... trkačima.
trčkaram danas, jer obrnutom logikom da od svakog dana treba izvući što više, ponekad dođem u bizarnu situaciju da mi u Nedelju padne dan odmora :-)
trčkaram danas, jer obrnutom logikom da od svakog dana treba izvući što više, ponekad dođem u bizarnu situaciju da mi u Nedelju padne dan odmora :-)
i ništa, uključio sam Live Tracking, poslao Loli link, ona je nastavila uz reku s kučićima i usput na telefonu pratila gde sam. haha, kao neki robijaš koji ima onaj uređaj da ne bi pobegao iz kućnog pritvora, tako ja omogućim svojoj ženi da me uživo "prati" i nema makac sa najavljene putanje :-)
u jednom trenutku, setih se ovog dečka, a ne bih ga se ni u ludilu setio nego sam uzeo da sve slike preselim na google photos, i tako mi evo već treći dan sa jednog od Hard Diskova tandrlja i prebacuje se sva ta arhiva od 51,000 slika. pa povremeno provirim dokle je stiglo, i jutros slučajno ugledah ovu sliku, i upali mi se neka Lampica za Zaborav.
a do tada, STALNO SAM GA VIĐAO. ujutru, u podne, uveče, i ujutru i uveče, ma stalno. uvek u gradskom parku Pećina, na kružnoj stazi od 1290m, i uvek je išao krug u istom smeru, obrnut od onog kojim ja trčim, a obzirom da ja trčim kontra od skoro SVIH koji tamo trče, on je dakle išao taj neki uobičajeni krug.
(ja naime volim da ustrčim uz najstrmiji deo, i da mi je ostatak blago nizbrdo, ali ta strmina je toliko oštra da izgleda da niko tu ne može da ustrči, pa svi rekreativci radije odaberu varijantu da trče kilometar nežno uzbrdo i da se zatim "polome" na tom oštrom spustu, pa opet u krug)
nekako sam u to vreme relativno često prolazio tuda, ali zadnjih godina mi se taj park nije uklapao u koncepciju "treninga" jer je na par mesta klizište malo oštetilo stazu, pa ako mi se ide u prirodu onda ću otići daleko od grada a ne u park, a ako mi se ide na neki Trening onda ću opet odabrati neki manje prometan asfalt u okolini a opet ne Gradski Park, pa da preskačem klince na bmx-ovima i majke koje guraju kolica, da ne pominjem grupice penzionera koji se rašire celom stazom od metar i po i svađaju se o dnevnoj politici.
ali, ipak katkad prođem tuda. nekad ujutru, nekad u podne, nekad popodne. i njega definitivno tamo više nema. ne trči. ne hoda. a ranije je bio uporan. kao neka igračka navijena do kraja. tri puta dnevno je tu negde iz blizine, ne znam tačno odakle, dolazio do parka, u trenerci, i trčao. tri puta po sat vremena. kako prvi drugi i treći Dnevnik, nije mogao da omane. počne da trči, sporo ali ipak trči, recimo da je došao na neki polumaraton mislim da bi mogao da ga pređe za 2h15.
jer nikada nije ni pokušavao da trči "brzo". no iako nikada nije imao ambicije za neke brzine, ja sam ga doživljavao kao Trkača. ne, sa tim da li je neko trkač ili nije, nema nikakve veze da li je on pametan ili glup, da li je "normalan" ili mu fali koja daska. ovom momku je očigledno nešto falilo. uvek tako autističan, kad mu se javim on samo prođe, delovao je odsutan i skroz u nekom svom svetu. kao da pokušavaš da razgovaraš s mravom, ili sa nekom pticom koja leti ka jugu. jok. pogled opsesivno u daljini, ili u zemlju, i korak korak korak, gazi gazi gazi.
radijus kretanja mu je u tom stanju bio nekih sat vremena po seansi, da se tako izrazim. kad prođe 45-50 minuta, počinjao je povremeno da hoda. malo prošeta pa nastavi da trči. i tako uporno sve do tačke kad više hoda nego trči, e onda se pokupi i ode kući. i vrati se u podne, pa se vrati uveče. nećemo da se rugamo sad, tipa on je lud ili šta god. svi smo mi zvrknuti, na neki način, samo je razlika u tome ko je manje a ko više.
i tako, povremeno kad protrčim tuda, setim se kako njega više nema. uopšte. gde je nestao, samo bog zna. možda se odselio, možda je našao neki drugi hobi, drugi ventil, i nadam se da nije ništa loše ili ne daj bože ono najgore. a eto jutros mu slučajno videh i sliku.
nikada nije nosio telefon ni vokmen, on je trčao jer je voleo, ili morao, između ta dva često i nema razlike. nije mu trebala muzika da bi mu "pomogla" da trči, nije mu trebao niko drugi, nikakav Badi ili Pejser, jer da bi čovek potrčao dovoljne su mu dve sopstvene noge, a ako misliš da ti trebaju i dve tuđe onda imaš neku muljevitu baruštinu u vijugama.
nije se slikao, naravno da nije bio "selfi trkač". nikada nije došao ni na jednu od tri lokalne trke. nije bio od onih razmaženih koji preko nedelje kukaju kako "ne mogu da se nateraju na trčanje" a preko vikenda sve petama u guzicu odlete na bilo kakvu trku, da bi se zabavljali iliti "proveli". za razliku od fensera, trčanje mu NIJE bilo zamena za disko klub.
još nešto, umalo da zaboravim. događalo se da ga sretnem i u danima kada sam bio ubeđen da sam jedini ludak koji je otišao na trčanje. na minus 15, kroz najgoru bljuzgu, po najvećoj vrućini, po pljusku. zaista su retki ljudi koji imaju takav pristup, da ih uopšte ne zanima kakvi su uslovi napolju, jednostavno izađu na ulicu i krenu da trče.
bog te pita kada sam i kako uopšte napravio ovu fotografiju. vidi se da je korišćen neki jak zum, dakle neki je od fotoaparata a ne telefon. verovatno sam se vraćao sa pešačenja, nemam pojma. u "properties" od fotografije stoji neki datum i vreme kada smo bili na bici treningu po suncu (?), dakle teško da ću odatle nešto saznati. ali dobro. sama činjenica da sam odmah potegao aparat i opalio par slika zumirajući 20x sa 200m daljine, govori o tome da sam se obradovao mogućnosti da ovaj susret zabeležim, a obzirom da mi već godinama stalno doleće ta ideja da mu posvetim jedan blog, eto konačno se sve sklopilo u jednu celinu.
bar što se mene tiče.
Nema komentara:
Objavi komentar