šrafciger

Neke ljubavi su kao najprostije i ujedno najlepše igračke. Dečak gura autić koji je izliven iz jednog komada plastike samo tolicno probušene da se provuku dve osovinice sa točkovima. Devojčica drži lutku isto tako iz sjedinjenog komada plastike u koji je zavaren onaj ventil pa pišti kad je stisneš. I da li ćemo pričati o lutki ili autiću, svejedno je. Umesto da u nekoj stvari uživaš, ti pomisliš da bi je još više mogao voleti ako bi je bolje razumeo, pa pokušaš da je rastaviš, "da vidiš šta ima unutra". Nigde šrafa, nigde zazora da se pritisne, da se virne, zavuče šrafciger, zakrene novčić, baš ništa. Onda kreneš da je savijaš šakama kao kad cediš peškir, pa nikako da napukne, pa počneš da udaraš kamenom, pa opet nikako da se na nekom mestu rasprsne. Na kraju jedan kraj nabodeš na šiljak od ograde a drugi uhvatiš sa obe šake i okačiš se celom težinom. Kad tresneš dupetom o zemlju sa trećinom rastrgnute igračke u rukama, razočarano shvatiš da unutra nema NIŠTA. U tome je i bila sva lepota, što je nešto bilo prazno, bez tajnovitog i skupocenog sadržaja, a opet tako savršeno jer ti je zadovoljavalo sve potrebe. Dobro, osim one da proveriš "šta ima unutra". To ćeš shvatiti tek za par desetina godina, ili nikad. Da nigde ne mora da ima skriveno nešto, da bi ti zbog toga vredelo i značilo više. Dok razmišljaš o zapremini, shvatiš da ljubav ne mora da ima ni površinu. Ne mora da bude ni linija, ma čak ni tačka. Toliko je neopipljiva da ne znaš ni kako da je odškrineš, kako da u nju zaviriš, a opet je prepuna koječega i šta god ti padne na pamet može iz nje iznenada izleteti. Kao što autić bez delova može silovito da jurne uz škripu točkova, prođe kroz najoštriju krivinu, izađe neozleđen iz najtežeg sudara i višestrukog prevrtanja. I kao što bi ona lutka gurala drugu malu lutku u kolicima, vodila je u šetnju, i kuvala joj gulaš od trave u poklopcu za teglu. Ali ne, mi moramo da uvrćemo, da udaramo, kidamo, da nabijamo na šiljke i zabadamo šrafcigere. Moramo da vidimo šta ima unutra. Treba nam dokaz da to što volimo nije jednostavno samo to što volimo, tražimo neke skrivene mehanizme i dragocenosti. Možda ne shvatamo da je čarolija skrivena u nama, pa iz nemogućnosti da otključamo sopstvenu dušu mi dograbimo klešta i testere pa navalimo na kasapimo sirotu ljubav kao plastičnu lutku ili autić. Do juče smo bili presrećni jer smo imali sve, a danas tugujemo razočarani što smo ostali bez ičega.