petak, 27. studenoga 2020.

drž se sunca

 "jeste nam kič ova slika u story-ju, ali skuplja lajkove, završava pos'o..."
tako nekako se završila treća Slikovnica ili treća Rupa na rupu ili štagod već treće
ključni trenutak je kao i svakog drugog dana bio onaj kada smo konačno izašli izvan magle, jer je svakog dana iznova lutrija odakle će i dokle biti prostrti ti oblaci
danas je ispod bilo samo onako, oblačno, u gradu na 180m nadmorske i dalje sve do nekih 400m, onda je magla tj oblak bila negde do 700m i paf, eto neba


to je bio dobar znak jer ako je magla između 600-700m i 1000m nadmorske, onda postoji opasnost da prekrije sva brda jer se venac planina prostire baš tu negde oko 1000-1100, sa vrhovima oko 1100 do 1350, e sad bilo bi smešno otići i sedeti na samom vrhu i gledati maglu oko sebe kao da si u nekom čamcu nasred mora, ipak je lepše kada nekud možeš i da trčiš i usput uživaš u predelima i suncu

temperature u niziji su ostale na samo par stepeni tokom celog dana, dok je gore po slobodnoj proceni bilo negde između 10 i 12°, obzirom da po šakama i vetru mogu dobro da procenim temperaturu prema tome da li mi trebaju rukavice i kakve


ushićeno slikam poglede odozgo i nije naravno da se smešim jer se radujem "što je onima dole magla" ali svaki pogled sa planine me ozari zbog toga što sam pobegao iz tog sranja. eto trebao sam da budem dole kao sav ostali svet i da se mrznem i da gunđam i kunem smog i oblake a ja sam evo ovde pod lepim plavim nebom i planinarim u dukserici. i čak mi je na momente i pretoplo. i sve je tako lepo i čisto i prosto čoveka bude sramota da ovako javi gde je bio jer toliki drugovi moraju da rade i ne mogu da uzmu slobodan dan i onda mi ovo deluje kao neko preterivanje u nečemu. pa se opet setim da imam i neke druge drugove koji žive na moru i kojima je ovako svaki dan i što bih ja sad bio doživotno osuđen da živim u smogu kao krtica u zemlji, pa onda bar nekoliko puta godišnje ovako malo provirim i eto ni to nije fer.

razmišljanje kako pobeći iz magle je prevagnulo nad obaziranjem na to koliko su noge odmorne, umorne, koliko i kako može da se trenira, nakratko je neka sila stisnula PAUZU na to drugo (inače prvo) razmišljanje i život je preko noći dobio novi smisao i prioritete. a kad je nešto lepo, brzo se navikneš.

Nema komentara:

Objavi komentar