srijeda, 2. rujna 2015.

heras

inače postoje jedne patike koje se spremam da pokopam već par godina nego Pop nikako da nađe slobodan dan da im očita bukvicu. i već zadnjih, nemam pojma, mesec dana, stalno u njima trčim, po kamenjarima, kroz potoke, trnje, i osim što su im otpale one dve zadnje gume na peti, ili petama, ostatak je uporan, nikako da se raspadne. i sad me Lola već zeza, kad god ih uzmem - jel ti to JOŠ JEDNO POSLEDNJE trčanje u tim patikama? a ja uvređeno - e ovo je definitivno poslednje!!! i tako, teku dani, Puma Heras III se ne predaju, vraćamo se puni čičkova, trnja, kamenja, vode, blata, peremo se, sušimo se, postali smo više od prijatelja, postali smo SABORCI. i sad je to sve postalo izazov. neću da ih bacim dok se ne raspadnu SKROZ, a one se nešto prekalile, prepekle, ožilavile, zainatile... prva guma s pete je otpala onomad kad sam trčao i pobedio Sljemenski Maraton, naći ću tu sliku kako utrčavam(o) u cilj a meni iz patike viri komad najlona kojim sam pokušao da utegnem pokidane ligamente skočnog zgloba. tada sam ih poljubio i rekao im, jbg, skupo me koštala ova pobeda, ali fala vam. i nekako sam ih skrajnuo, nisam znao šta ću s tako faličnim patikama, ali eto, u ovoj maniji da se rešavam "otpada" dohvatih se i te zlatne kutije. drugarice moje, ljubavi moje, uspomene moje. dosta bre, rasplakaću se a nisam se celog dana ufatio za pivo, c-c-c...





Nema komentara:

Objavi komentar