četvrtak, 26. studenoga 2020.

rupa na rupu

iliti slikovnica na slikovnicu
jučerašnji dan ODMORA je završio tako da sam bled kao krpa i mrtav gladan sa grčevima u listovima zamalo počeo da jecam na zadnjem nagibu od 25% kroz šumu i poput onih sirotih početnika koji na trkama pitaju posmatrače kraj staze KOLIKO JOŠ IMA čežnjivo gledao uvis i nadao se da ću što pre ugledati prevoj

radilo bi se o rutinskom planinarenju ili hajkingu, moram da razmislim u čemu je tačno razlika i sada me u pola rečenice tema prebacila iz matematičke u umetničku polovinu mozga... valjda je planinarenje kada imaš dugačke uspone od vrha do vrha (planine) a hajking bi bilo sitno gore-doliranje kroz kanjončiće klisure raznorazne šumetine i slično, pa je onda ovo ipak bio hajking, iako smo "osvojili" par vidikovaca.

elem, da se vratim u onu prvu polovinu mozga i završim rečenicu, radilo bi se o rutinskoj šetnji planinama da nismo nesmotreno krenuli u road ćelavim patikama, doduše svako iz nekog svog razloga: Lola jer je uzela na akciji neke patike maltene za džabe pa ako već nešto treba da se pocepa onda neka budu te iako su najnovije, a ja jer sam imao VEĆ pocepane pa rekoh još koji put ovako da ih izakam pa da ih konačno bacim. izlišno je reći da oboje imamo najbolje moguće patike za planinsko trčanje i planinarenje, što salomonki što bruksica ako ne i nešto treće ko će ga znati čega sve ima tamo na ormanu po kutijama.


ustvari, čak ni to ne bi bio problem da je bilo suvo, oboje smo bez problema trčali planinske maratone u road patikama, sljemenski, pešterski, ali danas je na svim severnim padinama bilo nešto zaostalog snega a staze kroz sneg su bile ili vlažne ili čak i zaleđene, pa je to bio onaj sitan faktor koji je prevagnuo da bi bilo pametnije da smo ipak poneli patike za trail.


no zato smo dole iz magle poneli put ranac prsluka i šuškavaca i sve to šest sati džabe nosali po jakom planinskom suncu jer je pamet rekla "neka se nađe", e pa našao mi se šuškavac ali mi nigde nije pomogao po klizavoj zemlji nizbrdo. kako bilo, odmorio se naravno nisam preko 1000+ metara uspona i pola staze lomatanja po korenju i kamenju, a na kraju smo morali malo i da potrčkavamo jer je sunce zalazilo, magla se opet podizala sve više u planinu, a valjalo se vratiti i kući po što boljim uslovima za vožnju. 

kada pregledam grafikon kadence izgleda da sam nakupio DVA KILOMETRA TRČANJA i to sve naravno nizbrdo i to sa rancem na leđima i to mrtav umoran i već malaksao i to brzinama od oko 7'/km, moram priznati da sam razočaran jer sam očekivao recimo šesticu a i ovih 7 minuta su bacali do 7'30''/km, ko bi rekao da je uopšte moguće tako sporo truptati nizbrdo po makadamu ali ajd, očigledno je sve moguće :-D

Nema komentara:

Objavi komentar