srijeda, 30. rujna 2015.

prugom

deo bloga, prvi:

ala sam vas smorio sa teorijom, još malo ćete da napravite grupu na fejsu "svi mi koji nećemo da pohađamo blogojeva predavanja nego hoćemo samo tračeve pikanterije i provokacije" smile emoticon

evo za nekih sat vremena bih trebao da završim sve analize današnjeg EKSTREMNOG trčanja, polumaraton železničkom prugom, a iz Polarovog fajla se jasno vide prekidi GPS putanje u tunelima, jer sam naravno trčao prema planinama, gde je pruga prosečena kroz kanjon reke Gradac.

grafikon nadmorske nije greška jer se pruga zaista svo vreme blago penje ka planinama, i u ovih 10.5km (do okreta, + 10.5 nazad) sa 180m stigne do 310m above sea level.



deo bloga, drugi:

imao sam neke megalomanske ideje o ovom trčanju, kako ću ko zna šta iz njega izvući kao zanimljivost. onda sam tražio koji mi je lični na ovoj stazi, i nisam mogao da nađem. našao sam prvi Polumaraton prugom, tada sam pretrčao 22km za 2h10, i na blogu nadugačko kukao kako je tuda maltene nemoguće trčati. ovde je potrebno malo objašnjenje:

jednom ću, evo obećavam, otrčati 10.5+10.5km prugom ka Beogradu, tzv Lajkovačka Pruga. to je najobičnija pruga kakvu svako od vas ima u blizini, s malim problemčićem da celom dužinom prati auto magistralu na samo par metara udaljenosti, pa je prevelika buka, što znači da je malo zajebano čuti ako ti voz dolazi s leđa. moraću da obučem nešto drečavo i da se skoncentrišem samo na taj zvuk s leđa.

ova moja staza pak, totalni je pakao u odnosu na taj raj ravnice. ovo je pruga koja vijuga kroz kanjon reke, smenjuju se krivine tuneli i mostovi, na par mesta imaš bukvalno tunel-most-tunel kombinaciju jer pruga "preskače" iz jednog brda i zabija se direktno u drugo.

dalje, zbog okolnog terena i mikro-klime, pruga je celom dužinom vlažna, urasla u korov, između tračnica na mestima imaš malene žbuniće, imaš blata, negde su između pragova rupe od pedalj dubine i uopšte nema dovoljno onih kamenčića kojima bi sve trebalo sa se poravna, a na mestima tog kamenja pak ima previše i skroz prekriva pragove pa se sve pretvara u kros trčanje po kamenčugama veličine od šljive do krompira, biraj.

preko svega toga, na dosta mesta su nakon radova ostavili nered, gomilice kamenja sa strane, pa preko tih malih piramida treba nekako preći, a po sredini između tračnica se često naiđe na 50m metara dugačku šinu koja tako tu spava čekajući da je upotrebe kao zamenu kada skinu staru oglodanu po kojoj ide voz. pa sve to treba stalno preskakati, i na puno mesta moraš doslovno da staneš u mestu, snađeš se na brzaka na koju stranu uopšte da preskočiš, pa da kreneš iznova. masa vremena se tu izgubi.

na jednom jedinom pravcu gde je pruga skroz renovirana u dužini od nekih 300m, bez ikakve velike muke sam trčao 12.8 km/h prema jednom satu odnosno 4'42''/km prema drugom. iz čega se vidi da sam ovu priliku jedva dočekao pa da opet uporedim Garmina (225) i Polara (M400). a i ne ide se svaki dan na polumaraton prugom, pa nisam ništa hteo da prepustim slučaju, ako bilo koji sat krene da se glupira, voleo sam da imam neke upotrebljive podatke s onog drugog.

