoj prodavnici i kupim kolu i flašicu vode.
no tu sam morao dugo da čekam na red pa su prošle još dve grupice.
drugu sam stigao ubrzo, dahću puhću i idu baš sporo, prođem ih i stignem prvu grupu od četvoro i nastavim sa njima, e oni su već bili okej, malo šale malo svega.
stigli smo do okrepe kad tamo kampuje 5-6 nekih od ispred, vidi čuda, a ja mislio to sve profići.
odem dalje sa par njih, masa njih ostane da leškari pored česme, i stignemo još jednu grupu!
i dođemo do sledeće okrepe a tamo kampuje još 4-5 onih od ispred, i tu shvatim moju lošu procenu ko je profi :-)
prođem i njih sa dvoje najbržih, oni se malo zatim odvoje na kraću stazu a ja nastavim na dužu, jer je moglo da se bira između 100 i 200km.
nije mi se išlo na četničku livadu pa sam gore na raskrsnici malo sedeo u hladovini i preusmeravao sve koji promaše stazu a to je otprilike bila polovina, bilo koji odlaze ka kontrolnoj tački bilo koji se vraćaju na glavni put.
odatle sam nastavio sâm jer nikako da neko naiđe, nakon spusta napustio njihovu stazu koja se blago spušta u čačak i otišao na skroz drugu planinu koja se nalazi u zaleđu kablara, odakle čobanica progovara jelte.
i odatle se sjurim poslednji deo, put kojim nikada nisam prošao jer je između ostalog asfaltiran 2007. a dobro, ionako nam je sto kilometara od kuće, i sletim u ovčar banju gde zateknem Lolu kako se brčka u zapadnu moravu, pa joj se pridružim da malo sperem znoj tojest mineralizujem vodotok.
sve u svemu 114km, nepunih 2000m uspona jer sam jedan deo omašio da snimim, i bogme dobih dodatne boje po licu preko ove ionako već uveliko kolumbijske.
mogu da odem sa frulicom ispred robne kuće da pevam el kondor pasa, niko neće posumnjati, jedino kosu da prekrijem sombrerom.
