kad sam prekjuče odlučio da se protiv podnevne vreline izborim trčeći kroz vodu, morao sam da se podsetim nekih puteljaka kojima nisam prošao godinama, ako ne i decenijama, a par staza sam upoznao prvi put u životu.
na jednom mestu sam se totalno razočarao u svoje orijentacijske sposobnosti, ili možda radije u sposobnost održavanja koncentracije na visokom nivou. u odlasku uzvodno sam, osim na jednom mestu gde sam malo lutao napred-nazad, svuda "ubo" stazu i prešao reku na potrebnom mestu.
u povratku pak, rekao bi čovek da je trebalo da mi bude lakše. no zbog silnih krivina koje Gradac pravi, a kao što vidite na ilustraciji (povratak je crvene boje), ne znajući da na jednom mestu postoji staza sa obe strane reke, ne obraćajući pažnju na to da li pretrčavam s leva na desno ili obrnuto kao i na tok reke, ladno sam okrenuo za 180° ne primećujući ništa čudno.
nakon minut mi se nešto "učinilo poznato", pa sam zatim bio nekako neodlučan, i da ste mogli da vidite taj znak pitanja veličine topole, kad sam došao u tačku u kojoj sam bio par minuta ranije (???????????????). napomena, sa obe strane je visoko drveće ili litice i preglednost je nula, ovde na slici deluje kao da reka teče po livadi.
stojim tako zgranut na obali, gledam iza sebe, zaboga kako sam mogao da otrčim tamo i da odmah zatim dotrčim istom stazom nazad. i ona lampica koja je oklevala da mi se upali, kad sam pored neke spaljene gume protrčao dok je bila s desne, a zatim s leve strane "gle opet guma, ista kao ona, samo sa druge strane puta?!" :-)
sada mi sve to deluje smešno, no u tom času, em što sam bio mrtav umoran i nije mi se trčao nikakav dodatak od 300-400m tamo pa ovamo, em sam se demoralisao jer sam mislio da se takve stvari događaju samo kretenima. ali HEJ, Jednom Meni da se to dogodi, ma daj ne zezajte da je moguće! ali eto. izgleda da ipak niko nije savršen. šmrc.
Nema komentara:
Objavi komentar