propolis

zašto je lis' prop'o?
imao sam samo jedan zadatak a to je da otrčim 10-ak km minimum, bilo kojom brzinom.
čak sam imao i "neke" ideje o treniranju ali sam već sa prvim koracima shvatio da su mi noge kao balvani pa sam nastavio lagano.
uz reku.
i otišao tih 5km uzvodno za 29' i rekoh nek se vratim za 28 i to će biti super futing.
i posle nekog vremena mi dune ideja da ubacim neku bržu deonicu, ne u smislu interval nego deo, deonicu.
i zaletim se, stisnem LAP i krenem dva kilometra onako što brže.
i posle kilometar počne da mi bude mnogo teško pa stanem gde su one kućice za izletnike.
tu se malo odmarao i istezao pa nastavio sledeći kilometar.
i posle 500m mi opet bude teško pa usporim i stisnem LAP.
izašlo mi kilometar i po prosekom 3'44''/km.
i još 500m lagano do kružnog toka.
i kad mi je ostalo 2km lagano do kuće naokolo pored pijace, ja stanem i stisnem STOP pa došetam prečicom preko železničkog mosta.
tako da mi je izašlo ukupno 8km.
zato se sada ne preznojavam nakon tuširanja, fino sam se rashladio pred kraj futinga.
ali nisam namakao onih Murakamijevih 10km, nego samo 8.
nisam pravi trkač.
a šta ćeš.

onaj neki dan

u petak sam ujutru krenuo trkačkom biciklom da nahranim one kučiće i mačiće (2+2) kod kontejnera 25km udaljenog od grada, ali sam bio preumoran i nakon 20km sam okrenuo nazad, i jedva stigao na posao.
onda sam u podne u pauzi posla opet otišao, jer sam imao 2.5 sata fore, i u drugom pokušaju stigao sve na vreme.
subota je bila neradna, jeeeeeeee, i plan je bio da u subotu odem na trčanje, a u nedelju da opet odemo biciklama da tim životinj(ic)ama odnesemo hrane i vode.

dakle subota je bila biciklom pony (što je milijana gony) 24km do sela Stave, pa odatle na planinsko trčanje, pa na kraju nazad biciklom kući.
nedelja kao nedelja, porodični dan, natovarili smo se sa dva najveća bidona vode i sa kilo neke jeftine salame, i sa pola tuceta kesica mačije hrane.

i još nam je pofalilo vode i svratili smo u selo i neka žena nam je dala vode iz bunara, koja doduše izlazi na česmu, i bila je odlična ta voda.
ne kao ova gradska hlorisana jodirana štagod, nego nekako puno lepša, mekša, što bi rekli.
sledeći put ćemo toj ženi odneti 200g kafe i naravno opet natočiti vode.
čak nas je pitala da li hoćemo jednu flašu da nam dâ, iz kuće, da ponesemo za usput.
retki su takvi ljudi, i lepo je pokazati im da ih poštuješ.

sutra opet na trčanje.
šta li će ispasti, pojma nemam, ali nije mi ni važno.
tek da se pokrećem, da sam zdrav, da nemam bolove, povrede.
brzine i količine me ne opterećuju ovih dana.
samo neka se kotrlja.

Labin

prvo link na trku
atletska-utrka-grada-labina
(na koju nažalost nećemo doći iako o tome odavno maštamo)
a zatim mikro-blog:

nakon 13km pa opet 13km trčanja, danas sam se odvažio na 17km
opet u pauzi posla, a pre prve smene sam par sati radio tu neke baštovanske poslove, sa merdevina šišao neku živu ogradu

i nakon nešto preko 5min/km u dva pokušaja, danas sam uspeo da siđem ispod
tih 17km je trebalo da bude 1h25 ako računaš 12 km/h prosek, a ispalo je 2 minuta brže
bilo je tu i kupsera i vetra i skakanja na trotoare i par km kockica, ali nema veze

ooooo sveti jeremija i alane forde, da mi je nekad neko rekao da ću se radovati što sam trening završio na 4'55''/km, rekao bih mu - pa zar uopšte može sporije od toga?????

hahahahha, kako se vremena menjaju, istom brzinom će živi postati mrtvi, i ništa im to neće biti smešno! ali ipak, život fakat prebrzo prolazi...

uff

jest bogme teško kad nemaš viška vremena i energije
teško je fizički a teško je i podneti tu teškoću/teskobu
juče baš i nisam stigao nešto puno da uradim
celu noć grmljavina i pljuskovi
celo jutro sređivali dvorište, ja oprao sve prozore na spratu
ladno dva sata posla, pa na posao

u pauzi posla se tako pogodilo da se privremeno razvedrilo, pa sam odjurio na trčanje
u glavi prvo tinja neka ideja da bih trčao dva sata, onda shvatam da su mi noge umorne pa se prebacujem na 10km ili sat vremena, koje prvo prođe, i na kraju skraćujem neki krug od 15km da bih došao u grad nakon 13km

obzirom da su nam bicikle ostale ispred radnje jer smo se u podne vratili peške pod kišobranom, otključao sam sajlu (na broj) i ostavio vezanu moju biciklu, a Lolinu dovezao kući. nju muči trn u peti pa da ne bi hodala opet na posao, a ja sam nakon tuširanja požurio peške.