što se tiče dužine, okrenuo sam na istom mestu, kod nekog trafoa između dva tunela, gde sam prošle godine zapamtio da je tačka 10.5km od kuće. to sam merio i u MapMyRun, a i po vremenu, jer sam prvih 6km tada prešao za okruglih 36 minuta i dalje sam držeći istu brzinu po osećaju "merio" stazu tako što sam na svakih 6 minuta dodao po kilometar. greška je naravno moguća, ali zanemarljiva, i sigurno manja od svakog komercijalnog polumaratona gde je dovoljno opičiti par krivina po trotoaru i ode svako merenje u peršun. 

naime i MapMyRun ima taj problem što ne zna gde su tuneli, pa ako tunel ide kroz brdo, a svaki ide, onda on izmeri kao da si išao preko brda. pa tako doda na kilometraži jer nije isto od tačke A do tačke B doći ravnim putem, i preko velikog brda, naravno da je gore duže. 

danas sam pak pratio šta piše na ovim satovima, koliko sam mogao (*). recimo na ulasku u jedan od dužih tunela, 290 metara (koji je naravno pride u krivini, kao i većina ostalih, pa ne vidiš belu mačku skroz dok se ne primakneš izlazu), bacim pogled na oba sata, na Polaru piše recimo 9.80 km a na Garminu 9.60 km, i onda kad izađem i kad nakon 20-30m trčanja pod oblačnim nebom (oblaci plus brda sa svih strana plus drveće, dobro je da su išta pohvatali, neki prosečno dobar android telefon ne bi na ovoj stazi pohvatao više od 30% putanje) pogledam kilometražu, na Polaru mi se pojavi nekih 50-ak metara više, a na Garminu između 20 i 120, nemam pojma na osnovu čega se tako frljao. evo kako to oni povuku liniju kroz tunel, bez obzira što su tuneli svi redom u krivinama.


tako se svo vreme nastavila tendencija da Polar malo ranije pronađe satelite a Garmin zakasni sa "kasnim startom", i do kraja trčanja je na Polaru pisalo 20.390, a na Garminu 19.460. čekaj da izbrojim tunele. prvi je na 2.2km od kuće, to je jedan dugačak u S, tzv šikana. zajeban jako. zatim idu dva pre brane u Deguriću, jedan kratak u krivini i drugi dugačak 200m ali sa pogrešno ozidanim onim kućicama u koje treba da se skloniš ako naiđe voz, pa na jednom mestu imaš dobrih 70m gde si "ni tamo ni ovamo", a istovremeno prilaziš mestu gde je vodopad koji stvara neopisivu buku, pa ako vetar duva sa te strane svo vreme oko tebe tutnji kao da ide deset vozova i uopšte nije tako zanimljivo kako neko može da pretpostavi, svakog sekunda sam spreman da se bacim levo ili desno i legnem na kamenje jer ako odjednom ugledaš onaj far od lokomotive kako te strelja pravo u čelo sa 50m daljine, teško da svako trčanje i bežanje može imati smisla.

nakon ta dva odmah iza krivine ide tunel broj 4, koji je ceo jedna mala krivina ali nije ozidan nego je sav onako neravan sa strane, samo je izbetoniran nakon miniranja i tu možeš da se skloniš bukvalno na svakom mestu, samo staneš u ulegnuće između tih džombi i miran si. a i podosta je širok. 

br 5 je opet u desnoj krivini (iz valjeva) i malo je duži ali ne strašno, nisi dugo u potpunom mraku nego relativno brzo nakon što ti svetlost ostane iza leđe, ugledaš novu ispred. nakon toga ide grozan deo sav u korovu, noge su mi bile skroz mokre jer je to sve vlažno, a i oni drveni pragovi su više nego klizavi pa praktično stalno menjam izbor, u tunelima koji su suvi pokušavam da gazim po pragovima, a kad izađem napolje izbegavam ljigave pragove i držim se kamenja.

zatim ide br 6 koji je prav i kratak, pa dolaziš na vijadukt sa kojeg je lep pogled na manastir Ćelije. odmah iza mosta se odvaja planinarska staza koja ide preko brda do železničke stanice ali ja je danas naravno ignorišem jer mi je plan drukčiji, i pičim dalje kroz jedan od dužih tunela, ovaj br 7 je pak u levoj krivini. rupe između pragova su ogromne pa trčim sa strane uz zid, ali tu na svakih par desetina metara iz kamenja štrče ogromne žice od nekakvog uzemljenja, i otkako sam se na jednu zakačio kao krpa i prostro se na kamenje, poprilično zazirem od istih. baterijska lampa mi pomaže ali dok trčiš snop svetla šeta levo-desno, kamenje je čas belo (novo) čas braon (prljavo staro) i u tom šarenišu se baš puno i ne vidi. dodaj gomile razbijenih flaša i limenki pobacanih iz vagon restorana, dodaj neke kartonske kutije, komade lima, salonita, bog te pita čega sve nisu tu ostavili nemarni radnici koji rade na "održavanju" (haha) pruge, dodaj par leševa zgaženih kučića koji su nekom uvrnutom logikom krenuli da beže od voza duž tunela, i dobijete sliku, a ta slika koju sad imate pred očima je jedva 20% strahote kada tuda trčite uživo.

