nedjelja, 18. listopada 2015.

ten top

u par navrata smo nakratko popričali o onoj mojoj temi/ideji i došli do uglavnom sličnih zaključaka. ta iznenadna situacija u kojoj bi ti neko rekao da će noćas u ponoć da dođe do smaka sveta, i da će sutra ujutru da se probudi samo 10 ljudi, dakle imaš evo par sati fore da napraviš spisak, pa poprilično je stresno čak i kao igra a kamoli da stvarno do toga dođe. s jedne strane te vode emocije, za neke ljude si više vezan nego za druge, a s druge strane odjednom postaješ selektor Momčadi koja treba da pobedi čitav svet, hej.

i sad, tu ima puno da kažem problemčića. u čemu je poenta uvrstiti Tatu, ako tata ima 77 godina i za par godina će postati nešto beskorisno i neupotrebljivo. u čemu je poenta odabrati jednog od par najboljih drugova, koji je vrsni zajebant i jako pametan dečko, ali je razmažena lenčuga koja će ostatak života provesti tako što iskorišćuje druge i uvek podmeće tuđa leđa zarad svog konformizma. dalje, ne trebaju ti mrzovoljni ljudi, skeptici, depresivci, gunđala, oni koji su srećni samo na letovanju ili kad izađu u grad a svo ostalo vreme su namrgođeni.

dalje, logično je da ćeš sve to odabrati prema svojim kriterijumima. šta raditi ako ti jedan drug deluje kao idealan izbor, ali se nikome ne sviđa njegova devojka? ako ih uzmeš oboje, da bi zadovoljio njega, napravićeš situaciju bitlsa plus joko ono, a to je ono što ti najmanje treba. ako odabereš samo njega, moraš biti spreman da će da gunđa što mu nije prošla i suđenica, i teško da će ga utešiti tvoje objašnjenje da si mu poklonio život pa prema tome nema pravo da se buni nego "mora" da bude zadovoljan.

i tako sastavljajući taj dobitnički tim, shvatiš da moraš da odbaciš što veći deo emocija, simpatija, ne smeš da se raspilaviš i napraviš pogrešan korak, loš izbor. u redu, biće tu vremena i da igramo žmurke i fudbal, ali trebaće cepati drva, kuvati, popravljati krovove, negovati životinje, neće biti po mama i tata i dve tetke i dve babe na svakog stanovnika, pa da mi možemo da se zajebavamo dok nam drugi donose doručak u krevet i plaćaju internet.

uzgredbudirečeno to bi bio svet u kome bi ljudi sami sebi bili internet, jer bi u svakom trenutku bilo dovoljno da vikneš i da te čuje ostatak čopora. maksimalan protok, a nula dinara pretplate za komunikacione usluge. savršenstvo. nema onoga - pošalji mi hitno testeru po Milici! - seen...

jedina razlika koju sam primetio, u ovom ne baš opširnom razgovoru, bila je ta da je Lola zamislila da odabere još 9 ljudi koji joj se sviđaju, ali nisam primetio da se naročito brinula o njihovoj kompatibilnosti. ja sam pak tako razmišljao, da od 4 muškarca odaberem one s kojima bih najbolje sarađivao, a od 4 ženske sam mozgao koje bi se s Lolom najbolje složile. jer ne trebaju ti tu nikakvi klanovi, konkurencije, tabori i slične gluposti. idealno bi bilo da to tako skockaš da se svi slažu, da niko ne štrči, i da sve ispadne kao jedna ekskurzija koja bi trebala da potraje nekoliko decenija.

teško, ha? da. tj ne da je teško, nego je možda i nemoguće. ali jbg, ponoć ide, šta smisliš smislio si. budi srećan što možeš sâm da napraviš sutrašnji Svet, a ne da budeš 1/10 ekipe koju je neko drugi sastavio. bog te pita koliko bi tek onda imao razloga da budeš nezadovoljan, u svoj toj sreći koju si sebi dužan jer ipak, nije mala stvar, jedan si od šačice odabranih.

Nema komentara:

Objavi komentar