petak, 16. travnja 2021.

zlatna šestica, ex-petica

eh kako je bilo nekad kad smo bili mladi ludi i laki kao perce, a od tog nekad je prošlo samo nekoliko godina. 
imao sam nalete ludila pa krenem dvaput dnevno na trčanje, kad sam išao po 21km zadovoljavao sam se da završim za dva sata a kada sam išao na nešto kraće to je uglavnom bilo oko 5'/km.
dobro, tada sam bio poprilično "utrčan" i imao enormnu bazu pa je bilo lako igrati se sa kilometrima.

sada pak nakon nekoliko uzastopnih zima sa dvomesečnim potpunim pauzama, naravno nijedne sezone nisam ni stigao do tog statusa utrčanosti iliti utreniranosti, pa sam u fazonu daj šta daš.
juče sam zbog nekih nazovi obaveza iskombinovao trčanje sa humanitarnim radom pa sam po ko zna koji put shvatio da ta dva i nisu naročito kompatibilna.
mislim možeš da zastaješ tri puta po pola sata ali znaj da to nije trening nego izlet.

bez obzira na to i bez obzira na smrzavanje nakon svakog totalnog hlađenja i stajanja, iz nekog suludog razloga mi je došlo da pokušam da povratim prosek barem na 10 km/h obzirom da mi je na vrhu brda bio oko 6'40''/km.
i kao nešto maži maži nizbrdo, pa opet zastanem da završim nešto malopre započeto, pa opet kreni ohlađen pa opet maži maži kroz grad kao budala i skrećem na poslednjoj raskrsnici u ulicu i pogledam na sat, piše 19.00km, odmah znam da mi je potrebno da nemam preko 1h54' i ugledam 1:54:04.
svestan da je gotovo nemoguće u samo sto metara do kuće nadoknaditi te 4 sekunde ipak se zaletim u neki smešan turbo finiš i zaustavim sat koji pokaže 6'00''/km, jeeeeee, ipak je bilo moguće.
što učinje srce u junaka!

planirao sam 21km no sve sam išao kroz grad nekim prečicama zbog tih nazovi obaveza i na kraju me mrzelo da guram do 21, a posebno jer sam po brdima i makadamu previše vremena izgubio pa mi taj half ne bi ni ispod dva sata ušao, eventualno sam mogao da ga sabijem u 2h03' ali neka hvala, uvek mogu toliko da se izblamiram, čemu žurba jelte.


popodne malokrvno razvozavanje jer su najavili razvedravanje, a u stvarnosti sam čak i letucanje neke susnežice primetio, definitivno najgori april od nastanka čovečanstva, kladim se da je lepše vreme bilo čak i za vreme bombardovanja '41 i '99.

tojest '99 se i sećam, naravno da je bilo lepše vreme, vozili smo trkačke bicikle sprintajući preko mostova da ne ubodemo baš najgori trenutak, a gledali smo uživo i pogibiju one budaletine od pilota koji je kao glineni golub kružio nad valjevom dok ga nisu smakli negde odozgo sa 10km visine, čak ga za to glupiranje proglasiše i herojem, iako mu se mig samo pukom srećom zabo u obronak na 4km od grada, mogao je sravniti i dva cela solitera kao oni bin ladenovi kamikaze.


Nema komentara:

Objavi komentar