elem tih 13km nemam u kompjuteru jer su u satu pod imenom polar2, s kojim sam trčao samo tih 66 minuta (prosek 5'05''/km) pa će mu baterija poslužiti za još par kraćih treninga, a trenutno sam spojio polar1 da ga dopunim jer se skoro skroz ispraznio od prethodnog bloga (trčanje + bicikla)

naime polar ne dozvoljava da imaš 2 uređaja na profilu. onda imam profil saša antić sa jednom profilkom i drugi profil sasa antic sa drugom profilkom, jedan od njih nosi polar1 a drugi trenira sa polar2, jedan se na internet servis "flow" povezuje sa kompjutera a drugi sa laptopa!

sada je 8 ujutru i pada kiša i mislim da neću nigde ići.
ostaću kući i napokon zadnjih mesec dana prepisati iz sveske u excel, mislim da ne znam ni u junu koliko sam pretrčao a jul je već pri kraju.

pre par dana sam skratio neko trčanje i legao u travu da gledam oblake i da se odmaram, i uradio sam onaj fitness test sa satom, kad ti 5 minuta meri varijacije pulsa. pokazao mi je 54 (vo2max) a prošle godine pred jasku sam imao 59. doduše ove godine sam trčao jasku samo minut sporije nakon duge pauze, tako da je ta razlika sigurno manja. međutim ovaj osećaj da mi je "tempo" trčanje na 5'/km se skroz poklapa sa tako niskim trenutnim vo2 utroškom.

koliko će trajati izlazak iz tog bunara loše forme, ovisi i od ove pauze koja se više nastavlja nego što sam je prekinuo. na proleće provedeno sa slomljenom kosti se nalepilo leto na pretrpanom poslu, treninzi su mlitavi i teški a tokom aprila-maja sam barem jednom nedeljno jurišao na trkama kao klasični weekend warrior. sada ni to.

reči

jutros sat trčanja
popodne dva sata na bicikli, ihaj uspona i vetra, no kad idem šabačkim putem da hranim pobacane kučiće i mačiće to se nekako nikad nije računalo kao "trening"
i naposletku dva i po sata trekinga do jednog posebnog mesta u kanjonu reke gradac, i natrag

i onda, svaki dan ti ipak obeleži ono što je bilo "naposletku"
i godinu
i život
što bi reko đole u onom čardašu:

naposletku, ti si navek znala
da sam svirac
brošić što se teško pribada
da me može oduvati
najblaži nemirac
da ću u po reči stati
da se neću osvrtati
nikada

jer sutra, danas će postati juče,
i više neće postojati, osim u sećanju,
koje se takođe ne mora podrazumevati
nemam nijednu sliku uz ovo,
jer bi svaka slika samo nepravedno oduzela snagu rečima

tur

eto nakon 20 dana sam se uključio u Tur d Frans!

tako je ispalo da su dvojica imali samo sekundu razlike nakon hronometra pa se Trećeplasirani uglavio na podijum koji je za Četvrtog bio tesan

i sad sam pitao druga iz Italije koji to pomno prati, da mi u nekom sažetku objasni da li je to "pravedan" ishod ili je karma imala loš dan

kad bi ta karma postojala ja bih danas istrčao rekord staze uz manastirske Stepenike, jer smo jutros išli dva i po sata biciklama da nosimo hranu i vodu ostavljenim kučićima i mačićima, ali mućak

na ovih +35° daj bože da do Stepenika uopšte i stignem, a za rezultat ne brinem, neće biti neki vredan pomena :-)

to se uklapa u onaj moj Koncept MikroCiljeva, jer je sve bolje nego ostati kod kuće

jutro je prošlo u baštovanskim radovima, prepodne je prošlo na bicikli, ne pada mi na pamet da čekam noć da bih se silio na neko tumarajuće trčkaranje pod uličnim svetiljkama tako da sam se nameračio na Stepenike

najlepše je biciklom pony (što je Milijana gony) odvozati lagano 4km do kraja asfalta, pa odatle lagano trup-trup krenuti uzbrdo ka prevoju iznad manastira

nakon otrčanog kruga takođe nema ništa lepše nego odmah sići u reku, oprati ruke od znoja prašine i sitnih komadića korova koji se nakupe kad trčiš šumskim stazama, a par puta se desilo i da sam umočio noge u vodu, kao što neki maratonci to vole u ledene kupke

i nakon svega toga kad pokvasiš glavu i predahneš, malo se istegneš, uživaš u povratna 4km biciklom pony (što je Milijana gony) (nisam copy paste, više volim da otkucam ponovo) uzanim senovitim krivudavim asfaltićem kroz hordice šetača biciklista i par nervoznih vozača kojima nije jasno kako je moguće da su svi brži od njih, dok oni u gužvi bespomoćno stoje i pomeraju se dva na sat.

