utorak, 29. rujna 2015.

mutav drugi nastavak na telefon

siđem u prizemlje sa idejom da spojim sat i telefon, pa da zatim uključim LIVE TRACKING (jebote ukucam LOVE tracking, pa prepravim, šta mi je bre?), i da ipak ostavim telefon kod kuće jer mi je izgledalo kao da će mi se smrznuti šaka ako ga tako budem nosio po ovom vetru i jedva +11°...
i ništa od svega, spustim telefon negde u stepeništu, pa odem na trčanje, bez da sam išta stisnuo, povezao, uradio obećano.
kao opravdanje, zamuljaše me patike i ulošci, deset minuta sam tražio neku idealnu kombinaciju za ovo što sam zamislio u prethodnom blogu.
e sad, nećete verovati.
prebacio sam plan, oj-hoojj!!!
kakav crni kurac plavi i zeleni, uleteo sam u ljubičasto podRučje (pod čijom rukom bre???) i tamo ostao do kraja trčanja, zamal' da kažem treninga.
misleći da se samo klonim onih brojki od ispod 90 dvokoraka, ja sam ladno prelazio i preko 100...


pazite, preveliki broj koraka po minutu je krajnje NE-ekonomičan, jer se udaljava od nekog optimalnog koraka, ide u drugu krajnost, troši puuuuno više energije od bilo koje uštede/po/mišiću/stanovnika koju može da (pro)izvede.
dakle svesno anti-ekonomično i maksimalno (pardon srpski jeziče, ne kaže se maksimalno nego) KRAJNJE rasipajuće sam se odnosio prema pulsu, disanju, aktivaciji mišića kuka i kolena, jednostavno sam bio u duhu eksperimenta, a nikako neke štednje i racionalnosti.
a zašto ja ovoliko serem?
zašto jednostavno u duhu modernih tr(Č)kača ne kažem POKIDAO, IZDOMINIRAO, (is)POSTIZAVAO (tek te nepismenjake treba sve uza zid i mašinkom uzduž i popreko dok ne postanu kavurma) i postanem Heroj u svojim očima?
hej bre, biti HEROJ, uopšte nije mala stvar.
jeblo me nebo!

Nema komentara:

Objavi komentar