i jopet

nastavlja se saga o mojim umiranjima i ponovnim rađanjima.
da, da, znam za onu izreku kako pravi junak umre samo jednom a kukavica umire svakog dana, naravno da znam.
zato i jesam ovako samoironičan i odmah sa starta ulećem klizećim u to umiranje.
ne postoji povreda koja nikada nije prošla osim one kada ti odseku da ne kažem šta i posle toga više nisi ni za šta.

jedna od večnih tema i jedna od najzanimljivijih je ujedno tema koju nikada nisam dotakao na blogu!
a to je to presipanje vremena, pretakanje.
voliš da radiš više stvari ali ti neka uzme više vremena i onda nemaš za neku drugu i na kraju ispadne da počneš da mrziš jednu od omiljenih stvari, jer te odvaja od drugih dragih stvari.
lepo je imati puno prijatelja i sa njima se družiti, lepo je odvojiti puno vremena za hobi, lepo je raditi posao koji voliš i tamo sretati drage ljude, lepo je sedeti i dva sata žvakati omiljenu hranu eto jer ti se sviđa a ne gutati na nos samo zato jer nešto drugo stoji u redu i čeka.
sve se na kraju svede na nekakve kompromise.
i na rang liste, i na to da počneš da mrziš rang liste jer uvek nešto potisnu a ti hoćeš sve i na kraju shvatiš da nije kriv ni dan što nema 48 sati ni neka stvar sa tih rang lista nego si kriv ti, jer hoćeš previše i ne umeš da shvatiš koje stvari moraju malo da se skrešu glede trošenja da ne kažem ulaganja vremena.
sada kada sam dotakao tu temu koju nisam smeo da pipnem evo već 14-tu godinu otkako pišem blog i još ko zna koliko godina pre toga na raznim mejling listama, mogu da pređem na ovo svakodnevno kukanje.

da skratim i uprostim maksimalno:
ako mi je prve večeri ovaj bol/poremećaj/povreda/nezgoda mogla nositi koeficijent 80 na skali do 100, prvog jutra nakon pada sam bio na 90, pa sam prve večeri bio na 70 i ceo dan sam u međuvremenu preležao.
drugog jutra sam se nakon puno boljeg sna iznenađujuće osvestio na nekih 50 i tako je ostalo sve do večeri kada sam se usudio i na jednu laganu (kao sa štakama) šetnjicu da ne kažem geganje gradom.
jutros sam se pak malo razočarao jer sam pomislio da sam se probudio sa istih 50 no tokom prepodneva se to maknulo na možda 45, pa sam popodne otišao na dužu šetnju i svo vreme sporim kratkim koracima uspeo da ne proizvedem nijedan bolan korak.
sada sam valjda još uvek tu na istih 45-50.
da se razumemo, pokušaja trčanja neće biti sve dok ne spadnem na koeficijent 5~10, jer pretpostavljam da bi već i 15 bilo neko ćopanje i štednja jedne noge što je suprotnost treningu a ni slučajno nekakva razumna rekreacija.

nisam ništa nešto naročito potrešen što dani prolaze a ja ne treniram jer sam ionako shvatio da sam u par zadnjih godina potpuno izgubio kompas.
proći će i ovo umiranje i niko ga se više neće sećati.
pogledao sam statistike godišnjih treninga jedne jako drage cure sa kojom sam u fotofinišu završio polumaraton u požegi, i shvatio koliko je malo trčala u odnosu na mene, gotovo zanemarljivo.
pritom ni po konstituciji ne bi trebala da bude moja rezultatska konkurencija jer zbog multisportskog načina života ima previše mišića na pogrešnim mestima kada je dugoprugaško trčanje u pitanju.
i onda sam se setio koliko sam brži bio kada sam puno manje trčao, a puno više vozio biciklu i radio kojekakve vežbe za ostatak tela.

tačno je i to da sam pre dve godine govorio kako sam se uželeo bicikle i cvrc, dva puta sam pao, dva puta polomio ključnu kost, dva puta izgubio po tri meseca treniranja, i na kraju postao željan i trčanja a ne samo bicikle.
stoga se nakon manijakalno otrčane 2018 tokom koje gotovo da nisam ni video biciklu, OPET nadam da ću u 2019 uspeti da nadoknadim što više te bicikle koje sam ovaj put (za razliku od 2017) željan evo već šest a ne samo 4 godine.
već sam kontaktirao starog druga iz sveta biciklizma koji je stručan za to tržište pa ću se na proleće rešiti kompletne zastarele i dotrajale ergele poluizgaženih i poluzarđalih bicikli, i napokon sebe počastiti "jednom ali vrednom".
kao u pesmi belog dugmeta "pametno odabrati pametno se ženiti pametno stariti", tako i ja moram pametno odabrati šta mi tačno treba i početi sa nadoknađivanjem propuštenog u prethodnih pola tuceta godina.
ona logika da je praktičnije i ekonomičnije otrčati sat vremena nego se voziti pet sati vredi samo pod uslovom da se ona 4 sata razlike nećeš nervirati što si propustio lep dan za vožnju.
mislim, obezbediti sebi vreme za nerviranje baš i nije neka ušteda i blistava taktika.
nekad je naravno bolje otrčati sat vremena nego izgubiti pola dana na bicikli, upravo zbog onoga čime sam započeo blog.
ali, ali, ali, kad se samo setim koliko predivnih mesta ima do kojih ne mogu dotrčati jer su 50km daleko, već mi ide voda na usta.