eto prošao je i januar sa nula kilometara. pretprošle godine sam dva puta lomio ključnu kost pa nisam imao nijedan mesec bez trčanja. dobro, ako ćemo pošteno, svi pokušaji od 50 i 100 metara su verovatno doprineli da u ovom januaru imam 1 ili 2km. možda to i upišem u ovaj poslednji dan, a 2km ću dodati ovim bruks glajserin koje mi se u svesci zovu G13. mrzi lažov da ostane na nuli pa to ti je. u međuvremenu trke već stidljivo kreću. neću braniti prvo mesto na neptun trejlu ni drugo mesto u brtonigli. niti ću usput otrčati par liga po snegu. zato ću uštedeti dosta para. vredi li više ovaj ajfon koji sam kupio kao kartu za privremeni izlazak iz depresije, ili ove pobrojane trke? glupo pitanje, te trke su sâm ekstrakt života i ono zbog čega se život tako i zove. jer računaju se samo dani u kojima si zaista živ, punom parom živ, a takvih trenutaka je u januaru bilo zaista malo. što reče neko na tviteru danas, život prođe a "Majka is typing..." nikad. januar is typing... radikulopatija is typing...
31 siječnja 2019
29 siječnja 2019
krenulo
pre dva dana sam na kraju šetnje pronašao 11 ostavljenih štenaca, i slovima JEDANAEST.
neki pametnjaković ih je istovario na periferiji pored pogona neke pekare, misleći valjda da će im neko iznutra iznositi vruć burek.
samo dan nakon toga, tačnije juče, i slovima JUČE, sam na skroz drugom kraju grada, tačnije iza kraja grada na području poznatom i kao periferija, pronašao 5 ili 6 skroz drugih koji se kriju u nekoj polusrušenoj kući.
one prve sam slikao pa poslao preko poruke sliku na stranicu za pomoć napuštenim životinjama, a ove druge sam takođe slikao (samo dva, ostali su se sakrili) ali nisam nigde poslao iz prostog razloga što im niko ni ne može pomoći obzirom da je lokacija podosta neobjašnjiva prosečnom konzumentu fb stranice o kucama i macama.
naime imam jako loša iskustva sa svim tim ljudima koji dokolicu popunjavaju klikovima po fejsu.
više puta mi se dogodilo da protrčim i onako (ne baš u trku, igra reči) opalim sliku ili dve, da bih potražio pomoć za ostavljenu životinju.
i onda krenu lajkovanja i deljenja te objave, pa na kraju završim razapet i virtuelno linčovan od strane nekih žena iz kanade i australije, koje me proklinju i pitaju kakav sam to čovek koji se samo slikao i prošao dalje a nije doneo kući, sterilisao, vakcinisao, zbrinuo, platio im pansion i na kraju udomio.
ja bih voleo da postoji takav posao, i za jednu prosečnu norvešku platu bih ga rado radio.
po ceo dan bih skupljao govna po boksovima i hranio pse granulama iz donacija.
što da ne.
zbog ovih mojih četvoro i supruge (5-te i još glasnije) ionako pola dana nosim slušalice po kući, tako da ne bih nešto bitno izgubio na kvalitetu života.
ne koristim smajlije obzirom da ovaj blog godinama čitaju isti ljudi u čiju sposobnost da prepoznaju humor verujem, posebno onaj crni, a i sivi i ljubičasti takođe.
elem ta objava (administrator stranice je skrinovao moju poruku i sakrio ime) je skupila preko 500 share-ovanja, a naravno da niko nije došao i odneo jedno od štenaca svojoj kući.
kako je divno biti plemenit kliktanjem miša.
27 siječnja 2019
čeprkanje
tradicionalna svetosavska trka protekla je bez mog cenjenog prisustva obzirom da se poklopila sa onih par sati u najtoplijoj sredini dana. defaultnih ili sličnih 15-ak kilometara nakon kojih sam se prejeo pa otišao da očistim sneg ispred lokala (posla). pogledaću rezultate seniora/ki na 5km/3km, nadam se da nije bio niko od Prijatelja zbog kojih bih zažalio. mada. ova tri sata pešačenja su jedino što me zaista drži od danas do sutra tako da bih verovatno više žalio da sam se toga morao odreći. ako je već to tema, naj žao mi je IZL u Rabcu/Rapcu koji bi se valjda trebao zvati Cresac, ne kužim šta se Rab imao tu trpati. sutra je novi dan, rekao bi neki filozof, ali ja ću se zadovoljiti sa starim danom i istih 3-4h pešačenja. sutra ću da vam pišem o ajfonu.
26 siječnja 2019
tri po tri
izgleda da sam proredio na javljanje svakog trećeg dana no ništa nemam ni za reć, kao ugašena sam peć. hoho, stih me krenuo, ali ne i pokrenuo. šalim se. danas 15km pešačenja. jedan od omiljenih krugova sa veoma zanimljivim preludijem, da se tako izrazim. krenuo me i rvcakosrpski vidim. juče 14+4km. ujutru na jedno staro dobro mesto pa zatim kod lekara na kontrolu pa kod rodbine na kafu. posle kafe sam lopatao dva sata kao mahnit, što je kafu pomerilo na prvo mesto rang liste najboljih u gradu. eto zašto nisam ni poželeo ponuđene antidepresive. krenula me proizvodnja, nakon svega ostalog što me krenulo u '19-oj. sve osim trčanja. jer reče doktorica kako će sve biti još bolje kad opet počnem da trčim, ja rekoh - u zdravom telu, a ona dovrši - zdrav duh! danas nisam ni pokušavao. neki osećaj mi je bio da bi me zateglo ako bih potrčao pa sam pratio osećaj i poštedeo se bolova i grčeva. a bože moj. zato je kuma skupila na kamaru više nego što bismo ja i onaj drugi ja pretrčali zajedno. pa eto. treba se držati ljudi koji ti udele nešto malo energije, a kloniti se emotivnih pijavica i krpelja koji te iscede pa nemaš snage ni za disanje a kamoli za trčanje. biće sve ovo okej. samo polako. još par puta da odem na onu kafu i pretrčaću maraton bez treninga i zagrevanja, samo tako, bos po snegu. u veselom telu slobodan duh. idem da guglam šta nam donosi godina svinje i kada uopšte počinje. koliko vidim meni bi mogla doneti sve lepo, ako se ovaj trend nastavi. mislio sam da ću biti popižđen nakon mesec dana netrčanja ali ne, sve mi postaje fino. svi su mi simpatični, svakom bih bio podrška, svakom bih pomogao bez očekivanja da meni iko pomogne osim u tome da ja njemu pomognem. ko zna, možda od mene krenu da prave te antidepresive, hladnim ceđenjam. sad mi žao što ipak ne zatražih jednu tablu, čisto da vidim o čemu se radi. a možda i ne. možda bih se samo razočarao. hmm.
