srijeda, 9. siječnja 2019.

dan po dan

evo prošlo je 9 dana ove godine što uz poslednja dva 2018-te daje zbir od 11 dana bez trčanja.
pre 3-4 dana sam prvi put pretrčao ulicu zbog semafora, i od tada sam par puta "čačkao" to trčanje no nema šanse. juče sam na snegom pokrivenoj tehnički zahtevnoj trail stazi svejedno probao, računajući da će mi kraće trajati smrzavanje ako pokušam da ubrzam.
no taj živac je uporan u svojoj živčanosti (živčan = nervozan<->histeričan) i nakon pola minuta je počela da me jako zateže tetiva koja vezuje zadnju ložu za koleno (ona spoljna) što sve skupa donosi neki osećaj nesigurnosti u celom kolenu a nije baš da mi se opet pada zbog gubitka kontrole u zglobu.
danas se isto dogodilo na usponu.
pomislio sam, hmm, pa ako su uzbrdo kraći koraci, mogao bih recimo deset sekundi da napravim ubrzanje, pa 20s da hodam, i tako bih trećinu uspona pretrčao?
no već nakon prvih 6-7 koraka sam shvatio da je ovako bol višestruko veći nego pri onom jogganju nizbrdo i naravno da sam odmah prekinuo.
ne znam da li je sreća ili nesreća što mogu da hodam.
s jedne strane, bar nisam vezan za krevet ili stolicu, pa i ta 3-4 sata u prirodi puno znače duhu naviknutom na taj privid fizičke "slobode".
a opet, da ne mogu ništa, možda bih se uspaničio pa potražio nekakvu stručnu pomoć pa brže rešio problem?
nemam pojma.
nekako mi nije ni zapelo da moram trčati, kad malo razmislim.
osim što se gojim, drugo mi ništa ne fali.
vreme je ionako grozno, trčanje po blatu rizli i naizmenično raskvašenom snegu (par dana) ili ledu (par dana) nije ni neki "trening" ni uživanje.
a kad odeš na staze kojima se jedva može trčati, pa prepešačiš kroz najlepše predele koji su ti na dohvat noge u tih 3-4 sata, nekako se ne osećaš kao budala, praktično ništa ne "trpiš".
tako da, raspoloženje mi je takvo da mogu mirne duše čekati i još mesec dana, baš me briga.
još uvek nisam probao da sednem na biciklu i proverim šta tačno tu radi noga, koleno, dupe, šta se oteže izvan a šta unutar granica bola.
možda se samo plašim da se dodatno ne razočaram pa izbegavam tu surovu istinu.
a nekako me ni to nije briga.
hvala zimi i ovom govnjivom vremenu što mi pomažu u tome da ne patim zbog ovakvog stanja.

Nema komentara:

Objavi komentar