bicikla?

Hmm. Prošla mi je ta 2017-ta koju sam zamišljao kao Godinu Bicikle u kineskom horoskopu. Kontam, najstariji sam u kategoriji pa će mi biti najteže na polumaratonima ugurati se u proglašenja. Neslavno je počela sa teškim padom i prelomom pa se nastavila tako što sam mesec i po kasnije brzohodajući postavio lični u brzom hodanju na 21.1km koji je iznosio štreberskih i proračunatih 2h59'. Kad sam se oporavio bio sam željan BILO ČEGA a trčanje je ipak manje bolno za ramena od vožnje bicikle, pa sam tako i nastavio do drugog pada i drugog preloma. Pa se trčeća 2017-ta nastavila u 2018-oj jer sam napokon opet bio najmlađi u kategoriji te pobrstio sve što se moglo pobrstiti, pobedivši par trka apsolutno a ne samo u kategoriji. Usput sam pronašao novog sparing partnera za trčanje pa mi cele godine ništa drugo nije ni bilo zanimljivo.

Sada dolazi 2019-ta, a juče sam prvi put seo na biciklu. Predivan dan, nakon toliko snega vetra i oblaka sve se razvedrilo i sunčanih +7 je delovalo kao proleće, kao +17. Mmmmm milina. Pre nego što ću poći, razmišljam naglas i kažem kako +7 u gradu može biti i toplije izvan grada kada se izađe iz rupe i smoga, kada su takvi dani. No po ovakvom vedrom zimskom danu, +7 u gradu može biti +6 čim se uz rečicu malo popnem do prvih sela, +5 dok dođem sa 200 na 300 nadmorske, a ako najavljeno naoblačenje zaista i naiđe, oblaci će i tih +5 očas posla spustiti na +4 pa na +3 i prve kapi kiše u trenu mogu postati susnežica.

Dok sam to izgovarao, znao sam da preterujem, da lupetam, da karikiram, jer ipak od ovakvog sunčanog prolećnog trenutka napraviti u mašti vejavicu ne može ni pesimista, može samo neki katastrofičar. I, pogađate, dogodilo se!

Na 7-8km od grada je već počelo da se navlači nešto sivo-belo, na 10km je to već bila fronta od par desetina kilometara prečnika, na 12km je počela sipulja, na 13km je prerasla u pljuskove koji su dolazili i prolazili sa udarima jakog vetra. Da odmah pojasnim, izašao sam iz kuće sa namerom da odem 20km i nazad i nije mi padalo na pamet da pobegnem od nevremena. Šta da sam umesto od kuće krenuo iz mesta 40km udaljenog, ne bih se mogao teleportovati. Dakle nema skraćivanja. Trebala su mi ta dva sata vožnje i razmišljanja o koječemu, ni minut manje.

I tako je nakon 16km počeo da letuca sneg, a ja počeo da se smejem u neverici. Ma daaaajjjj??? I to one krupne pahulje, kao trešnje. Vetar ih je kovitlao, pravio od njih zavese, delovalo je pomalo i apokaliptično iz perspektive nekog ko je krenuo biciklom, obučen u tanke duge helanke i sa propusnom vetrovkom a ne šuškavcem. U jednoj oštrijoj krivini sam pronašao kakvu-takvu zavetrinu i uspeo da napravim par sličica telefonom no na njima se naravno ne vidi ni delić atmosfere.

Nakon okreta sam imao blag neprimetan pad (nizvodno) no tih 100m spusta razvučenih duž 20km se naravno uopšte ne primećuju uz snažan vetar. Rukavice su mi bile natopljene a prsti sleđeni, stavljao sam naizmenično jednu pa drugu šaku na usta i pokušavao da se duvanjem zagrejem i tako sam praktično 5-6 kilometara vozio jednom rukom. Kada su mi prsti toliko utrnuli da više nisam imao osećaj u njima niti mogućnost da koristim kočnice, shvatio sam da dovodim sebe u previše opasnu situaciju pa sam stao. Sakrio se od vetra u malo drveno sklonište za čekanje lokalnog autobusa, napravljeno od daščica sa tri strane. Skinuo sam rukavice, vetrovkicu, dres, i iz svega iscedio barem dva litra ledene vode.

Sa užasom sam shvatio da mi se "ona stvar" da izvinete smrzla. Vrh je bio bordo, natečen na trostruku veličinu, a sa strane najmodrije moguće. A ja sam mislio da mi se piša, od tog osećaja. No ne. Radilo se o tome da je alatka dospela u stanje pred amputaciju. Uvukao sam debelu duksericu od fleece-a u gaće i sve zašuškao, a preko tog duksa i ispod dugih biciklističkih helanki sam zagurao futrolu od mobilnog, da pojačam zaštitu. Srećom sam poneo onaj bolji telefon otporan na vodu pa je barem njemu bilo svejedno, te sam mogao sva raspoloživa odbrambena sredstva da prebacim na važnije organe.

Utom se oluja malo stišala, vratila se na rosulju, ono malo bljuzge po putu se opet pretvorilo u baruštine i potoke blata koji teku popreko, i nekako sam se dokopao grada opet upravljajući jednom rukom dok duvam u prste da se ona druga ugreje. Bome je ispala čitava avantura, od najobičnije vožnjice po sunčanom prolećnom danu. Danas je zahladnelo pa ću se privremeno vratiti pešačenju, a od sutra su opet u najavi topliji dani pa ću pokušati da se vratim bicikli. Dupe me nakon bicikle boli jednako kao i nakon prethodnog dana od 6h pešačenja pa kontam da nisam napravio nikakvu veću štetu.