23 siječnja 2019
Sram
Sramota me je više i ovaj blog pisati. 25 dana bez trčanja, zatezanje bolovi parališući grčevi. Kao da se život zamrznuo u najgorem trenutku.
Narednih nekoliko dana u najavi sneg i minus. Možda nataknem biciklu na trenažer. Pa zavrtim. Odšrafim do daske eminu arapović hard rokericu iz splita. Vozio je preko sto na sat.
A koga briga. Samo par dana pre povrede sam na bukingu tražio medulin i planirao desetak mlakih dana uz miris mora, što dalje od leda i bljuzgavice. Kako se život okrenuo naglavačke? I zašto why oh why...
22 siječnja 2019
jučerašnje sutra
a ima još jedna stvar.
ono kako se utisak može promeniti unazad.
ne govorim o ljudima, svaka sličnost je slučajna.
ali svako i sve može imati dve strane.
znaš ono kad stalno gledaš jednu, pa nakon dužeg vremena otkriješ drugu, uuu onda drukčije gledaš i na onu prvu.
zamislite da je prva ekspedicija na mesec otkrila da mu je cela tamna strana prekrivena govnima.
livade od govana planine od govana mora od govana.
razlika u čvrstini malo veća a u aromatičnosti jedva primetna.
ko bi još onako romantično gledao na mesec, SAD KAD ZNAMO ISTINU.
razočarali smo se u mesec, svi bi govorili.
na vaše raspoloženje utiče mesec, kaže horoskop, a žene kažu more mrš u pi*du ma*erinu.
i više ništa ne može biti isto, iako se naizgled ništa nije promenilo.
jok, ljudi odjednom onako uverljivo govore znaš nikad mi se taj mesec nije ni dopadao.
to je jedna priča na temu kako nam nešto može promeniti pogled na istu stvar, ili zašto ne, čoveka.
ili situaciju.
pa sad ide druga priča.
jer ja kad se proserem ne umem da stanem, nakucam tuce strana a četri formata ili ništa.
druga priča je ideja koju sam jednom na trčanju ispričao drugarici, i to je štajaznam zamišljeno kao neka morbidna igra.
kažeš čoveku da je dobio na lutriji milijardu nečega i on vrišti od sreće i otrči u mlečni restoran i časti sve pivom i pečenjem i napije se i poludi i baci deset petardi sa terase ubije susedi pudlicu i izvede zeta brata šefa pašenoga komšiju na pečenje i još jednom se napije i onesvesti se pred jutro kao nikad srećniji u životu.
i sutra mu kažu eeee samo smo se zezali, nisi ništa osvojio, ali vidi, juče ti je bio najlepši dan u životu, sâm si tako rekao.
a on im kaže kao i one žene iz horoskopa gore pomenute.
i sad da li je to koliko je on danas sjeban, veća šteta od one koristi koju je imao od onolikog transa juče?
kojim se gajgerima to meri.
imamo li pravo reći čoveku ajd ne kenjaj nikad nisi bio tako srećan ajd i nas časti pivo što smo to smislili, šta sad tu kao jučerašnja sreća se ne važi, nemoj da si stipsa.
a druga polovina naravno ide tako da čoveku jave da mu je žena umrla na porođaju i izgubila dete, jer ako sam rekao da je morbidno onda mora da bude do daske.
i onda se on takođe napije i popije tablu rivotrila kao ja pardon kao onaj što nije ništa osvojio, krene da seče vene drže ga da se ne baci sa terase dvanestog sprata vode ga u bolnicu vezuju ga tamo udaraju mu neke inekcije za smirenje i tako ceo dan i noć i sutra mu kažu eeeeeeee...
samo smo se zekili, evo ti žene zdrave i čitave (smajli) dobio si sina i ćerku blizančiće slatke ko med cvetni i još je predsednik dolazio da se slika sa njima izaće ti porodica na naslovnici kurira odma pored arkana.
da su mu to odmah rekli ne bi znao da li bi se više radovao đeci ili naslovnici kurira i predsedniku jer ipak pomešane su to emocije, moram malo da začinim trenutkom ovim u kojem nažalost živimo jelte.
ali pošto je čovek od juče hteo osam puta da se ubije i osamnaest puta zažalio što ga nijednom nisu pustili, nije mu baš do šale.
al opet dečica ga gledaju sreće tatine a i žena nije za bacanje mada podočnjaci dominiraju al dobro dok ne razmišljamo o strijama ovi sitniji deformiteti mogu i da prođu nekako.
pa opet čisto sumnjam da bi prvo krenuo da se raduje, ja bih od bolničkog kreveta odvalio prvu odvaljivu šipku ili bih otkinuo kameru pa onim tronogim stalkom od dva metra polomio i snimatelja i voditeljku i bolničarku koja se baš uživela u skrivenu kameru misleći da će i meni da bude smešno.
a i žena bi popila šamarčinu da joj slina obleti tri puta oko glave, daću ti ja zajebanciju.
teško da bi mi ikakva kako da kažem sreća tako brzo potrla onu muku od juče, vrlo teško.
iz čega zaključujemo da je nesreća jača od sreće, ko ambrozija naspram ciklame, lakše se prima teže se čuva duže se drži i uglavnom prevlada.
na momente je delovala smešna priča ali ako je meni bio sjeban dan što bi vama bilo bolje, namerno sam ovo uradio.
a i ono za mesec se možda pokaže kao istina, nikad ne znaš.
pa se ti slikaj kako ga držiš na dlanu, hohoho.