naime kad imaš toliko prepreka, onda ti sva koncentracija od koraka do koraka ode na to gde ćeš stati, i kad se trgneš i pomisliš "gde je sledeća kućica, da utrčim ako čujem nailazeći voz?" shvatiš da pojma nemaš gde se nalaziš. nakratko uperiš lampu levo i desno no svuda je zid, domet lampe je desetak metara, pa tako nastaviš da trčiš bukvalno "u mraku" (svesti) nadajući se da ćeš uspeti da ispreskačeš sve na putu i ostaneš u komadu, dok negde krajičkom oka ne spaziš to udubljenje u zidu.

nakon železničke stanice Gradac dolaze dva tunela, prvi br 8 je gotovo kao podvožnjak, kratak i prav, a drugi br 9 je skoro 300m i takođe u krivini, to je onaj koji prolazi ispod grebena poznatog po imenu Šareno Platno, na kojem se nalazi ukleta razvalina Jerinin Grad. on otvara taj najgori deo u kojem ne postoje kratki tuneli, a ni mostovi. pruga svo vreme prati istu obalu reke, sa desne strane je Suvaja koja je nešto malo žuborila zbog par kišnih dana i nije bila samo pust kamenjar, a sa leve strane su skoro celom dužinom visoke podzide jer su brda jako strma. ne deluje baš kao predeo gde ćeš sresti živog stvora, ni na dve ni na 4 noge. čuo se samo jedan soko ali previsoko i nisam uspeo da ga ugledam, jer nisam mogao sebi da dopustim nekoliko sekundi zevanja u nebo, da se ne bih složio na onom kamenju.

tunel br 10 je takođe od podugačkih, sav u levoj krivini, nisam mu video dužinu jer je spala tabla koja bi trebala da stoji na ulazu sa obe strane. uglavnom ta zadnja tri su svi negde na potezu od 200-300m i ovaj je nekih 200-ak metara, što ovako napisano može da zvuči i kratko ali zamislite dužinu jedne i po ulice pa će vam delovati manje kratko. 

nakon trčanja kroz dugačku desnu krivinu tunel br 11 je opet sav u levoj krivini i on je još duži, skoro 300m, to je onaj koji smo Slađa i ja hteli da izbegnemo na planinarenju pa zalutali po brdima i jedva se na dupetima sklizali kroz šumu preko siparâ i srnećih stazâ kroz šikare, nazad na prugu. taj je ujedno sav razrovan između onih pragova i živ sam se polomio pokušavajući da trčim, a u povratku mi je kad sam bio nadomak izlaska pride naišao i voz pa sam čučao u onoj kućici ceo minut razmišljajući da li da zaustavljam štoperice pa kad sam shvatio da mi trebaju tri ruke da bih na dva zgloba pipkao dugmiće unakrsno a trećom da držim lampu, odustao sam i pustio da teče vreme. otud u oba fajla piše 1h53 a ja računam da sam trčao 1h52.

tu ti se već smučio život i kamenje i tuneli i korov i blato i proklizavanje i saplitanje koje ti oduzima duplo više snage od samog trčanja, ali nakon dugačkog tumaranja kroz nepreglednu desnu krivinu gde je pruga opet sva u niskom korovu koji je vlažan i natapa ti patike, dolaziš do poslednjeg tunela na ovoj Stazi Polumaratona. br 12 (ako nisam neki preskočio) je za promenu ceo u desnoj krivini, dovoljno je dugačak da provedeš bar minut u totalnom mraku i kad srećan izađeš i pomisliš fala bogu ovaj je poslednji, za samo 200m dolaziš na tačku gde treba da okreneš, stisneš LAP, i kažeš sebi - a u pičku materinu, sad kroz sve ovo NAZAD!!!???

