subota, 10. travnja 2021.

opet dvočinka

eee danas sam zaista i obavio dva treningića i to oba dobra.
ujutru na trčanje, joj što volim subotu kad nigde ne žurim.
to jest žurim da bih leteo što više a ne žurim zbog mrskih obaveza radnim danima.
i onda malo blać srać užina i tako to, pa na vožnju.
malo sam brinuo kako će mi leći vožnja nakon brdskih 13km trčanja, stjuardesa-cvetnih-polja-i-zelenih-livada-bez-ograda fazon, no sve je prošlo okej.
štaviše i u ovim ne skroz odmornim danima retko gde stavljam pozadi na najveći zupčanik, u samo dva navrata sam baš morao no ni to me nije puno potreslo.
prepedalah (kao neka turska reč) 70km sa 1400m uspona, nije to ni loše.
kad podeliš na pola, 35km sa 1400m uspona i 35km sa 1400m spusta, 
to ispadne 1400/35=okruglo 4% prosečan nagib na treninigu.



nisam još prebacio slike pa imam samo ove dve koje je Lola slikala, prva sa trčanja tu odmah ispod strinine kuće, a druga na razdvajanju kada je ona ostala na asfaltu a ja otišao put planina.
sutra je divan dan, divan dan, ali nikom nije rođendan nego je nedelja i moglo bi da padne neko putovanjce, i neka kombinacijica sa trčanjem ili biciklom, kako god.
mrzi me da stavljam točkove sa letnjim gumama, jedan dan možemo i zimske da cepamo a ionako se neće nigde ići autoputem tako da je skoro pa svejedno.

petak, 9. travnja 2021.

dvočinka

nisam stigao da napišem redovan blog jer pola dana nismo imali struju, nešto je izgorelo na ćošku ulice :-O
iz nekog neobjašnjivog razloga koji je lako objasniti, opet sam počeo da zanemarujem trčanje.
rekao bi čovek, pa šta ti je teško, ujutru dok je još prijatno i netoplo i dok se sunce nije previše podiglo, odeš pola sata, sat, pa posle celog dana radi šta hoćeš.
ideja i jeste bila slična ali je rekoh struja nestala još u pola noći pa mi je bilo malo glupo da odem na trčanje sa kojeg se vratim stoput više oznojen nego sa bicikle, onda bih morao da se tuširam pred posao, rekoh bolje nek ostane pun bojler vode koja se polako hladi jer će u toku dana zatrebati ko zna koliko puta, a ne da sve potrošim odmah u zoru.

tako sam 7. u mesecu imao 63 pretrčana km, i ostaće na tome evo do 10. u mesecu, pa kontam da bih sutra ujutru (subota 10.04.) mogao malo da otrčkaram ako me nešto jako važno ne omete, nedostatak volje na primer.
fali mi 7km da zaokružim na 70 u aprilu, heh.
subota će biti i dan za kratke gaće i duge rukave, neophodna doza de vitamina stiže u ovaj željni organizam.
nedelja je najavljena čak i do +20 a ponedeljak i do 23, e to će biti dan i za kratke gaće i kratke rukave.


sve u svemu, trebao bih da budem zadovoljan sa ova dva dana bicikle, čim ne stižem da natipkam blogove to znači da sam ostao do pred mrak u brdima a to pak znači da sam se sit navozao. 
izaći će ova nedelja preko 400km koliko vidim, skoro sve na novom 29-inčeru.
u utorak bih mogao i da operem zver, dosta je prašnjav, nema smisla.

srijeda, 7. travnja 2021.

izvlačenje maksimuma

iza mene je ostao jedan bolan dan ali ko ga šiša, što rekoše neki ameri na jednoj mejling listi, uvek je bolji loš dan na trčanju nego lep dan na poslu.
nakon malo zagrevanja sam shvatio da se nisam zagrejao nego sam sve drveniji i drveniji pa sam na jednom dugačkom blagom usponu odustao od trčanja.
opet, bilo me je blam da šetam uzbrdo dok kola prolaze, jer nisam bio u trenerci i jakni nego u opremi za trčanje, pa sam rešio da radim ubrzanja.
stotinak metara do daske pa onda šetam dok ne čujem auto iza krivine, onda malo trčkaram za publiku dok auto ne prođe pa nastavim da šetam do sledećeg ubrzanja.
ukupno sam uradio pet krvničkih stotki tojest nisam merio daljinu nego sam trčao 40-50 dvokoraka što bi otprilike bilo 100m a stao sam svaki put kada sam ostao bez snage, obzirom da sam se podosta beskompromisno zaletao, onako juniorski :-D 
ostatak sam lagano strčkarao kroz šumu pa uz reku, po ravnom su čak i 6'15'' kilometri delovali na granici volje da uopšte napravim sledeći korak.

