inspiracija

 ovo sam zaboravio da napišem na blogu i nekoliko puta sam se setio da sam (nekoliko puta) zaboravio: onomad kad sam radio 400-tke, evo kako je to bilo posmatarno izunutra, insajdersko zavirivanje u mozak napaljenog rekreativca:

ono što se zna je da sam na stadion dotrčao tromo i sporo, za to okrivio ravne patike no 6'30''/km je ipak nešto neviđeno pa sam kao dodatnog krivca našao stres, znate ono kada se zagrevate za neku opaku trku i prosto mozak pošalje signal da se svaki gram snage sačuva i onda umesto malo lagano malo tempića malo ubrzanja samo trčkate tamo-vamo kao usrani, kuku umoran sam, kuku ovo neće ići na dobro, kao da su se svi izvori energije zaključali negde duboko, i onda krene trka i vruuummmmm gaaassss ljudi moji je li ovo moguuuće rekao bi Mladen Delić, odjednom letim i pitam se odakle mi snaga.

e pa ne baš tako ali krenem ja prvu 400-tku, nakon što sam okačio šuškavac o stativu, nekako nisam siguran da li mi ide ili mi ne ide jer je staza na stadionu raskopana i više izgleda kao neki trail. jedva nekako izguram do kraja i rekoh ili ću se TEK zagrejati ili će ovo da bude "otrči tri 400-tke i pakuj kufere, biće boljih dana". kaskam onih 200m lagano i sine mi ideja, pazi sad, a šta da je ovo neka igra, neki show, sa svakom dobro istrčanom 400-tkom ću da zaradim vikend na Zlatiboru sa jednom od omiljenih drugarica, a Lola neće znati. ustvari možda mi ne bi baš tako palo na pamet nego mi je prvo ta Jedna pala na pamet i šta ćeš.

otrčim ja tu drugu 400-tku duplo svežije, hehe, smešak mi se raširio kao njene noge, kaskam laganih 200m i razmišljam da li je što sam se zagrejao ili je do motivacije, nego reci ti meni (pitam druga u gaćama) s kojom u mislima ćemo da trčimo sledeću 400-tku. i tu mi padnu na pamet TRI onako odjednom i pravo da vam kažem već krećem na deonicu a umesto kako da je jako a ravnomerno istrčim meni je jedina briga kojim redosledom da ih poređam, da zadržim rastuću motivaciju. ovo ćemo sve bez tagovanja naravno.

i u tom grmu leži zec verovatno, jer sam se zaigrao i nekako sam otrčao šest 400-tki a mislio sam da sam završio petu, jer sam hteo 5x u jednom i 5x u drugom smeru zbog simetrije u skočnim zglobovima. negde oko sedme mi je ponestalo materijala i to je možda bio drugi najteži trenutak, približavam se krivini a nemam neku jasnu ideju vodilju, hehe vodilju, uhvati me za rukuuuu i vodi meee, ne moraš baš za rukuuuu, i buuum setim se jedne ufff, čudim se kako sam nju preskočio i tu opet prokinem i vrati mi se inspiracija pa joj pređem na najbolju drugaricu i onda sam onu zadnju 400-tku spičio baš onako do daske da se pokažem da se nisam umorio od onih deset pre nje, hehe. i utom dolazi Lola biciklom na stadion i kaže kako je bilo, rekoh paaa bio sam kao umoran ali nešto sam smislio i štaviše ispade dobro, E PA ODLIČNO, BAŠ MI JE DRAGO ZBOG TEBE reče Lola i srećno odosmo nazad u bračni život.