21 siječnja 2019
feniks
za sada.
nakon trovanja i 4 dana na dupim infuzijama, za koje vreme bih umesto prosečnih 5 litara krvi stigao do 9 litara da sve to nisam profiltrirao i ispišao, konačno sam došao u situaciju da razmišljam o nekim ponovnim aktivnostima ili kako to nazvati.
par puta sam prošetao po sat lagano i jednom se provozao dva sata biciklom, no brzinom kojom me je nekada bilo sramota i trčati a kamoli pedalirati.
nadam se da mi se za ovih 23 dana od pada i povrede barem ovo dupe donekle popravilo, a u zadnjih 5 dana sam se pošteno naspavao i odmorio skelet.
ako bude ičeg novog po pitanju broja koraka, javiću se.
ma jednom kad sam proživeo, javiću se svakako.
17 siječnja 2019
3h
prekasno sam krenuo pa sam propustio popodnevnu šetnju prema preporuci doktora-na-daljinu koji mi je savetovao 20 minuta brzog hoda kao zagrevanje pa zatim detaljno istezanje. na bicikli je naime duvao neki povetarac koji me je pratio prvih sat i po a dobrano me zaledio u povratku, uz nesebičnu pomoć sunca koje je silazilo sve niže.
prigodna fotografija drveta na mestu gde sam okrenuo nazad, na 25km od kuće.
16 siječnja 2019
Karleuša
Vidim u vestima da se pominje ta neka zvezda pevačica seks simbol mada ne znam tačno kako izgleda evo očiju mi. Znam da je neka plava i premalterisana slojem pudera debljim od fasade na mojoj kući i da ima dva metra i sto kila kao neka odbojkašica. I da je od jutros u svim novinama, jer neko je stavio sliku ponude dnevnih novina na fejs, u smislu ne puštajte decu da prolaze pored trafike, svačeg će se nagledati. Pa sam stavio ovakav naslov da oni što guglaju dođu ovde i da vide da su se zajebali, hohoho.
Elem nakon bicikle po mećavi mi je juče bilo još gore u nekim aspektima, eto i to sam postigao. Naime zahlađenje je donelo to da se sve zaledilo. Sve površine su postale led, sneg se zaledio po površini, asfalt koji je delovao suv ili samo malo vlažan je takođe imao po sebi sloj tanke smrznute vlage, bljuzga se zaledila onako kovrdžava i dronjava, pa ne znaš da li je gore gaziti po ravnom jer se kliza, ili po neravnom misleći da se manje kliza pa sletiš na onu stranu na koju se najmanje nadaš. I tako sam išao šetalištem uz rečicu i lomatao se i kad sam video da mi je za 5.5km trebalo skoro sat i po, shvatio sam da je već vreme da se krene nazad kući. Karleuša karleuša karleuša, pišem zbog ovih što su došli greškom pa da ne požale ako čitaju dalje.
Najveći mogući specijalista za bolesti kičme i radikulopatiju i sve te zezalice mi je ovako na daljinu (to me podseti na situaciju kada veterinaru preko vibera pošaljem sliku pa pitam da li je rana dovoljno duboka za šivenje) otprilike "napipao" stepen uništenja živca i postavio neku procenu da bi za 6 nedelja od povređivanja sve trebalo da se više manje vrati u normalu. Evo prošle su nepune tri nedelje pa se bližim polovini tog večnog puta. Reče karleuša u jednom intervjuu. I da se treba istezati u međuvremenu, da.
Aaaaa, juče sam uspeo da sjebem i nesjebivo. Hteo sam da postavim viber na drugom telefonu pa sam pipkao između starog broja i novog pa mi se nije sviđao jedan viber pa drugi pa sam nešto čačkao a sve to po onom ledu gde nisam ni bio siguran da li nešto "neće" da se učita zato što me neko ne voli iz te firme viber jelte, ili što nemam signala tamo po klisuri. Pa sam pipkao pipkao osvežavao refrešovao i sad evo celo popodne i noć i jutro neće da mi pošalje kôd za aktivaciju. Sigurno me je neki automat metnuo na čekanje jer sam previše puta tražio kôd a nisam ga dobio. Šta ću kad nisam karleuša pa da mi to neko sredi preko veze. Rekoh karleuša.
Koliko vidim sada opet otopljava pa ću početi da se spremam za biciklu, samo da vidim šta sve treba da se podmaže nakon one vožnje kroz mećavu. Verovatno ću se opet obući isto kao i prekjuče jer mi je zaista bilo taman dok je bilo onih +7. Dok sam se vraćao kroz vejavicu pa kasnije opet kišu, pomislio sam kako bi mi dobro došle suve i malo deblje rukavice, pa malo deblji kačket, pa nepromočivi šuškavac umesto tanke vetrovčice, pa deblje one biciklističke pantalone, pa... Sam shvatio da bi mi trebalo sve, ili da mi neko vrati sunčanih +7 to bi još bilo najbolje. Ali neee mooo žeee. Malo šta u životu može da se vrati. Mora da se čuva. Ko se čuva i karleuša ga čuva, kaže stara narodna.
