u nedostatku vremena za silna piskaranja, pribeći ću onoj da slika govori tauzend reči
iz nekog razloga mi Blogger preokrene redosled slika koje odaberem kao ilustraciju pa sada moram unazad i da se prisećam treninga, ovaj ker me je baš zasmejao na kraju, pravio je krugove oko mene, preskakao jarak pored puta i uletao u neki voćnjak pa iskakao nazad, u jednom času sam pomislio da će mi preko glave preskočiti, ludak totalni
ovo je već sâm kraj ture, gore je selo u koje se vraćamo a ispod je put između dve šume. u jednom trenu sam pomislio, eh kako je lep onaj puteljak, šteta što verovatno ne idemo tuda jer mi deluje nekako "okolo" kad gle čuda, upravo tuda smo prošli
negde na pola puta su me Mapsi malo prevozali, ili ja ipak nisam prilikom planiranja putanje izbacio sve sumnjive delove. kad sam u aplikaciji video kuda treba da se prođe, progutao sam knedlu, rekoh ovo me je ladno provuklo kroz neke njivurde. malo ranije Lola reče da je gore na putu stajao putokaz za to selo, pa ti vidi kuda bismo prošli da smo recimo krenuli autom...
ovo ispod je prečica kojom mi je takođe mapMyRun nacrtala prolazak, pa smo na vrhu zastali, otvorili Mapse, dogovorili se da Lola siđe biciklom većim putem koji se odvaja 500m kasnije a da ja pokušam da prođem ucrtanom rutom, na sreću smo oboje uspeli da se probijemo do podnožja ove šume:
ovo je očigledno neki poznat lokalitet za koji smo čuli prvi put. šteta što su kiše i snegovi skroz izbrisali slova na spomeniku pa stoje samo bela udubljenja na beloj površini i ni pod kojim uglom ne može da se jasno pročita tekst. sad će ovo da zvuči vandalski ali uzeo sam grumen zemlje, protrljao preko toga i lepo su se ocrtala bela slova na "isprljanom" mermeru. na kraju smo lišćem obrisali tu zemlju a vode smo imali samo malo na dnu bidona pa smo konačni sjaj prepustili prvoj sledećoj kiši, ionako bi samo napravili blato i ne bi uspeli da operemo.
usput sam kojegde pokušavao da slikam ali sam zaboravio da sam prethodne noći slikao mačku u mraku i upalio blic, pa mi je zbog blica svaki škljoc trajao pet sekundi u kojima ja uveliko pomerim ruku misleći da sam već slikao, pa su mi skoro sve fotke ispale mutne, dok nisam skontao šta se događa.
poslednja slika je ustvari prva i prikaz tog terena odnosno dela Srbije, tako blizu a tako nepoznato, tako slično a opet tako različito od svega kuda inače trčim. još jednom hvala koroni što nam je ovako promenila navike i dane, da se nije pojavila ja bih verovatno do kraja života trčao istih 15 krugova oko grada i mislio da je to krajnji domet slobode i mogućnosti izbora.
na kraju mi je umesto ucrtanih 27 ispalo malo preko 26km jer smo jedan deo prehodali kroz ono blato i onu šumu iznad, a na jednom mestu sam stisnuo pauzu pa zaboravio da nastavim snimanje nakon kratkog zastajanja i tako samom sebi ukrao pola kilometra, čudna mi čuda.
Nema komentara:
Objavi komentar