nakon vrlo kratkog odmora, jer sam sve napakovao posle posla u ostatak popodneva, otišao sam biciklom da nahranim neko ostavljeno pseto za šta mi je trebalo 18+18km i pravo da vam kažem uopšte nisam bio oduševljen tim nazovi provodom.
malo mi je monotoniju razbio pijanac koji je ležao u travi, a anegdota je išla ovako:
čovek je zaustavio auto pored puta i maše mi da stanem.
stanem.
čovek kaže, eno tamo neko leži (desetak metara u livadi iznad puta), ne znam da nije možda mrtav, ne smem sâm da mu priđem.
tip se ladno usrao da će neko da ga optuži za ubistvo, pa bi da pomogne ali ne ume.
na to se ja grohotom nasmejem, priđem onom koji spava kao letva, šutnem da u đon čizme iz sve snage, na šta on samo malo jače zahrče i neznatno se pomeri.
znači koma.
idemo mi dalje, neće ovaj niđe, rekoh brižnom čoveku na proputovanju.
da se ne smrzne, upita me on na rastanku.
gde bre da se smrzne, kažem ja, vidiš da je purpuran u licu, ovaj toliko zrači da će pre on da zapali ovu travu ispod sebe nego što će da se smrzne, pride je u nekom kožnom gunju koji ladno deluje neprobojan za metke.


nakon nekih sat vremena sam opet u povratku naišao tuda, ovaj put sam imao vetar u leđa pa sam u kombinaciji sa putem koji ide nizvodno bio puno bolje raspoložen.
opet sam ga malo išutirao što u čizme što u dupe dok se nije malo razbudio.
nakon desetak nerazgovetnih rečenica je ustao da kenja, odmakao se pet metara i naguzio se tako pored magistralnog puta.
nije da sam morao da ga slikam nego sam uperio telefon samo da bi svi koji prolaze autom pogledali ŠTA TO JA SLIKAM pa su ga tako kolateralno ulovili naguženog dok govna ispadaju na kilograme.
nakon toga sam produžio dalje, a on je ostao da se tetura u mestu.
već će se dalje snaći na nekom autopilotu, očigledno mi nije prvi put.

tako upisah 10.5km trčanja, 4km pešačenja, 36km bicikle, i 50-ak fotografija.

utorak, 6. travnja 2021.

back to the basics but not asics

nisam očekivao ništa obzirom na prognozu, ali baš ništa
ponedeljak je bio najavljen sunčan, meni dovoljno
eksperiment sa kratkim gaćama na +15 je prošao odlično, iako čak ne verujem ni da je stiglo do 15, jer sam u najtoplijem delu dana prelazio preko 600m nadmorske i na samo desetak kilometara od 1000+ visokih planina ukrašenih snegom
plus vetar, hmm


i rekoh, da ja roknem stotku u taj lep dan i posle mogu par dana i da prespavam
pametan je medved kad kaže probudite me na uskrs
i onda vidim jutros da ništa ne pada, pa ni sneg
kao nešto +8, u najavi zahlađenje
krenemo na +7 vratimo se na +5
posle onih brdskih 96km juče, što preračunato u ravno dođe bar 110 a preračunato sa mtb-a na trkačku dođe barem 130km, izađe mi i danas na onom lošijem mtb-u nepunih 50-ak

nakon ručka i malo grejanja, to mi se nikada ne događa ali eto izuzetka, metnem da ja kuvam kafu
i par sati nakon kafe, rekoh da odem pred mrak malo da otrčim
napravim neki krug od 12km s tim da sam uz neku strmu prečicu uspešačio pa odozgo s vrha nastavio trčanje
tako mi je ispalo 2km uphill planinarenja i 10km trčanja
nosio sam one Brooks Pure Cadence, pola broja manje no nakon operacije i stanjivanja jezika će moći da posluže još par stotina kilometara 
(njihove sestre Pure Flow sam uveliko iznosao, takođe operisane)

tako u prvih 6 dana aprila imam 53km trčanja (i tonu bicikle) s tim da sam tih 53km skupio u 4 izlaska pa je to oko 13km po trčanju, ali zato podeljeno na 6 dana imam jedva 9km dnevno, verujem da će naredni hladni dani da to preokrenu prema murakamijevskih 10km/dan

nepravda ili zaborav, kao da postoji razlika

umesto uobičajenog bloga, evo prevoda jedne stranice sa vikipedije, koja inače postoji samo na engleskom i španskom, a zanimljivo je da se niko iz HR nije "pomučio" da sve samo prekuca u gugl prevodilac i copy-paste u članak na hrvatskom jeziku.
stiglo mi naravno od engleske vikipedije mejlom prekjuče, zbog datuma 04.04.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Mirko Šarić 
Sa Wikipedije, besplatne enciklopedije 