hohohohoho

potom

poslednja vožnja je ispala 27 prosek preko 600m uspona i 600m spusta, u samo 50-ak kilometara, no nekako opet nisam zadovoljan. išao sam da nahranim neke kučiće pa sam bio natovaren mesnim prerađevinama i vodom. a tog jutra sam i trčao.

malo.
10km ujutru pa dan kasnije 10km u podne.
zanimljivo je da to trčkaranje može toliko da varira.
zbog vrućine, pretpostavljam.
jer nema razloga da 10km za 55 minuta može jednog dana da ti bude lagano, prelagano, praktično najsporije koliko umeš da trčiš, a da ti sutra to bude lagani tempo.
tog jutra pulsevi oko 125, juče u podne pulsevi oko 138!!!!!
osećaj kao da je lagano, da se ne naprežem, ali srce štrekće li štrekće.

inače je lepo tamo pored reke.
raspust je, svi su krenuli u hladovinu, na biciklama rolerima, peške, sa decom ili psima.
i među njima ja lagano trup trup.
odem 5km pa stanem na mestu gde prestaje puteljak i nastavlja se staza po kamenju, tu se par minuta malo razgibam i okrenem nazad nizvodno.
imam i jedan hupserčić tamo pred kraj, na 700m od okreta, gde prestaje asfalt.
tu skratim korak pa lagano, tik tak tik tak.
nije to trening, to je da se razmrdaš malko, u pauzi posla.
treba posle sedeti još par sati, pognut.
i tako.

nemam pojma kad su trke, eventi, prijave, ništa ne pratim.
o tom potom.

trka?

juče sam četvrti ili peti put trčao trku od Struganika do Mionice.
radi se o manifestaciji povodom dana Živojina Mišića, a iz istorije sam imao keca pa guglajte ako vas više zanima.
uglavnom on se rodio u nekom selu u brdima i od njegove rodne kuće do centra grada ima nekih 9.4 km
prošle godine sam to istrčao prosekom 3'54"/km, a ove godine sam stao tačno na 8 km i u tom trenutku sam imao prosek 4'04''/km, koji bi do kraja bio 4'05''/km jer sam držao nekih 4'10'' - 4'12'' ritam

nisam bio zadovoljan
NIČIM
krenuo sam onako kako sam mislio da je lagano jer je prvi kilometar oštar uspon, onda sam na zaravnjenju već prestizao zaletače i nizbrdo uhvatio neku poziciju koju sam držao sve do kraja
iza mene je nastala pustoš jer kad sam stao, i pogledao unazad, ceo pravac ulaska u grad je bio prazan, dakle čitav kilometar nije bilo nikog

ispred mene je neki u crvenim gaćama prešao nekog u beloj majici i otišao napred, pa sam tog u crvenim gaćama i jednog plavog stalno video na 200m ispred, dok je ovaj u beloj majici bio na 150 pa na 100 i na kraju sam mu prišao na 50-60m i delovalo je da trčimo sličnom brzinom taj predzadnji kilometar

ne znam, možda me je poremetilo to što nikog ne stižem
ili me je najviše omeo sat
da nisam ZNAO da trčim 4'10''/km možda bih bio super-zadovoljan što nekog stižem, makar tako malo po malo
ovako sam bio previše razočaran svime čime sam mogao da budem razočaran
pogledao sam na sat i video da sam prešao 7.93km i prosto osetio neko olakšanje, uraaaa evo predivne mogućnosti da stanem za 70 metara nakon što zaokružim cifru

nisam bio ni pripremljen unapred pa nisam mogao da se setim da li je trka 9.6km ili 10.6km kad ono eto bila je 9.4km.
možda da sam znao da je cilj na samo 1400m, možda bih i trčao do kraja
nisam bio u nekim baš bolovima, mislim, nikom nije prijatan poslednji kilometar ako si trčao tako ravnomerno bez previše čuvanja, odnosno svo čuvanje se pokazalo kao nedovoljno

tako sam nakon Brčkog (10km) i Mionice (9.4km) ove godine već uknjižio dve trke od 8km

tokom trke nisam uzimao u obzir ni činjenicu da sam zadnjih dana jedva trčao po par km dnevno i na svakom treningu "odustao", a želja za trčanjem mi se vratila jedan dan prerano pa sam u subotu ujutru otrčao 12km brdskog tempa a popodne se provozao biciklom 30km PLUS otrčao neki nemogući kratak trail kroz kamenolom

