četvrtak, 10. rujna 2015.

kurčenje

pa evo ovako.
je nešto ne volim da se kurčim.
previše sam skroman i tunjav za te stvari.
više volim da "glumim kako se kurčim", 
ali to je uvek skroz providno i smešno.

tako da u životu realno imam premalo epizoda kurčenja.
da li ste ikada videli zid na kojem mi stoje medalje i pehari?
da li ste ikada pročitali moj status "POBEDAAAAA!!!" ?
ili sliku novog automobila? 
jok.

e ali... 
ljudskom rodu je kurčenje u genetici.
još od malih nogu, to je neko napipavanje pozicije u društvu.
da li ćeš biti "od glavnih" ili "od zadnjih rupa na svirali".
još kao deca se koškamo, ćuškamo, udaramo čvrge.
kad neko otrpi nama je bolje, jer smo iznad njega.

tako mi se povremeno dogodi i na trčanju.
naiđem na klince, koji bi se kurčili, ili igrali igre Kurčenja.
razlog za ovaj blog se pojavio juče oko 13:30
jer je opet naišla jedna od takvih situacija...


ja naravno ni kriv ni dužan, trčim.
idem svojim putem, nikome ne smetam, 
niti želim da mi iko smeta.
previše sam skoncentrisan na svoj trening.

na 3km od kuće,
trčim jednom ulicom koja na izlasku iz centra postaje put,

koji vodi dalje ka bosni, i poprilično je prometna.
vidim da ka meni idu dva klinca.
onaj skroz levo gura biciklu, 
drugi ide po sredini trotoara peške, i pričaju.

već iz daljine vidim da su se malo "raširili" ali 
ne pridajem tome previše važnosti.
kao i uvek, ljudi smo, primetimo se, mimoiđemo se.
desi se ponekad, što jes jes, da se ljudi ponašaju kao volovi,
da me prosto ne primete kako nailazim, 
pa moram da ih zaobiđem.
ništa strašno.

prilazim im na 30, 20, 10 metara,
odjednom primećujem da ovaj klinac koji ide sredinom trotoara,
nema nameru da se skloni,
štaviše lagano se pomera skroz na moju stranu.
koraci proleću brzo, pet sekundi postaju tri, dve.

kad sam na 5 metara od njega, 
i svestan da ćemo se za par sekundi sudariti, ako se malo ne izmakne,
lepo vidim da se on "pravi lud". 
kurči se.
ćaska sa svojim drugom,
a pogled mu je negde pedalj preko mog levog ramena,
odnosno par cm pored mog levog uveta,
on kroz mene gleda kao kroz vazduh.

da stvar bude teža za mene, dete predivno izgleda.
kao onaj mali glumac koji je glumio u Sam U Kući.
duga plava kosica, pametan izgled, baš lepo dete.

korak dva kasnije smo već u zoni sudara,
prema meni ulicom/putem ide motorčić,
kojeg obilazi kamion.
u poslednjem raspoloživom deliću sekunde 
shvatam da nema šanse da strčim na put,
i da ih zaobiđem, 
pa da se malo kasnije vratim na trotoar.

samo korak dalje, pazite, radi se o samo trećini sekunde,
kroz glavu mi proleće misao 
"dakle kurčenje dečije, dakle sudar???"

ne stižem išta da kažem, viknem, pomislim.

spuštam rame ka njegovom ramenu,
i samo još taj poslednji korak kasnije BAAAMMMMMM.

nisam se bitno zateturao, jer rekoh, nije mi ovo prvi put.
iza leđa čuh samo kratko AAA!!! i kad sam se nakratko okrenuo,
videh Malog Kurčevitog kako je odleteo skroz na kraj trotoara,
iza druga koji gura biciklu, i kotrlja se po travi.

da sam neki uvežbani hejter, 
možda bih mu i doviknuo nešto tipa
"... pa se samo kurči, sinak..." ali sam bio zatečen.
auu, pomislih, ovaj je baš dobio lekciju.
čak mi ga beše malo i žao.
ipak su roditelji trebali da ga nauče da nije cela ulica Njegova?
valjda?

ništa, otrčah dalje u nekom izmešanom raspoloženju.
s jedne strane, žao mi deteta koje se kotrlja po travi i zemlji,
a s druge strane, drago mi što je neko ko je tražio lekciju - istu i dobio.

ima li neka Majka na blogu, da mi kaže da li sam pogrešio?
da li sam trebao da se bacim u stranu,
pod onaj motor i kamion, 
samo da bi razmažena i kurčevita muška princeza 
nesmetano prošla zamišljenom putanjom 
na kojoj sam ja... vazduh?



Nema komentara:

Objavi komentar