petak u nju jorku

PETAK

tviter je za muškarce, instagram za žene, a fejsbuk za decu.
sad kad smo to raščistili, možemo dalje normalno da pričamo.
kaže lola - MIČI TU SLIKU, ODMAH!
kažem ja - EVO. VAŽI. ODMAH. ČIM JE SVI POGLEDAJU.
pošteno :-)
a imali smo i ovakav dijalog
- zašto topiš belu čokoladu na radijatoru?
- da imam u šta da umačem ratluk.
samo zdrava hrana, nema zajebancije.
pre treninga kafa, posle treninga pivo, sve otrovi organske proizvodnje.
a kad padne mrak, pečenje, iliti bezglutenska hrono večera.

SREDA

realno najbolja scena sa trke je bila kada je počelo proglašenje, i kada je pred pobedničko postolje stala curica u narodnoj nošnji, sa poslužavnikom, na njemu tri diplome tri medalje i pehar. prilazi jedan od organizatora, uzima pehar, nevešto ga sakrije iza leđa, napravi pet koraka unazad i tutne ga nekom drugom, usput se nagne ka njemu i nešto mu šapne na uvo. ovaj drugi pobegne s peharom nazad u restoran. zatrebaće za neku sledeću trku. penju se veterani na proglašenje, prozivaju dve od 6 kategorija. ukupni pobednik pita zašto nema ništa za njega, organizator mu kaže 
- nema više medalja, nestalo!
- kako nestalo????
- nemaaaa, podeljeno!
- kako podeljeno????
- AKO SI DOŠAO ZBOG MEDALJE, NISI MORAO NI DA DOLAZIŠ NA TRKU!
:-)
od prisutnih par desetina preostalih i najupornijih takmičara koji se još uvek nadaju da će dobiti zaslužene nagrade, par je šokirano i u neverici komentarišu razrogačenih očiju, lola i ja se sa par prijatelja savijamo od smeha posmatrajući ceo cirkus koji je sasvim uobičajen kada je ovaj "naš" organizator u pitanju. zbog toga svake godine na svaku trku dođe duplo manje ljudi, no to je problem koji bi trebao da se rešava na nivou grada ili atletskog saveza, mi s tim zaista nemamo ništa. da se ja pitam obuo bih najdeblje gojzerice i izdelio nekoliko preciznih udaraca u par lokalnih guzica, a možda bi me bilo Baš Briga, nemam pojma. gde god postoji neka odgovornost za nešto, tu ne bi trebali da se ukorene šarlatani i cirkuzani. ali pre svega je potrebno da je nekome stalo. a ovom svetu je naizgled više do cirkusa nego do ičeg drugog. 

sad ću opet da obećam da ću predveče pisati nešto o samoj trci, no ne obećavam da ću ispuniti obećanje (!) jer treba da nam dođu neki gosti. nije meni što treba da dođu, nego će u nekom trenutku možda da bude TREBA I DA ODU. pa tako.