PLUS smo do Mionice otišli tih 20km biciklama, Lola na mtb-u a ja na onoj poniki sa 3 brzine i točkovima 26''

tako da, realno tih 10'' po kilometru što sam išao sporije nego prošle godine, od toga je deo jer sam imao predugu pauzu (u februaru prelom a u julu ova promena na poslu) a deo od te količine aerobika u zadnja 24 sata, dakle toh 10'' čak i nije mnogo, naprotiv još sam se dobro i držao

ali eto, nešto je presudilo, neko nezadovoljstvo

nekada sam imao taj nagon, tu strast, da se napregnem, da izvlačim iz sebe, da se dajem, da se trošim
sad nekako, trošim se do nekih 90% i kad treba izvući ono što je najteže izvući, samo mi FUĆĆĆĆ nešto probuši taj balončić volje i on se izduva
realno, jeste puno lakše sesti nego otrčati do kraja
gledam one ljude što su naišli 20 minuta posle mene, ćopaju, stenju, ali idu
zašto toliko trpe, nemam pojma
ja sve češće samo stanem, sednem, odmorim, i prošetam se do kraja
čak i na treningu
krenem na trčanje pa posle 500m uspona nastavim da pešačim
nekako mi je prijatnije

a nekada mi je bilo jedino prijatno da grabim napred
čak i kad je kamenjar 30% uspona ja "trčim" koracima od pedalj, nema hodanja
nešto se silno promenilo, neko ili nešto mi je ubilo volju
a bez volje teško da ima sporta, čak ni poštene rekreacije

postao sam luzer, ako dobro shvatam značenje te reči

mudža

ovo je bilo toliko smešno da sam u trenu poželeo da aktiviram fejs profil samo da bi što više ljudi moglo da uživa u vicu. naravno da kod mene ne dolaze samo starlete i čirslidersice, nego dolaze i tetke, tetkice, mame iz grada mame sa sela, ovakve onakve, dođu sa brkovima ko kraljević marko pa kažu došla sam da počupam obrve a ja ono u fazonu ko će ti primetiti obrve pored tako rasnih brkova sestro slatka.

danas dolazi bukvalno mudžahedin. znao sam da je upisano muško ime ali kad sam ga video na vratima samo čekam da digne majicu a ispod sav obložen dinamitom i da nas sve raznese kao splačine.

legao momak od nekih 30-ak godina i kaže ja sam dolazio kad je ona žena radila, ona meni dâ dva tufera od vate i ja to držim preko očiju jer mi smeta svetlost. oćeš suve oćeš mokre oću suve ja mu dam dva komadića vate i krenem da radim. bože blagi. on je trljao oči, šmrktao, kijao, mislim dolaze mi i muškarci svih profila, naravno samo 5% u odnosu na količinu žena, ali ono, otrpe, bože moj, kako bi se bavio sportom ako plačeš od svakog bola. od onih 95% žena samo svaka trideseta pusti kap u ćošku oka, i to je skroz naskroz normalna reakcija na bol kad nekom čupaš obrve, naročito one zalutale nisko na kapku.

i tako ja čupao i čupao, nikad kraja, on trljao oči, ona vata se rasipala i svu mu bradu našarala kao da su ga gađali šećernom vunom, kija stenje mršti se, e to što se mršti je najveći problem jer se skroz izobliče i zgužvaju obrve i nemaš pojma dokle da čupaš i kakva će linija ostati kad završiš. pritom mi je pokazao liniju koja je ladno kao kod onih tanjih ženskih, a ne kod većine uobičajenih koje vole prirodan oblik.

pored kose po zulufima i čelu tone dlaka kao morsku travu da si posadio, bradurina neka poluraspletena na razdeljak, brkovi pa iznad brkova po obrazima sve dlaka do dlake, zašto taj čupa obrve i kako je došao na tu ideju ostaće misterija.

utom zvoni telefon i baš Mama zove, pita šta radiš, rekoh evo oboje imamo posla, ja neke obrve, a tako sam poželeo da kažem EVO NEKI MUDŽAHEDIN MI JECA U KRILU A JA GA ODOZGO MAZIM I TEŠIM KAO KOSOVKA DEVOJKA :-D

da blog ostane sportski, u pauzi od posla sam ubacio nešto u kljun i zaleteo se biciklom do ruba šireg centra, da bih odatle otrčao onih mojih 4 x 800~900m uzbrdo. međutim pogodio sam crveni talas, pokušao okolo, izgubio nekoliko minuta, onda sat nije hteo da uhvati GPS i u trenu kada sam trebao da stisnem START shvatio sam da imam 50 minuta za taj trening koji traje oko 1h05, a kašnjenje nije dolazilo u obzir.

jednostavno sam se toliko oneraspoložio da mi nije ni palo na pamet da na brzaka izmislim neki PLAN B. mogao sam možda da lupim neke promene 300-200 ili 100-100 nebitno, i da u trku vidim koliko ću imati fore da uradim u tih 50-ak minuta. međutim bio sam toliko mnogo razočaran i rezigniran da mi ništa drugo nije palo na pamet osim da se onako u opremi za trčanje lagano provozam biciklom tih 50 minuta i da se vratim kući. jbg.

malkice

nešto sam malkice trčao, malkice vozio, i puno radio

par dana mi je ujutru vaga pokazivala malo više, sad opet onih 66

obzirom da sam ugasio fejs nisam u toku sa trkama eventima linkovima prijavama i slično

juče sam guglao treking ligu pa shvatio da nema ništa do sredine avgusta

onda tražio Half u tuzli pa video da su prijave bile do 05.07.

