naleteo sam na to slučajno, naravno, kao što i jeste suština reči "naleteti".
i dopalo mi se to, barem na način na koji je opisano u Vikipediji.
ta neka tragična greška, ili previd, eventualno i greh, Junaka,
koji iznenada izmene tok priče od dobrog ka lošem završetku.
zato sam i odabrao tu reč, za koju nažalost ne postoji domaća, naša.
koliko puta sam sanjao da dolazim kao vodeći u cilj nekog maratona,
onda me skrenu u neku zgradu i trčeći po hodnicima levo-desno na kraju stanem.
jebo maraton, ja odustajem od ovog sranja, nek ga pobedi ko god hoće.
ako si se provodio svo vreme, neka medalja ili lajk na samom kraju ništa ne menjaju.
s jedne strane to je "zabole me" stav, a opet Društvo na to gleda kao na tragediju.
kao u pančevu pre dve godine, u komentarima su mi "predlagali" da idući put odustanem na dva metra pre cilja.
vraćam film, slično sam se osećao i na reciklažnom.
pola martona trčati na stopalima koja su ti skroz utrnula uopšte nije ugodno, a obzirom da to nije bila nikakva "svetska" trka bilo mi je ravno sve do himalaja kako će se završiti. idem još pola kruga, još pola, promenim patike, još pola, ma more marš šta se glupiram, ajd da odem još pola, i na kraju sam nekako sasvim slučajno došao do cilja, iako sam čak i na ulasku u poslednji krug ozbiljno nameravao da odustanem. jer "koga briga".
par godina kasnije, evo, pojavio se element koji je to sve spojio u još jedan od tih tragičnih preokreta: opet sam uradio naopako!
kad bi mi dali život da ga ponovo proživim, onda bih u novom sadu odustao još na pola trke da se džabe ne saplićem još sat i po i zapamtim to kao jednu od najgorih trauma u životu, a u pančevu bih otkaskao maraton do kraja, jer sam pobedu uveliko imao u džepu osećajući se duplo jači nego u novom sadu, po principu "baš me briga za sudije, znam koliko sam krugova/kilometara pretrčao i ako mi fale još samo tri, pa da isfiniširam onog skota..." (nije neophodno biti profesionalac pa shvatiti kolilko rezerve u zadnjih 5km ima neko ko je u to vreme trčao Maratone ~3h a u pančevu trčkarao Laganu Dužinu sa projekcijom 3h15). eto danas bi mi to bilo puno veće zadovoljstvo nego što sam pobedio reciklažni protiv skroz druge "krajnosti od čoveka", istinskog pravdoljupca (uglješe), naspram đubreta (zaboravio sam mu ime).
ovih zadnjih par pasusa mi se vrzmalo po glavi pre par dana ali sam na to skroz zaboravio, i setio se juče na kraju treninga. dolazim tu na nekoliko km od kuće, biciklističke su mi spale do kolena jer su natopljene kišom, u onom poprekom zadnjem džepu mi se telefon spustio na sredinu dupeta, i odlučio sam da ga izvadim i nosim u ruci, ionako je bio u kesici, dobrano vakumiran i zalepljen. pošto su mi se donji delovi rukava šuškavca napunili vodom ispravio sam jednu ruku ka zemlji, da to šljissss iscuri napolje, onda sam premestio telefon u levu ruku i dok sam "praznio" desni rukav osetio sam onaj BRRRRR vibrirajući efekt od jedne sekunde i momentalno shvatio - moron je jako stiskao telefon i zadržao neki prst na dugmetu power off, i on se ugasio. DOĐAVOLA!!!!
trčim dalje, pritiskam isto dugme, telefon se pali, nakon pola minuta mi traži PIN no preko onih pet slojeva namotane kesice ne mogu mokrim prstima ništa da ukucam, puštam ga da se zatamni displej i vraćam ga u džep, pa nek silazi ka dupetu, ko ga šiša. tako je sve lepo išlo 22 kilometra i eto sad pred kraj usrah sve. znam da kad se prekine prenos onda se izgube svi podaci na LIVE grafikonu i ostane samo putanja.
doduše i puls je grešio, uzbrdo sam išao jako rezervisano kao da sam krenuo do Tare a ne tu dva i po sata po lokalnim brdima, dakle sa pulsevima 130-135. na nizbrdicama 110-115, baš ono "peške" intenzitet. i odjednom vidim 170, ma nosi se. skinem ga, obrišem ruku podmajicom, vratim, nakratko pokaže 118 122 i odeeeeee na 150. bez veze. posle više nisam ni gledao puls, ionako sam znao gde je otprilike. ali eto, kad sam već najavio, voleo sam da eko je iko stisnuo na link, bar da vidi i sve podatke, a ne greške.
no sve to je još i bilo pomozi bože, eto do samog kraja kad sam ugasio telefon.
hamartia, bam!
i tad mi nešto dođe, kao zvuk iz daljine,
ček ček ček, šta sam ono hteo da zapišem, da zabeležim,
šta sam se ono setio da je nekada bilo nevažno, naizgled,
a evo kad se nakon par godina slegao kojekakav mulj i talog,
sad je ispalo kao greška?
i setih se toga "odustao si na pogrešnom maratonu".
to je ionako bilo prvi put da sam odustao, da se tako izrazim, iz hira, jer sam pre toga imao samo dva odustajanja i oba puta zbog žuljeva, oba puta na beogradskom, oba puta sa rupama na tabanima kao po ekserima ili užarenom uglju da sam trčao.
pa je tako danas ispao blog 2-u-1, jedan o jučerašnjem trčanju (kiša potoci niski oblaci magla vetar na par mesta kaljuga čitaj sranje) i jedan sa zaostatkom, a oba o istoj stvari.
Nema komentara:
Objavi komentar