Datum rođenja 6. juna 1978 
Mjesto rođenja Buenos Aires, Argentina 
Datum smrti 4. aprila 2000. (21 godina) 
Mjesto smrti Flores, Buenos Aires, Argentina 
Visina 1,88 m

Klupska karijera 
Mirko Šarić bio je argentinski nogometaš koji je igrao kao vezni igrač. 
Šarić je rođen u Buenos Airesu od hrvatskih roditelja. U mladosti se pridružio akademiji San Lorenzo i brzo napredovao da bi debitirao u prvom timu u decembru 1996. Smatrali su ga jednim od najboljih argentinskih perspektiva mladih, a prije smrti bio je povezan sa španskim gigantom Real Madridom. Nakon obećavajućeg početka karijere, pad forme nakon što je igrao van pozicije doveo je do toga da se pojavio više kao zamjena. U decembru 1999. godine, dok je igrao u rezervnoj utakmici protiv River Plate-a, Šarić je pretrpio puknuće ligamenata na lijevom koljenu, što ga je držalo po strani do smrti 2000. 


Lični život 
Njegov brat Martin također je bio profesionalni nogometaš do penzije 2011. godine. Trenutno radi kao trener za San Lorenzo. 
Šarić je hodao sa lokalnom ženom gotovo godinu dana, a za to vrijeme je zatrudnjela. I Šarić i njegova majka sumnjali su da on nije otac, potkrijepljen činjenicom da je Šarić bio na međunarodnoj dužnosti mladih u Argentini u Japanu na očigledni datum začeća. Prema majčinom savjetu, Šarić je platio DNK test za sebe i bebu, koji je vraćen negativno.

Šarić je patio od depresije, što je doprinijelo njegovoj smrti. To je saopštio menadžer San Lorenza Oscar Ruggeri, i rekao da je primao je psihijatrijsku pomoć. 
Ujutro 4. aprila 2000. godine, Šarićeva majka ga je pronašla mrtvog u svojoj sobi. Počinio je samoubistvo vješanjem.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

što bi napisali u čitulji u našim seoskim novinama,
"iza sebe je ostavio brata, majku, kurvu, i kopile".
bilo bi puno lepše da je bio pametan kao naš Burazer pa da je degažirao kurvu u tri materine, u rekordnom roku našao stoput bolju curu, i preokrenuo pakao u raj...

ponedjeljak, 5. travnja 2021.

dua-tria-kvadra-tlon đog-hajk-đog-strć-pony

shvatio sam dve važne stvari

1) bol koji mi se povremeno javlja u desnom dupetu nije posledica nikakve aktivnosti ni neki nervni problem (iritacija živca) nego me prosto na tom mestu pritiska stolica na kojoj najčešće sedim prek kompom, pa sam malo doduvao onu fitnes loptu i sad mi je super
što bi reklo Sklonište, kad došlo je jutro, ja sam je napuuuuuhao...

2) otkako sam prošle i ove godine počeo da NE nosim nogavice na bicikli kada je sunce i +15 ili toplije, shvatio sam da sam od svih onih 200+ hiljada km na bicikli, u svim danima između 12 i 20 stepeni džabe nosio nogavice (leg warmers) odnosno ono što se navuče između čarapa i biciklističkih.
ajd što sam džabe nosio nego što sam džabe kupovao.