doduše ima i trka na 5km, to je možda i bolje od polumaratona, a tu se može prijaviti na licu mesta
ako je zajednički start možeš i produžiti sa polumaratoncima

sve više "kompliciraju" sa tim prijavama

ne znam ni da li ću jutros na neki mikro-trening ili večeras, ili neću uopšte stići, a kako ću onda znati sad koji ću maraton u novembru trčati

ovo gde sam išao zadnjih dana nisam nigde mobilni nosio tako da nemam ni neke primamljive fotke za ukras ovde

na ulici sam video plakat za manifestaciju Mišićevi Dani (neki tu vojvoda) u okviru koje je uvek bila popodnevna trka iz njegovog sela do centra varošice, to nam je sve tu na 20km

sada vidim da je trka u nedelju, tačnije piše Mišićev Kros i da je termin 10-12h

ako sve bude kao ranijih godina, onda bi u 10 trebao gore da ode mini-bus da nas odveze tih 10-ak km uzbrdo, u 11 bi trebao da je start a do 12 svi da se vratimo
ili je start u 10 cilj u 11 a proglašenja do 12?
bumo vidli

ipak je bliže od Tuzle, a ionako mrzim noćna trčanja

minimum

Postoji neki minimum da nešto bude "trening". Recimo ta Kamenica koja je na 20-ak km odavde, dotle sam desetak puta i trčao dužinu od 42km. A često odem(o) biciklama, i to je taj neki minimum. Nekoliko kupsera i blago valovit asfalt. 30 prosek ne bi trebao da bude problem. Danas sam u pauzi posla napravio bruto 29 prosek ali to je sa svim stajanjima na semaforima. Plus kad nosiš ciklomaster onda on odmah stane čim se točak ne okreće a ovo kad snimaš na Stravu samo minut prođe dok krenem nakon što sam stisnuo REC a auto-pauza baš i nije naročito precizna. Na +36 koliko je u bašti ispod dudova pokazao termometar nije mi se uopšte trčalo, ko zna koliko je na asfaltu. Nema veze. Nije ni ovo loše. Ili si se pokrenuo negde ili nisi.

bajk

obzirom da je umornim nogama lakše sedeti nego trčati, juče me je život poslao na biciklu. sat i po predvečernjeg kotrljanja. ajmo negde gde je hladovina i naravno svuda je vruće (36°) i sparina. na jezeru je pirkao vetrić ali i on vruć. poneli vodu iz frižidera koja je nakon 45 minuta naravno bila vruća. polivali se toplom vodom. eto ko je izmislio toplu vodu. biciklisti. u nogama ista ona balvanska blokada kao i na trčanjima. vozim 25 na sat a osećaj je kao da se naprežem za 32. nešto neće. to je tebi od štresa, reko bi onaj švabo. ne verujem u štress bajo moj, to je izgovor za slabiće. odavno nisam čuo reč slabić. odomaćilo se ono pička. čak i kad među sobom pričaju polupoznanici. eventualno par slova zamene tačkicama ili zvezdicama. pi... pi*ka. pa ne znam, tako mi još gluplje izgleda. tačkice su bolje od zvezdica. da li će sale potrčati do jeseni, kako će se ovaj period umora odraziti na brzinu i snagu, to su trenutna pitanja. u samo dve godine se izazov da istrčim "za kraj" još jedan maraton ispod 3h promenio u izazov halfa ispod 1h30. jesenas izazov možda otkliza u 5km ispod 20 minuta ili kilometar ispod 4 minuta. negde je neko otpustio ručnu koju je dugo držao, ili je izvukao kamen ispod točka i sad se kamion zaleteo nizbdo. dok ne počne da se prevrće iliti tumba, dobro je.

u velikom stilu

kako to reče Sara Renar, kada tonem neka tonem u velikom stilu
ali ja nisam Sara
ja tonem neprimetno i bez stila
juče jeste bilo +32 i nije ni bilo valjanog razloga za popodnevno trčanje, ali sam ipak pokušao
odvezao se biciklom uz reku, krenuo uzbrdo pa mi se noge učinile nešto posebno umorne
uprkos osećaju prvih 3.5 minuta širim putem sam otrčao brzinama koje zovem OK
staza je bila sva u travi i korovu pa sam oprezno trčeći neprimetno prešao u hod
ne bi valjalo zgaziti na nešto što bi se naljutilo ako ga nagaziš
onda mi se pak dalje nije ni trčalo
kao da mi je neko iscedio volju iz nogu
okrenuo sam polukružno nazad i na onom širem putu u hladovini počeo da merim koliki je koji deo uspona
našao sam segment od tačno 200m i par puta otrčao dole pa gore, dok nisam bio siguran da sam dobro izmerio
tako sam jednom na nekom brdu izvan grada uradio deset deonica a da nisam ni planirao
hoću da kažem, 10x200m je sasvim fin trening, ako ga uporediš sa 10x0m
ustrčao sam jednom jako, i pomislio pa zašto da ne, ovo uvek mogu
spustio sam se na početnu tačku, zaleteo se opet i na pola sam stao
jedna i po dvestotka je bilo to za šta sam imao volje
nekako je lepše šetati kroz šumu
onda sam se popeo skroz na vrh brda, malo posmatrao okolne planine sa jednog vidikovca, i lagano strčao nazad drugim odnosno trećim putem
ukupno oko 4 kilometra trčanja i možda isto toliko pešačenja
daleko od nečeg što bi se moglo nazvati Trening, ali šta je tu je
bar sam relativno odmoran za posao, a to je možda i važnije
ovo će ionako biti leto-od-posla a ne leto-od-trčanja, a naročito neće biti leto-od-bicikle kao što sam planirao zimus jer je za biciklu potrebno još duplo ili duplo-duplo više vremena nego za trening trčanja