Treba da proverim da li je žbunjoslav još živ i kako izgleda. Žbunjoslav je ženka, pas lutalica koja se prišljamčila uz neke kuće i povremeno izađe odatle a povremeno iz žbunja, pa je logično zbog toga zovemo žbunjoslav. A ima i druga žutog, on se ne zove žutoslav, on se zove onaj drugi, eventualno onaj žuti. A možda je i on žensko, kao karleuša, zaboravio sam. Moram podviriti. Mada mislim da je muško. Ako bih morao da biram između ta dva, u sledećem životu bih više voleo da se rodim kao žbunjoslav, nego kao karleuša. Jedino što bih u oba slučaja bio žensko, baš i nije neka ponuda jel.
15 siječnja 2019
bicikla?
Hmm. Prošla mi je ta 2017-ta koju sam zamišljao kao Godinu Bicikle u kineskom horoskopu. Kontam, najstariji sam u kategoriji pa će mi biti najteže na polumaratonima ugurati se u proglašenja. Neslavno je počela sa teškim padom i prelomom pa se nastavila tako što sam mesec i po kasnije brzohodajući postavio lični u brzom hodanju na 21.1km koji je iznosio štreberskih i proračunatih 2h59'. Kad sam se oporavio bio sam željan BILO ČEGA a trčanje je ipak manje bolno za ramena od vožnje bicikle, pa sam tako i nastavio do drugog pada i drugog preloma. Pa se trčeća 2017-ta nastavila u 2018-oj jer sam napokon opet bio najmlađi u kategoriji te pobrstio sve što se moglo pobrstiti, pobedivši par trka apsolutno a ne samo u kategoriji. Usput sam pronašao novog sparing partnera za trčanje pa mi cele godine ništa drugo nije ni bilo zanimljivo.
Sada dolazi 2019-ta, a juče sam prvi put seo na biciklu. Predivan dan, nakon toliko snega vetra i oblaka sve se razvedrilo i sunčanih +7 je delovalo kao proleće, kao +17. Mmmmm milina. Pre nego što ću poći, razmišljam naglas i kažem kako +7 u gradu može biti i toplije izvan grada kada se izađe iz rupe i smoga, kada su takvi dani. No po ovakvom vedrom zimskom danu, +7 u gradu može biti +6 čim se uz rečicu malo popnem do prvih sela, +5 dok dođem sa 200 na 300 nadmorske, a ako najavljeno naoblačenje zaista i naiđe, oblaci će i tih +5 očas posla spustiti na +4 pa na +3 i prve kapi kiše u trenu mogu postati susnežica.
Dok sam to izgovarao, znao sam da preterujem, da lupetam, da karikiram, jer ipak od ovakvog sunčanog prolećnog trenutka napraviti u mašti vejavicu ne može ni pesimista, može samo neki katastrofičar. I, pogađate, dogodilo se!
Na 7-8km od grada je već počelo da se navlači nešto sivo-belo, na 10km je to već bila fronta od par desetina kilometara prečnika, na 12km je počela sipulja, na 13km je prerasla u pljuskove koji su dolazili i prolazili sa udarima jakog vetra. Da odmah pojasnim, izašao sam iz kuće sa namerom da odem 20km i nazad i nije mi padalo na pamet da pobegnem od nevremena. Šta da sam umesto od kuće krenuo iz mesta 40km udaljenog, ne bih se mogao teleportovati. Dakle nema skraćivanja. Trebala su mi ta dva sata vožnje i razmišljanja o koječemu, ni minut manje.
I tako je nakon 16km počeo da letuca sneg, a ja počeo da se smejem u neverici. Ma daaaajjjj??? I to one krupne pahulje, kao trešnje. Vetar ih je kovitlao, pravio od njih zavese, delovalo je pomalo i apokaliptično iz perspektive nekog ko je krenuo biciklom, obučen u tanke duge helanke i sa propusnom vetrovkom a ne šuškavcem. U jednoj oštrijoj krivini sam pronašao kakvu-takvu zavetrinu i uspeo da napravim par sličica telefonom no na njima se naravno ne vidi ni delić atmosfere.
Nakon okreta sam imao blag neprimetan pad (nizvodno) no tih 100m spusta razvučenih duž 20km se naravno uopšte ne primećuju uz snažan vetar. Rukavice su mi bile natopljene a prsti sleđeni, stavljao sam naizmenično jednu pa drugu šaku na usta i pokušavao da se duvanjem zagrejem i tako sam praktično 5-6 kilometara vozio jednom rukom. Kada su mi prsti toliko utrnuli da više nisam imao osećaj u njima niti mogućnost da koristim kočnice, shvatio sam da dovodim sebe u previše opasnu situaciju pa sam stao. Sakrio se od vetra u malo drveno sklonište za čekanje lokalnog autobusa, napravljeno od daščica sa tri strane. Skinuo sam rukavice, vetrovkicu, dres, i iz svega iscedio barem dva litra ledene vode.
Sa užasom sam shvatio da mi se "ona stvar" da izvinete smrzla. Vrh je bio bordo, natečen na trostruku veličinu, a sa strane najmodrije moguće. A ja sam mislio da mi se piša, od tog osećaja. No ne. Radilo se o tome da je alatka dospela u stanje pred amputaciju. Uvukao sam debelu duksericu od fleece-a u gaće i sve zašuškao, a preko tog duksa i ispod dugih biciklističkih helanki sam zagurao futrolu od mobilnog, da pojačam zaštitu. Srećom sam poneo onaj bolji telefon otporan na vodu pa je barem njemu bilo svejedno, te sam mogao sva raspoloživa odbrambena sredstva da prebacim na važnije organe.
Utom se oluja malo stišala, vratila se na rosulju, ono malo bljuzge po putu se opet pretvorilo u baruštine i potoke blata koji teku popreko, i nekako sam se dokopao grada opet upravljajući jednom rukom dok duvam u prste da se ona druga ugreje. Bome je ispala čitava avantura, od najobičnije vožnjice po sunčanom prolećnom danu. Danas je zahladnelo pa ću se privremeno vratiti pešačenju, a od sutra su opet u najavi topliji dani pa ću pokušati da se vratim bicikli. Dupe me nakon bicikle boli jednako kao i nakon prethodnog dana od 6h pešačenja pa kontam da nisam napravio nikakvu veću štetu.