i juče gledam Flanders tour i nakon muške trke puste i žensku od 150km, i kaže Patak* da je toplo, devet stepeni. a sve cure u kratkom. 
tu opet stavim prst na čelo pa se zapitam, kada se namažeš zaštitnom kremom i kada ti je baš ugodno na +15, zašto sam zazirao da izađem i na +13 i +12, ako je drečeće sunčano, kako sam zaključio da je nakon onih +19 sada dovoljno "hrabro" izaći golih nogu na +15 ali ne i ispod toga?
*(naš bivši trener u Milicionaru, sadašnji savezni selektor a par trka smo i vozili zajedno, sećam se državnog iz Niša do Pirota pa nazad na Suvu planinu koje smo pobedili) 


juče je izlet ispao pomalo haotičan ali to je bio onaj "kreativni nered" kome su umetnici skloni, nikako neka deponija neispunjenih planova.
krenuli smo Lola biciklom a ja trčeći prvih 4.2km, gle to je čitavih 10% od maratona.
kako to ume da deluje lako i malo, pomisliš da se sada vratim kući, i samo pet puta toliko, i eto maratona.
i već kad se drugi put vraćaš, na primer, shvatiš da si počeo da se umaraš, a nisi ni blizu polovine.
baš su varljivi ti mali segmenti duge aktivnosti, nešto u fazonu kad ameri kažu da je njima lakše odbrojati (zamalo da je palindrom od odrobijati) jer oni broje samo do 26 (milja) a mi se mučimo 42 puta.

uglavnom nakon toga smo vezali biciklu i otišli u mini hajk do vrha brda, odakle sam ja nastavio dalje nizbrdo trčeći dok je Lola sišla peške obzirom da je bila u nekim gojzericama.
na okretu smo se još jednom sreli pa sam se ja vratio istim putem nazad do bicikle, i tu sam prekinuo snimanje run/hike/run, seo na biciklu i otišao u grad, gde se ona spustila prečicom u istim onim gojzericama.
kada sam u srednjoj išao na Vogel na skijanje tj zimovanje, zvali smo ih GWOJZerice!


naravno nakon ona dva tempo trčanja u petak i subotu (15+17km) sam bio ne baš raspoložen čak ni za trčkaranje tako da sam ovo sve otaljao u salomonkama na nekim minimalnim brzinama eto tek da mogu da upišem da sam ipak TRČAO, to je kao ono kad te uhvati razredna kako pušiš u veceu pa ti kažeš "ma ne pušim ja", a ona kaže "jes, ne pušiš, samo vučeš da se ne ugasi".
e tako sam i ja "trčao", tek da se ne ugasim.

subota, 3. travnja 2021.

drži vodu i kad majstori odu

negde nakon trčanja* po kiši (prva polovina) i kišici (druga 1/2) i ručka, stigao je poziv od drugarice tj komšinice tu odmah tri kuće od nas, da pomognemo pri upoznavanju sa novom veš mašinom. sad tu ide jedna stvar, odnosno tema za razmišljanje. možemo biti MODErni, ili staroMODNI, pri čemu se moderno obično smatra za naprednije, a staromodno za zatucano. s druge strane, jednostavno može imati prednosti nad komplikovanim, u smislu da komplikovanije stvari imaju širi spektar mogućih kvarova, koji su takođe komplikovaniji, skuplji za popravku etc.

kada sam poslednji put kupovao foto aparat, gledao ponude manjeg ili većeg zuma, punjivih AA (teških pa puta 4) ili laganih li-ion baterija, rezolucije u megapix, maksimalnog otvora blende, mogućnosti programa (varijante idiota ili nešto više), i kada sam stigao do modela sa wifi povezivanjem tu sam odmah stao i vratio se korak unazad. 20% više cene, a joj samo kada se setim koliko traje uparivanje recimo gopro kamere i zavitlavanje sa wifi prebacivanjem medija.

e isto tako, drugarica je bila kod nas i pogledala mašinu, jako joj se dopala, A+++ klase i trice šta ti ja znam, 49cm duboka ali 7kg kapaciteta, 1200 obrtaja, i uradila je šta - kupila je skroz  istu takvu, svako dugmence je na istom mestu, ali 20% skuplju, da ne kažem MODERNIJU, koja "radi" na wifi. moraš u app store, pa skineš aplikaciju, pa povežeš telefon preko wifi i onda ti on dođe daljinski za veš mašinu (!)

moš misliti, umesto da okreneš dugme i stisneš start, treba ti pet minuta nerviranja uparivanja podešavanja, a mobilni će ti čak i na odabranom jeziku govoriti koji si program uključio i za koliko minuta će završiti. na takvim stvarima se uvek prelomi kada razmišljam koliko treba biti MODERAN. nije burazer lud što vozi auto godišta najnovije verenice, više ne važi ono da je najbolji auto = nov auto, nego ti je najdraži onaj koji ti se najviše sviđa i zauvek najbolji isti taj koji umeš da popraviš usred pustinje vezanih očiju. 

kad je mašina javila da je svršila primetio sam neku vodu na podu pa podvukao ruku i onda smo shvatili da nešto negde curi. srećom nakon par minuta inspekcije sam skontao da se ispod mašine voda dijagonalno sliva, zbog nagiba pločica na podu, i da ustvari voda curi iz dovodnog creva koje je trebalo dotegnuti za pola kruga. zaradih kafu i kolače sa samo dva prsta i dva uložena minuta u dijagnostiku. bingo. a uštedeh i prodavcu/servisu sat putovanja i puštanja u rad mašine, samo da bi skontao koliko je glup "kvar" zbog kojeg bi dolazio, a ne bi naplatio n-i-š-t-a. 