gledano unazad sada mi je žao što u Rakovici nisam trčao do kraja
kad sam već uhvatio dobar ritam, koji god da je bio, i kad sam video da idem po 4'23'', nisam trebao previše da računam
kontao sam da je to 7-8 sekundi po km sporije od 1h30 pa je to ispalo 2.5-3 minuta viška, a zaboravio sam da je staza dva minuta kraća
i praktično sam bio na istom rezultatu od prošle godine, i mnogo mi je značilo da se uporedim, a u deliću sekunde sam zaključio da sam neprihvatljivo sporiji i odbio da saznam za koliko tačno
glupost

imao sam pre desetak godina neke tu krugove blizu grada koje sam trčao kao Tempo
svaki trening tempo trčanja je bio "hronometar" biciklističkim rečnikom
eto nakon puno godina bih mogao da nešto od toga otrčim kao "kontrolu"
nekad se to sve mazalo 4'/km prosek, a danas?
istina će boleti kao šamar, ali ne onaj od jačeg boksera nego kao šamar od voljene osobe
ako neko ima voljenu osobu, kao što je meni ta osoba rekreativni sport, onda će znati na šta mislim

nedelja

Za tri sata će društvance da krene na sljemenske krugove a ja i Žuga ni na more.
Tamo sa strane na blogu je odbrojavanje stiglo do nula dana i nula sati, a kad sam ga podesio nisam znao da će tašta da slomi ruku 7 dana pred maraton.
Prošle godine je bila dobra prilika za PLASMAN jer je staza produžena na skoro punu dužinu maratona, a sada su opet vraćeni oni stari krugovi od 12.5 km pa će biti "brži" maraton.
Pa je dakle bolja prilika za rezultat.
Kao one godine kada smo Veronika i ja, svako u svojoj kategoriji, istrčali norme za Boston.
Ja sam ionako oportunistički planirao da trčim trku od dva kruga, nadajući se da neće biti trojica bržih i da ću se jeftino dokopati praseta.
Baš me zanimaju rezultati, da li će biti tako kako sam zamišljao.
Zadnjih nekoliko dana sam što od umora (onog stvarnog, fizičkog) a što od pada motivacije skratio sva moguća trčanja. Pošao na 25 pa istrčao 19, pošao na 20 pa istrčao 3+3, pošao na 20 pa pretrčao 6+6, i tako.
Dani se razlikuju po tome da li mi se ne trči već od prvog koraka, pa je samo pitanje trenutka kada ću stati i preći u šetanje kroz neku šumu, ili mi se prividno trči s tim da je čista lutrija dokle će to trajati, i kada će samo nešto da uradi KLIK i da opet stanem na nekom lepom mestu i sednem da uživam u pejzažu.
U takvom stanju je debilno ići na trke, naputuješ se i pripremiš i spakuješ i šta sve ne, da bi tamo negde odustao a da ni sâm ne znaš zašto.
Tako da je bolje što se sve ovo desilo, možda sam se samo izvukao iz neke potencijalne blamaže i pravljenja majmuna od sebe.

Ono odbrojavanje sam promenio i sada računa preostale dane do Ljubljane. Zašto baš Ljubljana, nemam pojma. Valjda jer je mnogo ljudi voli pa da im bude "kao kod kuće" kada pogledaju blog. Meni se nešto nije svidela, nekako sam drukčije zamišljao tu trku. Ljubljana mi dođe kao malo veći Ugljevik, sa onom trasom kroz predgrađa. Više bih voleo da su 4 kruga kroz centar. Crikvenica mi je recimo lepša. Malo grad malo izvan grada a lepši je i pogled kad si uz more. I ona staza sa tri kraka, pa puta dva. Taman možeš u mislima da "prolaziš" drugi krug dok traje prvi, i da predviđaš da li si dobro rasporedio snagu. Možda prepravim odbrojavanje ipak.