14 siječnja 2019
bol
nakon nepunih pola minuta trčanja počne da se razvija neugodnost koja ubrzo preraste u bol koji još brže preraste u parališući grč.
ubrzo nakon toga mogu da nastavim neko nepravilno hodanje a opet ubrzo mogu da nastavim sa normalnim hodanjem.
ako prođe dovoljno vremena, mogu opet da počnem da trčkaram ali uz isti scenario.
danas sam pešačio negde između 5 i 6 sati obzirom da nisam stiskao pauzu kad god sam zastao da slikam predele ili pogledam mapu.
pronašao sam i raketnu bazu protivgradne službe, idealno mesto za doček srpske nove godine.
koja je noćas stigla, opet sa 13 dana zakašnjenja, a da je nisam ni čuo, čak ni vatromet.
spavao sam kao top.
11 siječnja 2019
lanci
podigli ga na dizalicu (?)
da bi namestili lance i to ne na prednji desni točak koji ide po bankini od kamenčića nego na levi koji ide po asfaltu, takođe ispod 2cm utabanog vlažnog snega.
zadnje točkove i branik nabili u brdo, kad su se srozali sa uspona unatraške.
iznad stoji tragova od šlajfovanja koliko ne naprave u luna parku na onim autićima za ceo dan.
zovu telefonom raspituju se ko ima veće lance, sve prijatelje alarmirali, ko će doći da ih izvuče nekim 4x4 terencem.
u međuvremenu prolaze drugi auti, niko ne staje da pita treba li pomoć.
jer to su sve veliki hrišćani koji žure u/iz manastira jelte.
15 minuta kasnije su otišli uzbrdo, jedan za volanom je svirnuo, a drugi koji je sa mnom gurao mi je rekao - hvala ljudino!
mislim da je ovo prvi put da mi je neko tako rekao.
ništa mi to ne imponuje niti se hvalim niti mislim da je to nešto posebno, danas se svi razbacuju svakakvim rečima.
nego eto, bilo mi zanimljivo.
samo sam šetao, imao viška vremena, pa i tih 15 minuta bolje da sam proveo s njima u prirodi/nevolji nego kod kuće u gradu punom smoga i magle.
u tih 15 minuta sam ih naučio i kako se stavljaju lanci, i kako pored granja zemlje i rizle ispod točka mogu da se stave i patosnice da bi auto krenuo iz šlajfovanja, shvatili su da očistiti frizbijem (!) deset metara puta za trag od točka nije posao za četu specijalaca nego lagana zanimacija od par minuta, uvideli koliko je bolje ako prilikom tog teškog posla (hihi) skineš jaknu odmah a ne kad si se već preznojio, i još nekoliko wow uhh suncetižarko trica.
i najvažnije, ako ne stojiš i čekaš satima nego usput nešto malo i čačkaš, osim što sebi uštediš vremena još više ćeš učiniti prijateljima kojima u praznične dane još samo fali par avanturista koji su na letnjim gumama pohitali u hodočašće nepristupačnom manastiru izvan dohvata svake civilizacije, na čitav kilometar uzanim asfaltom nakon skretanja sa glavnog puta.
molitva kao adrenalinski sport.
eh da, ako na lancima piše da odgovaraju za točkove 15x145/75, 155/75, 155/65, 165/65, i tako do 15x175/55, GLE NAŠI TOČKOVI SU ISTO PETNAESTICA ZAŠTO NE MOŽE a njihovi točkovi su neka monstruozna 15-ica 15x205/70 i guma izgleda kao šlauf za plivanje.
brate da li je toliko teško pročitati sva tri broja a ne samo prvi.
u čemu je razlika između žene 90-60-90 i žene 90-120-150.
ona druga ima male sise.
10 siječnja 2019
10
Mislio sam da ću 10-og januara uspeti da potrčim 10 puta po 100m ali nisam uspeo. Par puta sam prišao blizu stotke možda a sve ostalo je bilo po 20-30-40m. Krene da zateže iza kolena u toj meri da deluje suludo nastaviti sa pokušavanjem. Plan je doduše bio da nakon jutarnjeg sporog hodanja kroz sneg i bljuzgu pokušam da popodne provozam biciklu na trenažeru. No bicikla mi NIJE na trenažeru a montiranje svega traje taman dovoljno da svake zime od toga zaradim par dana problema sa išijasom, jbg nemam više "samo" 45 godina kada je bol prolazio za par sati. Tako da sam tu ideju ipak menjao za 7km brzog hodanja. Sa namerom da pokušam povremeno da lagano potrčim. Iz prvog pokušaja sam shvatio sve. Brzo hodanje koje deluje 9'/km je po snegu 11'/km, a lagano trčanje je valjda bliže 8 nego 7 min/km. Pa 15m na prstima pa stanem jer zateže. Pa 10m na petama "ali malo brže" pa zaboli još ranije i još jače. Pa kilometar šetnje i pokušaja da se utešim. No dobro. Na kraju sam čak malo i dodao da bih zaokružio sa 7.2 na 8km obzirom da sam išao ispred satnice, čitaj večere. Sutra možda probam opet ovo isto. Pa nakupim u dva dana kilometar trčanja jeeeeee...
