Negde oko podne (ponedeljak) pitam druga koji živi u jednom mestašcetu međ' brežuljcima iznad grada - ima li gore sunca, ili je magla kao i u gradu, da ne trčim džabe? Nemoj trčati, napisa mi odmah, i posla sliku prizora kroz šoferšajbnu auta koja izgleda kao čuveni sneg na televizorima iz Titovog vremena. Ali, dosetim se ja! Upalim na internetu kameru na Divčibarama, a tamo sunce prži li prži. Ok nekih je +6° možda ali kamera nije uperena u pejzaž kao sve ostale svetske kamere, nego su je usmerili u baštu kafića nekog novog hotela. Pa ko ne može da dobaci do Kopaonika na sunčanje i poziranje za Instagram, on se namestio tu sa kapućinom i u raskopčanoj roza ski jakni. Jel idemo, idemo, za pola sata smo već bili u autu, pravac planina, ionako nije ni pun sat vožnje. E ali ima iza kvake kvaka. Nismo odmakli ni 7-8km od kuće, poče da se nazire sunce kroz maglu, kao neko bledožuto dugmence. Hah, eto ga! I jare i pare, jer nećemo potrošiti ni litar i po benzina. Na prvom proširenju smo ostavili auto i rastrčali se kud koji mili moji, sa idejom da se sretnemo negde navr brda. Mene nakon onih 30km hajka i trčanja udario neki odmor i raspoloženje pa sam džandžio kao nakon 3 dana odmora (kao da znam šta je to). Nakon 10.5km smo se sreli i laganini strčali nazad do auta. Vrlo dobar dan, nikom ne bi lepše nego nam.
Nema komentara:
Objavi komentar