Jutros sam, šetajući kuju pored reke, prisustvovao jednom prizoru koji me je, pomalo neočekivano, naveo na ozbiljno preispitivanje sopstvenog sportskog života.
Kuja ima devet i po godina i prilično je načeta parodontozom. Polovina zuba joj je već ispala, pa je i najobičnije grickanje trave postalo prilično komplikovan poduhvat. Gledao sam je kako se gotovo čitav minut muči da zagrize nekoliko travki i odjednom sam prepoznao sebe u njoj.
Njeni zubi bili su moje rame, njene travke moja trčanja i bicikle. Ona se muči da dohvati nekoliko travki, a ja poslednjih meseci skupljam trčanja od pet ili šest kilometara, uz pažljivo biranje terena i bicikla na kojima neću dodatno rizikovati povređeno rame.
Naravno, odmah sam od toga napravio čitavu životnu filozofiju. Zaključio sam da sam, poput nje, verovatno pri kraju svog sportskog života. Da više nikada neće biti bolje od ovoga, da će se mogućnosti samo smanjivati i da je ono što sada imam neka vrsta završne faze nekadašnje sportske priče.
Kada sam to ispričao svojoj psihijatrici, dobio sam očekivanu primedbu:
„Slušaj, Saša, nemoj da praviš tako krupne životne zaključke na osnovu jedne travke i jednog povređenog ramena. Postoji nekoliko prilično važnih razlika između tebe i tvoje kuje.
Prvo, njoj novi zubi neće porasti. Tebi rame još uvek može da se oporavlja, a ti si tek dva i po meseca posle povrede. Drugo, ona se ne opterećuje time koliko je nekada mogla da zagrize, niti upoređuje današnjih nekoliko travki sa nekadašnjim livadama. Videla je travu, poželela je i pokušala da je dohvati.
A ti si, na osnovu trenutnih ograničenja, već napisao epilog čitave sportske karijere. Četiri kilometra ti nisu dovoljna jer se sećaš maratona, a uspravan položaj na biciklu ti nije dovoljno dobar jer se sećaš trkačke bicikle i planinskih staza.
Zato nemoj da mešaš ono što trenutno možeš sa onim što ćeš moći za šest meseci ili godinu dana. Nastavi da se oporavljaš, budi razuman sa rizicima, ali nemoj unapred da se odričeš mogućnosti koje još nisi ni isprobao. I, za ime sveta, pokušaj ponekad da uživaš u tih pet kilometara bez prisećanja na onih četrdeset i dva.“
Moram priznati da je doktorka ovoga puta imala prilično dobru terapijsku intervenciju. Još uvek ne znam kada ću ponovo voziti trkačku biciklu, kada ću se usuditi na neku ozbiljniju stazu ili koliko će mi se rame oporaviti. Ali možda zaista nije potrebno da od nekoliko travki odmah pravim poslednji obrok.