srijeda, 16. rujna 2015.

pseća voda

da li znate da ljubav može da se isplati?
pa eto, ako neko nije znao, može.

"uobičajeno neozbiljno" sam shvatio današnjih +28 na termometru, 
nemajući pojma da će, kad se vratim s trčanja, da pokazuje +33.

i ništa, otišli mi biciklama nekoliko km van grada, ja da bih vezao svoj bicikl pony (što ga Milijana gony) i nastavio dalje da trčim, a Lola da tu odmah stotinak metara dalje nahrani 3 kučenceta na koje pazimo evo već treći mesec. 

divljaci mali, ako ih preneseš u grad pohvataće ih šinteri. pa im mi tako na periferiji produžujemo život od danas do sutra, pa dokle potraje...

kad god krenemo da ih nahranimo, mi ponesemo po flašu ili dve vode, da uvek imamo "zalihu", za slučaj kad navratimo iz nekog drugog pravca, a ne od kuće, da im dospemo u činiju.

napomena, ovo je blog o TRČANJU!

i tako, potrčao sam ja, prolazili su kilometri, uspon prvi drugi treći, sve je bilo pod kontrolom bukvalno do poslednjeg trenutka. dolazim do bicikle i "pada mi mrak na oči". crno crnilo, stomak mi se skvrčio od dehidracije, krenuli grčevi i odozdo i odozgo, da izvinete, jezik mi pobeleo od neke pene, na metar sam od kolapsa.

jebem ti sunac žarki, treba sada tek sesti na biciklu pa voziti do kuće, da li ću se usput prevrnuti u neki jarak ili neću, ko to može znati (samo neki šofer ljut, što me prstom prati? ne, nije to taj blog)

pored mene prolaze deca, pošli u školu, u ručicama nose flašice, u flašicama koka kola ili sprajt, od toga će pre umreti nego što će se napiti, ali brižni roditelji to ne znaju. prolaze neke ženice i u rukama nose flašice, da ne padnu u nesvest od posla do kuće, tih deset minuta. 

svaka čast na brizi o sopstvenom opstanku. 
ja trčao 21.5km po brdima, makadamima, vododerinama, 
duša mi se sasušila a jednjak da ne pominjem.

i setim se. 
voda za kuce!!! 
prevezem se biciklom samo stotinak metara, zakočim, oni svi poiskaču iz trnja i počnu da mi se penju uz noge. grebu me noktićima kao da trčim kroz bodljikavu žicu, ali moja koža ne primećuje ništa. jer moje oči samo traže flašu vode. u onoj gumi od kamiona, položenoj na zemlji.

grebem po deponiji kao zadnji očajnik, grabim tu žutu flašu od knjaz miloša s limunom, pomislim SVE ĆU IZRUČITI NA GLAVU, SVE, SVE, SVE, HLADIĆU SE DO POSLEDNJE KAPI, TO JEST NE, SVE ĆU IZRUČITI NA GLAVU OSIM PAR DECILITARA, I NJIH ĆU POPITI!

u tom času mi pogled skreće ka njihovoj činiji i vidim da je prazna :-(
mukice su sve popile, a dopunili smo im pre jedva dva sata, kada sam krenuo na trčanje!

otvaram flašu, sipam malo u šaku, pređem preko očiju da malo razblažim znoj, otpijem dva gutljaja, ne, nije dovoljno, otpijem još dva, i sve ostalo im izručim u činiju. 

oni navale da lapću. 
pošteno. 
meni 2 dl, njima 1.3 litra. 
možda sam ja žedan i umoran maratonac, 
ali za 20 minuta ću doći svojoj kući 
i moći da se napijem koliko god hoću hladne vode. 
a njima je ovo sve, do sutra. 



Nema komentara:

Objavi komentar