nastavak

posle dužeg vremena uključim jedan od laptopova i otvorim Chrome, a on ima uključenu opciju za tabove "nastavi tamo gde si stao" i otvori mi se blog o Trebeviću. koja podudarnost, obzirom da mi je plan za danas donekle sličan. odavno smo obećali Lolinoj mami da ćemo je voditi na ono jezero tu na 12km od grada, pa se danas taman ukazala dobra prilika. lep sunčan a ne prevruć dan. kad se tamo nadivimo prirodi i pejzažnoj arhitekturi njih dve će nazad autom a ja ću preko brda da nekim od bezbroj mogućih puteva dotrčim kući.

usput ću imati vremena na pretek da razmišljam o ovom osećaju da mi je u nogama svaki ritam težak. sinoć sam na polumaratonu imao iste probleme kao i cele godine, to jest zadnja tri meseca otkako sam nakon preloma prvi put otišao na neku trku.

problem je što ne postoji neka zona između, zlatna sredina. sporije od 4'40''/km mi se noge gase, volja pada na nulu, i jedino što čujem u glavi je "stani, prohodaj, stani, prohodaj, ovo nema nikakvog smisla". između 4'40'' i 4' se taj osećaj postepeno smanjuje, a povećava se neka čudna nervna iscrpljenost u nogama pa mi sa svakim centimetrom produženja koraka kreće neko raštimavanje u kolenima i donekle kukovima, koje pri najvišim brzinama (iz tog opsega) dolazi dotle da mi spolja u kolenu unutar nekog ligamenta dolazi do svojevrsnih strujnih udara od kojih mi noga kleca. pulsevi tokom celog tog opsega stoje u skroz pristojnim granicama, štaviše unutar maratonskog ritma.

kako onda istrčati polumaraton, da li se sat i po boriti sa tim užasnim klecanjem i bolovima, ili teturati 12.5 - 13 km/h jer je tu sve komforno, i boriti se sa onim drugim neprijateljem koji uporno govori stani stani stani?

kao i uvek važi stara izreka (moja, naravno) da ako odgovor postoji, onda ćemo do njega i doći, a ako odgovora nema, onda ćemo ga izmisliti ;-)

a sad, pravac Trebević!