petak, 23. listopada 2015.

torba i auto


jednom davno, ne sećam se da li je bilo prošlo ili pretprošlo leto, imao sam jednu (što bi se reklo) Situaciju. trčao sam uzbrdo nekim puteljkom. onako podosta krupan makadam, na granici onoga što zovem "kamenjar". ali širok. nikad tu ničeg zanimljivog nema, s desne strane je brdo, s leve strane je šuma, i tih par kilometara se po pravilu svede na neko strpljenje. krenuo sam sa dna, čekam da dođem do vrha, okej, idemo korak po korak, jeste strmo ali proći će, uvek prođe. negde na pola puta videh auto, eto bar nečeg neuobičajenog, kad već nijedna srna ni zec neće da me počaste pretrčavanjem popreko. ništa, krntija neka, parkirana, otvoreni prozori jer je vrućina, naravno nezaključana vrata jer one polugice u ćošku prozora štrče u vis. srećom nije ostavio upaljena svetla, inače bih morao da se derem na sav glas ALOOO ČIJI JE AUTOOOO...

sad ću ovde mali iskok. malo pre toga, na nekom drugom šumskom putu, video sam torbu. neka jeftina crna torba od skaja, a vidim da je puna nečega, na vrhu su neke cipele u tankoj najlonskoj kesi, i ispod ko zna šta može biti. pomislio sam da je nekome ispala sa zaprege, traktora, i tako ostala na ivici puta. malo kasnije sam čuo neke ljude, i spazio u daljini kroz šumarak kako se nešto pokreće. povikao sam slično ovom od malopre, ALOOO, ČIJA JE TORBA??? ... na šta je trenutno odjeknuo oštar stariji ženski glas OSTAVI TORBU!!! onako u trku sam prasnuo u smeh, zamislivši sebe kako dalje nizbrdo ka kanjonu reke gradac trčim sa nekom torbetinom na leđima, punom nečije smrdljive odeće i cipela. NEMAŠ BRIGE, IMAM I JA TORBU! samo sam doviknuo i već zamakao dalje niz serpentinu, a kez mi se sve do kuće premeštao sa jednog kraja usana na drugi. mislim torba. stare ženske cipele broj 36. ispod toga verovatno neki džemper, sendvič, šta god. bože zašto bi to meni trebalo, više nego onome čije je?

elem prođoh ja pored onog auta, točkovi savijeni do kraja, i za svaki slučaj podmetnut kamen pod zadnji točak, da se voljena mašina ne daj bože svojevoljno ne otisne nizbrdo. dobrih stotinak metara kasnije nailazim na ljude koji seku drva, standardno "dobar dan - dobar dan". tek čujem iza sebe, jedan me pita ni pet ni šest - jesi prošo dole pored nekog auta? - jesam, kažem i trčim dalje. - jel nisi ništa diro? (!!!!!) za razliku od one situacije sa torbom, ovaj put sam bio u nekom drugom horoskopu. stao sam, zaustavio štopericu, i okrenuo se nazad. - DIRO? A ŠTO BIH DIROOO? ton mi je polunervozan i poluagresivan. - tamo su mi pare, mobilni, ključevi, sve! reče čovek. stavljam šake na bokove, položaj "u F" (ćirilično veliko) i vraćam se nazad par koraka, eto baš sa namerom da se posvađam. - čekaj, šta ti misliš, da ja nemam pare, telefon, ključeve, AUTO DESET PUTA BOLJI OD TVOG, tri telefona svaki bolji od tvog, kakav god da je tvoj, motor, kuću, šta ti misliš?? - pa... ne dozvoljavam mu da išta izrekne, besno nastavljam - šta ti misliš, da ja nemam para, da bih se ovde zajebavao i trčao po šumama, da ne bih nešto radio, da ne bih ovde s tobom sekao i izvlačio drva, da zaradim ručak, šta ti misliš... - pa... - ŠTA PAAAA, šta ću ja da radim sa tvojim telefonom, da se javljam usput do Valjeva, je li, da odgovaram kako nisi tu, kako sečeš drva, ovako sav znojav ću još da trčim i da se jebem s tvojim telefonom u rukama? - nisam mislio... u tom trenutku već polako, suprotno od "padanja u vatru", ispadam iz vatre, i malo smanjujem gas, ali nepokolebljivo nastavljam - i šta ti misliš, da je meni potrebno, da kad za deset dana opet ovuda prođem, protrčim, da neko za mnom vikne EVO GA ONAJ ŠTO JE UKRAO TELEFON, jel ti ja ličim na nekog ko bi tako nisko pao, na šta ti ja ličim? - nemoj zemljače da se ljutiš, izvini, nisam tako mislio, izvini molim te... utom mi dođe maltene žao čoveka što ga toliko izgrdih, jebiga seče drva na plus 35 u nekoj vukojebini, ostavio otvorene prozore na autu, tamo mu je pola celokupnog imetka, kolicno god to bilo, ključevi od trulog auta, mobilni, i novčanik, i samo rekoh - ma ništa, nema veze, ne treba meni druže ništa, ni tvoje, ni ničije, ajd uzdravlje. čuo sam samo neko mrmljanje, eto, ne znam šta je zadnje rekao. moraće bez nekog dobrog efekta da se završi opis Situacije, ovako neugledno bledo, sa tri tačkice...

Nema komentara:

Objavi komentar