igra sudbine i minuti koji život znače

nakon ovakvog naslova bih morao da nastavim u nekom žešće dramatičnom tonu ali se baš i ne radi o jako ozbiljnim stvarima. naime juče je drugarica na fejsu stavila status "vaše DJ ime je "DJ + ono što ste zadnje guglali" i tako ja postanem DJ Vršac! smejalo mi se pola interneta. kasnije sam u komentaru objasnio da je sudbina kurwa jer sam pre samo pola minuta mogao biti DJ Harley Davidson a to sam guglao da proverim da li sam ispravno napisao i eto kakav što bi ovi beograđani rođeni u filadelfiji rekli TWIST da me tako zezne pomenuta sudba kleta.

a inače baš na temu toga koliko se šta treba i može nadoknađivati u životu, poslužiće jučerašnji izletić. prognozu su menjali stotinu puta a pogled kroz prozor je govorio još manje jer nisi mogao ni da pretpostaviš da li će za pola sata da se pojavi nebo ili da opiči pljusak. uspeo sam da relativno rano odem na trčanje između dve kiše.

čak sam poneo i malu kesicu od onih za zamrzivač, da u nju ubacim telefončić ako baš počne neka mahnita provala oblaka. nešto baš i ne verujem slepo u one ip68 sertifikate o nepromočljivosti ili kako se to već zove. kontam da uvek možeš da osušiš telefon na radijatoru i da nakon toga u sve šupljine naprskaš wedea i da istreseš višak i obrišeš. ali ako ga ni ne napunim vodom in d frst plejs, uštedeću sebi 20 minuta drndanja pa se eto već unapred isplati ne plivati s njim, ako si krenuo samo na trčanje.

to je bilo tih prvih 15.1km u toku dana, a popodne je počelo da sluti na razvedravanje. pa sam čekao, i na kraju se odvažio da odem biciklom prema onoj strani sveta gde je bilo najviše neba a najmanje ili ništa saobraćaja. do kraja vožnje od nepuna dva sata su niski oblaci otišli čak i sa one najopasnije strane gde su se bili ukotvili. 

obzirom da mi je 29-inčer od dan ranije stajao sav prašnjav čekajući pranje, kad sam se vratio sa tih par sati laganog pedaliranja pomislio sam - eto, trebao sam novom biciklom otići bilo gde, bilo koliko, proći makar jednim puteljkom kuda nikada nisam proterao mtb nego samo trčao, a čak i da me je usput uhvatila kiša to bi bilo samo predpranje i svakako bih odmah po ulasku u dvorište crevom dovršio posao.

ulog je tako ni iz čega postao preveliki, od bukvalno NIKAKVOG doživljaja kotrljanja istom cestom tamo pa nazad po milioniti put, mogao sam doživeti emotivni orgazam nečeg novog i uzbudljivog na samo desetak km od kuće. a nisam. jeste da mi je 15km trčanja sa 300m uspona bilo više nego dovoljno treniranja, i da mi je lagana odmarajuća vožnja bila puno logičniji izbor, unapred zaglavljena u glavi zbog najavljenih pljuskova, u nekom trenutku sam shvatio da sam propustio neku priliku za nešto. i bi mi malkice žao. a šta ćeš.