09 siječnja 2019
dan po dan
pre 3-4 dana sam prvi put pretrčao ulicu zbog semafora, i od tada sam par puta "čačkao" to trčanje no nema šanse. juče sam na snegom pokrivenoj tehnički zahtevnoj trail stazi svejedno probao, računajući da će mi kraće trajati smrzavanje ako pokušam da ubrzam.
no taj živac je uporan u svojoj živčanosti (živčan = nervozan<->histeričan) i nakon pola minuta je počela da me jako zateže tetiva koja vezuje zadnju ložu za koleno (ona spoljna) što sve skupa donosi neki osećaj nesigurnosti u celom kolenu a nije baš da mi se opet pada zbog gubitka kontrole u zglobu.->
danas se isto dogodilo na usponu.
pomislio sam, hmm, pa ako su uzbrdo kraći koraci, mogao bih recimo deset sekundi da napravim ubrzanje, pa 20s da hodam, i tako bih trećinu uspona pretrčao?
no već nakon prvih 6-7 koraka sam shvatio da je ovako bol višestruko veći nego pri onom jogganju nizbrdo i naravno da sam odmah prekinuo.
ne znam da li je sreća ili nesreća što mogu da hodam.
s jedne strane, bar nisam vezan za krevet ili stolicu, pa i ta 3-4 sata u prirodi puno znače duhu naviknutom na taj privid fizičke "slobode".
a opet, da ne mogu ništa, možda bih se uspaničio pa potražio nekakvu stručnu pomoć pa brže rešio problem?
nemam pojma.
nekako mi nije ni zapelo da moram trčati, kad malo razmislim.
osim što se gojim, drugo mi ništa ne fali.
vreme je ionako grozno, trčanje po blatu rizli i naizmenično raskvašenom snegu (par dana) ili ledu (par dana) nije ni neki "trening" ni uživanje.
a kad odeš na staze kojima se jedva može trčati, pa prepešačiš kroz najlepše predele koji su ti na dohvat noge u tih 3-4 sata, nekako se ne osećaš kao budala, praktično ništa ne "trpiš".
tako da, raspoloženje mi je takvo da mogu mirne duše čekati i još mesec dana, baš me briga.
još uvek nisam probao da sednem na biciklu i proverim šta tačno tu radi noga, koleno, dupe, šta se oteže izvan a šta unutar granica bola.
možda se samo plašim da se dodatno ne razočaram pa izbegavam tu surovu istinu.
a nekako me ni to nije briga.
hvala zimi i ovom govnjivom vremenu što mi pomažu u tome da ne patim zbog ovakvog stanja.
08 siječnja 2019
božić
obzirom da sam na šetnju poneo ranac i u njemu par patika koje sam nabacio na žicu odmah u širem centru, ostao mi je prazan ranac na leđima pa je tako kučence profitiralo iz povoljnih okolnosti i doputovalo u grad.
ja sam skraćenu šetnju sa planiranih 20-ak km nastavio posle ručka na toliko bizaran način da mi je neprijatno opisati ga na blogu. a kad znate kakve sve gluposti umem da napišem, onda vam je sigurno čudno da postoji i stvar koju bih prećutao. pa ti vidi...
danas sam takođe imao neki manjak volje pa sam umesto obaranja rekorda u dužini pešačenja (od čega mi očigledno ne prolazi upala živca) odabrao onaj default-ni okvir od 3-4 sata s tim da sam planski "odradio" jednu laganu šetnju po snegu i ledu, sa nešto malo hikinga u sredini.
sastavljao sam u glavi neku priču usput i zapisivao tako crtice da ne zaboravim, no crtice su izvetrile kud koja mila moja pa je priča ostala jedva poluskicirana.
duga je zima pa ću pisati.
već je desetak dana kako ne trčim pa već počinjem ozbiljno da razmišljam o tome da pokušam nešto sa biciklom. ako bih mogao da vrtim na trenažeru, i to je itekako nekakav trening a svaka druga aktivnost od one (trčanje) koja mi je i donela problem, valjda bi manje smetao od aktivnosti koja je jako slična trčanju (pešačenje) što se tiče upotrebe dupeta i leđa. to bi me jako usrećilo, da mogu išta da "treniram" i opet se oznojim nakon toliko dana, no sama činjenica da bi me nešto moglo usrećiti već vuče na nevolju i suprotan ishod. bumo vidli.
svih ovih dana sam nosio jedan ili drugi telefon i one odlične AKG slušalice pa sam usput preslušavao neke albume koji mi tu čame u kompjuteru već godinama i nikako da dođu na red. ako bih preskočio na trenažer, to bih mogao i tamo da nastavim. hmm.
06 siječnja 2019
večernjak
jutros sam se šokirao kada sam stao na vagu, a ne bih ni stao na vagu nego mi je palo na pamet da izmerim mačku.
kad gle čuda ja i mačka (ova mlađa ali veća) zajedno 75 kila, rekoh bokte mačka ima osam kila????
spustim mačku vaga pokaže 70.5 dobro imao sam nešto odeće ali opet tu negde ~70!?
normalno bi mi bilo u to doba dana 67 - 67.5 ili ako sam se baš najeo kao stoka za užinu onda 68 recimo.
istovremeno imam osećaj da će mi koža na butinama popucati od superkompenzacije a bogme sam se i glupirao, jeo neke slaninice pršutice i ostale slane trice.
tašta je za sutra (božić lokalne crkve po zaostalom kalendaru) nakupovala pečenja kao da ću dobiti sina, šta jednog, devet jugovića, a ja tom festivalu soli verovatno neću ni prići.
imao sam dva projekta danas.
jedan je bio pretrč
opopopaaa, lapsus.
što ti je urođeni mehanizam.
trebao sam da prepešačim a prsti sami počeše da tipkaju "da pretrč.."
dakle trebao sam da prepešačim što više, to je bilo pod 1, a pod 2 da pokušam da malo potrčim pa makar kao i prethodnih dana preko semafora
i kako je dan odmicao, prvo sam razmatrao varijante kuda uopšte pešačiti jer je najvažnije iz kojeg pravca bih se vraćao, obzirom da će me uhvatiti mrak.
i do kraja sam zaključio da mi tako lepo ide, da neću dan ni kvariti pokušajima da potrčim.
zašto da mi nešto spusti raspoloženje.
sveukupno 22km za 4 sata, nisam siguran da se ovo računa ni u rehabilitaciju ni u aktivan odmor jer sam danas već stigao do onih graničnih brzina između šetnje i pešačenja, što su termini koje ja koristim za recovery hodanje i tempo hodanje. recimo.
