žvake

kaže lola najavili su neka naoblačenja, idi danas-sutra na trening biciklom, natrčaćeš se preko zime. rekoh pa sa ovim dlanovima stvarno ne znam kako bih vozio, jedino bez ruku da spičim jedno stotinak kilometara pa da uđem u ginisovu knjigu gluposti. mada kad malo razmislim, sigurno je neka zaludna budala već prevezla bez ruku preko cele amerike od obale do obale. neću ni da proveravam, NEMA ŠANSE da nije :-) 

inače juče je bio čudan dan. bio sam ubeđen da ću se probuditi odmoran nakon što sam par dana/trčanja baš otkilavio, probudim se i - ništa. odem na trčanje, počnem toliko da se vučem da sam bio na granici da okrenem posle 500m nazad, upišem u svesku "pretrčao 1km" i da čekam još jedan dan. no hajde, računam, ne zaleći se. uvek možeš da se vratiš, ajd malo trpi, sačekaj, možda ipak preživiš, tako u mislima tapšem sam sebe po guzi. 

a jesam zamislio lagano trčanje, jebalo mesečinu, kreneš sa 200m nadmorske i u par kilometara treba da izletiš na 540m. mnogo volim što imam ta dva brdašceta odmah iznad grada, zato što je avala visoka 511m a fruška gora 539m. ovde pak imaš na levoj obali reke gradac 540m a na desnoj 550m. eto volim da budem iznad obe metropole pa to ti je. kao oni jarci kad se popnu navr plasta sena pa odozgo gospodare u stilu ja na nebu vi na zemlji. 

obzirom da su skoro svi domaći fenseri gusto skoncentrisani u beogradu i da od ekstremnih visina o kojima stalno sanjaju imaju na domak ruke samo avalu, eto baš mi je gušt da ih svaki drugi dan pogledam odozgo tako "sa visine" za desetak spratova veće. kompleks bato kompleks teški, isti sam kao i oni samo se veštije krijem. 

i tako sam onda s te visine (što reče bob dilan ko je gore biće dole i vice versa) aterirao u kanjon gra'ca, tu zabo jedan ravnjikav kilometar pa preko brda nazad na početnu tačku. i gle preokreta, kilometar pred kraj mi nadođe da počnem da pojačavam, uradim 5 ubrzanja od po stotinak metara, rekoh iju šta mi se ovo događa, moram popodne da zakažem kod egzorciste. a jeste lep pogled kad ti na štoperici piše da ideš 22 km/h, uf milina.

dođem do bicikle koju sam ostavio na 4km od kuće, tu na jednom mostiću, i razmišljam ako mi je već ovako "krenulo" da li da produžim, još 5-6km da dodam, da ih spičim onako žešće. ma jok, nek ostanu ova ubrzanja za kraj, ko zna da li zaista imam još puno snage ili mi se samo učinilo. tipa kad te kasirka pita imate li nešto sitno, ti u džep, napipaš nešto papirnato, pomisliš joj evo one hiljadarke koju sam negde zaturio, izvadiš srećan, kad ono 50 dinara, kažeš dajte mi žvake. e pa možda sam i ja tako na kraju treninga imao viška za 5 žvaka i to je to, ko sme da tvrdi da sam našao riznicu kalorija za razbacivati.