petak, 25. rujna 2015.

italija



kao prvo, jezero se ništa nije povećalo. možda je ona bara ispod Brane sada prečnika 30 a bila je 25 metara, no pored nje protiče rečica i odlazi dalje. tuu mač buke ni oko čega. put je zatvoren sa gornje strane, prosuto je par šlepera kamenja, no kroz branu i dalje može da se prođe (crveno je moja putanja, a plavo je oblik budućeg jezera, ako ga ikada uopšte bude).


kod crkve se ne vidi niko, a gore na starom putu za Poćutu i Debelo Brdo stoji parkiran neki pikap registracije TT (Trstenik??!!) a u dvorištu pored sede 4 vidno zarakijana mudžahedina sa nekim krezavim Domaćinom. deluje kao da ih je on usvojio, nakon što su ostali bez skloništa kad ih je policija isterala iz crkve koju su tokom zadnjih par godina pretvorili u auto-kamp. moram priznati da ta crkvica tek sada izgleda onako kako bi svaka crkva i trebala da izgleda, a ne onako prekrivena transparentima, kao pogled na tribine usred Velikog Derbija. zato mi je na neki način i drago što sam tuda prošao. jeste u neku ruku sablasno trčati kroz nešto što će jednog dana biti džinovsko jezero, 4 kilometra doslovno bez živog stvora na vidiku, a pejzaž kao na nekoj nenaseljenoj planeti. uspeo sam da pronađem par lokalnih puteljaka i to je ono što je obeležilo celo trčanje. pošto sam snimao celu aktivnost, evo ga taj sendvič od 14km bicikle + 16km trčanja + 14km biciklom nazad kući.



za kraj nešto o samoj nauci trčanja, dakle na ovoj stanici mogu da izađu oni koje ne zanimaju strogo sportski blogovi i tematika tipa tehnika/biomehanika.


dobijem juče mejl od poznanika iz italije, koji je slično meni dugo godina bio biciklista i takmičio se, a nakon toga je počeo i da trči pa, opet isto kao i ja, kombinuje ta dva. s tim što u Italiji postoji jaka bici federacija koja pod svojim okriljem drži hiljade rekreativaca i veterana, svakog vikenda, i ne samo preko vikenda, imaš trke u svakom gradu, tamo nije kao ovde muka pronaći trku nego je muka odabrati koja ti najviše odgovara i koju ćeš zbog nje da žrtvuješ.

elem, taj poznanik je nakon dve sezone biciklizma rešio da se opet vrati trčanju. kuriozitet je da je on proletos napunio 58 godina! što ga ne sprečava da se tako lako poigrava raznim sportovima. nakon par meseci trčkaranja po južnoj italiji, vratio se na sever zemlje gde živi, par nedelja ozbiljnije trenirao, i kao neki test prošle nedelje istrčao nimalo ravan već poprilično valovit polumaraton za 1h26. i sada je napravio plan da se za sledeća dva meseca pripremi za maraton u firenci koji namerava da istrči za manje od tri sata. ja rekoh, ovaj manijak sve to radi samo da bi mene ponizio. šalim se, ne trebaju meni drugi, sve to ja umem i sâm.

opet se vraćam na temu kadence odnosno broja koraka po minutu. naravno da ćeš to poboljšati kratkim brzim treninzima, konkretno deonicama ili ubrzanjima, i naravno da ćeš svu tehniku upropastiti upravo ovako kao što ja to radim, dugačkim laganim trčanjima. koliko snažan zamah iz kuka može da ima neko ko dve zadnje godine trči totalno suprotnom tehnikom? evo i juče, na kraju trčanja mi je ovaj program ispostavio račun kao nakon večere u kafani, kaže prosečna dužina koraka 105 cm.

recimo, kada sam počinjao da trčim, te prve i druge godine, kada sam vreme u polumaratonu pomerao sa 1h30 prema 1h23, koliko je recimo potrebno da bi se istrčao maraton za 3h, tada mi je na Tempo trčanju korak bio negde oko 125cm. dakle "dvokorak" negde oko 2.5 metra, puta 90 (frekvencija trčanja iliti Kadenca) izađe na 225 metara po minutu, odnosno za svaki kilometar mi je trebalo 4'24''. eto, a polumaratone sam trčao brzinom od 4'10'' - 4'20'' /km, a maratone sam te prve godine išao u rasponu 3h10 do 3h13, to mu dođe malo sporije od 4'30'' / km, verovatno istom frekvencijom trčanja ali koracima od 123 cm.

za polumaraton od 1h24 potrebno je trčati frekvencijom od recimo 92 dvokoraka po minutu, i dužinom koraka od 136 cm. pazi koje su to razlike u dužini koraka, a moja trčanja po strmim kamenjarima, gde ideš sporo i uzbrdo i nizbrdo, imaju prosečne korake od metar, par cm gore ili dole. nekada sam običavao da to zovem "antitrening", tipa kad odemo biciklom i vozamo se 6 sati, pređemo 150km ali nekim bolesno niskim brojem obrtaja i smešno malim brzinama. naravno da je puno efektnije napraviti dva kratka jaka treninga, ali... ima nas raznih. imao sam periode u životu kada sam mogao da funkcionišem kao robot, a imao sam i ove skroz suprotne. odem u planine, trčkaram, istražujem predele, vežbam sposobnost orijentacije bez ikakvih pomagala, učim, otkrivam, igram se, uživam.

jednako tako sam uživao u merenju svake sekunde, jurcanju svakog metra na stazi, to nikako ne znači da sam ovaj ili onaj tip trkača ili čoveka. imaš neke koji celog života samo treniraju po šemi utorak tempo četvrtak deonice nedelja dužina, imaš neke koji celog života samo trčkaraju i jednom mesečno odu na trku čisto da bi se malo promuvali, družili, pojurili ovog ili onog, napravili promenu. ja sam pak uglavnom bio pola-pola, a evo zadnjih par godina sam malo odlutao u ovu drugu krajnost, što se primećuje i po brzini. nekada sam i na treningu s lakoćom trčao po 21km tempa za 1h24-1h27, ove godine mi je najbrži trening-polumaraton bio 1h33 što je zemlja i nebo u odnosu na one brzine. čisto sumnjam da bih kao ovaj poznanik, mogao da izjavim da ću za dva meseca spremiti domaći zadatak u vidu maratona za tri sata. štaviše, ako se ne trgnem iz ovih planinskih avantura, vrlo lako može da se dogodi da mi se vreme neopaženo provuče iza leđa kao lopov, i da za par godina shvatim da je postalo prekasno da bih IKADA više otrčao maraton ispod 3h. što bi bilo svojevrsno otrežnjenje. tipa odvojiš 500 evra na stranu i kažeš najbližima evo ovo je za sahranu, neka niko ne dira, može svakog časa zatrebati. tako rade ljudi kad vide da im je odzvonilo, da su predugo čekali sve što se moglo čekati, i sad im je ostalo samo da sačekaju i taj poslednji event.

Nema komentara:

Objavi komentar