dragstor

bome je juče bio natrpan dan. ujutru na sanitarni pregled pa nakon tog ceo sat ranije u radnju jer su nam u jednom uglu podruma zbog vlage otpale pločice. nakon keramičarskih radova trk kući pod tuš pa nazad na posao. par puta juriš biciklom do kuće ili bolnice da odnesem tašti mobilni koji je zaboravila. popodnevna kratka pauza na poslu je mogla da posluži za uobičajenu kratku vožnju ali je prošla u druženju sa krampom i ašovom i rastajanju od najstarijeg psa. nakon druge ture na poslu i večere smo prošetali 2 najmlađa psa a kad sam seo da predahnem zamišljeni odmor od par minuta se protegao na sat vremena. jedva sam uspeo da se podignem iz stolice 15' pred mrak i otišao na trčanje. bilo je izuzetno sparno tokom prvih 5km pa sam nakon toga napravio pauzu i uspešačio sledeća 2km. kad sam se popeo iznad grada nastavio sam da trčim putem osvetljenim 80% punim mesecom. posle sledećih 5km trčanja sam stigao na železnički most na 1km od kuće i taj deo lagano prošetao da bih se skroz rashladio i mogao odmah pod tuš. mrzim onu letnju grešku kad se vruć od treninga istuširam i odmah zatim nastavim da se znojim. kad sam seo da preslišam vesti sa društvenih mreža bilo je već 23h. već u 03 mi je mačka legla na leđa i počela da me masira ali mi je uprkos njenim najboljim namerama san ipak bio potrebniji. zombi-srpanj može da se nastavi, niko mi neće preoteti glavnu ulogu!

mlitavo

danas kao i tokom celog Jula ću puno više vremena provoditi na poslu, i svoje uobičajeno trudničko (!) radno vreme namiriti do punog, pa još i malko više.

naime juče smo na izletu imali takav peh da je Lolina mama (koja je inače po ceo dan dežurala u radnji) pala i slomila ruku :-(

kad smo sabrali stare + sveže obaveze na poslu i u kući, shvatili smo da ćemo morati da obrišemo znatan deo letnjih planova.

odmah sam javio da nećemo moći na Sljemenski (ispričavam se i zahvaljujem Organizatorima) a teško da ćemo bilo gde duže putovati još neko vreme.

ako ostane vremena (i snage) za trening biće lepo, ako ne - nikom ništa.
ali tu je dodatni punjač da mogu redovno da uznemiravam društvene mreže

nastavak

posle dužeg vremena uključim jedan od laptopova i otvorim Chrome, a on ima uključenu opciju za tabove "nastavi tamo gde si stao" i otvori mi se blog o Trebeviću. koja podudarnost, obzirom da mi je plan za danas donekle sličan. odavno smo obećali Lolinoj mami da ćemo je voditi na ono jezero tu na 12km od grada, pa se danas taman ukazala dobra prilika. lep sunčan a ne prevruć dan. kad se tamo nadivimo prirodi i pejzažnoj arhitekturi njih dve će nazad autom a ja ću preko brda da nekim od bezbroj mogućih puteva dotrčim kući.

usput ću imati vremena na pretek da razmišljam o ovom osećaju da mi je u nogama svaki ritam težak. sinoć sam na polumaratonu imao iste probleme kao i cele godine, to jest zadnja tri meseca otkako sam nakon preloma prvi put otišao na neku trku.

problem je što ne postoji neka zona između, zlatna sredina. sporije od 4'40''/km mi se noge gase, volja pada na nulu, i jedino što čujem u glavi je "stani, prohodaj, stani, prohodaj, ovo nema nikakvog smisla". između 4'40'' i 4' se taj osećaj postepeno smanjuje, a povećava se neka čudna nervna iscrpljenost u nogama pa mi sa svakim centimetrom produženja koraka kreće neko raštimavanje u kolenima i donekle kukovima, koje pri najvišim brzinama (iz tog opsega) dolazi dotle da mi spolja u kolenu unutar nekog ligamenta dolazi do svojevrsnih strujnih udara od kojih mi noga kleca. pulsevi tokom celog tog opsega stoje u skroz pristojnim granicama, štaviše unutar maratonskog ritma.

kako onda istrčati polumaraton, da li se sat i po boriti sa tim užasnim klecanjem i bolovima, ili teturati 12.5 - 13 km/h jer je tu sve komforno, i boriti se sa onim drugim neprijateljem koji uporno govori stani stani stani?

kao i uvek važi stara izreka (moja, naravno) da ako odgovor postoji, onda ćemo do njega i doći, a ako odgovora nema, onda ćemo ga izmisliti ;-)

a sad, pravac Trebević!

korak ispred

Sad ću nekoliko sati pred današnju trku da napišem par redova o prethodnoj, eto što ti je savršeni tajming! Baš sam nedavno s nekim razgovarao o Bruksovom modelu ST5 i taj neko mi reče da su mu preširoke. Meni su se dopale na prvo probanje upravo zato jer su široke, i odmah sam uzeo i Glycerin i Cascadia i Flow i Cadence i T6, s tim da sam ova zadnja 3 modela uzeo pola broja manje pogrešno misleći da će mi iz nekog razloga tako čvršće stajati na stopalu umesto da malo "šetaju" naokolo. Elem te ST5 mi nekako nikada nisu baš "sjele". Kao da im je đon pretanak, kao da sam bos na asfaltu, takav neki osećaj. Pokušavao sam sa raznim ulošcima ali ne vredi. Divio sam se ljudima koji u njima mogu da pretabaju ceo maraton, naročito nakon 180km bicikle na ironman-u kada su stopala već načeta.

