četvrtak, 8. listopada 2015.

ZGNS

u utorak reče Lola da još uvek nije kasno da se predomislimo ako ćemo u Zagreb na maraton. njoj je lako da predloži, jer u toj kombinaciji ona sa ovim svojim kilavim kolenom treba samo da prećopa 5km, a ja da guslam 42. doduše dodala je i da bih ja mogao da trčim 21km, za promenu. proverim dokle je moguće prijavljivanje, piše do srede, u sredu smo malo pratili prognoze, ja usput pogledao šta ima novo u vezi Novog Sada i nisam ništa smislio. malo mi se ne putuje preko granice koja je par puta bila u zastoju a ne bih da idem na maraton kroz Bosnu i da pola dana putujem napred-nazad i zaobilazim nešto, nekako mi je bilo drukčije dok nije bilo tih problema i kad si mogao u minut da isplaniraš putovanje. otud mi Novi Sad dođe puno manje komplikovana varijanta...

gledajući NS sajt sam se setio da tamo postoji par onih nekih "ni tamo ni ovamo" trka, od 25km i 33km. i u trenutku mi se to učinilo kao privlačna ideja. tih 33km bi trebalo da bude negde oko dva i po sata nekog umerenog tempa, ako dočekam nedelju odmoran, u protivnom će da ispadne više od dva i po sata ali ne trčanja nego mučenja. ko bi to mogao znati unapred...

sedim evo kod kuće i planiram neko trčanje upravo, s tim da me od ova dva dana gore na krovu sve boli na neke čudne načine. osećaj u levoj nozi, potkolenici butini i dupetu sve sa spoljnje strane, je kao da imam tu jednu modricu dugačku metar. jer sam se svo vreme premeštao i pokušavao da se stabilno ugnjezdim na onom rebrastom limu, usput je trebalo zapinjati bušilicom pa šrafiti onim velikim ključem, i od tih silnih sati te leve noge na kojoj sam "sedeo", jutros imam osećaj potpunog nagnječenja. a i ti koleno onako malo teže ispravljam, ukočilo se. koliko to sve obećava tri dana pred maraton, nisam pametan. sad bi se kao trebalo odmoriti, a evo već dva dana nisam trčao, u utorak sam otišao na trening biciklom a juče ničim i nigde. pola sata s kučićima u jutarnjoj šetnji i to je sve.

ništa, odoh da ukucam prijavu za Novi Sad, čisto da budem na spisku ako mi u subotu dune takva kombinacija. čini mi se sada, da su šanse 66% naspram 33% da će mi se ipak ostajati kod kuće. to je jer me još uvek "drži" taj veliki osećaj umora, pa ako mi se raspoloženje promeni u naredna dva dana, verovatno se i predomislim. ali ovako umoran ne bih nigde putovao, ni tih dva puta po dva i po sata u autu mi ne deluju privlačno a kamoli sve što ide uz to, pakovanja, raspakivanja, parkiranja i preparkiravanja, vukljanje stvari do hotela, drnd drnd fuj. nemam pojma.

Nema komentara:

Objavi komentar