srijeda, 30. rujna 2015.

mutav treći put na telefon

evo o čemu se radi, ako ne platiš na mostu padneš sa ćuprije, ili tako nekako.
elem, moguće je trčati i sa 300 koraka u minuti, s tim da se sve svede na pomeranje stopala od po 10cm kao kad igraš neko sitno kolo, i tako uopšte nije problem ubrzati rad nogu, problem je što se jedva pomeraš i što bi tom "brzinom" mogao da dobiješ naziv ultra šetač a vrlo teško maratonac. kao što ovi podaci kažu, prosečna dužina koraka je obračunata na samo 117cm. dakle to što sam ubrzao rad nogu, mogu da okačim mačku o rep, ako mi je dužina korakčića kao kod neke tetkice...


e sad, ovde može da bude i mala greškica jer koliko god puta sam pogledao na sat, da proverim prosečan tempo, dužinu, vreme, ja par koraka zadržim sat ispred nosa, da tako kažem, dok desnom rukom nastavim da "verglam". pa je tako možda i promašio par koraka na svakih par minuta, neka bude da je sve ovo u 1% odstupanja pa možemo da ga uzmemo dovoljno ozbiljno.

evo o čemu se radi:
zamislite dva trkača koji idu uporedo, ISTOM BRZINOM.
zamislite da ih posmatrate samo u ovom segmentu od 6 metara.
ovaj trkač gore, napravio je 6 koraka po jedan metar,
a ovaj dole je napravio 5 koraka po 1.20m.
odnosno da razvučemo ovaj segment na neku normalnu dužinu...

ako se kreću brzinom od 12 km/h iliti 5'/km,
to znači da će svakog minuta preći po 200 metara,
s tim da će gornji napraviti 200 koraka po 1m,
a donji će napraviti samo 167 koraka od 1.20m.


i sve to nema nikakvog uticaja na brzinu, jedan prirodno trči tako kao zujalica, drugi ima te dum dum korake kao King Kong. 
pa šta te onda brate muči, pitaćete me.
pa ništa, 
mučilo me je to što sam istripovao kako sam od ovih silnih brdskih trčanja po kamenju i blatu izgubio sposobnost da trčim visokom frekvencijom, eno vratite se samo par blogova unazad pa ćete videti poslednje brdsko trčanje po kiši i baruštinama.

poenta je verovatno da treba naći neki balans, idealnu meru između snage zamaha i broja "obrtaja" u zglobovima. svako telo pronađe nešto što mu najviše odgovara, spontano. ako sam stalno polu-umoran, trčaću uvek sa malo nižom kadencom, onako "lenjo", kontakt sa zemljom će biti duži, svaki pokret će duže trajati, opterećenje na recimo ahilovoj tetivi će biti skroz drukčije nego kad praviš sitnije brže korake i gaziš prednjim delom stopala, u odnosu na spore truptave korake na peti. jednostavno je SVE drukčije, ono u nedelju i ovo u utorak su bile dve krajnosti, i ne verujem da bilo koja od te dve može da bude recept za season's best u maratonu. "spori ritam" donosi nizak puls i manji osećaj napora ali i manje brzine, "brzi ritam" donosi nešto veću brzinu ali po cenu dramatično višeg pulsa jer dosta te energije ode u prazno mlataranje rukama i nogama. 

danas pak osećam neka sitna zatezanja u tetivicama iza kolena, koja NISU posledica jakog tempa, nego mislim da su posledica tog ubrzanog trčanja, jer pri kraju svakog koraka treba i zaustaviti nogu pre nego što staneš na zemlju. to je detalj/napor koji je praktično zanemarljiv kada trčiš prirodnom frekvencijom i pustiš koleno i potkolenicu da se sami zaustave u nekom prednjem položaju pre nego što spustiš stopalo na asfalt. 

eto malo sam se igrao, naučio stvari koje sam već znao, i tako to.
jer sve ovo ti je skroz isto kao i na bicikli, ideš određenom brzinom i onda prešaltaš prenos a pokušaš da držiš istu brzinu, pa ti odjednom deluje previše sitno ili previše krupno, zavisi na koju stranu si prešaltao. a takođe i na bicikli postoje ovakvi treninzi, obično se preko zime vrti sitno da bi se očuvala dobra tehnika i eliminisali mrtvi uglovi u pedaliranju, a u proleće/leto se prave treninzi na krupnom prenosu, zbog povećanja snage.

danas je poslednji dan septembra, dakle još jedno trčanje pa da sabiramo kilometre za ovaj mesec. pokušaću da smislim nešto zanimljivo, obzirom da su mi noge umorne pa da se opet nečim poigram i završim tromesečje u velikom stilu, namig.

Nema komentara:

Objavi komentar