ispalo je tako da sam planirao neku stazu kojom bi mogla da se napravi Dužina po Bosni, no trik sa mapsima je da nikad nemaš pojma da li na satelitskom snimku vidiš širok dobar makadam ili uzani asfaltić, ili bilo šta između.
plan je bio okvirno napravljen no ispostavilo se da je puno lakše pratiti mapse kada sediš u autu i samo na to misliš, umesto na bicikli gde ti je teže stalno vaditi telefon iz džepa.
štaviše čak i imam torbicu za telefon koja se montira na guvernalu no nisam ujutru sve stigao da namontiram, iskreno nisam se ni setio.
imam i kacigu i nosač za gopro za nju ali eto ni to nisam stigao.
ne znam ni da li je gopro napunjen, ni kolika kartica stoji unutra.
već sam pisao o tome da ako želiš da imaš i ostatak života osim svega toga, trebala bi ti sekretarica koja bi samo punila kameru i s nje skidala fajlove, druga za garmina stravu i trening aplikacije, treća za društvene mreže kojoj samo tako za vreme večere prepričam ceo dan a ona to snimi i onda stavi slušalice i preslušava razgovor i sa desetkom iz daktilografije to odmah prepisuje na blog.
a ne bi bila zgoreg ni jedna u ulozi bici trenera tj šefa ekipe koja bi se brinula o tehnikalijama jer smo na bosanskoj granici kada smo montirali bicikle za vožnju shvatili da smo zaboravili bidone za vodu, pa smo između sve od flašica u autu pronašli jednu koja može da se uglavi a da ne ispadne u onaj nosač, no čak i ta je bila "na čep" što je otežavalo hidrataciju.
svašta.
srećom bejaše dva izvora baš tamo gde je trebalo.
ukratko, prvo skretanje niko nije video pa smo otišli na pogrešnu stranu, dodali 15km na ionako ambicioznu turu, u Ugljeviku pojeli neku zeljanicu bukvalno od kilogram za tri marke (evro i po) i napili se jogurta, upravo je prolazila policija i začuđeno nas pogledala, gle ovi imaju više od 10 godina a ne piju pivo.
onda uspon na jezero, pa otkriće da prelazak preko brda nije neka kozija staza nego lep nov širok asfalt, uraaaaaa.
spust takođe neloš, i došli smo u krug pred donji granični prelaz kod Zvornika.
i tu sam imao ucrtanu neku prečicu pored još jednog jezera koja je zayebala sve.
prvo uzan asfaltić, pa strm izbrazdan betonski put da ne šlajfuju po snegu, pa opet uzan asfaltić, i onda lep pogled na jezero, i rekosmo još jedno uraaaaa...
i tu je prestao asfalt.
slede 2-3km agonije po zemlji, blatu, kamenju, spust po kamenjarčini izlokanoj, baš fina zaprška.
na kraju opet uz drinu ali sa bosanske strane, nekih 120km u totalu od čega smo uboli dve prečice od svih opcija, jednu super i jednu govno, a od čega nismo potrefili druge dve koje su bile zagarantovano asfalt i van najprometnijih puteva.
ali hajd.
ne bi loše, plus jedan.
Nema komentara:
Objavi komentar