sutra je pomenuti zakasneli božić (neki se tako i prezivaju, ali nisam čuo da se neko preziva uskrs ili recimo dan armije) i to je tradicionalni izgovor svim sportistima da preteraju u nečemu.
jer običaji doslovno kažu da je to dan kada "sve treba započeti" pa bi recimo prigodno bilo otrčati lagan trening sa 10x100m ubrzanja ili recimo par onako cruise-intervala, ali ne!
ako ne otrčiš maraton na božić bolje da se nisi ni rodio, slabić si govno i riječka **čkačkačka.
tako mi balkanci to shvaćamo jelte.
e sad, da li ću ja raspaliti neko turbo pešačenje za ginisa, nemam pojma.
ipak bi mi za 42km trebalo skoro osam sati, nisam siguran da je to dobar lek za uklješteni živac.
zadovoljiću se sa današnjih avansnih 22km i videću koliko mi je volje ostalo za sutra, a pratiću i stanje nogu leđa dupeta i ostalih deformiteta.
05 siječnja 2019
ali dvaput je dvaput
Neću nikog maltretirati tužnim slikama u ove praznične dane ali kod onog siromaha koji prihvata odbačene životinje u selu 5km od grada je stanje sve gore.
Nekako mi uvek padne raspoloženje (?) kad se završi poseta i koliko god puta sam planirao da odatle nastavim trčanje nikada mi se nije trčalo.
A danas mi se čak nije naročito ni pešačilo.
Šta je tu je, podeliću opet šetnju na dva dela, obzirom da trčanje još uvek nije u izgledu.
Nadam se da povratak u normalan život neće sada odjednom puno usporiti kao ona krivulja što krene ka osi pa nikako da joj priđe, znate...
Plan mi je da pokušam da onaj broj 2019 nacrtam kontra jer je od sredine veći razmak prema severnim ulicama nego prema južnim pa brojevi šašavo izgledaju.
A ja perfekcionista, na koga li sam se takav izrodio?
Pa čak ako na jutrošnjih 13km (samo?) dodam istih 7 kao i sinoć, neće ni to biti loše.
Sutra bi mogla da padne neka Dužina hah!
04 siječnja 2019
nije povratak
03 siječnja 2019
marketing
možeš se lickati i pickati a možeš i preseći pa požuriti
možeš verovati stručnjacima koji znaju koje tačno patike i kakve tačno čarape su "projektovane specijalno i baš za vaše potrebe"
i šta se onda dogodi
krenem sa ovom kilavom zadnjom ložom tojest ugnječenim živcem tojest ne znam ni sa čime ni bez čega, uglavnom (započinjem rečenicu ispočetka) krenem da još jedno pešačenje
da se podsetimo, prvo sam ćopao po gradu i gledao izloge,
onda sam prošetao nekim skraćenim koracima,
pa sam prošetao ajd da kažem normalno,
a danas isto ovo od malopre pa po nezgodnom terenu
i šta sam radio?
ništa!
nisam verovao da mi treba ovo ili ono, a možda nisam ni imao vremena (ni pameti) da se uopšte upustim u ta verovanja i neverovanja
na meni su bile neke čarape koje sam kupio pred novu godinu "za po kući"
znao sam da će mi nakon 4h pešačenja kroz sneg (van grada) i bljuzgu (kroz grad) noge svakako biti mokre
pa sam umesto da biram patike uzeo prve s reda, brooks glycerin 13
to su jedne od onih 5-6 pari koje neće preživeti zimu
osuđene na laganu smrt, da se tako otmičarski izrazim
one su najizguljenijeg đona, najklizavije, a i pola broja su mi veće pa bi mi uz njih neke punije čarape sele kao kec na desetku
a puna mi je fijoka tih mekinli i štatijaznam debelih čarapa za zimu
no ja sam samo preko ovih "za po kući" navukao kašikom bez raspertlavanja ove bruks patike i izašao u vodu
nakon 4 sata sam bio i smrznut i mokar a par puta sam se malo i poklizao no ništa strašno, samo u gradu sam video tri pada tu odmah meni pred nosom
toliko o tome koliko je važno uzeti "novi model dizajniran prema vašim afinitetima za slobodno vreme"
ko je još odveo konja u dragulljarnicu i rekao mu da bira kakve želi potkovice
02 siječnja 2019
šrafciger
dirljivo
Onda sam pogledao šta nude od merch-a (ovaj gore bend) i video da imaju u ponudi CD za 5$ pa sam pomislio kako bi to bilo simpatično podržati ih na taj način, naručiš cede i dodaš svoju sliku dole među avatarima onih koji su nešto preko Bandcampa pazarili jelte. Kad tamo, nećete verovati, za dve godine i dva meseca otkako je izašao album, čitavih ŠEST (i slovima 6) ikonica raznoraznih obožavatelja. Pretpostavljam da je dvoje komšija, dvoje od rodbine, i dvoje školskih drugova. Ako nisu možda i momci i cure od članova benda. To je zgodno, kupiš najboljem drugu poklon za rođendan i kažeš evo ti cede ovo moja sestra peva u pop-metal bendu pa mu dođe kao tebi poklon a njima podrška jebiga dva-u-jedan.
Onda sam shvatio da poštarina unutar USA košta skoro koliko i cede, pa kolika li bi bila za naše banana državice, pardon šljiva državice? Pa idi u Banka Intezu otvaraj devizni račun uplati dvesta evra idi na pejpal napravi nalog povezuj trnde-mrnde i na kraju dođem sa ove na jučerašnju temu bloga a to je za koliko tema u toku dana realno imaš vremena, a da ti ne oduzmu od važnijih stvari. Tako uvek ovaj blog ispadne najvažnija stvar, je ni o čemu ne možeš tako lepo i natenane da razmisliš u trku, hodu, dok kupuješ, prodaješ, pereš zube, skupljaš govna za kučićima, skroz je drukčije kad sedneš da pišeš i usporiš misli i ideje dovoljno odlučno da ti nigde ne pobegnu, nego im lepo staneš na rep i desetinama minuta ih posmatraš kako se koprcaju kao gušter pod mačijom šapom.
