srijeda, 7. listopada 2015.

fantazija

dogodi mi se tako ponekad da na treningu upadnem u neki film u kojem sam i glavni glumac i režiser i kritičar i gledalac koji pred velikim video bimom stoji otvorenih usta. eto i juče. pošao sam na vožnju MTB-om, ali po asfaltu, iako imam trkačku biciklu, ali je nikada ne vozim kada sam umoran ili me bole leđa. ona mi je isključivo za one Treninge sa velikim K, ovaj, sa velikim T htedoh reći. sasvim slučajno sam po gradu skretao levo-desno već prema tome koji semafor je bio otvoren odnosno kroz koji je moglo da se klisne na crvenkasto, i na kraju me je put odveo ka severu, Šabačkim Putem. hmm, vozim i čudim se šta ću ja tu kada je nakon Užičkog Puta to drugi najbrdovitiji pravac iz Valjeva, a imao sam nekoliko ravnijih i lakših opcija. mislim, ako sam već krenuo da se provozam par sati i odmorim leđa, kao i da malo razmrdam noge nakon 4 sata čučanja na krovu i popravljanja nekih limova i oluka.

klimam tako, u nekom pola-odmarajućem-pola-trening fazonu, prolaze kilometri, nigde ne žurim ali nije ni da se skroz vozam. tačnije nisam ni siguran jer su mi pulsevi katastrofalno niski kao da sam mrtav umoran, na nizbrdicama gde nisam okretao pedale u trenu su se spuštali ispod 80, delovalo je da ću zaspati na bicikli. 

prevalio sam se preko Blizonjskog Visa i skrenuo ka manastiru Dokmir, pa odatle prema Ubu, pored nekada ogromnog veštačkog jezera, koje je sada opet pretvoreno u kukuruzište. baš šteta zbog lepog pejzaža jer kukuruza imaš na sve strane a ona nepregledna voda/močvara sa kolonijama čaplji je bila prizor iz bajke.

tu negde sam prvi put škicnuo na prosek i video da je negde oko 23.5. do Uba su presvukli dobar deo onog razrovanog puta i sada je lep gladak asfalt pa sam uprkos vetru vrteo nekih 30-ak km/h, i do pred Ub mi se prosek popeo na 24.5

na par km ispred centra sam skrenuo desno i oštrim usponom se popeo u Gunjevac, i izašao na pot koji po brdu ide od Uba ka Valjevu, tačno po sredini između ovog kojim sam došao i magistrale koja ide za Lajkovac i dalje za Beograd. tu mi je prosek opet spao na 23.5, a taj put je od onih starih razdrndanih hrapavih da ti svo vreme zveče zubi na bicikli. još jedna prednost MTB-a nad trkačkom, jer one debele gume dosta ublaže taj vibrator efekt bicikle pod dupetom.

bez obzira na sve to nastavio sam da vozim sve jače i kad sam po brojnim blagim uz/nizbrdicama stigao podno uspona na Karaulu, prosek je opet došao do 24.5, bravo ja. i odatle je počeo onaj film, u koji sam se ne uživeo nego sam u njega potonuo načisto. počeo sam da se pitam da li je moguće da do kuće napravim 26 prosek, što bi prevedeno na trkačku bilo nekih 28-29, a to je pak skroz odličan prosek za ovaj krug koji uopšte nije lak.

računao sam kao šahista nekoliko poteza uznapred, ako mi do Karaule spadne na 24, pa ako to zadržim preko onog sledećeg brdašceta kroz šumu, pa ako bih do Dupljaja mogao da ga dignem na 24.5 ... što si bliže kući teže se menja prosek, jer je broj pređenih kilometara sve veći pa je normalno da ćeš nakon 20 km nešto lakše promeniti u sledećih 40, nego što ćeš nakon pređenih 50 išta bitno popraviti u samo 10 preostalih, to vam pričam.

