subota, 28. studenoga 2020.

krfaj

 greškom sam udario slovo viška pa neću ni ispravljati, neka se vidi da je ovaj kraj bio vrljaF pa neka se zove krFaj, kao kad odeš na Krf ajajajajajaj Puerto Riko.
znači neko je rešio da me (da izvinete na izrazu) prcka u zdrav mozak A EVO I ŠTA SE DOGODILO:
prvo je u sredu pisalo da će u četvrtak napokon biti malo sunca
onda je i četvrtak bio maglovit i tmuran kao i cela nedelja, ali se prognoza "pomerila" na petak sa malo sunca
onda je petak bio tmurno gowno a prognoza je rekla da će u subotu TREĆI PUT ZAREDOM OPET BITI POSLEDNJI LEP SUNČAN DAN U OVOJ NEDELJI pre najavljenog snega


i šta se događa
sviće
pogled kroz prozor, na krovovima par milimetara nekog snega, inja, jebemliga
četvrti dan zaredom upalim onu webcam na planini, BRATE GORE SE PLAVI NEBO
posle doručka opet pogled kroz prozor (mada je doručak uz prozor ali ajd, gledao sam u pitu od jabuka) i isto tako tmurno
opet škicnem na komp, na planini sunce i sve obasjano, nebo još plavlje
- idemo? - idemo!
trpaj stvari u auto po ko zna koji "poslednji put ove godine" i pun gas uzbrdo


za razliku od prethodnih nekoliko dana kada smo išli na hajking, ovaj put sam zaključio da bih ipak mogao da potrčim malo
jer i juče su mi se u par navrata noge učinile dovoljno odmorene ali nisam dramio oko toga, rekoh možda je i lažni signal
paaaa, i danas je bio polu-lažni signal, ali koga briga
brzina je bila najmanje važna, a ovaj krug koji sam otrčao mi je stvarno neprocenjivo važan jer sam skontao neke staze koje povezuju dva (da tako kažem, preuveličavajući) masiva, jer nikada ranije nisam uspevao na karti da pronađem put koji ide s jednog brda na drugo, preko tunela kroz koji prolazi železnica Beograd-Bar


štaviše nakon desetak kilometara sam odlučio da još malo produžim ekspediciju i da se odmah ne zaletim nazad ka autu, nego sam dodao još jedan deo i taj u kilometrima mali dodatak mi je bio možda i veći od celog tog prvog dela, jer sam tek tada pronašao ono što sam malopre napisao, kuda i kako ka Onim Tamo Drugim Planinama
dakle ushićenje
ne pamtim kada sam zadnji put bio tako uzbuđen, tako malim stvarima
no da sve ne bude Čista Desetka, pobrinuo se Lokalni Seljak ahahahahhahaha


- dobar dan
- dobar dan
- ima li negde odavde (stojim na raskrsnici sa upaljenim Mapsima) PREČICA, da ne idem skroz dole pet kilometara pa nazad uz prugu
- NARAVNO da ima prečica, samo teraj do ove kuće pa do one ispod kuće pa preko potoka do oni' (nemo "H") kuća, i onim putem samo desno siđi... NE, NE DESNO, LEVO TERAJ
- sve sam mu oprostio, i alchajmera i senilnost, strčao u potok, rasterao neke krave, deset puta prekoračio preko one žice od 24 volta čekajući kad ću samo da zakačim jajcima i spržim ih kroz helanke/tajice


nekako sam uz Mapse uspeo da strčim kroz nekoliko livada (onih gde ovce "pasu pod ručnom") i izađem na asfaltić, i odatle mi dalje navigacija nije trebala
samo noge!
koje su ostale rasute negde po onim potocima i livadama...
i tu ima jedna stvar (čitaj sledeći paragraf)


obično kažu da nakon velikog uzbuđenja, istrčanog maratona, ultra-trejla, velikog događaja, ljudi osete izvesnu apatiju, nemotivisanost, depresiju, jer naravno da svakog dana ne možeš izmisliti sve veće i veće uzbuđenje, sve nepoznatiji prolazak od brda na brdo
e ali ja sam obrnuo igricu!
u proteklih (ne znam ni sâm koliko) dana sam doživeo toliko uzbuđenja na toliko raznih strana sveta, da bih sutra ladno mogao da slomim nogu i ležim u gipsu mesec i po i da mi apsolutno ništa ne smeta, samo bih premotavao unazad sve kuda sam prošao i naknadno analizirao, i uživao u svemu tome
dakle moguće je
ako si Saša

Nema komentara:

Objavi komentar