utorak, 8. rujna 2015.

blog

koliko sam upućen, zadnjih nekoliko dana se nisam pomerio iz mesta!
pokušaj odmora na bicikli u čevtvrtak je propao jer niti sam se nešto silno navozao niti sam se odmorio, što bi babe rekle jeste mi "guzica videla puta" ali slaba vajda od toga, premala je za mene takva doza

no dobro, ne može ništa dovijeka...
celo leto je bilo u nekoj jurnjavi i trčanju i radovima, posao na stranu, ali teško je tri dana trenirati pa dva dana sa brusilicom pa 4 dana trenirati pa 2 dana variti aparatom pa nekoliko dana trčati i odmah posle toga pola dana raditi, i jednostavno u nekom trenutku su mi se poklopile voćkice - uporedo sa hvatanjem pravog časa da odlučim da sam umoran i malo predahnem, došlo je do ovog žestokog zahlađenja s kišom i NW vetrom tako da sam se osećao kao da je neko promenio kanal. odjednom mi nije padalo na pamet da se pokrenem, sednem na biciklu, odem na trčanje. uvatim četku ili valjak i farbamn ogradu i sasvim mi je fino tako penzionerski da provedem ceo dan u radovima u dvorištu.

tako je prošao i petak i subota (dobro, pola sata jurnjave na bicikli do prve kiše i nazad nije ni vredno pomena) i nedelja, e u nedelju smo pride pekli i paprike, mljac, a i ponedeljak. pita lola oćeš li na trčanje, ja kažem jok, ona me pogleda kao da sam poludeo.

e danas mi se već nešto promeškoljilo u gaćama i evo mislim da je došao taj čas ponovnog pokretanja turbina. nešto malo sam jutros zagitovao, prošetao kučiće, pa ako se vratim u podne taman ću moći sve zagitovano da ošmirglam i nastavim sa farbanjem. nakon limarskih i molersko-farbarskih zanata eto usput ispekoh i autolimarski, pa ako nekom zatreba neka sitnija popravka nek se slobodno javi. 

sad više nemam pojma da li sam o tome već pisao, no zbog lolinog kolena ne odosmo ni na jednu trku a po svoj prilici nećemo ni do proleća. već 10 godina nišanimo žumberačku utrku koja je tamo "u našem kraju" a i profil je totalno isti kao i ove lokalne staze po kojima treniram, i taman kad je jedina dilema za početak septembra bila da li ćemo otići tamo ili u bijeljinu na polumaraton (mada sad unazad razmišljam da, ako bi već putovali, da bi radije otišli u žumberačko gorje), kad eto ispalo je da smo otišli - nigde. 

to mi je delimično promenilo i onu odluku da do sredine avgusta trčkaram po brdima a da odatle nadalje krenem na normalne treninge i da pokušam da podignem formu za tih nekoliko trka, a kulminacija bi trebala da bude hronično na podgoričkom maratonu koji mi je jedna od omiljenih trka... upravo zbog kombinacije psihološkog i fiziološkog napora koji iziskuje, i zbog koje je omražen među maratoncima pa ga trče samo oni koji nemaju para ili "sponzora" da pobegnu u ljubljanu. nema veze, neka mi rezultat sa sljemenskog ostane season's best u maratonu :-)

Nema komentara:

Objavi komentar