Sada sam već zaboravio zašto sam zaista seo za tastaturu a i ovaj uvod je ispao dovoljan blog sâm po sebi, još jedna stranica iz one knjige Ulična Filozofija koju nikada neću napisati niti bi je iko kupio. Čak ni PDF izdanje.
01 siječnja 2019
i jopet
da, da, znam za onu izreku kako pravi junak umre samo jednom a kukavica umire svakog dana, naravno da znam.
zato i jesam ovako samoironičan i odmah sa starta ulećem klizećim u to umiranje.
ne postoji povreda koja nikada nije prošla osim one kada ti odseku da ne kažem šta i posle toga više nisi ni za šta.
jedna od večnih tema i jedna od najzanimljivijih je ujedno tema koju nikada nisam dotakao na blogu!
a to je to presipanje vremena, pretakanje.
voliš da radiš više stvari ali ti neka uzme više vremena i onda nemaš za neku drugu i na kraju ispadne da počneš da mrziš jednu od omiljenih stvari, jer te odvaja od drugih dragih stvari.
lepo je imati puno prijatelja i sa njima se družiti, lepo je odvojiti puno vremena za hobi, lepo je raditi posao koji voliš i tamo sretati drage ljude, lepo je sedeti i dva sata žvakati omiljenu hranu eto jer ti se sviđa a ne gutati na nos samo zato jer nešto drugo stoji u redu i čeka.
sve se na kraju svede na nekakve kompromise.
i na rang liste, i na to da počneš da mrziš rang liste jer uvek nešto potisnu a ti hoćeš sve i na kraju shvatiš da nije kriv ni dan što nema 48 sati ni neka stvar sa tih rang lista nego si kriv ti, jer hoćeš previše i ne umeš da shvatiš koje stvari moraju malo da se skrešu glede trošenja da ne kažem ulaganja vremena.
sada kada sam dotakao tu temu koju nisam smeo da pipnem evo već 14-tu godinu otkako pišem blog i još ko zna koliko godina pre toga na raznim mejling listama, mogu da pređem na ovo svakodnevno kukanje.
da skratim i uprostim maksimalno:
ako mi je prve večeri ovaj bol/poremećaj/povreda/nezgoda mogla nositi koeficijent 80 na skali do 100, prvog jutra nakon pada sam bio na 90, pa sam prve večeri bio na 70 i ceo dan sam u međuvremenu preležao.
drugog jutra sam se nakon puno boljeg sna iznenađujuće osvestio na nekih 50 i tako je ostalo sve do večeri kada sam se usudio i na jednu laganu (kao sa štakama) šetnjicu da ne kažem geganje gradom.
jutros sam se pak malo razočarao jer sam pomislio da sam se probudio sa istih 50 no tokom prepodneva se to maknulo na možda 45, pa sam popodne otišao na dužu šetnju i svo vreme sporim kratkim koracima uspeo da ne proizvedem nijedan bolan korak.
sada sam valjda još uvek tu na istih 45-50.
da se razumemo, pokušaja trčanja neće biti sve dok ne spadnem na koeficijent 5~10, jer pretpostavljam da bi već i 15 bilo neko ćopanje i štednja jedne noge što je suprotnost treningu a ni slučajno nekakva razumna rekreacija.
nisam ništa nešto naročito potrešen što dani prolaze a ja ne treniram jer sam ionako shvatio da sam u par zadnjih godina potpuno izgubio kompas.
proći će i ovo umiranje i niko ga se više neće sećati.
pogledao sam statistike godišnjih treninga jedne jako drage cure sa kojom sam u fotofinišu završio polumaraton u požegi, i shvatio koliko je malo trčala u odnosu na mene, gotovo zanemarljivo.
pritom ni po konstituciji ne bi trebala da bude moja rezultatska konkurencija jer zbog multisportskog načina života ima previše mišića na pogrešnim mestima kada je dugoprugaško trčanje u pitanju.
i onda sam se setio koliko sam brži bio kada sam puno manje trčao, a puno više vozio biciklu i radio kojekakve vežbe za ostatak tela.
tačno je i to da sam pre dve godine govorio kako sam se uželeo bicikle i cvrc, dva puta sam pao, dva puta polomio ključnu kost, dva puta izgubio po tri meseca treniranja, i na kraju postao željan i trčanja a ne samo bicikle.
stoga se nakon manijakalno otrčane 2018 tokom koje gotovo da nisam ni video biciklu, OPET nadam da ću u 2019 uspeti da nadoknadim što više te bicikle koje sam ovaj put (za razliku od 2017) željan evo već šest a ne samo 4 godine.
već sam kontaktirao starog druga iz sveta biciklizma koji je stručan za to tržište pa ću se na proleće rešiti kompletne zastarele i dotrajale ergele poluizgaženih i poluzarđalih bicikli, i napokon sebe počastiti "jednom ali vrednom".
kao u pesmi belog dugmeta "pametno odabrati pametno se ženiti pametno stariti", tako i ja moram pametno odabrati šta mi tačno treba i početi sa nadoknađivanjem propuštenog u prethodnih pola tuceta godina.
ona logika da je praktičnije i ekonomičnije otrčati sat vremena nego se voziti pet sati vredi samo pod uslovom da se ona 4 sata razlike nećeš nervirati što si propustio lep dan za vožnju.
mislim, obezbediti sebi vreme za nerviranje baš i nije neka ušteda i blistava taktika.
nekad je naravno bolje otrčati sat vremena nego izgubiti pola dana na bicikli, upravo zbog onoga čime sam započeo blog.
ali, ali, ali, kad se samo setim koliko predivnih mesta ima do kojih ne mogu dotrčati jer su 50km daleko, već mi ide voda na usta.