shvatio sam dve važne stvari
1) bol koji mi se povremeno javlja u desnom dupetu nije posledica nikakve aktivnosti ni neki nervni problem (iritacija živca) nego me prosto na tom mestu pritiska stolica na kojoj najčešće sedim prek kompom, pa sam malo doduvao onu fitnes loptu i sad mi je super
što bi reklo Sklonište, kad došlo je jutro, ja sam je napuuuuuhao...
2) otkako sam prošle i ove godine počeo da NE nosim nogavice na bicikli kada je sunce i +15 ili toplije, shvatio sam da sam od svih onih 200+ hiljada km na bicikli, u svim danima između 12 i 20 stepeni džabe nosio nogavice (leg warmers) odnosno ono što se navuče između čarapa i biciklističkih.
ajd što sam džabe nosio nego što sam džabe kupovao.
i juče gledam Flanders tour i nakon muške trke puste i žensku od 150km, i kaže Patak* da je toplo, devet stepeni. a sve cure u kratkom.
tu opet stavim prst na čelo pa se zapitam, kada se namažeš zaštitnom kremom i kada ti je baš ugodno na +15, zašto sam zazirao da izađem i na +13 i +12, ako je drečeće sunčano, kako sam zaključio da je nakon onih +19 sada dovoljno "hrabro" izaći golih nogu na +15 ali ne i ispod toga?
*(naš bivši trener u Milicionaru, sadašnji savezni selektor a par trka smo i vozili zajedno, sećam se državnog iz Niša do Pirota pa nazad na Suvu planinu koje smo pobedili)
*(naš bivši trener u Milicionaru, sadašnji savezni selektor a par trka smo i vozili zajedno, sećam se državnog iz Niša do Pirota pa nazad na Suvu planinu koje smo pobedili)
juče je izlet ispao pomalo haotičan ali to je bio onaj "kreativni nered" kome su umetnici skloni, nikako neka deponija neispunjenih planova.
krenuli smo Lola biciklom a ja trčeći prvih 4.2km, gle to je čitavih 10% od maratona.
kako to ume da deluje lako i malo, pomisliš da se sada vratim kući, i samo pet puta toliko, i eto maratona.
i već kad se drugi put vraćaš, na primer, shvatiš da si počeo da se umaraš, a nisi ni blizu polovine.
baš su varljivi ti mali segmenti duge aktivnosti, nešto u fazonu kad ameri kažu da je njima lakše odbrojati (zamalo da je palindrom od odrobijati) jer oni broje samo do 26 (milja) a mi se mučimo 42 puta.
uglavnom nakon toga smo vezali biciklu i otišli u mini hajk do vrha brda, odakle sam ja nastavio dalje nizbrdo trčeći dok je Lola sišla peške obzirom da je bila u nekim gojzericama.
na okretu smo se još jednom sreli pa sam se ja vratio istim putem nazad do bicikle, i tu sam prekinuo snimanje run/hike/run, seo na biciklu i otišao u grad, gde se ona spustila prečicom u istim onim gojzericama.
kada sam u srednjoj išao na Vogel na skijanje tj zimovanje, zvali smo ih GWOJZerice!
naravno nakon ona dva tempo trčanja u petak i subotu (15+17km) sam bio ne baš raspoložen čak ni za trčkaranje tako da sam ovo sve otaljao u salomonkama na nekim minimalnim brzinama eto tek da mogu da upišem da sam ipak TRČAO, to je kao ono kad te uhvati razredna kako pušiš u veceu pa ti kažeš "ma ne pušim ja", a ona kaže "jes, ne pušiš, samo vučeš da se ne ugasi".
e tako sam i ja "trčao", tek da se ne ugasim.
Nema komentara:
Objavi komentar