tako da, nemam pojma, ima ta dva kraća od 100m otprilike, i ostali su svi dugački. mislim da ima dosta ovih od 270, 290, a da baš i nema nekih bitno kraćih od 200m. tako da verujem da se u jednom pravcu nakupi sigurno 2500m, što sa povratkom izađe na monstruoznih PET KILOMETARA kroz tunele, odbij ulazak i izlazak i ostane ti 4km u mraku, čisto lomatanje i napipavanje i saplitanje i usput ti bulja žvaće gaće jer DAAAA, OVO SAM ZABORAVIO, IMA JOŠ SEKSA! ...

dakle u odlasku, blago uzbrdo, jer rekoh da ta pruga ide u planine i od Valjeva se u tih prvih 10.5km popne sa 180 na 310m nadmorske, svo vreme sam računao da će mi povratak biti bar malo lakši. okej, lakši je i bio, vratio sam se za dva minuta brže od odlaska, a u to vreme povratka je uračunato i ono stajanje dok je prolazio voz. ALI!! VETAR!!! ne radi se o brzini. nego se radi o tome da u klisuri reke uvek duva, a kako je klisura kao što joj ime kaže, tesna, onda dobar deo tog strujanja vazduha ide kroz tunel. i šta sad. pa ništa, toliko ti huči u ušima celim povratkom da pojma nemaš da li se čuje voz ili ne. 

ima tu jedan mali trik koji sam naučio, a to je da trčiš sa blago zakrenutom glavom, onda ti ušne školjke stvaraju manji huk. ali to bi bilo moguće na asfaltu, a kroz onaj haos od kamenja i klizavih pragova, pa tek kroz tunele gde praviš ogromnu buku svakim korakom jer šutiraš kamenje i to je jedno strahovito prštanje koje odzvanja kao sam pakao, PLUS sav taj vetar koji te skroz zagluši, a hajde sa baterijskom lampom dok gledaš da se ne sapleteš na neku žicu ili da ne nagaziš razbijenu staklenu flašu koju ugledaš u poslednji čas, hajde pokušaj u takvim uslovima da trčiš za glavom koja gleda negde u stranu, da bi smanjio taj huk vetra u ušima? malo morgen burazeru. nije ti ovo pruga od smedereva do požarevca nego kanjon reke gradac, i sve druge pruge su za ovo autoput...

kad sam izašao iz 24-og tunela danas i shvatio da imam još "samo" 2.2km do kuće, došlo mi da zaplačem od sreće. i u ta zadnja 2km sam se sapleo pet puta, i tek onda shvatio koliko sam umoran. valjda te celim putem drži adrenalin i sva čula su ti na maksimumu, i kad odahneš onda odjednom shvatiš koliko si u stvari uništen. kad sam strčao sa pruge jedva sam prešao ove dve i po ulice do kuće, mislio sam da ću se na svakom trećem koraku saplesti i pasti onako na najravnijem mogućem trotoaru. noge oduzete "do daske" odnosno krute do nivoa daske. 

gornje dve sličice su bile od Polara, a evo i jedne od Garmina. vidi se mesto okreta gde mi je "dodelio" brzinu 0km/h, i nakon par minuta to stajanje u tunelu kad je naišao voz. bar da se setih da se ispišam, da ne stojim džabe, ali "upišao" sam se i bez toga :-)


na grafikonu se vidi i ovih dana često pominjana kadenca, dosta sam se vrteo neposredno ispod 180 odnosno uglavnom sam trčao sa 87-88 dvokoraka/min što je čista poezija na ovakvom terenu koji te stalno tera da usporiš, i to znatno. možda je tu nešto pomogao i jučerašnji trening pa su noge "zapamtile" tu brzinu. 

ponavljam da sam bio dosta umoran od jučerašnjeg trčanja i nemam pojma šta mi bi da se danas dohvatim ovako teškog zadatka ali kako bilo, preživeh i to!

a ovi Spajder(Fenser)meni što vole Ekstremne Sportove 
neka nastave da džogiraju po košutnjaku. 
čuo sam da tamo na mestima ume da se nađe nešto blata. 
a to je opasno po život. 
čuj opasno, ekstremno opasno.
i još kažu da može i pokoji zlgobić da se iskrene.
jao, mislim strašno. 
jezivo.
brrrrrrrrr

Nema komentara:

Objavi komentar