* trčanje je inače bilo najobičnije šljap šljap na do pola istoj stazi kao i juče s tim da sam na vrhu brda odabrao spust ka reci pa se odatle vratio preko manjeg brda makadamom, i dalje od asfalta kasom, kroz staze i ulice znane. otud sam umesto 15km dobio 17km a možda sam se čak i manje umorio iako sam nabrao više uspona, 388m naspram 304m.


reke nisu naročito narasle jer dok dole sipi kišica na planinama promiče sneg pa će ta voda stići sa nekoliko dana zakašnjenja.

igra sudbine i minuti koji život znače

nakon ovakvog naslova bih morao da nastavim u nekom žešće dramatičnom tonu ali se baš i ne radi o jako ozbiljnim stvarima. naime juče je drugarica na fejsu stavila status "vaše DJ ime je "DJ + ono što ste zadnje guglali" i tako ja postanem DJ Vršac! smejalo mi se pola interneta. kasnije sam u komentaru objasnio da je sudbina kurwa jer sam pre samo pola minuta mogao biti DJ Harley Davidson a to sam guglao da proverim da li sam ispravno napisao i eto kakav što bi ovi beograđani rođeni u filadelfiji rekli TWIST da me tako zezne pomenuta sudba kleta.

a inače baš na temu toga koliko se šta treba i može nadoknađivati u životu, poslužiće jučerašnji izletić. prognozu su menjali stotinu puta a pogled kroz prozor je govorio još manje jer nisi mogao ni da pretpostaviš da li će za pola sata da se pojavi nebo ili da opiči pljusak. uspeo sam da relativno rano odem na trčanje između dve kiše.

čak sam poneo i malu kesicu od onih za zamrzivač, da u nju ubacim telefončić ako baš počne neka mahnita provala oblaka. nešto baš i ne verujem slepo u one ip68 sertifikate o nepromočljivosti ili kako se to već zove. kontam da uvek možeš da osušiš telefon na radijatoru i da nakon toga u sve šupljine naprskaš wedea i da istreseš višak i obrišeš. ali ako ga ni ne napunim vodom in d frst plejs, uštedeću sebi 20 minuta drndanja pa se eto već unapred isplati ne plivati s njim, ako si krenuo samo na trčanje.

to je bilo tih prvih 15.1km u toku dana, a popodne je počelo da sluti na razvedravanje. pa sam čekao, i na kraju se odvažio da odem biciklom prema onoj strani sveta gde je bilo najviše neba a najmanje ili ništa saobraćaja. do kraja vožnje od nepuna dva sata su niski oblaci otišli čak i sa one najopasnije strane gde su se bili ukotvili. 


obzirom da mi je 29-inčer od dan ranije stajao sav prašnjav čekajući pranje, kad sam se vratio sa tih par sati laganog pedaliranja pomislio sam - eto, trebao sam novom biciklom otići bilo gde, bilo koliko, proći makar jednim puteljkom kuda nikada nisam proterao mtb nego samo trčao, a čak i da me je usput uhvatila kiša to bi bilo samo predpranje i svakako bih odmah po ulasku u dvorište crevom dovršio posao.

ulog je tako ni iz čega postao preveliki, od bukvalno NIKAKVOG doživljaja kotrljanja istom cestom tamo pa nazad po milioniti put, mogao sam doživeti emotivni orgazam nečeg novog i uzbudljivog na samo desetak km od kuće. a nisam. jeste da mi je 15km trčanja sa 300m uspona bilo više nego dovoljno treniranja, i da mi je lagana odmarajuća vožnja bila puno logičniji izbor, unapred zaglavljena u glavi zbog najavljenih pljuskova, u nekom trenutku sam shvatio da sam propustio neku priliku za nešto. i bi mi malkice žao. a šta ćeš.

petak, 2. travnja 2021.

komentari i blaćtrućizam

jedan od kolega maratonaca je moju priču o kamenju pored puta shvatio kao da sam mislio nešto dosta dramatičnije od onoga što sam umetničkim okom uhvatio u kadar, pa mi je napisao par redova podrške:

"Dobro je da te radi strah od smrti, i mislim da te radi i na dobar način, jer bez istinske spoznaje smrti, nema života. Jedino što ti zapravo može doneti mir je naučiti da pustiš sve (i svakoga) sa radošću na prilici što ste dobili pa makar i jedan zajednički momenat na vašim putevima."

pa jeste, svakako je lepo kada čovek nije sam kao vuk nego proživljava te neke zajedničke trenutke sa osobama koje imaju slična interesovanja ili sa slučajnim prolaznicima, kao neki atomi koji se tako sudaraju hteli to ili ne, i onda sva ta iskustva i uspomene ostanu utkani u ono što zovemo život. ja sam pak odgovorio više matematički:

"ipak ima fore do smrti, valjda, više sam skoncentrisan na najbližih par godina i kako najpametnije da ih potrošim. kad pokušam da premotam film, rekao bih da sam od svih natrpanih godina straćio barem jednu četvrtinu, dakle moglo je i bolje. od smrti puno više nelagode donosi čak i sama pomisao da nešto može da me omete u tim pokušajima da nadoknadim propušteno dok ne bude prekasno, tipa neka bolest ili bilo koji oblik invalidnosti. svejedno bih već trebao da budem zadovoljan, u svakoj od onih "dobrih godina" sam proživeo više nego što mnogi naberu za ceo život."

s tim da kad kažem nadoknađivanje, ne mislim na stvari tipa nisam se nikad popeo na Midžor ili iz blizine gledao Prokletije, sve je to jedno isto kada ga pohodi isti čovek, i isti je doživljaj kao kada sam na bilo kojem vidikovcu na 500m nadmorske ovde u okolini, ili onomad kada sam sa atl. klubom iz Zagreba išao na planinarenje na Međed. ako voliš kretanje, u principu ti na uspešnost izleta ne utiče lokacija, jeste lepo kada si negde gde nikada ranije nisi bio ali to ne znači da treba bezglavo leteti naokolo samo da bi "udarao recke".

kao što sam i najavio, prvog aprila nisam trčao jer mi je onih 18km dan ranije nešto jako teško palo, pa rekoh da pokušam da se bar jednog dana ne premorim. no nakon 60km mtb-a tu po okolnim brdima, tokom kojih sam puno više vremena proveo po makadamima i kamenjarima nego po asfaltu, nisam nešto siguran da sam se baš odmorio :-) 

svakako je najavljen period nestabilnijeg vremena pa će trčanje ili hajkovanje biti prigodnija opcija.



četvrtak, 1. travnja 2021.

divan dan divan dan

sreća sreća gadost.
tako sam bio uzbuđen pred jučerašnje trčanje da sam planirao i dužinu i dve dužine i svakakve kojekakve nadoknade poslednjeg dana meseca, no organizam nije baš sarađivao. 
onako kako sam trčao (lagano) trebao bih da na pulsevima 115 trupćem tri sata i da se ne umorim, a meni su pulsevi zakucavali na 130 a uzbrdo na 140, noge su bile umorne trome pa čak i bolne, a brzine minut po kilometru sporije od očekivanih.
dakle ideja da ću se na mtb-u po kamenjarima odmoriti za trčanje nije popila vodu, a ja sam popio govno.

jedva pređoh 18 kilometara i još me pred kraj spičilo sunce tako da sam za tih bezmalo dva sata osim šuškavca i dugog dresa zamalo skinuo i onu rupičastu majicu ispod i završio trening toples.
obično na te namirivačke treninge krenem unapred pripremljen a sada nisam znao koliko imam km i koliko mi treba da zaokružim na koji broj pa sam trčao kao tele kroz maglu, ispostavilo se da me je tih 18km doteralo do 222 ukupno u martu, s tim da sam juče napravio i 360m uspona pa je možda i to razlog što mi nije baš lako išlo.

 
(nisam preskakao ogradu da proverim)

popodnevnu vožnju sam već oslikao u sinoćnjem blogu a o tom jako jelte važnom trčanju sam tek jutros stigao da nešto zapišem. bolje je reći zapišam. nakon toga mogu kao ker da napustim drvo zvano Mart, pa i nije bilo neko, februar je bio spektakularniji.
april takođe počinje lepo, prvog dana se evo ni sunce ne šali i u najavi je +20, napokon će leći neka vožnja dostojna renomea ovog imena i nogu, barem se nadam.