Tablica kaže da imaju nekih 750-ak kilometara ali obzirom da su bile tako spljeskane od prvog dana, ne mogu da ocenim da li su se dodatno stabale tj spljoštile. Udobne su za šetanje ali ne po trailovima jer nemaju gotovo nikakvu šaru na đonu, pa kad sam prošle godine u njima krenuo na Međeda u alpinističkoj ekspediciji sa AK Sljeme, umalo sam sa nekog strmog nagiba proklizao na prhkoj zemlji i sleteo u ambis. U njima sam vozio auto kad smo krenuli u Brčko.

Brčko ću zapamtiti kao trku sa jako zanimljivom stazom jer tih 10km u svakoj četvrtini imaju po jedno primetno ulegnuće/podvožnjak, i to bi trebala da bude upravo staza kakvu volim. Vrućina i sparina, 8 kilometara skakutanja pa na zadnjem pravcu hvataš ove što su popucali. I sve je bilo tako osim što mi je stalno osećaj bio da idem presporo, odnosno da se previše naprežem za konkretne brzine. Napor kao na ceneru a brzine kao na polumaratonu. Jednostavno nisam bio pripremljen na takav scenario. Iako sam u 7-8-om kilometru prolazio na svakih nekoliko stotina metara po jednog trkača ispred, video sam da me čeka ukupan prosek od smešnih 4'15''-4'18''/km i bilo mi je muka od same pomisli da protrčim ispod ciljnog semafora koji pokazuje više od 42 minuta! Pa sam fino zaustavio štopericu na 8km i prošetao se do cilja, taman sam stigao kada i Lola :-)

To je bio drugi trening u toku dana, jer sam sat pre trke išao u obilazak grada, kaskajući sa telefonom u ruci i fotkajući sve i svašta. Imao sam i sat vremena vožnje biciklom ujutru, ako se i to računa. Naravno svako rastrčavanje je otpalo jer smo doslovno iz cilja odšetali do auta i malo se pljusnuli, pa požurili za Novi Sad.

Tamo smo se parkirali na 20m od staze maratona a ja sam se obukao i krenuo po stazi da tražim društvo. Nekako sam spazio Zokija Radičanina u suprotnom pravcu pa sam okrenuo za 180° i dojurio do njega, pa smo nastavili do cilja njegovog maratona, poslednjih 5km. Onda sam u cilju okrenuo nazad stazom dok nisam sreo Kumu, pa sam i sa njom otrčao njen zadnji kilometar. Onda sam otrčao do auta da bih ga preparkirao negde bliže centru, i dok sam trčao (E O OVOME SE RADI CEO BLOG) pomislio sam vau čoveče kako su mi se "razvezale" noge, da me sad pustiš na onu stazu u Brčkom istrčao bih brže nego u ono mlitavo popodne pre 6 sati.

Eto, a celog života pričam kako mi ne ide to noćno, kako posrćem po stazi. Očito mi se u Brčkom uključio adrenalin, i fino me držao do iza 03 ujutru kada smo dokrajčili pizze nakon Bajaginog koncerta na Trgu slobode. Sutradan sam otišao na trčanje iz NS do Iriškog Venca, i po svoj prilici pokupio jednu mikro-sunčanicu, obzirom da mi se naredna dva dana nešto mantalo po glavi.

Kad sam sređivao podatke tog burnog vikenda, nisam mogao da se setim u kojim patikama sam trčao u NS. Asics hyper-tri su bile mokre od cenera, a Noosa 10 su onako krute, oštre, nesavitljive, i ne možeš da ih nosiš ako nisi 100% odmoran, primetio bih da se "lepe" za onaj tartan da sam bio u njima. A nema šanse da sam trčao u Brooks ST5 o kojima sam počeo blog, mislim da sam poslednji put u njima trčao kada sam se sa Žabljaka po kiši spustio do Đurđevića Tare, u fazonu neka kisnu boli me uvo što pre istrule pre ću ih baciti.

I gle čuda, kad me je pre par dana Dalibor tagovao na slici sa Noćnog, ja vidim sebe u ST5-icama!!!??? Pa kako je moguće da sam se u tim patikama osećao tako skočno, lagan i brz, uopšte ih nisam osećao na nogama. Misterija će gotovo sigurno ostati nerazrešena, jer objašnjenje zaista nemam. Jeste da mi u njima stoje oni mekani lepi ulošci iz Flow bruksica, koji daju osećaj trčanja po oblacima, ali teško da baš mogu da ožive mrtvog konja.