i dalje odatle sam počeo da se ponašam kao da me iz helikoptera neko snima, da ide uživo prenos u celom svetu, i da ujedno čujem sve moguće komentatore i komentare iz kladionica na temu da li ću uspeti da završim sa 25 ili 26 prosekom. ja sam samo vozio, da se razumemo, nisam usput ništa ni vikao ni mrdao usnama ni smeškao se ni osvrtao se gde je helikopter, to je sve išlo nekako paralelno sa treningom na koji sam postao maksimalno skoncentrisan, iako sam krenuo na laganu vožnju!

da li on ima snage, da li ima rezerve, da li će uspeti, da li on uopšte pokušava da završi sa 26 prosekom, možda se predao i juri samo onaj manji cilj od 25 km/h, zašto se predomsilio, da nije pomerena norma za nešto, za kvalifikovanje negde, trista nekih pitanja od tih silnih ljudi a ja ih baš i ne razumem o čemu pričaju. u jednom času pomislim da je tih 26 možda ipak dostižno jer sam nekako stalno imao vetar spreda ili sa strane, i razmišljam da ako je severo-istočni da bi u zadnjih 10-ak kilometara trebao da me solidno "pogura" prema kući. 

pred sâm kraj tih brdašaca nenadano se tokom sjurivanja iz Dupljaja prosek diže na 25 iako sam planirao da ću tu stići tek do 24.8 i da ću završetak posla morati da obavim na ravnici. tu zamalo padoh jer je glavni put odronjen pa se ide kroz selo koje je poput onih selaca na severu Italije, uličica je 3m široka i sva u krivinama a nagib je 15%, s tim da ovo nije Italija nego džipsi naselje pa je taj puteljak sav u đubretu i šoderu i u jednoj krivini kad mi proklizaše točkovi rekoh eto ti ga tvoj prosek kretenu.

dolazim na glavni put, tu sam već na 25.2, obilazi me neki kamion i ostavlja za sobom toliku zavetrinu da sledećih 500 metara idem preko 40 km/h jer je i onaj pominjani vetar očigledno odlučio da se malo iskupi za muke koje mi je zadavao sat i po. nastavljam po "duplim trakama" svo vreme 38-42 km/h, pretičem neke zabezeknute bicikliste koji se vraćaju s posla, prestigoh i neku ženicu na skuteru, a prosek je na svakom kilometru rastao na 25.4 25.6 25.8 ...

tu sam ubo jedan veliki semafor i morao da stanem pa da krenem ispočetka i to mi je u datom trenutku bio doslovno Smak Sveta, jer svi oni silni ljudi me gledaju, oni što od početka govore da neću uspeti sada sigurno likuju, pička im materina slepačka, krećem sa semafora i vrtim krvnički sve do kuće a par raskrsnica kod Gorenja i MUP-a prolazim skroz iz leve trake zahvatajući ugao kao na moto trkama da bih što manje usporio, srećom nije bilo pešaka.

dolazim kući, na ciklomasteru piše 25.9 a ja čujem glas komentatora koji kaže da misli da će mi komisija priznati rezultat od 26.0 jer sam na samom početku treninga takođe stao na semafor, dakle da su bile zatvorene ulice kao na pravoj trci ne bih imao da dva stani/kreni trenutka i prosek bi sigurno bio za toliko bolji. eto mogu da odahnem, bar je komentator bio na mojoj strani. statistika kaže 624m uspona i isto toliko spusta, PROSEČAN PULS 108!?? (nema grešaka) evo grafikona pulsa i profila staze, vidi se kako puls svaki put sleti nizbrdo kada i teren, a vidi se i taj finiširanje, što bi rekli mađari.



maštu na stranu, uopšte nije ispao loš trening, obzirom da sam od kuće krenuo pokočen kao da su me nakon mesec dana izvadili iz gipsanog korita. zato sam danas još polomljeniji nego što sam juče bio, a tek me čeka druga polovina krova! smajli koji guta knedlu.

Nema komentara:

Objavi komentar