mogao bi još neki izazov, hm?

uhvatio sam jednu foru, kad se spuštam sa jednog od okolnih brda u grad ne idem ni šumskim putem koji prati sve livade po dužini, ne idem ni kroz livade direktno, nego odugovlačim taj spust i trčim ga u cik-cak, pa tako kilometar pretvorim u dva a umesto da najlepšim delom proletim za pet minuta, ja ostanem celih deset. to vijuganje mi dođe kao nagrada što sam se popeo na vrh, poput onih što nagradu za plaćen ski pass dobiju u vijuganju skijama, da bi se što duže zabavljali.

prognoza kaže da je trenutno +2, maksimalna će biti +5 ali će početi kiša, a kod mene spoljni termometar pokazuje +6, treba mi neka gatara da mi sve to protumači. jednom rečju, najebaćeš. juče pak, na ovom uslikanom trčanju, i nisam nešto naročito. 

bilo je kao nešto sivkasto i suvkasto, uzeo sam neki duks od fleece-a kontajući da ako i krene neka sipulja neće uspeti da ga natopi, sve će se zadržati na onim mikrovlaknima. e sad sipulja je prerasla u kišicu ali barem mi po nogama nije bilo hladno jer sam se namazao nekom masnijom kremom i obukao onaj novi šorc iz lidla.

sad ovde moram tzv. digresiju, da pohvalim šorc crivit iz lidla, skontao sam da je to isti brend koji mi je prodao i unutrašnje gume pre tri dana, svašta, još malo će i puter od kikirikija da prave. uglavnom pre nekoliko dana sam trčao na +20 i onako laganog ga nisam ni osećao, lepršao mi je oko guze i prijatno je rashlađivao. juče je pak taj lagani materijal izveo neki manevar protiv kiše i vetra i svo vreme sam imao osećaj da mi nije hladno, a da ni od kiše ništa ne upija. eto, za jednocifreno evra šorc pobedio raznorazne najkove i asikse 5x skuplje.

telefončić sam poneo da bih nešto slikao usput pa sam na njega i snimao, konačno je garmin valjda dovoljno prespavao kod kuće dok sam ja bio napolju pa mi više neće srati kako mi previše treninga škodi formi. mislim kao da ja to ne znam, još mi samo njegovo kvocanje fali. 

eto tako je došao osmi po redu mesec april otkako skidam dva kilograma viška nakon famozne 2013. kada sam se u velikom stilu nakon par godina ludovanja na bicikli vratio maratonima. nakon toga je sve nekako išlo polutraljavo do 2017. kada su mi se konačno složile sve kockice i treninzi mi se ubrzali da dve brzine, da bih u februaru i septembru polomio jednu pa drugu ključnu kost i vratio se na nulu.

moglo bi se reći da je 2018. bila samo onaj poslednji trzaj pred smrt, jesam istrčao nekoliko polumaratona po 1h26 i 1h27, pobedio svoj poslednji maraton (u novom gradu) i uličnu trku (10km u valjevu), da bi kruna te propasti došla u vidu tri pobede na treking ligama početkom 2019. nakon čega je korona sve promenila, pa i moje ambicije. 

vidim da se organizatori opet bude jer su im trke najveći izvor zarade, a i narod je željan majica i medalja kao nekih vrednih trofeja i simbola za lečenje posrnulih ega.

"bez medalju si niko bez medalju si ništa" što bi rekli partibrejkersi.
moto je "trčati se mora" kao da je neko narodu branio da trči cele godine.
u realnosti će više da hodaju nego da trče, osim kad ugledaju kameru, e onda će da potrče.
sve jovo nanovo, propast vrednosti i brižno uzgajanje privida, na ripit.

PS
pola sata nakon blogovanja sam video da je drugar trasirao treking ligu na Povlenu, baš pre par nedelja se žalio kako je puno ravnih treking liga a premalo planinskih, a ja sam prokomentarisao da nijednom planinarskom društvu niko ne brani da organizuje trku Lige. 
tako da vidi vraga, možda bude nešto prirode u ponudi i za one što im se ne kupuju skupocene medalje i majice nego im se samo uživa na planini za par stotina dinara koliko košta karta staze i postavljanje kontrolora.