ponedjeljak, 21. rujna 2015.

fuj, pljuc, prc, bljak, blać, truć, srać, buć

otkud znam, ljudi moji, 
valjda je tako oduvek bilo. 
nečiji čukundeda je bio dobar čovek, 
pa kad mu je trebao neki ventil da se izduva 
on bi otišao da popravlja krov na štali. 
nečiji pradeda je bio loš čovek, 
i kad je hteo da se oslobodi nekog đavola u sebi 
on bi otišao u kafanu da se posvađa i potegne nož. 
geni su naravno preskočili s kolena na koleno 
pa nas i danas ima svakakvih. 
i obično je jednima teško da shvate one druge. 
društvene mreže su donele mogućnost 
da rečima udariš ljude koje ne vidiš, 
čak i ne poznaješ, 
i mnogi su je prigrabili širokih ruku 
kao priliku da potegnu nož, 
šćućureni u svom kompjuterčiću. 
nažalost, to se nije pokazalo kao rešenje 
da se iz sebe istera Zlo. 
jer Zlo se ne bi tako zvalo, 
kad bi ga se bilo tako lako rešiti. 
Zlo ima tu osobinu da se dopuni čim ga malo prospeš. 
verujući da mu odvrćeš ventil da izađe, 
otvaraš mu slavinu na koju ulazi u tebe. 
jer svojim delovanjem ne udaraš na sebe, 
u kojem čuči Zlo, nego na druge. 
ko je još, osim Zlog Čoveka, postao zadovoljniji 
nakon što je opsovao, pljunuo, prokleo, udario? 



Nema komentara:

Objavi komentar